by MoZarD
Ne zaboravite da se radi o samoubistvu koje vi s pravom zahtevate. Vi ste sami sebe osudili, ali više nemate moć da sami sebi date pomilovanje.«
Sekretar je izgledao veoma umoran. Njegova kancelarija se gubila u magli. Učinilo
mi se da u dnu prostorije vidim neku gužvu. Zaključio je razgovor suvim tonom:
»Evo vaše kartice. Preostaje vam samo da se obratite nekoj klinici koju ćete sami
odabrati, sve su osposobljene.«
»Ali ako ja više ne želim da umrem?«
»Možete se obratiti i nekom stručnjaku za samoubistva; ima ih koji to rade veoma
dobro, s mnogo mašte. Za stvaraoca kao što ste vi to je mnogo otmenije rešenje.«
Poželeo sam da vičem, da urlam. Telo mi je gorelo od želje za životom. U kakvu glupu klopku sam upao samo zbog te kratkotrajne depresije koju sam mogao izlečiti u
nekoj bolnici? Sada sam bio siguran, obožavao sam život, obožavao sam svet, ovaj grad brojnih oblika i njegovu raskošnu raznovrsnost, voleo sam sva ljudska bića nove ere, hteo sam da se zagnjurim u njihovo bezbrojno mnoštvo. A zatim, imao sam posla, toliko posla! Nije važno što sam osećao izvestan zamor od zanimanja kojim sam se bavio, mogao sam da ga menjam, pa i svaki dan ako sam to želeo! Teorijski gledano, moje ambicije nisu imale granica. Ipak, u dubini svog bića, osećao sam stalno prisustvo one mračne želje za samouništenjem koja me je dovela do položaja u kojem sam se sada nalazio. Moje telo, moj um, bunili su se pred približavanjem smrti, ali već sam bio žrtva neumitne sudbine. Dok sam rastao, u mene su usadili neki zagonetni mehanizam, neumoljivi brojač dana koji su mi preostali do samoubistva; on je sada dao znak, bio sam izgubljen. Pobunio sam se.
»A šta ako ja ne želim ni kliniku ni stručnjaka za samoubistvo, ako hoću da ostanem živ?«
Sekretar je istegnuo vrat unazad i zagledao se u tavanicu u trajanju desetog dela
sekunde; zatim je izrekao neumoljivim glasom:
»Bićete stavljeni van zakona i svaki građanin će imati pravo da vas ubije.«
Pomislio sam na svoju besmrtnost; sve dok ne unesem u telo proizvod koji će poništiti njeno dejstvo, niko me ne može ubiti.
»Ali to je nemoguće, ne verujem... ja sam ne‐ra‐njiv!«
»Niste vi jedini koji gaji tu nadu«, zaključio je sekretar, zadržavajući osmeh na licu.
»Žao mi je što moram da vas obavestim da je vaša nada neosnovana.«
Razgovor je bio završen. Poželeo sam da svoju dozvolu za umiranje bacim u lice tom odvratnom funkcioneru. Nisam više osećao da je držim u ruci. Raširio sam prste: dozvole više nije bilo.
»Kao što vidite, vaša koža je upila pločicu; kroz nekoliko sati nećete više biti besmrtni.«
Magla je sada bila još gušća, izašao sam iz kancelarije van sebe od besa i prošao
urličući kroz čekaonicu.
»Ne dajte da vas prevare, ne primajte dozvolu za umiranje, posle toga nećete više
imati nikakvu mogućnost da uzmaknete. To je besramna prevara!«
Bio sam iznenađen čudnom ravnodušnošću svih ovih ljudi koji su strpljivo čekali.
Neki su sagli glave, drugi su se pretvarali da gledaju na drugu stranu, niko mi nije prišao da zatraži objašnjenje. Verovatno bih se isto tako ponašao da sam bio jedan od onih koji čekaju, jedan od uslovno osuđenih na smrt. Spremao sam se da podignem veliku
galamu, ali vratari su me tiho izveli napolje. Pokušao sam da im se oduprem, ali mi se tada učinilo da u sebi nemam više toliko snage kao maločas.
Kancelarija za dodeljivanje dozvola nalazila se na brežuljku, otkrivena, izvan niza gradskih konstrukcija, ali brežuljak je bio potpuno prekriven plastičnom presvlakom.
Toliko sam želeo da po prvi put ugledam golu zemlju, pod svetlim i jasnim nebom, savršeno čistog plavetnila. Već u podnožju brežuljka, svuda unaokolo se prostirala koža grada koja se širila unedogled. Nije se moglo pobeći iz tog ograđenog prostora.
80
Pogledao sam svoj dlan: u samoj srdini nalazila se mala tačka mrke boje; protrljao sam kožu palcem, pečat se nije mogao izbrisati i njegova boja je svakog trenutka bila sve tamnija. Ubrzo je mrlja na mom dlanu bila crna, tako strašno crna da sam imao utisak kako mi se na ruci stvorila rupa.
Tada sam se odjednom setio to je bio znak otpadnika. Kako sam samo mogao da
zaboravim? Već od ranog detinjstva sam slušao legende o osuđenicima, o besmrtnicima
koji su se usudili da prkose zakonima društva odbijajući da umru.
Tek što sam prešao preko malog bedema, našao sam se okružen najgušćom
maglom koju sam ikad doživeo. Jedva sam mogao da vidim da li prolazim kroz neki stan, da li sam na ulici ili u vozilu intra‐muros; sve se oko mene slivalo u jednu jedinu istu belu svetlost, kroz koju su se kretale nejasne senke. Ubrzo se preda mnom pojavio Slogo. Koža na njegovom licu nije mi kroz maglu više izgledala tako ružno naborana kao prethodnog dana; nisam prema njemu osećao odbojnost. Uostalom, držao se veoma ljubazno.
»Dakle, smrtniče, zar vam još uvek nisu potrebne moje usluge? Uveravam vas da
se uz moju pomoć ne izlažete nikakvoj opasnosti.«
»Samo smrti.«
»A, obeleženi ste znakom! Kroz ovu maglu se ništa ne vidi.«
Približio mi se i pogledao me izbliza.
»Niste još mnogo ostarili. Sumnjam da ste dugogodišnji besmrtnik, jer biste inače
odjednom ostarili za trideset ili četrdeset godina, u očekivanju naglog i brzog propadanja.«
Ipak, ja sam se sećao da sam živeo vekovima. A šta sam radio u toku tih vekova?
Nisam se sećao nikakvih pojedinosti iz tog života. Jasno ocrtani mozaik mog života koji sam često, s uživanjem razgledao, da bih u njemu pronašao neke tačke poređenja sa sadašnjošću, da bih se usavršio u svom poslu, da bih ulepšao svoj život, taj mozaik se sada topio kao da na njega deluje neka kiselina, slika se raspadala, bledela. Sa čudnom grimasom na licu, Slogo je nastavio svoje ispitivanje.
»Retko se događa u tim godinama da jedan... da se želja za samoubistvom javi kod
nekog građanina. Nemate ni trideset godina! Po mom mišljenju, vi ste osoba koja odstupa od normale ali začudo veoma otporna! Verujte mi, nema razloga da oklevate i
treba da se koristite mojim uslugama: klinika je odviše užasno mesto. Što se tiče sudbine koju ćete doživeti od svojih bližnjih, ako otkriju da ste otpadnik, ta sudbina će biti okrutna.«
To je bilo tačno, bio sam mlad, veoma mlad, sećao sam se svega, trenutka kada sam izašao iz centra za rođenje da bih otišao kod roditelja koji su me usvojili, svoje mladosti, trenutka kada sam zamislio prvo umetničko delo od mesa i trenutka kada sam sreo Mariju. Sve se to dogodilo nedavno, u bliskoj prošlosti. Počev od kada su se moje uspomene izopačile? Koje nedelje, kojeg meseca sam ubedio samog sebe da živim već
više vekova i kada sam sebi stvorio to varljivo pamćenje čija je slika nestajala u magli?
Moja mržnja prema otpadnicima još je bila prisutna u meni, još tako snažna. Kako je bilo moguće da mrzim samog sebe?
»Vi ćete me, dakle, ubiti ovde, odmah?« zapitao sam Slogoa.
Prešao je rukom preko usana, zamišljenog izgleda.
»Ja nisam ubica, ja sam stručnjak. Ako odbijete moj predlog, neću vas primorati da
se koristite uslugama mog servisa za opravke. (Izgledalo je da mu se dopao taj ledeni humor). Evo, uzmite moj pozivni broj i samo ga ubacite u aparat za uspostavljanje veze, biću pored vas za nekoliko minuta, ma gde se vi nalazili.«
Dao mi je malu šifrovanu kuglicu koju sam bacio uvis jedanput, dvaput, a zatim je
spustio u džep. On je ušao u vozilo intra‐muros, okrenuo se, dok mu je polovina tela izvirivala iz zidne pregrade.
»Ne zaboravite, Jorže, tvrdoglavi pokajnik kao što ste vi, ipak je samo mrtvac kome
je smrt odložena na izvesno vreme.«
81
Marija me je dočekala veoma radosno. Bio sam hladan i nepomičan dok me
milovala. Odjednom je shvatila.
»Nisu h
teli da ponište tvoju molbu?«
Umesto odgovora, pokazao sam joj svoj dlan. U njenim očima nije bilo užasa kao
što sam očekivao; pre bi se moglo reći da je to bilo sažaljenje.
»Jadni moj Jorže! Koju si kliniku odabrao?«
»I ti mi to kažeš tako hladno. Počinjem da osećam strah pred tobom. Marija, čini
mi se da ćeš me ubiti ako se odmah ne odlučim. Ali seti se, pre nekoliko sati nisi želela da umrem. Ja nisam promenio mišljenje!«
Prošaputala je:
»Sada si otpadnik, za tebe je sve izgubljeno!«
»Radi se o mojoj koži, o tome ja odlučujem.«
Odvojila se od mene i nestala u magli, skrhana tugom.
»Otići ću, ne brini: tražim od tebe samo još jednu stvar: da vodimo ljubav.«
Glas mi je bio promukao. Približio sam se Mariji i nežno joj obgrlio ramena.
Zadrhtala je i okrenula se oko sebe. Oči su joj se skupile i postale tako male da sam jedva mogao da vidim koje su boje.
»Ne mogu, Jorže, gadiš mi se.«
Marija! Još uvek sam mogao da se setim ukusa njenih usana prvog dana kada sam
je poljubio, pre manje od jedne godine. Nisam hteo da odustanem, nagnuo sam se prema njoj i pokušao da je ugrizem za uho. Ona me ogrebla. Bio sam iznenađen zbog
bola koji sam osetio. Opipao sam svoj obraz gde su se pojavila četiri otoka. Od sad sam bio ranjiv, tako užasno ranjiv. Kada sam podigao pogled prema njoj, očekivao sam da vidim kako je uznemirena; ali čitavo njeno biće je izražavalo samo gađenje, odvratnost.
Izašao sam bez reči. Prva suza koja je ikad potekla iz mog oka kanula mi je niz obraz.
Osetio sam je kada je stigla do ogrebotina. Ja sam, bar, verovao da osećam tu suzu.
U tom trenutku, u meni se rodila jedna misao: ako je pločica — dozvola na tako
korenit način izmenila moj metabolizam, mora postojati obrnuti proces. Možda se mi ne rađamo besmrtni, već nam se ta osobina dodaje posle rođenja. U klinikama i u centrima za biološku regulaciju, verovatno postoje proizvodi koji bi to omogućili, a možda postoje i posebni aparati. Bio sam besan što nisam nešto više o tome doznao ranije. Mora se priznati da su centri za rađanje obavijeni neprozirnim velom tajne!
Pogledao sam svoju ruku: mrlja je već bila tako duboko prodrla u meso da je počela da se nazire i na nadlanici. Bio sam obeležen, vraški gadno obeležen. Obučen u kombinezon, koji je bio u modi, nisam imao načina da sakrijem znak u nekom naboru
odeće. Trebalo je raditi brzo.Ušao sam u prvu strukturu koja mi se našla u blizini i seo u vozilo intra‐muros. Kada sam dao znak za polazak, ono se nije pomerilo. Pokušao sam
još jednom, misleći da sam pogrešio kod. Bezuspešno. Znači, ne samo da sam bio uslovno osuđen na smrt, obeležena žrtva izložena javnom progonu građana, već sam bio lišen i svih prava; pomoću za mene nečujnog signala, bio sam označen za sve elektronske sprave koje život u gradu čine tako prijatnim, postao sam neka vrsta bednika odbačenog od društva. Poželeo sam da pozovem Slogoa i da svemu tome dođe
kraj. Izašao sam iz vozila i ušao u strukturu kroz koju se izlazilo na ulicu. Prvo sam prošao kroz jednu prodavnicu u kojoj je bilo puno sveta. Držao sam jednu ruku preko
druge, trudeći se da taj položaj izgleda što je moguće prirodniji; niko me nije opazio.
Međutim, na izlazu, odjednom se upalio signal za uzbunu: stavio sam neobeleženu ruku u otvor za identifikaciju da bih time pokazao kako ne iznosim iz prodavnice nijedan proizvod. Svi ljudi koji su se nalazili u mojoj blizini okrenuli su se prema meni. Onaj koji mi je bio najbliže, video je moju drugu ruku, obeleženu crnom mrljom i pored guste magle koja je smanjivala vidljivost, i počeo je da viče:
»Otpadnik, otpadnik!«
Dao sam se u bekstvo, prošao sam kroz tri jli četiri strukture i našao se u ulici-82
lavirintu koja se spuštala u veliku dubinu. Moje prisustvo nije uznemirilo prolaznike. Ali, bez prevoznog sredstva, bez mogućnosti da se koristim aparatom za uspostavljanje veze da bih doznao gde se tačno nalazi najbliži centar za rađanje, bio sam potpuno nemoćan. Imao sam prijatelje u ovom delu grada, ali sam znao da je beskorisno da im
se javim, događaj sa Marijom bio mi je dovoljan.
»Evo ga!«
Moji progonitelji su me sustigli, trčali su prema meni, jedan od njih je imao borbeni revolver. Naglo se zaustavio, nanišanio i opalio pomalo naslepo zbog guste osmotične magle. Laserski snop me okrznuo, imao sam utisak da osećam bol od opekotine na koži butine.
Nastavio sam da trčim. Grad je bio izvanredno pogodno mesto za begunca jer bi
ubrzo izmakao progoniteljima zbog mogućnosti da prolazi kroz strukture, da prelazi iz jedne ulice u drugu, iz stana u prodavnicu ili neku salu za zabavu. Da nisam imao taj prokleti znak na ruci i da sam mogao da upotrebim elektronske uslužne aparate, sigurno bih se izvukao, bio sam u to čvrsto ubeđen. I magla mi je išla naruku; ona je dozvoljavala progoniteljima da me prepoznaju, ali je u velikoj meri ometala gađanje.
Sklonio sam se u jedan prazan stan. Tu je bilo nešto starinskog nameštaja, veoma
vešto raspoređenog po morfotropskom tepihu, bilo je i ukrasnih biljaka. Opustio sam se. Zatim, kad sam opet došao do daha, pogledao sam svoju butinu. Kombinezon je bio
sav pocrneo, tkanina nagorela; otkidao sam komad po komad tkanine da bih video svoju kožu. I tu se videlo da sam bio pogođen. Možda će poteći krv? Ta krv koju sam
malopre toliko želeo da vidim kako teče? Čudno, ova rana uopšte nije izgledala onako kako bi trebalo da izgleda. Prvo i prvo, tek se nazirala; drugo i drugo, više je ličila na istopljenu plastičnu masu nego na ono što sam ja zamišljao; na nagorelu, otečenu ljudsku kožu. Ustao sam, osećaj bola je nestao. Mora da je moja koža tako izgledala zbog nagorele tkanine. Pošao sam da se pogledam u ogledalu koje je stajalo na jednom komadu nameštaja od starog drveta. Dodirnuo sam drvo. Bio sam zaboravio koliko je to prijatno.
Izgled mog lica me ispunio užasom: kao što je Slogo rekao, nisam bio trideset godina stariji, ali više nisam ličio na samog sebe. Sve crte lica su se opustile, oči su izgubile onaj mladalački sjaj kojim sam se tako često služio kada sam bio sa svojim partnerima, muškarcima ili ženama. Povukao sam rukom kosu. Čitav pramen mi je ostao u šaci. Počeo sam blesavo da se smejem. Nisam više bio čvrst, nisam više bio jako čvrst. Građani će me lako rastrgnuti u komade. Zatim sam počeo da razgledam mesto
gde me je Marija ogrebala: to nisu bili otoci kao što sam mislio, već zarezi, kao tragovi noža na ploči od voska, malo tamniji od moje kože, nepravilnog oblika. To što sam video ispunilo me dubokim užasom. U meni se rodila sumnja, počeo sam da nazirem jednu tako strašnu istinu, da sam je odmah potisnuo duboko, do dna svog bića. Ali nisam imao vremena da plačem nad svojom sudbinom.
»Veoma je ljubazno od vas što ste nam došli u posetu«.
Okrenuo sam se; preda mnom su stajali stanari ovog stana, ljubaznog izgleda, s osmehom na licu; u gradu je vladao običaj da se ljudi međusobno posećuju i postojao je čitav niz pravila koja je trebalo poštovati prilikom tih iznenadnih i nepripremljenih susreta.
»Dopada vam se naš nameštaj, zaista smo ga skupo platili. Koliko, po vašem mišljenju, može da košta jedno ovakvo ogledalo?«
Muškarac mi je pružao ruku; suprotno običajima, pružio sam ruku koja znači odbijanje.
»Pa vi ste poludeli. Zar ste došli u naš stan da nas vređate?«
Počeo sam da mucam:
»Izvinite, malo sam smeten.«
Srdačan osmeh ponovo se pojavio na njegovom licu; očevidno je želeo da
sklopimo prijateljstvo.
83
»Ah, tako je već bolje! Ali poštujmo običaje, dajte mi ruku, onu pravu ruku.«
Brzim pokretom obuhvatio sam njegovu ruku svojom šakom, onom koja je bila obeležena. Nije stigao da primeti tamnu mrlju. Njegova žena mi je prišla i htela je da me poljubi u usta u znak posebne radosti.
»Šta vam je to?«
I njen prijatelj je pogledao moj obraz; iskoristio sam taj trenutak
da stavim ruku iza leda. »Nije to ništa, mala greška koja se potkrala prilikom doterivanja, pri rođenju«, rekao sam što sam mogao bezbrižnijim glasom, »ali to nije moja jedina osobenost.
Predstavljam vam se, ja sam Jorž, umetnik za meso.«
»Ah, vi ste dakle onaj što pravi one čudesne krmenadle. Moramo neizostavno da
vodimo ljubav« povikala je žena, »šta ti misliš, Natire?«
Natir se složio s njom, ali meni to uopšte nije odgovaralo. Postojao je samo jedan
način da se izvučem: morao sam odbiti poziv pod bilo kakvim izgovorom.
»Izvinite, ali večeras je to nemoguće već imam u inkubatoru jedan novi rad, to je
već treći pokušaj, nadam se da će uspeti, ali je neophodno da budem prisutan.«
Izgledalo je da su se muškarac i žena prilično naljutili, ali su prihvatili moj izgovor.
Odahnuo sam osećajući ogromno olakšanje i, ne razmišljajući mnogo, pružio im ruku da se pozdravim na odlasku. Moji mentalni refleksi nisu imali vremena da me pripreme za novonastalu situaciju. Bilo je suviše kasno. Natir je skinuo sablju sa zida i zadao mi udarac; čelik mi se zario u ruku, između mišića i kosti nadlaktice; imao sam utisak da osećam hladnoću metala u svom telu, nisam tako zamišljao bol. Ipak nisam gledao ranu već sam držao na oku svog protivnika i uzmicao, spremajući se da pobegnem čim mi se
za to ukaže prilika. On je doviknuo svojoj ženi:
»Napadni ga s leđa! Imam jednu staru kuku koja će odlično poslužiti. Eno je tamo,
Rek, na onoj komodi.«
Začuo sam zvuk metala koji struže po drvetu. Mada me je osećanje moje sadašnje
ranjivosti ispunjavalo užasom, ono me isto tako činilo dosetljivijim. Da sam se našao u ovakvom položaju u vreme kada sam bio besmrtan, sigurno bih bio neoprezan. Dakle,
Natir i Rek su sigurno postupali suviše samouvereno. Izgledalo je da neizmerno uživaju u ovoj igri samrtne skrivalice, ali oni se nisu bojali kao ja. Naglo sam se okrenuo i jurno na Rek koja me čekala s kukom u podignutoj ruci, gurnuo sam je snažno, ali je ona ipak imala dovoljno vremena da mi zada udarac u zatiljak. Izgubivši ravnotežu, odleteo sam sve do zidne pregrade i prošao kroz nju. Natir me je pratio u stopu, drhteći od sreće pri pomisli da će me ubiti.
