by MoZarD
Usledilo je naporno puzanje duž spleta ventilacionih kanala. Darko je bio u sredini; pratili ga je Siga, a ispred njega, tiho stenjući i psujući, probijao se Kovač. Skučenost prostora u kome su se kretali ovom divu zadavala je grdne muke.
Činilo se da je čitava večnost prošla dok se ne nađoše u proširenju gde se cevovod
račvao. Tu Darkovi spasioci odlučiše da zastanu.
Darko zadrhta kad snažna vazdušna struja, koju su stvarale moćne elise
ventilatora, stade udarati njegovo znojavo telo. Seti se da mu je maska još uvek na licu.
Skinuo ju je i sa olakšanjem udahnuo svezi pročišćen vazduh.
Rezak, jasan, kroz cev dopre kvartni signal zatvorske sirene.
»Sad znaju, Korde...« — oglasi se Kovač iz mraka. »Dosta im je trebalo.«
»Želim da znate da se ne slažem sa vašom akcijom!« progovori Darko, uz pretnju
otužnog cviljenja sirene, koja je, činilo mu se, davala posebnu težinu njegovim recima.
»Zašto?« upita Siga. »Ako brineš o stražarima, gas im neće naškoditi. Dobro će se
naspavati i to je sve.«
»To znam!« Darkov ton postade za nijansu nervozniji. »Ovo spašavanje iz Rupe, čist je promašaj! Samo ste nepotrebno podigli buku i doveli u pitanje operaciju ALFA!«
Na njegovo nemalo iznenađenje Siga i Kovač prsnuše u smeh. »Zar još ne shvataš?
Pa ovo je ALFA!«
Operacija ALFA pripremana je na poseban način. To je bila najvažnija akcija koju je Pokret ikada zamislio i, smatralo se, od njenog uspeha zavisi sudbina čitavog čovečanstva.
Od samog početka, bilo je jasno da treba rešiti dva protivurečna problema: ALFA
nije bila operacija koju bi mogla izvesti nekolicina ljudi; bila je potrebna dobro opremljena, organizovana i uvežbana grupa. Osim toga, akcija se morala izvesti u nekoliko faza, dakle — potrajaće duže vreme. Kako isplanirati usklađeno dejstvo većeg broja ljudi u jednom tako razvučenom periodu?
A rukovodstvo Pokreta je iz bogatog iskustva višegodišnjeg ilegalnog rada naučilo i
ovo: što je više ljudi upoznato sa nekim planom i što je duže vremena potrebno za njegovo ostvarenje, veća je mogućnost da taj plan bude »provaljen«.
...i tako je odlučeno da pokušamo sa spašavanjem. Arsen se nekako domogao plana zatvorske ventilacije, nabavili smo gas i — sve se srećno završilo. Tvoje bekstvo može čak poslužiti kao zgodna maska za čitavu operaciju. Rukovodstvo, naime, smatra da te Pluton toliko »voli« da će, čak i ako napipa nešto o ALFI, zaboraviti na nju i učiniti sve da se ponovo nadeš pod njegovim okriljem, — pričala je Siga dok su čekali voz.
»Što znači da ALFA ipak zavisi od mene. Zavisi od toga da li ću opet svršiti u Rupi ili 91
neću!« primeti Darko.
»Niko nije nezamenljiv« usprotivi se Siga. Osećalo se da je to nerado rekla.
»Ako te uhvate, ALFA se mora nastaviti. Tvoju etapu preuzeće Arsen.«
»Nego, Pluton je zaista načuo nešto o ALFI«, napomenu Darko i ispriča kako ga je
Predsednik pokušao iznenaditi prilikom posete u zatvoru. Završni deo razgovora odlučio je da, za sada, prećuti.
»Ni sam nisam načisto šta je time hteo da postigne i kakvim je, zapravo, informacijama raspolagao. Verovatno je pretpostavio da bih ja nešto više mogao znati pa je pokušao da me uhvati na blef,« zaključi Darko.
Kroz prozore perona ugledaše kako voz polako uplovljava u stanicu. Atlantska transverzala jedna je od najvažnijih saobraćajnica Podzemnog sveta. Dva mono-koloseka, namenjena vozovima lebdelicama, paralelno se pružaju hiljadama kilometara
ispod Atlantskog okeana povezujući oba američka regiona sa afričkim i evroazijskim kompleksom.
Krećući se u redu sa ostalim putnicima, Siga i Darko strpljivo su napredovali prema
izlaznim vratima. Dok je čekao da kontrolni uređaj obradi propusnicu, koju mu je Siga dala, Darko spazi odraz svoga novog lica na staklenim vratima. Siga je iskoristila svo svoje znanje iz prerušavanja da bi temeljito izmenila njegov lik. Izgledao je bar deset godina stariji, bio je proćelav i imao debele, masne brkove. Gotovo da je zaboravio kako, u stvari, izgleda. Kao koordinator Pokreta, stalno proganjan od policije — kerbera, kako su ih zvali, — morao je bez prestanka da se prerušava i menja identitet. A u zatvoru, gde je, konačno, bio onakav kakav jeste, nije bilo ogle‐dala.
Smestiše se u udobna sedišta opšte klase. Ovo je bila prva faza operacije: transverzala će ih iz južnoameričkog prebaciti u evropski region. To putovanje organizovali su Asa i Jon. Njih dvoje su se takođe ukrcali u dugačku kompoziciju voza-lebdelice, dok je Kovač već ranije otputovao u Evropu.
Voz nikako nije kretao. Siga, koja je sedela do prozora, pogleda šta se dešava na
peronu. Kada se ponovo okrenula prema Darku, lice joj je ostalo bezizražajno, ali je tajni znak koji je upotrebila naterao Darku ledeni znoj niz leđa. Palcem i kažiprstom jedne ruke protrljala je zglob druge. U tajnom kodeksu Pokreta time se označavao nailazak policije. Trojica uniformisanih kerbera pojaviše se na vratima vagona. Dvojica pod oružjem, a treći...
Darko se jedva odupro navali panike. Strahovit se poriv javio u njemu, impuls bezglavog bežanja. Znao je da ne bi daleko stigao; peron sigurno vrvi od Plutonovih ljudi. Strah je izazvao mali aparat u rukama trećeg kerbera. Darko ga je predobro upamtio. Zahvaljujući tom neuglenom uređaju, povezanom sa centralnom datotekom policije, zaglavio je u zatvoru. Aparat je, naime, služio za proveru isprava i —
nepogrešivo je otkrivao falsifikate.
Usta mu se odjednom osušiše zatvarajući jezik poput klopke. Okrenuo se prema Sigi tražeći pomoć u njenim očima. Delovala je nezainteresovano. U magnovenju Darko
se seti njenih reći: »Niko nije nezamenljiv!« Za nju i za ostale, naravno, nije bilo opasnosti. Isprave su im bile u redu i niko im nije bio za petama.
Oni nisu mesecima bili zakopani u samici, da bi ih neko oslobodio, ulivajući im varljivu nadu da će se sve čemu teže konačno ostvariti...
»Ličnu kartu, molim!«
Darko se okrete i pogleda uvis. Pregledajući isprave putnika, trio kerbera stigao je i do njega.
Jedva sprečavajući drhtanje ruku izvadio je ličnu kartu koju mu je, uz propusnicu za voz, dala Siga. Ali čemu sve to ako je dokumenat lažan?
Policajac spusti kartu u prorez na gornjoj plohi aparata, pogleda na mali ekran sa
92
strane i...
Ništa se ne desi. Lična karta se ukaza na izlaznom otvoru, policajac je prihvati, vrati Darku, i nakon rutinskog pozdrava glavom, krenu dalje.
Kasnije, u vagon‐restoranu, dok je voz brisao šinom put Evrope, Siga je razrešila sve nedoumice.
»Isprave su originalne, samo si ti udešen da ličiš na člana Pokreta kome lična karta pripada.«
»Tebe, naravno, nisu mogli da propuste kroz aparat u cilju utvrđivanja
originalnosti«, dodade Siga smešeći se.
»Znači, čovek koga 'igram' dobrovoljno mi je prepustio isprave«, primeti Darko.
»Imaće grdne neprilike ako se to otkrije.«
»Svako od nas ponešto žrtvuje za ciljeve Pokreta. Važno je da naša operacija uspe
— tada te žrtve neće biti uzaludne.«
Rekavši to, Siga ga pogleda na svoj karakterističan način. Kada bi se uporno zagledala u lice sagovornika, gotovo da je podsećala na Ahata. Uz jednu ogromnu razliku: nije težila da hipnotiše, dominira. Ona je, prosto, govorila očima.
Koordinacioni komitet, koga sačinjavaju koordinatori rada Pokreta, nakon iscrpnih dogovora zaključio je sledeće:
— operaciju ALFA izvešće grupa od deset ljudi,
— članovi grupe dužni su da sami izrade maršrutu kretanja i da pribave
neophodnu opremu,
— operaciju treba izvesti u pet etapa i svaka etapa vodi kroz drugu oblast Podzemnog sveta,
— na svakoj etapi grupi će se pridružiti po jedan par učesnika u operaciji, čiji je zadatak da isplaniraju kretanje grupe na toj etapi,
— kompletnu trasu kretanja mogu znati najviše dva člana grupe; jedan od njih mora biti koordinator Pokreta, koji je, ujedno, vođa grupe.
Da bi se osiguralo da na izvršenju zadatka krenu oni koji su zaista najbolji i najspremniji, Komitet je odlučio da koordinatori koji su zainteresovani za učešće u akciji, svako za sebe, organizuju svoje grupe i pripreme planove. Najbolji plan biće izabran tajnim glasanjem na sednici Komiteta, a grupa koja ga je sačinila krenuće da izvrši ALFU.
Saće je najveće naselje azijskog regiona. Ime je ovaj grad dobio po šestougaonim stambenim blokovima, slepljenim jedan uz drugi, koji su smešteni ispod samog svoda prostrane šupljine nastale u prastara doba geološke istorije.
Saće predstavlja jedan od najvećih centara Podzemnog sveta. Mnoštvo
proizvodnih pogona i energetskih postrojenja nalazi se na zaravnjenom dnu šupljine —
bivšeg slanog jezera. Viseći se grad presijavao iznad njih poput dragog kamena dok su se spuštali niz strmi južni zid šupljine.
Za ovaj deo puta odgovornost su preuzeli Tona i Arsen, novi par koji se priključio
Darkovoj grupi.
Iako je svako na leđima nosio ranac krcat opremom i hranom, spust im nije pričinjavao nikakve probleme. Već ih je bilo sedmoro: Siga i Darko, Jon i Asa, Tona i Arsen i Kovač. Nakon putovanja vozom i jednodnevnog odmora u Saću, počinjala je druga etapa.
»Proći ćemo hodnicima oko reaktora. Da vas upozorim, biće malo vruće!«
napomenu Tona.
Osvetljen reflektorima sa suprotne strane, golemom betonskom kupolom zaštićeni
reaktor bacao je moćnu senku pod čijom se zaštitom grupa kretala. Bilo je gotovo 93
nemoguće da ih neko zapazi, bez obzira gde da se nalazio — gore, u Saću, ili u nekom od pogona na dnu.
Kad stigoše u podnožje reaktora, Tona se zaputi ka steni i, tek kad joj je sasvim prišla, Darko u tamnom masivu zapazi pravilnu četvorougaonu liniju nekakvih vrata.
Tona se pozabavi bravom i uskoro se pred grupom ukazaše betonski stepenici što
su spiralno vijugali uvis.
Nakon pentranja po uskom stepeništu, prodoše kroz još jedna vrata, a onda ih zapljusnu talas gotovo nepodnošljive vrućine.
»Ovde je kao u paklu!« huknu Kovač.
»Od pakla nas deli pedesetak metara stene«, odgovori Tona, pokazujući na jedan
od neravnih zidova. »Tamo je reaktor.«
Hodnik kojim su išli umnožavao je bat koraka i taj zvonki eho predstavljao je dodatno maltretiranje za oznojene i umorne ljude.
»Ne znam šta bih dao za malo osveženja!« kukao je Kovač sa začelja.
»Imaćeš ga i previše ako ne požuriš! Za jedan sat, otprilike, sve će ovo biti pod vodom!« upozori ga Tona.
»Ovo je linija tople vode za zagrevanje Saća«, dodade Arsen.
Nakon vrelog hodnika očekivalo ih je novo iskušenje...
»Pa, zar baš ovuda moramo proći?!« procedi Asa, glasom izobličenim od gađenja.
Arsen, koji je u međuvremenu preuzeo ulogu vode puta, pokuša da opravda svoju
zamisao:
»Zašto? Ovo je najkraći put, a i najskriveniji, morate priznati. Čak da nas svi kerberi Podzemnog sveta traže — ovde nas ne bi pronašli!«
»Zaista, čak se ni oni ne bi spustili tako nisko« složi se Jon.
I pored plastičnih ogrtača u koje su se od glave do pete umotali, svaki pokret koji
bi uzburkao žitku masu u kanalizacionoj cevi izazivao je mučne asocijacije. Činilo se da smrad izmetina probija čak i kroz gas‐maske.
»Dakle, na sve sam bio spreman; i kroz vatru i kroz vodu, ali kroz govna... « stenjao je Kovač.
»Izdrži, na kraju puta čekaju nas zvezde«, tešila ga je Siga.
»Per faecaliae ad astra« zaključi Kovač, a prigušeni smeh proprati njegove reči.
Siga, inače lekar po profesiji, bila je zadužena da vodi brigu o zdravstvenom stanju članova grupe. Njena uloga bila je veoma odgovorna. U slučaju otkrivanja neke zaraze, ili ako više članova zadobije teže ozlede, Siga čak može sugerisati obustavljanje operacije.
Između ostalog, u Siginom domenu bilo je i pitanje ishrane...
Neko je predložio da bi — kad se već nalaze u afričkom regionu, i to onom njegovom delu koji je poznat po proizvodnji hrane — mogli popuniti svoje zalihe i tako jedan deo sintetičkih namirnica zameniti prirodnim. Siga se u početku protivila toj zamisli, napominjući da će tako biti izgubljeno dosta dragocenog vremena, ali je na kraju popustila »iz čisto medicinskih razloga«.
Dok su se, vođeni svetlošću lampi, oprezno kretali kroz niske hodnike starog rudnika, Darko je razmišljao o dosadašnjem toku akcije. Od one kontrole u vozu nije više bilo problema sa kerberima i Darko se pitao da li je to znak da je Pluton ograničio svoj lov samo na jedan deo Podzemnog sveta. Ni u Saću niti u drugim naseljima kroz koja je grupa prošla nije bilo ni traga od neke pojačane aktivnosti policije. U suštini, mogao bi biti zadovoljan besprekornim funkcionisanjem ALFE, ali urođena opreznost i, ponajviše, loše iskustvo stečeno u nadmetanju sa Ahatom, stalno su Darka održavali u napetosti i strahu od iznenadnog obrta koji bi prekinuo operaciju, Pokret unazadio za 94
desetke godina, a njega vratio tamo odakle su ga sreća i požrtvovanost drugova već jednom iščupali.
»Tu smo!« prenu ga Violetin glas i vrati u realnost hladne, vlažne i memljive špilje u koju se hodnik ulivao.
Po nazubljenom svodu špilje, po zidovima, na podu, svuda su se mogle nazreti mnogobrojne smeđe, sive i prljavo bele glavice. Gurale su se jedna uz drugu, u rojevima, retko kad usamljene i, na izgled, narušavale surovu lepotu špilje.
»Gljive!« pomisli Darko. »Jedino što je čovek u stanju da odgaja pod zemljom.
Otporne, odabrane vrste sposobne da opstanu tamo gde druge biljke ne mogu, da žive
u mraku, u truleži... «
Kao da je pratila njegove misli, oglasi se Violeta. , » Ovo je jedina prirodna hrana koju nam Podzemni svet trenutno može ponuditi, Najbolje da se podelimo u grupe i požurimo sa branjem, dok nije stigla redovna smena berača iz Prehrambenog centra.«
U tišini navališe na gljive i njihove se naprtnjače ubrzano stadoše puniti.
»Violeta, ti radiš u prehrambenom. Kaži nam, kako napreduju eksperimenti sa odgajanjem drugih biljnih vrsta?« upita Jon.
»Vrtimo se u mestu. Koristeći se sačuvanim semenjem 'površinskih' biljaka uspeli
smo stvoriti dve‐tri kratkovečne vrste. Razmnožavanje biljaka poseban je problem.
Samo da vidite kako im cvetići jadno izgledaju: providni su!«
»Sunce zaista ništa ne može zameniti«, zaključi Violeta.
»I ne samo kad su biljke u pitanju«, dodade Siga. »Pogledajte Kovača; za nas on je
div, genetsko čudo. Međutim, u vreme života na površini, Kovačeva visina i težina smatrani su prosečnim. A, mi, ostali, sa naših metar i po visine i težinom od četrdeset-pedeset kilograma, bili bismo kepeci!«
»Samo, mora se priznati da ovakvi kakvi smo više odgovaramo uslovima života pod
zemljom«, primeti Darko. »Manji organizam zahteva manje prostora, hrane i vazduha.
Javna je tajna da se pri parenju potenciraju kandidati nižeg rasta. Ljudi poput Kovača u Podzemnom svetu moraju biti izuzetak, ne pravilo, jer je njihova predimenzioniranost plod genetske igre slučaja.«
»Ali, kad ponovo osvojimo površinu, novi uslovi života stvoriće i novog čoveka, ili
starog, ako tako više volite!«
»A da li će taj 'novi čovek' biti slobodniji od nas?« upita Siga.
Ne uočivši da ga Siga, zapravo, provocira, Darko poče ubrzano da govori.
»Pluton i njemu slični smatraju da neće! Po njima, višak slobode obavezno deluje
uništavajuće i, na kraju, dovodi do neslobode. Znate njihovu dogmu: 'Pogledajte do čega je mogao dovesti neobuzdani rast tehnologije u prošlosti; čitava pređašnja civilizacija nestala je u jednom besmislenom ratu, a bezmalo celokupni ljudski rod je uništen; ljudi su se najzad oslobodili starih predrasuda, m
ržnji i sebičnosti tek kad siđoše pod zemlju'.«
Dok je govorio, Darko je sve više padao u vatru. Nije primetio da su se ostali utišali, prekinuli sa branjem i da ga pomno slušaju.
»To hoće da nam uliju u glavu. Sva ta odabrana istorija kojom nas od rođenja kljukaju! Priče o izolovanim zajednicama preživelih duboko pod zemljom, o ljudima koji su u potrazi za hranom i sirovinama godinama i stolećima kopali kanale. A onda, kad su se tuneli počeli spajati, bivši protivnici nisu više imali ni snage ni motiva da nastave međusobno da se uništavaju. Kako to Pluton ima običaj da ističe: 'Nije bilo drugog podzemlja da ih zaštiti od vlastitih rušilačkih nagona'. I tako je, postepeno, nastala naša srećna zajednica zvana Podzemni svet. Naše zajedništvo je, po Plutonu, zasnovano na
činjenici da nemamo više kud, da se, hteli‐ne hteli, moramo podnositi i živeti zajedno. A ako se vratimo na površinu, opet će nastati svađe, ratovi i ubijanje.
95
Tek nakon što je to rekao, Darko postade svestan tišine oko sebe. Najednom se oseti nelagodno pred svojim drugovima.
»Izvinite«, reče »glupo je u ovom trenutku držati nekakav govor, posebno kad se
radi o stvarima koje svi vrlo dobro znamo«.
»Nikad nije glupo govoriti istinu, Korde!« Jon ga potapša po ramenu. »I ne treba
da se stidiš ako tu istinu umeš tako jezgrovito da kažeš!«
Tokom pet stoleća života pod zemljom, ljudi su dobrano izrovali Zemljinu utrobu.
Delovi Podzemnog sveta povezani su gustom mrežom tunela, hodnika, koridora — to su samo neki od naziva za ove svojevrsne žile‐kucavice organizma ujedinjenog čovečanstva. Kopajući sve dublje, sve brže, sve razvijenijim tehničkim sredstvima, čovek podzemlja i sam se menjao. Proces prilagođavanja bio je postepen i dugotrajan. Ljudi su se menjali ne samo fizički; u njima su se javljali nagoni jedne nove zajednice, nastale na ostacima 'starog čovečanstva', koje se pokazalo nedovoljno dobro organizovanim da podnese obilje što ga je pružao život na površini...
