by MoZarD
kao drvodelja, ali ne...«.
Ostatak Ješuinih reci, izgovoren samo malo tiše, Miks nije uspeo da razume.
Međutim lako je razumeo glavninu Bitnijinih reci koje su usledile.
»Ne znam zašto ostajem s tobom. Svakako ne zato što me niko drugi ne bi hteo.
Imala sam mnogo ponuda, to ti mogu reći. I bila sam u iskušenju, u velikom iskušenju,
da prihvatim neke.
Znam zašto želiš da ja budem u blizini. Svakako ne zbog toga što bi voleo moju inteligenciju ili moje telo. Da je to, oduševljavao bi se njima, više bi pričao sa mnom i daleko češće bi me izvrtao na leđa.
Jedini razlog što ostaješ sa mnom je taj što sam poznavala Aharona i Mošea, i što
sam bila sa plemenima kad smo otišli iz Egipta i osvojili Kanaan. Ti od mene hoćeš samo 24
jedno, a to je da iscediš iz mene sve što znam o tvom velikom i svetom heroju, Mošeu!«
Miks, metaforično rečeno, načulji uši. Znači, tako! Unutra je čovek koji je poznavao
Hrista, ili bar tako tvrdi, i taj čovek živi sa ženom koja je poznavala Arona i Mojsija, ili bar tako tvrdi. Međutim, moglo bi biti da ona, ili on, ili oboje, lažu. Lažovčina duž ove Reke ima u preobilju. Bar Tomu je to vrlo jasno. Jednak jednake prepoznaje, mada Tom
zapravo nije neki lažov nego samo bezazleno adaptira istinu.
Bitnija poče da vrišti: »Ja da ti kažem, Ješua, Moše je bio jedna vaška. Večito je propovedao protiv preljube i protiv leganja sa paganskim ženama, ali ja slučajno znam
šta je stvarno radio. Pa, on se jednom pagankom čak i oženio, jednom Kušijkom iz Midijana! I pokušao je da spreči da njegovog sina obrežu!«
»To sam već mnogo puta čuo«, reče Ješua.
»Ali ne veruješ stvarno da govorim istinu, a? Ne možeš da prihvatiš da je ono u šta
si tako pobožno verov'ao celog života samo hrpa laži. Što bih ja lagala? Šta bih time dobila?«
»Voliš da me mučiš, ženo.«
»Ma, za to mi nisu potrebne laži. Ima mnogo drugih načina. U svakom slučaju, istina je da je Moše imao mnogo žena, i ne samo to, nego je uzimao i tuđe žene kad god
bi mu se ukazala prilika. Trebalo bi da znam; i ja sam bila jedna od tih. Ali on je bio pravo muško, bik. Ne kao ti. Ti možeš da budeš pravi muškarac samo kad uzmeš gumu
snova pa sideš s uma. Kakav je to muškarac, pitam ja tebe?«
»Mir, ženo«, reče Ješua tiho.
»Onda me ne zovi lažljivicom!«
»Nikad to nisam učinio.«
»I ne moraš. Vidim ti u očima, čujem ti u glasu, da mi ne veruješ!«
»Ne. Mada ponekad — zapravo, najčešće — poželim da tvoje priče nikad nisam
čuo. Ali istina je veličanstvena, ma koliko bolela.«
Nastavio je na hebrejskom ili aramejskom. Ton njegovog glasa indicirao je da citira
nešto.
»Engleskog se drži!« povika Bitnija. »Toliko su mi se zgadili takozvani sveti ljudi koji uvek citiraju moralne poslovice a sve vreme njihovi sopstveni grehovi smrde kao bolesna kamila! Zvučiš kao oni. I čak tvrdiš da si bio sveti čovek. Možda si i bio. Ali ja mislim da te je tvoja pobožnost upropastila. Samo, kako da znam? Nikad mi, zapravo,
nisi rekao mnogo o svom životu. Više sam saznala kad si govorio članovima Save ta nego što si ikad kazao meni!«
Ješuin glas, koji je postajao sve tiši, sad se toliko utiša da Miks više nije mogao razumeti nijednu reč. Pogledao je ka istočnim planinama. Još nekoliko minuta i sunce
će se vinuti nad vrhove. Onda će pečurke od kamena osloboditi svoju gromku, plamteću energiju. Ako njih troje ne požure, ostaće bez doručka. Sem ako ne odluče da
jedu sušenu ribu i hleb od žira, a pomisao na to izazivala je kod Toma blagu mučninu u
želucu.
Zakucao je glasno na vrata. Ono dvoje unutra ućutaše. Bitnija otvori vrata silovitim
razmahom, ali uspe da se nasmeši Tomu kao da se ništa nije desilo.
»Da, znam. Odmah ćemo ti se pridružiti.«
»Ja neću«, reče Ješua. »Nisam gladan.«
»Dabome!« reče Bitnija jakim glasom. »Pokušaj da mi nabiješ osećanje krivice, okrivi mene za svoj uznemireni želudac. E pa ja jesam gladna, i idem da jedem, a što ćeš ti ovde da sediš i da se inatiš — baš me briga!«
»Šta god ti kazala, ići ću da živim u planinama.«
»Samo napred. Sigurno imaš nešto da kriješ. Ko te goni? Ko si zapravo ti, ako se
toliko bojiš susreta sa ljudima? E, ja nemam šta da krijem!«
Bitnija dohvati svoju »kornu« za dršku i izjuri napolje. Miks pode sa njom, trudeći
se da vodi prijatnu konverzaciju. Ali ona je bila suviše ljuta da bi u tome sarađivala. I tek 25
što stigoše na dogled najbliže pečurkaste stene, koja bejaše smeštena između dva brda,
plavi plamenovi poleteše sa vrha a rika nalik na riku nekog lava kolosalnih razmera dopre do njih. Bitnija stade i osu reći na svom maternjem jeziku. Bilo je jasno da psuje.
Miks se zadovoljio jednom kratkom rečju. Kad se smirila, ona ga upita: »Imaš duvan?«
»U mojoj kolibi. Ali moraćeš da mi uzvratiš kasnije. Ja moje cigarete obično trampim za piće.«
»Cigarete? To je tebi reč za lulice?«
Klimnuo je glavom, i oni se vratiše do njegove kolibe. Ješue nije bilo na vidiku.
Miks namerno ostavi otvorena vrata. Nije imao poverenja ni u Bitniju ni u sebe.
Bitnija pogleda ka vratima.
»Nesumnjivo misliš da sam glupa. U prvoj kolibi do Ješuine!«
Miks se isceri.
»Nikad nisi živela u Holivudu!«
Dade joj cigaretu. Upotrebila je upaljač dobijen iz kornukopije; tanku metalnu kutiju koja je, ako pritisneš bočnu stranicu, pružala jednu belo usijanu žicu.
»Mora biti da si nas čuo«, reče ona. »Oboje smo se dernjali kao budale. On je vrlo
težak čovek. Ponekad me uplaši, a ja se ne dam lako uplašiti. Postoji u njemu nešto vrlo duboko — i vrlo različito, možda kao da nije sa ovog sveta ili nije ljudsko biće. Što ne znači da nije plemenit i pun razumevanja za ljude. To jeste, čak i previše.
Ali skoro uvek se drži nekako nadmeno. Ponekad se mnogo smeje, navodi i mene
na smeh, jer, ima divan smisao za humor. Ali u drugm prilikama izriče grube ocene, toliko grube da me vredaju jer znam da se odnose i na mene. Dobro, nemam ja nikakvih
iluzija o muškarcima i ženama. Znam šta su i šta da očekujem. Ali prihvatam ovo. Ljudi
su ljudi, iako se često upinju da izgledaju kao nešto bolje nego što jesu. Međutim, očekuj najgore, kažem ja, pa ćeš s vremena na vreme biti prijatno iznenađen jer nisi dobio najgore.«
»To je, manje‐više, i moj stav«, reče Miks. »Čak ni konji nisu predvidljivi, a ljudi su mnogo komplikovaniji. Znači, ne možeš uvek znati šta će konj ili čovek uraditi i šta ga pokreće. U jedno se možeš kladiti. Samome sebi si Broj Jedan, ali susednoj osobi Broj
Jedan je on sam ili ona sama. Ako se neka žena ponaša kao da joj je jedan muškarac Broj Jedan, pa se i žrtvuje za njega, to se ona samo zavarava.«
»Zvuči kao da si imao problema sa ženom.«
»Sa mojim suprugama. To je, uzgred rečeno, jedna od stvari koje mi se na ovom
svetu uopadaju. Kad se rasturiš od bračnog druga, ne moraš da se vučeš po sudovima
niti da plaćaš neku tamo alimentaciju. Samo dohvatiš svoju kofu, peškire i oružje, i pođeš. Nema deobe nekretnina, nema rodbine, ne brineš se zbog dece.«
»Ja sam dvanaestoro izrodila«, reče ona. »Šestoro su umrli pre napunjene druge
godine života. Hvala bogu da ovde ne moram da prolazim kroz to.«
»Ko god da nas je sterilisao, znao je šta radi«, reče Miks. »Kad bismo mogli da imamo dece, bili bismo zbijeni u ovoj dolini gusto kao svinje oko valova u vreme hranjenja.«
Prišao joj je bliže i iscerio se.
»Ipak, mi muški i sada imamo svoje pucaljke, pa maka
r napunjene ćorcima.«
»Možeš da staneš tačno tu dokle si dospeo«, reče ona, iako se još uvek srnešila.
»Čak i ako bih ostavila Ješuu, možda ne bih želela tebe. Suviše ličiš na njega.«
»Mogao bih da ti pokažem razliku«, reče on.
Ali odmakao se od nje i uzeo parče suve ribe iz svoje kožne torbe. Između zalogaja,
upita je o Mošeu.
»Da li bi se ti naljutio ili me tukao ako ti kažem istinu?« reče ona.
»Ne, zašto bih?«
»Zato što sam naučila da ne pričam o mom zemnom življenju. Prvi put kad sam ispričala o tome, to bejaše manje od godinu dana posle Dana velikog povika, dobila sam
26
teške batine i bila bačena u Reku. Ljudi koji su to uradili bili su ogorčeni, mada ja ne znam zbog čega. Već im je bilo poznato da je njihova religija lažna. To su morali shvatiti onog trenutka kad su se na ovom svetu digli iz mrtvih. Imala sam bar sreće da me nisu
mučili a onda živu spalili.«
»Voleo bih da čujem istinitu priču o egzodusu«, reče on. »Neće mi smetati što se
neće podudarati sa onim što su mi govorili u nedeljnoj školi.«
»Obećavaš da nećeš nikom drugom pričati?«
»Preko srca se krstim i daj‐bože sa Tonija pao.«
6
Uputila mu je jedan »blanko« pogled.
»To ti je zakletva?«
»Vredi koliko i ma koja druga.«
Pripovedala je: u zemlji Gošen je rođena, a Gošen je u Mizraimu, što će reći, u Egiptu. Njeno pleme, koje se zvalo Levi, došlo je sa drugim eberskim plemenima u Mizraim nekih četiri stotine godina pre toga.
Na taj dolazak naterala ih je glad u njihovoj sopstvenoj zemlji. Sem toga, pozvao ih
je Yosef — po engleskom izgovoru, Džozef*. On je bio jedan od vezira egipatskog faraona, pa je uspeo da uvede ta plemana u zemlju izobilja u neposrednoj blizini velike delte Nila, i to sa istočne strane.
Miks reče: »Misliš, priča o Josipu je istinita? Njega su braća stvarno prodala u ropstvo a on je posle stvarno uspeo da postane faraonova desna ruka?«
Bitnija se nasmeši i reče: »Moraš imati u vidu da se sve to desilo četiri sto godina
pre mog rođenja. Možda je bilo, ili nije bilo, istina, ali tako su ispričali meni«.
»Teško mogu poverovati da bi jedan faraon uzeo nomadskog Jevrejma da mu
bude prvi ministar. Što ne bi izabrao nekog Egipćanina, civilizovanog čoveka koji zna sve o komplikovanim problemima administracije u jednoj velikoj naciji?«
»Ne znam. Ali kad su moji preci došli u Egipat, faraon donjeg Egipta nije bio Egipćanin. Bio je stranac, jedan od onih zavojevača iz pustinje; Englezi takve zovu izrazom 'pastiri‐kraljevi'. Govorili su jezikom veoma nalik na jevrejski, ih je bar meni tako rečeno. On bi Josipa smatrao za nekakvog srodnika. Ili, bar, za pripadnika vrlo srodnog naroda, za čoveka kome se može pokloniti više poverenja nego rođenom Egipćaninu. Ipak, ne znam da li je ta priča istinita, jer nisam videla Josipa svojim očima, jasna stvar. Međutim, dok je moj narod bio u Gošenu, narod gornjeg Egipta potukao je
pastire‐kraljeve i doveo jednog čoveka iz svojih redova da bude faraon celog Egipta.«
Tada se, pričala je Bitnija dalje, sudbina sinova Jakoba i Eber počela pogoršavati. U
Mizraim su ušli kao slobodni ljudi, koji su radili po ugovoru, a sad su postali robovi, doduše ne po slovu zakona, ali efektivno robovi.
»Ipak, nije bilo tako loše sve dok veliki Ramzes nije postao faraon. Moćan je to ratnik bio, i graditelj utvrđenja mnogih i gradova, a Hebreji behu među mnogim narodima određenim da to grade.«
»Je l' to bi Ramzes Prvi ili Drugi?« upita Miks.
»Ne znam. Faraon pre njega zvao se Seti.«
»Onda će to biti Ramzes Drugi«, reče Miks. »Znači taj je bio faraon‐progonitelj Jevreja. A da li ga je nasledio čovek po imenu Merneftah?«
»Izgovaraš to ime na neobičan način, ali, da, tako je.«
‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐
* Tj. Jozef, Josip, u srpskohrvatskoj varijanti; Jusuf. Jusef. Žozef. Đuzepe, Hose, u drugim varijantama tog imena (Primedba prevodioca.)
27
»Faraon egzodusa.«
»Da, kretanja napred. Bili smo u prilici da pobegnemo iz svojih okova zato što je
Mizraim tada bio u previranju. Dogodila se invazija jednog naroda koji je nama tada, a i Englezima kasnije, bio poznat kao 'narod sa mora'. Ti osvajči su, koliko čujem, naterani u bekstvo, ali dok su nevolje trajale, mi iskoristismo priliku da pobegnemo iz Misira.«
»Mojsije, hoću reći Moše, nije otišao kod faraona i zahtevao da njegovom narodu
bude dopušteno da ode slobodan''«
»Ne bi se ni usudio. Mučili bi ga a zatim ubili. A uz to, mnogi od nas bili bi poubijani, za primer.«
»Čula si o kugama koje je bog bacio na Egipćane to jest Misirce zbog Mojsijevih zahteva9 Kako se Nil pretvorio u krv, kako je naišlo nebrojeno mnogo žaba. Kako su poklani najstariji sinovi svih Egipćana ali ragastovi jevrejskih vratiju obeleženi krvlju da bi najstarija muška deca Jevreja bila pošteđena?«
Nasmejala se i rekla. »To sam čula tek kad sam dospela na ovaj svet. Kuga jeste besnela širom zemlje, ali je kosila Jevreje baš kao i Egipćane. Od nje mi umreše dva brata i sestra, ali ja, iako se razboleh od kuge, preživeh.«
Miks ju je ispitivao o religiji tih plemena. Rekla je da su plemena imala mešavinu
religlja. Bitnijina majka obožavala je, između ostalih, Ela, glavnog boga koga i doneli sa sobom kad su ulazili u zemlju Gošen. Bitnijin otac više je voleo bogove, naročito Raa. Ali učestvovao je u ceremonijama prinošenja žrtava Elu, doduše retko. Nije imao novca da
to čini često.
Mojsija je poznavala još od svog ranog detinjstva. Bio je (po njenim recima) divalj
klinac pola Jevrejin a pola Mizraimac. Ta mešavina nije bila neuobičajena. Robinje su često silovane od strane svojih gospodara ili su im se i dobrovoljno podavale da bi dobile više hrane i udobniji život. Ponekad i prosto zato što su volele seksualno opštenje. Čak se i za jednu od Bitinijinih sestara nije baš sigurno znalo da li joj je otac bio huebrejske ili egipatske krvi.
I za Mošeovog oca se nije sasvim sigurno znalo ko je bio.
»Kad je Moše imao deset godina, usvojio ga je jedan egipatski sveštenik kome je
kuga odnela dva sina. Zašto bi taj sveštenik usvojio Mošea, a ne nekog egipatskog dečaka, osim ako je bio Mošeu otac? Mošeova majka je neko vreme radila za tog sveštenika.«
Kad je Mojsije imao petnaest godina, vratio se Jevrejima i postao opet rob. Pričalo
se da su njegovog poočima kaznili smrtnom kaznom zato što je tajno upražnjavao zabranjenu religiju Atona, koju je osnovao prokleti faraon Akhenaton. Međutim, Bitija
je podozrevala da je poočim isterao Mošea iz kuće zato što je posumnjao Da je Moše
legao sa jednom od njegovih konkubina.
»Zar nije Mojsije morao kasnije da beži u Midian kad je ubio nekog egipatskog nadzornika robova? Navodno je ubio tog nadzornika kad ga je uhvatio kako maltretira
jednog Jevrejina, roba?«
Bitnija se nasmejala.
»Istina je verovatno to da je Egipćanin uhvatio Mošea sa svojom ženom pa je Moše morao ili da ubije ili da bude ubijen Ali u Midian jest pobegao. Ili je bar tako ispričao kad se vratio izvestan broj godina kasnije pod lažnim imenom.«
»Izgleda da je taj Moše bio žešći po pitanju seksa«, reče Miks.
»Jare poraste i postane jarac.«
Kad se vratio sa svojom ženom Midijankom, Moše je saopštio da su sinovi Eber usvojeni od strane jednog boga. Taj bog zvao se Yahveh ili Jehova. Mošeovo saopštenje
iznenadilo je Jevreje, koji do tad većinom nisu ni čuli za Jehovu. Ali Jehova je Mošeu progovorio iz zapaljenog žbuna, i Mošeu je data dužnost da izvede svoj narod iz ropstva. Ulivao je inspiraciju, govorio sa velikim autoritetom, i činilo se da uistinu plamti 28
&nbs
p; svetološću Jehove isto onako blistavo kao taj zapaljeni žbun kojeg je opisao.«
»A razmicanje vode Crvenog mora i davljenje faraona i njegovih vojnika kad su gonili vas Hebreje?«
»Oni Hebreji koji su živeli mnogo posle nas, i napisali te knjige o kojima sam čula,
bili su lažovi. Ili, možda, nisu bili lažovi nego su prosto poverovali u priče koje su prepričavane mnogo vekova.«
»A zlatno tele?«
»Misliš ona statua boga koju je Mošeov brat Aharon napravio dok je Moše bio na
planini i razgovarao sa Jehovom? Bilo je to tele, misirski bog Hapi prikazan kao tele. Ali nije bio napravljen od zlata. Već — od gline. Gde bismo našli zlato u toj pustinji?«
»Mislio sam da ste vi robovi, odlazeći, odneli mnogo plena?«
»Smatrali smo se srećnim što imamo odeću i oružje. Otišli smo žurno, i nismo želeli
da budemo natovareni više nego što je neizbežno, za slučaj da vojnici pođu za nama.
Srećom, garnizoni u to vreme nisu imali dovoljno ljudstva. Mnogo vojnika bilo je pozvano na obalu radi borbe protiv naroda sa mora.«
»Mojsije jeste napravio kamene table?«
»Jeste. Ali na njima nije napisano deset zapovesti. Bilo je napisano egipatskim hijeroglifima. Ja ih nisam mogla pročitati; tri četvrtine nas to nije moglo: U svakom slučaju, na pločama nije bilo dovoljno mesta da se hijeroglifima ispiše deset zapovesti.
Zapisi nisu dugo potrajali. Boja je bila loša, pa su je vreli vetrovi i pesak ubrzo sljuštili.«
7
Miks je želeo još da je ispituje, ali jedan vojnik zakuca po ragastovu vrata. Reče da Staford želi smesta da vidi njih troje. Miks pozva Ješuu da izađe iz svoje kolibe, i njih troje pođoše za vojnikom prema zgradi Saveta. Celim putem niko ni reč nije rekao.
Staford reče »Dobro jutro« i upita ih da li nameravaju da ostanu u Novom Albionu.
Oni rekoše da bi želeli da postanu državljani.
»Vrlo dobro«, reče Staford. »Ali morate da shvatite da građanin ima izvesne
dužnosti prema državi, što prihvata u zamenu za zaštitu koju od države dobija. Dužnosti ću nabrojati kasnije. Nego, za koju poziciju u kopnenim ili rečnim snagama ste posebno
