by MoZarD
»U redu! Čekam. Kreni!«
Ništa se nije desilo. Tako je Čarli šutirao lišće po gradu, sve dok nije došao do najviše kuće u najvećoj ulici, kuće gde je svako iz Grintauna dolazio sa svojim nevoljama. Čarli se namršti, zatvori oči i viknu na prozore velike kuće:
»Pukovniče Stonstile!«
Ulazna vrata se širom otvoriše, kao da je starac čekao tamo, baš kao i Čarli, da se
nešto neverovatno desi u Grintaunu, u Ilinoisu.
»Čarli«, pukovnik Stonstil viknu. »Dovoljno si veliki da kucaš. Šta to tera dečake da
se dernjaju oko kuće?«
Vrata se uz tresak zatvoriše.
Čarli uzdahnu, odšeta do vrata i pokuca tiho.
»Gle, Čarli Flegstaf, jesi li to ti?« Vrata se malčice otvoriše i pukovnik proviri. »Blagi bože, vidi kakvo je vreme!«
Starac krupnim koracima izađe da bi svoj nos nalik na indijansku sekiru naoštrio na
reskom vazduhu. »Pa zar ti ne voliš jesen, sinko? Samo pomiriši taj vazduh.«
Setio se da pogleda dečakovo bledo lice.
»Pa, sinko, izgledaš kao da ti se poslednji prijatelj udavio, a tvoj pas uginuo. Šta nije u redu? Škola počinje sledeće nedelje? Povrh svega, noć veštica se ne približava dovoljno brzo?«
»Još dugih osam nedelja. Moglo bi svejedno da bude i deset godina«, dečko
uzdahnu, netremice gledajući u jesenji grad. »Da li si ikada prlmetio, pukovniče, da se ovde nikad ništa bitno ne događa?«
»Pa, do đavola, sinko, sutra je praznik rada, velika parada, sedam skoro sasvim novih automobila, gradonačelnik u svom skoro najboljem odelu, vatromet, možda —
pa...« Pukovnik zastade, ne baš dirnut svojim sopstvenim spiskom stvari za kupovinu.
»Koliko imaš godina, Čarli?«
»Trinaest. Skoro.«
»Stvari imaju sklonost da krenu nagore kada se napuni trinaest godina. U
međuvremenu, Čarli, šta da radimo da preživimo do sutra u podne?«
»Ako iko zna, to ste vi, pukovniče.«
»Čarli...«
Starac ustuknu pred dečakovim bistrookim pogledom. »Ja mogu da pokrenem
političare velike kao svinje koje se tove za takmičenje, da prodrmam drvenu
konstrukciju sudnice, da učinim da lokomotive idu unazad uz breg. Ali mali dečaci za vreme dugih, sušnih jesenjih vikenda, što pate od teških napada očajne praznine? Pa...«
Pukovnik Stonstil ugleda budućnost u oblacima.
»Čarli«, najzad reče, »ja sam uzbuđen i dirnut okolnostima kada ti ležiš tamo na prokletim šinama da naiđe voz smrti koji nikada neće doći. Stoga, slušaj, kladim se u šest Bejbi Rut slatkiša da će Grintaun, u gornjem Ilinoisu, sa pet hiljada i šezdeset dva stanovnika, jednom hiljadom pasa, biti izmenjen zauvek, izmenjen nabolje, tako mi Boga, za negde otprilike sledeća dvadeset i četiri čudesna časa! Prihvataš li opkladu?«
»Prihvatam!«
Čarli zgrabi i prodrma starčevu ruku snažno, kao da pumpa vodu. »Pukovniče, znao
74
sam da vi to možete da učinite.«
»Nije još učinjeno, ali gledaj. Ovaj grad je Crveno more. Ja s ovim naređujem da se
podeli Prolaz!«
Pukovnik je umarširao, (Čarli utrčao) u kuću, gde je pukovnik nanjušio jedna ogromna vrata što vode na ogroman tavan od isušenog drveta. »Oslušni, Čarli. Čuj. Tavanske oluje.«
Pukovnik uz trzaj širom otvori vrata dok je jesen šaputala, daleki vetrovi, uhvaćeni,
drhte u gredama. »Šta kažu?«
Baš tada nalet vetra zavitla pukovnika kao usitnjenu plevu uz mračne stepenice.
On je filozofirao usput: »Vreme, kaže, uglavnom. Starost. Sećanje. Prašina. Bol. Slušaj ove grede. Kada drvena konstrukcija krova škripi zbog vremena u toku lepog, sunčanog
dana, ti zbilja tada čuješ govor vremena, bombajski burmut, cveće na groblju koje se povampirilo...«
»Au, pukovniče«, Čarli jedva dođe do vazduha penjući se. »Vi treba da pišete za Top Noć magazin!«
»Jesam jednom. Odbili su me. Evo nas!«
I zbilja, tamo su bili, na mestu gde nema kalendara, nema dana, nema meseci, nema godina, jedino ogromne senke paukova i odsjaji sa razbijenih kandelabra što leže
unaokolo kao prolivene suze u prašini.
»Au!« Čarli uzviknu, uplašen i zadovoljan time.
»Čarli«, pukovnik upita, »jesi li spreman da ti stvorim jednu pravu, zbilja stvarnu,
polumrtvu, misteriju koja će te tu na licu mesta oboriti s nogu.«
»Spreman!«
»Sad!«
Pukovnik rukom zbrisa sa stola karte, mape, klikere od ahata, staklene oči i prašinu, zatim zasuka rukave.
»Sjajna stvar u vezi porađanja misterija je da tada ne morate da prokuvavate vodu
i da se perete. Dodaj mi onaj svitak papirusa, dečko, i onu iglu za krpljenje čarapa odmah iza njega, crtež rikše sa zida, kudeljni čep ispaljenog topovskog đuleta sa poda.
Trk!« »Trčim.« Čarli odjuri i zgrabi, zgrabi i dojuri.
»Ovde, ovde i ovde! Tamo, tamo i tamo!«
Na sve strane su leteli naramci suvih grančica, pregršti rakite, rogoza.
Pukovnikovih šesnaest ruku je divljalo po vazduhu, svetlucalo šesnaest blistavih igala za šivenje, povijale su se vlati livadske trave, treptalo sovino perje, sjajile su se svetložute lisice. »Evo, tako mi Boga. Pola završeno!«
Pukovnik pokaza kriškom svog nosa.
»Oguli jedno oko, sinko. Na šta to počinje da liči?«
Čarli obiđe sto, razrogačenih očiju i otvorenih ustiju.
»Pa... pa«, frfljao je, a zatim:
»Mumija! Nemoguće!«
»Jeste, sinko! Jeste!«
Šaka zarivenih u svoje delo, pukovnik je slušao njegove trske i čičkove i šaputanje
sasušenog cveća mumije.
»E, zašto ja pravim ovu mumiju? Ti, ti si me nadahnuo, Čarli. Idi pogledaj kroz prozor na tavanu.«
Čarli pijunu na prašnjavo prozorsko okno, obrisa jedno mesto i proviri.
»Šta vidiš tamo, u tom prokletom gradu?« pukovnik upita. »Da li su se odigrala neka ubistva?«
»Do đavola, ne...«
75
»Da li neko pada sa vrha crkvenog tornja ili ga je oborio neki ludak kosačicom travom.«
»Jok.«
»Da li neki Monitor ili Merimak1 plovi suvim jezerom, ili neki dirižabl pada na masonski hram i gnječi šest hiljada masona?«
»Do đavola, u Grintaunu ima samo pet hiljada ljudi.«
»Nemoj me zamajavati činjenicama. Gledaj, dečko. Špijuniraj. Izveštavaj!«
»Nema dirižabla.«
Čarli je buljio. »Nema zgnječenih masonskih hramova.«
»U pravu si, dečko.«
Pukovnik dotrča da se pridruži Čarliju osmatrajući zlokobnu teritoriju. On pokaza
svojim velikim nosom nalik psećem.
»U celom Grintaunu celog tvog života nijedno ubistvo, nijedan požar u domu za siročad, nijedan ludi zlotvor da urezuje svoje inicijale u drvene noge bibliotekarki. Suoči se s time, sinko. Grintaun u gornjem Ilinoisu je najobičniji neugledni, osrednji, jednostavan stari davež od groblja u večitoj istoriji rimskih, grčkih, ruskih, angloameričkih imperija. Da se Napoleon ovde rodio, izvršio bi harakiri do svoje devete godine. Dosada. Da su Cezara ovde odgajali, on bi odjurio do foruma u desetoj godini,
zabivši samom sebi sopstveni nož...«
»Dosada«, reče Carli.
»Ta‐očno!« pukovnik Stonstil nastavi da mlati, gura i puni čudni, nezgrapni
predmet na stolu koji je škripao.
»Dosada na funte i tone. Dosada po jardi sudnjeg dana i pogrebnoj milji. Travnjaci,
domovi, krzno psa, muške frizure, jeftina odela u tamnim izlozima radnji, sve isečeno od istog materijala...«
»Dosada«, reče Carli kao na dati znak.
»I šta ti radiš kada ti je dosadno, sinko?«
»Pa... razbijem prozor na kući u kojoj borave duhovi
?«
»Mi nemamo kuće u kojima borave duhovi u Grintaunu! Shvataš šta hoću da
kažem?! Šta još treba da pokušamo? Brzo!«
»Izvršimo pokolj?«
»Nema ovde pokolja već od Bog te pita kada. Čak i naš šef policije je pošten.
Gradonačelnik? Nije potkupljen. Da poludiš! Ceo prokleti grad suočen sa smtnom dosadom i tišinom. Poslednja šansa, Čarli. Šta je naš spas?«
Čarli se nasmeši. »Da napravimo mumiju?«
»Sto mu muka! Da! Pruži mi ruku! Pomozi mi da završim, sinko!«
Dok je starac torokao i šio i kidisao, Čarli se pružao i hvatao i grabio i dizao nekoliko repova guštera, stare, žute zavoje preostale nakon nesreće pri skijanju koja je sredila pukovnikovo koleno i prekinula romansu 1895, neki deo unutrašnje cevi Kiselkara iz 1922, nekoliko izgorelih prskalica iz poslednjeg mirnog leta 1913. i jednu zbirku poljskih noćnih leptira i buba koji su nekada imali natpise, a sada su leteli bez imena, dok su Čarli i starac mesili i tkali, išli tamo‐amo i lupkali i oblikovali nešto oštro, nalik na korpu od pruća.
»Voilá, Čarli! Gotovo. Urađeno.«
»O, pukovniče!« Dečko je buljio i prošapta s ljubavlju: »Mogu li da mu napravim
krunu?«
»Napravi mu krunu, sinko.«
‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐
1 Merrimack i Monitor su prva dva oklopna broda u američkoj mornarici, koji su se sukobili u okršaju za vreme građanskog rata. Ovde je njihovo ime upotrebljeno kao simbol avetinjskog broda (prim. prev.)
76
Sunce je zalazilo kad su pukovnik, Čarli i njihov prijatelj Egipćanin sišli niz polumračne stepenice sa zadnje strane starčeve kuće. Dvojica su išli teško, treći je lepršao lako, kao bačena kukuruzna pahuljica na septembarskom vetru.
»Pukovniče!« Čarli se pitao naglas. »Šta ćemo da radimo sa ovim faraonom, sada
kad ga imamo? Nije da može da priča puno ili trčkara unaokolo radeći svašta...«
»Nema potrebe. Neka narod priča, neka narod trči. Proviri.«
Oni su odškrinuli vrata i pogledali na grad ugušen mirom i uništen besposlicom.
»U redu, sinko. Sad si se oporavio od svog skoro fatalnog napada očajničke
praznine. Ali svi ovi prokleti stanovnici dole tamo leže do laktova u turobnosti i oča
ju, plašeći se da se probude svakog jutra i otkriju da je uvek i zauvek nedelja. Ko će
ih spasti, sinko?«
»Amon Bubastis Ramzes Ra Treći, tek stigao vozom u četiri?«
»Bog blagoslovio tvoj britki jezik, Čarls. Ono što mi imamo ovde je jedno džinovsko
seme. Seme ne vredi sve dok ga mi ne...«
»Zasejemo? « Čarls upita.
»Zasejemo. Zatim gledamo kako raste. Zatim šta? Vreme žetve. Žetva! Hajmo
sinko. Pa... povedi svog prijatelja.«
Pukovnik se iskrao u prvi sumrak.
Mumija je ubrzo došla za njim uz pomoć Čarlija.
Praznik rada, tačno u podne. Oziris Bubastis Amon Ra Tut stigao je iz zemlje mrtvih.
Jesenji vetar pokretao je zemlju i širom otvarao vrata, ne uz zvuk koji je označavao
uobičajenu paradu za vreme praznika rada, sedam kola za obilazak grada, korpus sa frulama i dobošima i gradonačelnika, već je tu bila jedna gomila što se povećavala dok
je tekla niz ulice i spajala se u plimu da bi preplavila travnjak ispred kuće pukovnika Stonstila. Pukovnik i Čarli su sedeli na tremu; tamo su sedeli neko vreme, čekajući da dođe do histerije, da se dogodi osvajanje Bastilje. Sad, dok psi besne i ujedaju dečake za noge, a dečaci poigravaju oko gomile, pukovnik netremice gleda na Delo (njegovo i Čarlijevo) i smeši se krišom.
»Pa, Čarli. Da li sam dobio opkladu?«
»Svakako jesi, pukovniče!«
»Hajdmo.«
Telefoni su zvonili po celom gradu, a ručkovi su zagorevali na šporetima, dok je pukovnik krupnim koracima išao da bi godišnjoj paradi za praznik rada dao svoj papski
blagoslov.
Usred gomile bila je zaprega. Gore na kolima, širom otvorenih očiju, sedeo je Tom
Tupen, vlasnik jedne polunapuštene farme odmah iza grada. Tom je blebetao i gomila
je blebetala, jer u zadnjem delu zaprege se nalazila specijalna žetva, stara četiri hiljade izgubljenih godina.
»Pa, preplavi Nil i pošumi Deltu.« Pukovnik je zinuo, razrogačenih očiju. »Je li to ili nije jedna prava, stara egipatska mumija što leži tamo umotana u svoj originalni ogrtač od papirusa i katrana?«
»Svakako jeste«, Čarli uzviknu.
»Svakako jeste«, svi su viknuli.
»Orao sam ovo polje jutros«, reče Tom Tupen. »Orao i orao, kad — beng! Plug je
ovo iskopao, baš preda mnom. Samo što me nije šlog strefio. Zamislite! Egipćani mora
da su marširali kroz Ilinois pre tri hiljade godina, a niko nije znao. Otkrovenjem ja to nazivam! S puta, deco! Nosim ovo otkriće do hola pošte. Postavljaju ga za izložbu. Đ, sada, đi!«
Konj, zaprega, mumija, gužva su krenuli dalje, ostavljajući pukovnika za sobom, očiju razrogačenih kao da se zbilja čudi, otvorenih usta.
»Sto mu muka«, pukovnik prošaputa, »uspeli smo, Čarli. Ova vika, blebetanje,
77
priča i histerično ogovaranje će trajati ili hiljadu dana ili do Armagedona, šta već prvo stigne.«
»Da, gospodine, pukovniče!«
»Mikelanđelo nije mogao da učini bolje. Mališa David je brodolomnik, izgubljeno i
zaboravljeno čudo u poredenju sa našim egipatskim iznenađenjem i...«
Pukovnik je stao pošto je gradonačelnik projurio kraj njih.
»Pukovniče, Čarli, ćao! Upravo zvao Čikago. Novinari ovde sutra posle doručka.
Ljudi iz muzeja posle ručka! Aleluja za Trgovačku komoru Grintauna!«
Gradonačelnik je otrčao za gomilom.
Jedan jesenji oblak je prešao preko pukovnikovog lica i smestio se oko njegovih usta. »Kraj prvog čina, Čarli. Počni brzo da misliš. Stiže drugi čin. Mi želimo da ova gungula traje zauvek, zar ne?««
»Da, gospodine«
»Mućni glavom, sinko. Care, care, kol'ko ima sati?«
»Car kaže — ovaj — dva skoka unazad« ?
»Dajte dečku pet plus, zlatnu zvezdu i čokoladni kolač! Bog daje i Bog uzima, ha?«
Čarli pogleda u starčevo lice i vide tamo nagoveštaj gneva Božjeg.
»Da, gospodine.«
Pukovnik je posmatrao kako se gomila tiska oko zgrade pošte, dva bloka dalje.
Korpus sa frulama i dobošima stigao je i svirao neku melodiju što je neodređeno podsećala na Egipćane.
»Zalazak sunca, Čarli«, pukovnik je promrmljao zatvorenih očiju. »Sada je na redu
poslednji potez.«
Kakav je to bio dan! Godinama nakon toga ljudi su govorili: »To je bio dan!«
Gradonačelnik je otišao kući, obukao se, vratio se i održao tri govora i organizovao dve parade, jednu što ide glavnom ulicom tramvajske pruge, drugu iz suprotnog smera, a Oziris Bubastis Amon Ra Tut bio je u centru obeju, smešeći se sad nadesno, kako je sila teže pomerala njegovu lomnu težinu, a zatim nalevo, kada su zašli za ugao, korpus sa
frulama i dobošima, sada veoma povećan nagomilanim limenim instrumentima, proveo
je jedan sat pijući pivo i učeći trijumfalni marš iz Aide, i ovo su svirali toliko puno puta da su majke svoje rasplakane bebe unosile u kuće, a muškarci su se povlačili u barove
da smire živce. Bilo je govora i o trećoj paradi i četvrtom go‐voru, ali zalazak sunca ih je zatekao nespremne, i svako, uključujući Čarlija, otišao je kući na večeru, kada se većinom pričalo, a malo jelo.
Do osam sati Čarli i pukovnik su se vozili u finom mraku duž litica prekrivenih lišćem, luftirajući se u starčevom munu iz 1924. kolima koja bi počinjala da drhte kada je pukovnik prestajao.
»Kuda idemo, pukovniče?«
»Pa« , pukovnik je razmišljao polako i
lepo vozeći deset filozofskih milja na sat.
»Svako, uključujući i naše ukućane baš sada je na Grosetovoj livadi, je l' tako? Poslednji govori na praznik rada. Neko će zapaliti gradonačelnika gnjavatora i on će se vinuti u vazduh oko četrdeset stopa, ta‐očno? Protivpožarno odeljenje će ispaljivati velike signalne rakete, što znači da će pošta, plus mumija, plus šerif što sedi sa njom biti napušteni i izloženi. Onda će se čudo dogoditi, Čarli. Mora. Sad, pitaj me, zašto će da se desi čudo.«
»Zašto?«
»Drago mi je da si pitao. Pa, sinko, narod iz Čikaga će sutra iskakati sa stepenica
voza, vreo i svež kao palačinke, sa radoznalim nosevima, zacakljenim očima i mikro-skopima. Ova njuškala iz muzeja, plus Asošieted Pres, preturiće po našem egipatskom
faraonu skroz naskroz i ima da im riknu osigurači. Pošto je tako, Čarli...
78
»Mi smo na putu da zabrljamo sa dokazom.«
»To si rekao neprecizno, sinko, ali u suštini to je istina. Gledaj to ovako, dete. Život je čarobna predstava, ili bi trebalo da bude, da ljudi ne idu da spavaju. Uvek ostavi narodu malo tajanstvenosti, sinko. Sad, pre nego što se ljudi naviknu na ovog drevnog
prijatelja. Pre nego što upotrebi pogrešan peškir, kao neki otmeni gost za vikend, on bi trebalo da zgrabi sledeću kamilu po voznom redu za zapad i otpraši iz grada. Eto!«
Zgrada pošte je stajala prazna, jedno svetio je sijalo u holu. Kroz veliki prozor mogli su da vide šerifa kako stoji kraj izložene mumije, nijedno od njih nije govorilo, nakon što ih je napustila radoznala gomila što se razišla po večerama i vatrometu.
Pukovnik je izvukao jednu smeđu tašnu u kojoj je klokotala neka tajanstvena
tečnost.
»Daj mi trideset pet minuta da obradim šerifa, Čarli, onda se ti ušunjaj, slušaj, prati moje tajne znake i učinićeš da se desi čudo. Dolazi jedno veliko ništa.«
I pukovnik se iskrao.
Izvan grada, gradonačelnik je seo i vatromet je počeo.
Čarli je stajao na vrhu muna i posmatrao ga pola sata. Zatim, shvatajući da je prošlo vreme tiskanja, on prokaska preko ulice i sakri se u senci zgrade pošte.
