by MoZarD
Razilazili su se. Nečija senka raskinu veze. Oslobođenom, činilo mu se da lebdi.
Tako su potonuli...
… i zadremao.
Ljudi su lebdeli. Kao u bestežinskom stanju. Raširenih udova, okretali su se, odbijali
od zidova. Pokušao je da dođe do nekog od njih, ali samo se obrtao, kao bubanj, i oni su mu bežali. Niko nije čuo njegove pozive. Možda su se pretvarali da ga ne čuju. Znojio se.
Kad mu je glava ponovo bila gore, video je kako su svi odleteli uvis. Zvao ih je a papiri su padali po njemu, klizili niz njegov znoj i oticali. Pogledao je dole. Ispod njegovih nogu nalazio se slivnik. Voda je oticala u vrtlogu i on oseti kako ga zahvata i vuče nadole.
Otimao se mahao rukama i nogama. Bezuspešno.
Udario je nogom u sto. Probudio se. Nije znao koliko je vremena spavao.
— Šta je, šta lupaš?
On pogleda. Bezbednjak je podigao glavu i čkiljio u njega. Oči su mu bile krvave i
upale.
— Šta je bilo? — Iz usta mu je zaudaralo. Pijan. Krvavi zavoj na levoj ruci bio je prljav i skoreo. — Prpa, a? — Podbuo, neobrijan, masne kose, ni po čemu bolji od onih
od kojih je bežao. — Indendant se uplašio.
Zaustio je da odgovori, ali otupelost u njemu bila je jača. Nešto ga je vuklo nazad,
u san. Trebalo je da se nečega seti. Lepljive bale su mu se vukle po ustima.
— Vode, hoću vode. — Izusti, kidajući skorele, slepljene usne.
— Nema vode. Ima samo cuge. I tabletica. — Bezbednjak se zasmeja. Zagrcnuo se
102
i otpljunuo. U grudima mu je krkljalo.
Lekar podiže glavu. Tablete još nisu delovale, ali bio je na putu da zadrema.
— Čutite. Zar vam nije dosta. Idioti. Svi idioti. — Mašio se za flašu ali je nije bilo na stolu. Pridigao se i seo. Bio je bos i mrdao prstima. Noge su mu bile prljave. Češao se po grudima.
Gledali su ga. On upre prstom u njih.
— Pojma nemate.
Pronašao je bocu kraj stolice, bacio se preko kreveta i dohvatio je. Bio je jako žedan. Znoj mu je curio niz lice. Zadihan, odložio je bocu i rukama protrljao lice a onda provukao prste kroz kosu, pa im ih pokazao. Dlanovi su bili puni dlaka. — Pojma nemate. — Izvalio se unazad. Bezbednjak se zasmeja.
On ih je gledao osećajući da je nešto zaboravio. Nešto važnije od ovoga ovde.
Iskliznulo mu je. Osvrtao se nemoćno.
— Da smo bili brži da im pošaljemo naše bebice. Prokletnici, brži su. — Bezbed‐
njak skoči. U ruci mu se klatio pištolj. — Ali neka dođu. Samo neka dođu. — Onda ga je
pogledao. — Ti si najgori Opet si bio da slušaš. Ti si govno. Stalno tražiš nešto, sliniš, paziš. Zašto si došao? Pizdo. Idi. — Mahao je pištoljem prema vratima.
Sišao je sa stola, pomerio ormar i izašao. Bezbednjak prosikta za njim. — Umri govno — i zatvori vrata.
Stojao je na hodniku, drhteći. Samo još malo...
... u nemost. Nepostojanje.
Izbegavali su se, nisu govorili. Svako je gledao samo ispred sebe. Komandant i bezbednjak su bili kraj radija, lekar u ambulanti. On je ustajao pre svih i odlazio u menzu. Podgrevao je konzerve i održavao ih toplim. Kuvao je čaj. Nekad bi neko došao
da jede. Sam i ćutke. Bacao je otpatke u sanduke koje je vukao u skladište. Stalno je bio zaposlen. Pio je sve češće.
U oficirsku sobu je dolazio kasno, kad je verovao da su svi legli. Spavao je ispod lekara. Nije se svlačio, samo bi izuo čizme. Niko mu se nije obraćao. Čuo ih je noću kako se bude i izlaze. Govorili su u snu. Činilo mu se da se došaptavaju misleći da je zaspao.
Kreveti su škripali.
Jednom ih je zatekao u pijanci. Tada su već svi bili glasni. Dolazili su da jedu pijani, prosipali i povraćali svuda. Spavaona je odjekivala od pesme. Nikoga nije bilo kraj radija, niko nije radio redarstva. Postajalo je zagušljivo. Zidovi su bivali vlažni. Kapalo je odozgo.
Pili su i nisu ga ni pozdravili. Zatekao ih je. Musavi, neobrijani, smrdljivi. Kao i on.
Ali nisu ga pozvali. Video im je po licima da ga nisu hteli. Bili su zagrljeni. Oni se plaše vojnika, to je znao. Njega ne. I ne primaju ga. Nije njihov.
Doživeo je to kao potpunu nepravdu. Istina je da je ranije bio izdvojen, ali bilo je to zbog njegovog položaja. Svi bi želeli da ga iskoriste i preko njega unesu ono zabranjeno.
Bežao je, uplašen za svoj posao. Bio je stariji, imao ženu, decu.
Mogao bi ponešto i uneti kroz skladište, kao što je radio za sebe, no niko se ne bi
zaustavio na malom. Tražili bi još. A kada bi ga otkrili, ne bi se založili za njega.
Ipak, verovao je da je sada, zbog svega, drugačije, da će biti njihov. A oni su ga mrzeli, otvoreno, jasno. Nikakve trpeljivosti više. Njegovo piće su primili i popili, ali on je ostao izvan, tuđ.
Pokupio je svoje madrace i prešao da spava u menzi, iza pećnica. To je bilo desetog
dana. Posle dvesta četrdeset sati, svega.
Imao je sve: nepodeljenu zalihu pića, svoje tablete. Za putovanja. Takve stvari e radio sam, tiho, samo za sebe, nikome ni reči.
Osećao je kako njihova mržnja, svih njih, naleže na zidove, kaplje ispod vrata.
Dvanaestog dana su provalili. Nestalo im je cuge. Izleteli su iz spavaonice.
Porazbijali crvena svetla za uzbunu. I sirenu. Tukli su ga. Ušli su i počeli da udaraju. Pao 103
je na pod. — Gde si sakrio — vikali su, — ti imaš svega. — Onda su pronašli deo zaliha.
To ih je odobrovoljilo. Pili su i ritali ga a onda ga popišali. Silovali bi ga da nije bio tako mokar. To su mu obećali za sledeći put.
Izašli su i provalili u oficirsku sobu s druge strane hodnika. Bila je prazna.
Pucali su u vrata ambulante. On je virio iza njihovih leđa. Lekara nisu dirali Uzeli su alkohol i pilule. Razbili sve u oficirskoj sobi. Dotrčali su komandant i bezbednjak, naoružani. Bili su u klozetu, valjda. Komandant je govorio, obećavao. Na kraju je sa dvojicom dobrovoljaca otišao u tunel pomoćnog izlaza. Hteli su da se probiju napolje.
Pred polazak, komandant je gledao bezbednjaka. Ovaj nije hteo da pođe s njim.
Sutradan je neko prebio bezbednjaka u klozetu. Zato se on, sa lekarem,
zabarikadirao u ambulanti.
Niko više nije dolazio da jede. On bi, ponekad, kad je mislio da svi spavaju, odlazio
da sluša radio. Nije mogao da ne misli na to. Posle bi uvek putovao. Teško bi se budio.
Izbegavao je svakoga. Njušio. U pećnici je držao poslednji fiks. Znao je da će mu zatrebati uskoro.
Samo još malo..
...samo još malo.
Nekakav hladan znoj curio mu je niz leđa. Dodirujući prstima levi zid, vukao se ka
menzi. Noga pred nogu. Tako umoran. Malaksao. Nešto mu je kralo snagu. Kad bi mogao da se seti.
Ruka mu izgubi oslonac i on zamalo pade. S naporom okrenu glavu. Oficirska soba.
Đubre.
Nastavio je. Još koji korak i stiže. Prelazio je hodnik, ka desnom zidu. Ispružio ruku.
Ispred njega grunu. Eksplozija. Prvo se čuo čist zvuk, pa tišina, a onda dođoše talasi
jeke. Gotovo su ga oborili. Stiskali su i opuštali.
Počelo je.
Oči mu iskočiše iz duplji. Hvatao je dah razjapljenih usta. Mlatarao rukama prema
vratima menze. Čitavom težinom naleteo je na njih, i pao unutra. Usna mu puče i krv
napuni usta. Morao je da se skloni. Koliko im treba da stignu? Neće ga ovog puta... Ne.
Ustao je i zatvorio vrata.Gurao je stolove na njih. Da ne provale pre vremena.
Nabacio je i stolice na gomilu. Neka nova snaga ga je ispunila...
U hodniku je bila tišina.
Kad je završio, ode do pećnice i izvadi poslednju bočicu tableta.
Lagano ju je okretao, osećajući težinu. Puna. Prejako za jedan put. Ali ne za izuzetan. Poslednji.
Skinuo je poklopac i istresao polovinu tablete na dlan. Mala crvena dugmad sreće.
Napolju jeknu novi pucanj, odgovoriše mu krici. Zadrhtao je. Polako, samo polako.
Ne sme da povrati. Među naslaganim sudovima iskopao je čuturu sa razblaženim alkoholom. Grlo je gorelo posle gutanja. Ispraznio je bočicu i odbacio je. Zakotrljala se prazno odjekujući. Progutao je sve preostale tablete. Otpio iz čuture. On je kukavica, ali sada nema čega da se plaši. Ispio je ostatak alkohola.
Toplota mu udari u lice. Sa njom prestaje grč. Unutra je, topi se.
Otvorio je vrata velike pećnice. Ovde ga neće naći. Ušao je. Zatvoriće vrata kad bude čuo da lupaju. Možda se kolju među sobom. Ne, prvo će pobiti krive. Malo se iživljavati. Tek posle će sami doći na red.
Ništa se nije čulo.
Bivao je sve tromiji. Lagano je plutao uljuljkan otkucajima bila. Spremaju se. Oštre
kandže. Samo neće dobiti sve. Ne njega. Mogu uzeti meso, ako stignu na vreme. Ali ne
mogu imati strah, poniženje.
Samo meso. Da ga izvlače, kidaju... Ali ne. Ni živo meso neće dati.
Ideja ga ozari. Tekla je kroz njega kao lava. On se naceri mraku oko sebe. Dobio je
104
sve. Mir. Osvetu.
Za tren zaboravi na to. Nije više imao tela. Svest je bila daleko. Lim oko njega nije
bio tuđ. Urastao je u kožu. Širio se.
A onda se ipak setio. Onoga što je zaboravio. Nijednom nije pomislio na ženu, decu. Roditelje. Ceo svet. Ceo usrani svet koji je ispario, iscepan, spaljen, prožderan.
Suze mu kliznuše na nekom licu.
I to je bilo sve. Za tren je bio prazan, obuzet drhtanjem. Besmisleno. Misliti o onima kojih nema, nestalim u vrisku.
On je zaostatak. Trzaj. Poslednja toplota.
Čuo ih je kako trče niz hodnik.
Mora biti kraja. Trudio se da se sakupi. Pridigao se u čeličnom laktu i izvirio.
Gledao je kako leva ruka lebdi i, pipajući, uključuje prekidače.
Ako hoće meso, dobiće ga.
U povratku, prsti zatvoriše vrata.
Ako žele crknuti siti, neka im. Samo moraju požuriti da ne zagori.
105
106
Norman Spinrad
Ipak je zemlja većinu toga progutala uz
jedva primetan protest.
POLITIČKI SF
Bitan uspeh Reganove vlade je u tome
što je nekako uspela da ponovo sastavi
Iz perspektive istoričara XXI veka, naj‐
američki konsenzus, da ga ozvaniči, da ga
zanimljiviji aspekat Reganovog doba mož‐
javno proglasi i to tako uspešno kao da
da neće biti učetvorostručeni državni du‐
depolitizuje i samu politiku.
govi, niti kaponizacija američkog rad‐
Kakve veze depolitizacija američke
ničkog pokreta, niti rasturanje porodič‐
politike ima sa naučnom fantastikom?
nog gazdinstva, te gigantsko naoružava‐
Više nego što mislite.
nje i preobražaj Sjedinjenih Država u
Kompletno prozno stvaralaštvo je do
zaduženu zemlju, kao ni militarizacija kos‐
izvesnog stepena ogledalo vremena u
mičkog programa, već užasna politička
kome je napisano i bar malo oštrije nego
ravnodušnost koja pozdravlja sve te
samo vreme. Čudno, ali istinito. Neospo‐
drastične transformacije.
rno je da se naučna fantastika rodila za‐
Uopšteno govoreći, od politike zavisi da
jedno sa utopijskim romanima u doba
li će ljudi hvaliti postignuto ili ne. Regan
racionalizma početkom XIX veka, odra‐
je stupio na scenu kao desničar, rugajući
stala sa tehnokratskim logičkim poziti‐
se Karterovim budžetnim deficitima
vizmom početkom XX veka i dostigla puni
(skoro trideset milijardi dolara godišnje
procvat sa zlatnim dobom američkog
prema službenim podacima). Obećavao je
svemirskog programa. Tokom pedesetih,
ravnotežu budžeta, izgradnju nacinalne
bila je jedno od nekoliko područja gde je
odbrane i smanjenje poreza.
bio moguć Mek Kartijem kriticizam. Ta‐
Za tih osam godina Reganova vlada je
kođe je izražavala u potpunosti antiko‐
podigla godišnji budžetni deficit na poza‐
munističku paranoju tog doba, kao i strah
mašan iznos, preobratila najvećeg svet‐
od nuklearnog pustošenja, šezdesetih i
skog kreditora u najvećeg svetskog duž‐
ranih sedamdesetih, uspon i pad alterna‐
nika, slomila američki radnički pokret,
tivne kulture se ogledao u Novom talasu,
dobrano skresala poreze bogatašima, a
bilo je mnogo romana sa političkim i
američke farmerske porodice dovela do
socijalnim temama koje je nametnuo rat
bankrotstva, vodila glavnu reč prilikom
u Vijetnamu.
destrukcije svemirskog progra‐ma...
Od početka do sredine osamdesetih,
...I otišla.
naučna fantastika je pretrpela, ako je to
Mislim da o tome treba razmisliti. Lin‐
prava reč, neku vrstu depolitizacije koja
don Džonson je najuren zbog jedne zaista
odražava depolitizaciju američke politike i
velike greške ‐ rata u Vijetnamu. Ričard
koja je, ko zna, mogla da ima udela u toj
Nikson je bio primoran da da ostavku
depolitizaciji.
zbog jednog zaista prljavog skandala.
Ovo nije mesto za razmatranje političkih
Predsedništvo Džimija Kartera je propalo
tema, niti za razmišljanje kako je došlo do
zbog nesrećnog manipulisanja taocima za
toga, ali je možda i vreme i mesto za
vreme iranske krize.
razmatranje političkih aspekata naučne
Možete li da zamislite šta bi se desilo da
fantastike, sad kad je Reganovo doba
je neko od njih pokušao da izvede nešto
okončano, kad se nagoveštava renesansa
približno tako radikalno kao što je tako‐
političke naučne fantastike.
zvana Reganova revolucija? Da li se se‐
Piscima, a naročito autorima naučne
ćate nereda i demonstracija iz šezde‐
fantastike, dugo je savetovano da koriste
setih? A političkih strasti iz sedamde‐
telegram za slanje poruka i ostanu verni
setih? Svi ti problemi nisu bili tako
temama poput one o Džoovim parama za
drastični kao koncesijski radni ugovori,
pivo. Svakako da je tačno da priča treba
gigantski vojni budžeti, konglomeracija
da bude centralna, da je propaganda
američke poljoprivrede, rat drogama,
umiranje umetnosti i da je politički roman
bankrotstvo Amerike, propast građan‐
uvek u opasnosti da zaluta u učenjaštvo.
skog svemirskog programa.
S druge strane, prokleto je teško pisati
107
pravu naučnu fantastiku koja je istinski
bata iznose konfliktne teorije i filozofije
apolitična.
sopstvenog uticaja na odnos između
Šta podrazumevam pod “pravom nauč‐
pojedinca i političkog tela, tako se is‐
nom fantastikom“?
tinska politička naučna fantastika uglav‐
Šta mislim kad kažem “istinski apolitič‐
<
br /> nom bavi istim temama, i to namerno.
na”?
Gotovo celokupna naučna fantastika ima
Prava naučna fantastika je ona koja
značajne političke pretpostavke koje po‐
ličnosti smešta u uverljivu i sveobuhvatnu
kazuju da nema neutralne naučne fantas‐
realnost.
tike, ali samo politička naučna fantastika
Istinski apolitična naučna fantastika je
prvenstveno tretira političke pretpostav‐
ona koja je apsolutno lišena tvrdnji i
ke, te je stoga potpuno politički anga‐
pretpostavki o odnosu pojedinca i
žovana.
političkog tela.
Uzmimo kao primer naučnu fantastiku
Da li počinjete da uviđate protivu‐
koja se bavi temom opstanka, koja je
rečnost?
postala značajna podgrupa poslednjih
Kako se uopšte ličnosti mogu smestiti u
godina. Na tu temu se može dobro ili loše
sveobuhvatnu realnost a da se ne
pisati, može biti didaktička ili, na prvi
pomene odnos jedinke i kolektiva? Čak i
pogled, apolitična, ali je gotovo ćela
ako se piše o pojedincu u totalnoj izolaciji
bazirana na nizu političkih pretpostavki.
‐ redak primer je Kradljivac Martin Vilije‐
Navedena pretpostavka je, naravno, da
ma Goldinga ‐ biće nekih nagoveštaja u
se desilo nešto, obično nuklearni rat koji
sećanjima glavnog junaka. Čak i Tarzan
će uništiti strukturu moderne civilizacije, i
među majmunima odrasta u socijalnom
priča tada prerasta u borbu junaka za
kontekstu. Zapravo, i sam jezik sadrži
preživljavanjem propasti. Ono što nije
pretpostavke o odnosu individualca i
navedeno je pretpostavka da će se
celine ‐ zapitajte bilo koju feministkinju.
civilizacija
neumitno
raspasti
pod
Ali, iako je realno nemoguće pisati
naletom velike katastrofe i da će se oni
istinski apolitičnu naučnu fantastiku u
koji prežive očajnički i divlje boriti oko
ovom smislu, to svakako ne znači da je
onoga što je preostalo.
prava politička naučna fantastika bila
