by MoZarD
Veliki sveštenik Zofar je ustao i podigao ruke ka nebu koje se osulo hiljadama zvezda, a Inodiš je bubnjao molitvu »Vrati se, bože Hronoplane«.
Zatim se ples nastavio nastupom kršnih mladića koji su prikazali bitku sa bofunom.
Posude sa zombom su se praznile i piće je sve vise zagrejavalo Fudošane. Svi su cupkali u ritmu muzike, svi su pevali i podvriskivali, samo su zolijevski izabranici stajali kao kipovi i nisu pomerili pogled sa Uremije.
Posle lovačkog plesa, ispred pozornice su došle device. Usklici i uzdasi divljenja odjekivali su zborištem; svako je hteo izbliza da vidi njihove nedodirnute meke, jer po pravilu obrednog plesa devica, na kraju je trebalo da odvežu devičanski čvor i pokažu
svoje devičanstvo.
Apin je znao da među devojkama pleše i Ruana. Pomutio mu se pogled u zvezdu
Uremiju i jedva se suzdržavao da ne pogleda tamo odakle je dopirao topot bosih nogu
razigranih devica.
Muzika je bivala sve brža i Fudošani su sve glasnije podržavali igračice. Tada je veliki sveštenik upalio večitu svetlost i usmerio je među devojke koje su pod svetlošću božjom počele da se izvijaju u plesnoj opsednutosti. I ostali su prihvatili zrak tajanstvene svetlosti usklicima oduševljenja, jer je oduzela sjaj vatrama i sijala je jače od njih.
90
Zofar je zrakom birao devojke i na kraju je osvetlio Ruanu koja je zaslepljena doplesala iz grupe devica i prikazala ples ushićenosti. Činilo joj se da je svetlost božja miluje i ljubi, da se upija u nju i osvetljava joj krv i misli. Počeli su da je tresu grčevi esktaze i znala je da mora da se razotkrije pred svetlošću božjom: odvezala je devičanski čvor, bacila se na zemlju i drhteći celim telom raširila kolena otkrivši meku u koju se zario zrak večite svetlosti.
Krajičkom oka je Apin ugledao svoju ljubljenu kako se izvija pred sveštenikom i poglavarskim zborom i u njemu se javila ljubomora. Zolijevski izabranici gledali su zvezdu Uremiju, a svi ostali u Ruanu, tako da je bezbrižno mogao da pogleda u velikog
sveštenika i ispod providnog šlema spazi pohotljive sjajne oči. Shvatio je da će Zofar zasigurno odabrati Ruanu prilikom prvog darivanja devičanstva u Fudosu i da će je posle darivanja i uzeti, jer to je bilo njegovo pravo. Osetio je nešto gorko u stomaku, srce mu se steglo, stezao je pesnice i zadržavao suze gneva dok su Fudošani kao opsednuti klicali i tapšali daljem prikazivanju devica. Uremija je plavičasto treperila na nebu, kao da upozorava Apina da je opet prekršio stražarsku oba vezu.
Zolijevski izabranici otplovili su rekom Monirom pre prvog svitanja. Naselje je još spavalo jer su se ljudi prethodne noći dugo veselili. Dugački izdubljeni balvani klizili su niz reku, mladići su ćutke veslali. Čulo se samo ravnomerno disanje, šum reke i zapljuskivanje veslima. Brzo su napredovali i pre izlaska sunca bili su u Raženskom tesnacu, gde je reka napravila oštar zaokret u stenama i krenula ka jugu. Tu je bio kraj plovidbe. Izvukli su balvane na pesak, uzeli rančeve sa hranom i mehove sa vodom, a
zatim pod vođstvom majstora straže Gurena počeli da se veru uz stene. Ispred svih je
išao zviždač Homel što je kroz retke zube puštao zvižduke kojima je te‐rao zmije i otrovne gmizavce.
Bilo je podne kad su, omamljeni suncem i umorom, došli do Žadnih pećina na rubu
pustinje Selamandre. Uvukli su se u najveću šupljinu da se sklone od sunca i vrućine.
Otud je pucao pogled do dalekih brda Muan. Majstor straže je pokazao pravac u kojem
se nalazi Zoli, izabranici su naprezali pogled da vide mesto koje je bog odabrao za povratak. Nisu videli ništa i Guren je odredio odmor do večeri jer po vrućini ne bi mogli da putuju kroz pustinju. Posle zakletve, obroka od oraščića i gutljaja vode izabranici su zaspali. Samo je zviždač Homel čučao ispred jame i tiho zviždukao melodiju dečje uspavanke.
Po zalasku sunca, nasledna straža je nastavila put. Apinu se činilo da se ispod crvenkaste sunčeve ploče prostire čitav svet. Njegove oči još nikad nisu videle toliku širinu i nikada se nije osećao tako mali kao sada kad je koračao u stroju izabranika u tajanstveno rumeno‐sivo naručje Selamandre. Retki žbunovi imali su duge senke, ispred
usamljenih stena nalazio se vetrom nanesen pustinjski pesak. Sve to je u svetlosti sunčevog zalaska izgledalo nestvarno i Apinu se činilo da odlaze u neki drugi svet, svet čudnih senki i oblika koje čovek više ne poima. Naime, u tom prostranstvu nije mogao
da vidi šta je daleko, a šta blizu, gde pustinja počinje i gde prestaje.
Bio je još više izgubljen kad je na pustinju pala noć.
Pesak mu je izgledao pod nogama kao meko, nesigurno tlo i pri svakom koraku se
bojao da će propasti u sipku podlogu. Bio je mrak i leđa druga ispred sebe više je naslućivao nego što ih je video. A nebo je bilo posuto pregrštima sjajnih zvezda, rasutih po čitavom svodu; nikad nije pomišljao da ih ima toliko i to je u njemu ponovo probudilo osećanje malenosti i stvarnosti. Kao da nasledna straža korača u beskrajno zvezdano nebo.
Verovatno su i drugi izabranici imali slične misli. Ćuteći su stupali po pesku, grobnu
tišinu pustinje nije poremetio ni uzdah niti kakav drugi zvuk. Povremeno su se zaustavljali da majstor straže Guren pogleda u zvezde i odredi smer kretanja.
Pohod je trajao cele noći, i tek kada se preko istočnog neba prosuo prvi zrak 91
svanuća, Guren je odredio odmor. Mladići su sell na pesak.
»Uskoro ćemo biti kod prve božje zastave«, rekao je Guren. »Zoli više nije daleko«,
Zatim su nastavili put. Sa svitanjem je pustinja počela da se razdvaja od neba i Apin je opet imao osećaj da hoda zemljom i da ne koračaju u prazninu neba.
U torn trenutku se pred njima pojavio visok srebrni stub na kojem je visila šarena
zastava. Stub je bio od nepoznatog metala i izabranici su ga dodirivali sa poštovanjem
kad su došli do njega. Zastava se vijorila na jutarnjem vetru i nasledna straža je gledala u plavu podlogu i srebrne zvezde na njoj: te zvezde su po predanju bile znak da je bog
otišao na nebo među zvezde i da će se sa zvezda i vratiti.
»Hajdemo«, reče Guren. Stara straža nas verovatno nestrpljivo očekuje.
Kod sledeće zastave je svanulo i ugledali su Zoli. Zanemeii su, iako ih je veiiki sveštenik pripremao za ovaj prizor. Ispred njih se ukazala svetla ploča koja se širila kraj nje je stajala kupolasta Kuća božja i visoki stražarski stub. Kupola je bila tamna, glatka kao površina jezera. U njoj se ogledao nebeski sjaj zore, beli kovrdžavi oblaci i Kuća božja je izgledaia poput naopako okrenutog neba. Apin nije mogao da se načudi: ne, Zoli nikako nije mogla da sagradi ljudska ruka, samo je bog mogao da stvori tako veliku i nepojmljivu stvar. Videli su i platnene šatore, male i neugledne kraj ogromnih zgrada i ploče Zolija. Ispred šatora, stajale su male prilike koje su mahale šarenim zastvicama u znak pozdrava.
Sve zajedno izgledalo je tako blizu, ali su ipak do šatora došli tek pošto je sunce već izašlo. Preplanuli mladići stare straže pozdravili su ih igrom i pesmom. I oni su imali zviždača; tako je Homel dobio društvo i zajedno su zviždali veselu melodiju. Poslužili su ih gorkim čajem i hlepčićima od zove. Staru stražu zanimalo je šta ima novo u Fudosu,
koje devojke su razdevičene, dok su oni bili odsutni, koje su sklopile društvenost, ko je umro, ko je dobio potomke; novajlije su se zanimale kako da skrate vreme u toku stražarske obaveze.
Zamena straže bila je najavljena za podne. Pre toga su im majstori straže pokazali
Kuću božju. Apin je zapanjeno gledao u ogromne prostorije ispod providne kupole u kojoj su se nalazile samo nepoznate stvari. Pažljivo je dodirivao površine kroz koje je mogao da vidi kao da ih nema, piljio je u ogledala u kojima se video njegov lik i likovi ostalih izabranika, srce mu je stalo kad se u jednoj sobi upalila večita svetlost i kad je na zidu ugledao bele odore slične onima koje je nosio veliki sveštenik Zofar na plemenskim svečanostima. Tu su bili i šlemovi čudnih oblika za koje niko nije znao čemu služe. Niko nije mogao da razume ni znakove koji su se nalazili po celoj Kući božjo
j, niti značenja raznobojnih svetala koja su se palila kad su izabranici prolazili kraj njih. Najviše svetiljki bilo je u znakovnoj sobi, gde su pred zaprepašćenim novajlijama svetlucale i osvetljene ploče na kojima su se videli pojedini predeli Zolija. Majstori straže su im rekli samo to da su to božje oči koje mogu da gledaju u svim pravcima, i da sve naprave pokreće večita svetlost koju je bog uzeo sa sunca.U znakovnoj sobi je nešto neprestano zujalo,
kao da je u njoj puno insekata i Apin se stalno osvrtao da ih vidi. Zatim su majstori straže pokazali i veliku svetlosnu skicu Zolija, kao što bi ga videla ptica u letu: ploča je imala oblik širokog dela vesla sa kružnom žutom pločom na užem kraju. Kraj tog kruga
stajala je Kuća božja sa stražarskim stubom. Svuda na skici su se nalazile svetlosne tačke, a posebno su bile označene zastave i Apin je morao dobro da mozga da bi shvatio crtež.
Na kraju su došli do sobe spremljene za boga Hronoplana. U nju nije mogao niko
da uđe jer je bila zatvorena posebnim rezama, ali su mogli da vide unutrašnjost kroz otvore. Unutra je sve bilo bleštavo čisto, udobna postelja bila je nameštena, providna
kada je čekala na boga, u posebnim nišama bile su složene stvari čiju je namenu verovatno znao samo bog.
Izabranici su izašli iz Kuće božje potpuno opijeni: ono što su videli izazivalo je u njima strah i poštovanje, potvrđivalo je da su zaista u službi više sile. Apinu je čak i miris 92
u Kući božjoj bio neobičan, kao da je bog tu ostavio svoj miris i miris svojih stvari.
Obred izmene straže obavljen je na stražarskom stubu koji se uzdizao visoko iznad
Zolija. Apin je dobio vrtoglavicu od penjanja kružnim stepenicama na vrh. Stara i nova
straža postrojile su se u okrugloj stražarskoj sobi gde je na pokretnoj stolici sedeo poslednji stražar stare stražarske smene, nemo zagledan u nebo iznad Zolija. Pogled odatle potvrđivao je pravilnost nacrta koji su videli u Kući božjoj: ispod stuba se zaista nalazila jarkožuta kružna ploča, a ispred se prema pustinji prostirala plava površina, podeljena po sredini belom crtom i sa pojedinim delovima druge boje, označenim tajanstvenim znacima.
Zviždač Homel zatražio je zviždukom pažnju i mladići obeju straža su se skamenili. I
momak koji je stražario ustao je sa stolice, ali je i dalje gledao u nebo.
»Slava bogu Hronoplanu«, uzviknuo je majstor stare straže.
»Slava mu«, odgovoriše izabranici.
»Predajemo vam naslednu stražu za vreme dok mesec ne bude dvanaest puta
pun. Uručite vaš zini.«
Majstor Guren je uzeo iz vrećice malo zeleno zrno i spustio ga u veliku glinenu posudu u sredini prostorije. Bila je skoro sasvim ispunjena sličnim zrnima, koja su imala značenje izmene straže u Zoliju.
»Neka novajlije ponove za mnom stražarsku zakletvu«, rekao je Guren. »Mi,
zolijevski izabranici, zaklinjemo se pred bogom i plemenom Gisena da ćemo obavljati naslednu stražu u Zoliju tako kako nam je predanjem preneto.«
Mladići su ponovili zavet za svojim majstorom straže i Apin se sav naježio od svečanosti trenutka.
»Bodo, preuzmi stražu!« naredio je Guren.
Mladići su se zamenili i Bodo je seo pred tablu, koju su izabranici tokom vežbanja
tako dobro upoznali da bi i u mraku našli polugu koju treba pomeriti u slučaju da se na nebu pojavi svetlost božja. Straže su se razišle, a Bodo je ostao da sedi nepomično kao kip i da gleda u nebo nad pustinjom koja je isparavala na vrelom suncu.
Mesec je već dva puta bio pun otkako su zolijevski izabranici otišli iz Fudosa. Stara straža se vratila u naselje, veliki sveštenik ju je oslobodio stražarske obaveze, a zatim su mladići potražili partnerke i sklopili društvenost. Sazrela je zova koju su Fudošani poželi i samleli u mlinovima na Moniri, a posle žetve nastupilo je vreme za obredno razdevičenje sazrelih devica.
Bubnjar Inodiš je tog jutra veoma rano probudio naselje. Mada je bio star kao zemlja, u očima mu se ipak video pohotljiv plamen kad su progovorili njegovi drveni bubnjevi.
»Ustajte, Fudošani! Zora najavljuje svečani dan. Sazreo je cvet devičanstva koji će
danas biti darivan na kamenu muškosti u Gaju mladica. Pripremite se za slavlje. Slava
bogu Hronoplanu!«
Na bubnjarevom izboranom licu ukazao se prevejan smešak i ponovo je počeo da
udara poruku naselju i okolini.
Ljudi su se probudili i krenuli da stavljaju snopove pruća na kolibe, ovog puta ukrašene plodovima hone i cvetovima. Žene su u glinenim pećima napravile žar i požurile da ispeku zovine hlepčiće iz novog brašna, a muškarci su presipali zombu iz drvene buradi u krčage. Jedni drugima su vragolasto namigivali: razdevičenje fudoških
devica bilo je uvek povezano sa razvratnom zabavom koja je trajala čitavu nbć i zato su u zombu mešali i uvarak žohire i gišale, koji je muškarcima povećavao plodnu moć, a ženama smanjivao stid i strah od ljubakanja.
Ruana se probudila pre znaka. Cele noći se prevrtala u postelji od like i progonile
su je crne misli zbog kojih nije mogla da spava. Šta ako veliki sveštenik odredi nju za razdevičenje? Hoće li uspeti da pobegne? I ako pobegne, hoće li naći put u Zoli? Tokom
93
žetve zove razgovarala je sa zviždačem Balom koji je dobro poznavao put, ali se ipak plašila da ne zaluta u pustinji. Selamandra je zauvek progutala mnoge usamljene putnike. I konačno, čak i ako dođe do Zolija, hoće li naći svog ljubljenog? Tako je razmišljala do jutra i u međuvremenu je nekoliko puta zaspala sa teškim snovima.
Posle buđenja, Ruanina majka Regela otišla je do ognjišta. I otac Žizar je uzdišući
ustao sa ležaja i izneo svečani snop.
Majka je zapalila vatru i zatim odgrnula platnenu zavesu iza koje je ležala Ruana.
Videla je da ne spava i da je bila budna cele noći.
»Ruana, ne brini«, pokušala je da je uteši. »Sve žene Gisena su prošle kroz razdevičenje. Daću ti avodenovu mast koja umrtvi meku, olakša razdevičenje i zaustavlja
krvarenje. Videćeš da muški kamen nećeš ni osetiti«.
»Dobro, majko« reče i pomisli kako je dobro da majka i ne sanja o čemu ona razmišlja.
Zavezala je maramu između nogu i koštanim češljem raščešljala dugu crnu kosu.
Majka joj je donela posudicu sa namazom.
»Namaži se pre obreda i budi bez brige«, posavetovala ju je. »Vreme je da
postaneš žena, Ruana.«
»Jesi li išla nekada u Selamandru?« upitala je majku koja ju je iznenadeno
pogledala.
»U Selamandru? Nikada. Šta da tražim u pustinji? Pustinja je opasan i
nepristupačan kraj. Zašto me to pitas?«
»Ne znam. Tako.«
»Mnogo misliš na Apina, je li?«
»Da, majko.«
»Kad se vrati moći ćete da sklopite društvenost i da sagradite svoju kolibu. Zato bi
bilo dobro da danas izgubiš nevinost.«
»Zašto mi Apin ne bi oduzeo nevinost?«
Regela se prenerazila: kako je u kćerki mogla da se rodi tako bogohulna misao? Po
prastarom predanju, device Gisena darivale su nevinost bogu Hronoplanu na muškom
kamenu.
»Na tako nešto ne smeš ni da pomisliš«, upozorila je majka. »Kao što muškarci imaju naslednu obavezu da stražare Zoli i da čekaju na povratak boga, tako žene imaju
naslednu dužnost da se razdeviče bogu u čast i veselje.«
I na veselje sveštenika, pomisli Ruana, i staraca koji se naslađuju pri obredu. Ali nije ništa rekla. Srećom, kroz prozor ju je pozvala prijateljica Bemira i tako se završio razgovor sa majkom, koja je još uvek bila zgrožena kćerkinom lakomislenošću.
Ispred kolibe je uzela ribolovačku torbu i u nju sakrila mehove za vodu.
»Idemo Bemira i ja u ribolov«, rekla je ocu koji je sedeo ispred kolibe i užarenim
ugljem pripaljivao lulu.
»Hajde, pa ulovite nešto«.
»U zal
ivu kraj mlina ima dosta ribe. Nadam se da ću neku upecati«.
»Vrati se brzo, Ruana«, upozorio ju je otac grickajući lulu. »Moras da se pripremiš
za večerašnje slavlje«.
»Ne brini, doći ću na vreme«.
Žizar ju je gledao kako odlazi s prijateljicom ka reci i u jednostavnom srcu mu je
bilo milo: nije mu nedostajao sin, jer je Ruana ribarila kao dečak, vladala je veslom i prihvatila se svih muških poslova, ali se nije branila ni od ženskih. Ponosio se njome više nego što bi se ponosio sinom. Biće srećan čovek koji se njome oženi, razmišljao je.
Uveče će da se napije zombe i otići će da spava. Poštovao je nasledni običaj razdevičenja, ali mu ni izdaleka nije padalo na pamet da posmatra vlastitu ćerku kako se natiče na muški kamen. To mu se gadilo iz dna duše. Lula od urminog drveta se dimila i
Žizar je zadovoljno pućkao u sunčano jutro.
94
Ruana se zaustavila kod izvora na rubu naselja i napunila mehove vodom.
»Bez hrane još i možeš da se probiješ kroz Selamandru, ali bez vode nikako«, objašnjavala je Bemiri. »Zato ću već sada da sakrijem mehove sa vodom u izdubljeno
deblo«.
»Još uvek ne znam da li misliš ozbiljno ili ne...«
»Ozbiljno, Bemira. Ako me danas veliki sveštenik pozove na darivanje devičanstva,
pobeći ću u Selamandru kod voljenog. Ali ni reči o tome, ćuti kao grob«.
»Možeš mi verovati da neću da te izdam«, šaputala je Bemira. »Ali kako ćeš doći
tamo gde se ni muškarci ne usuđuju da odu sami?«
»Nekako ću uspeti, raspitala sam se za put u Zoli«, odlučno je rekla Ruana i sa punim mehovima vode sa izvora uputila se u zaliv gde se nalazio njen čamac.
