by MoZarD
Oni su stali.
Čovek je bio sav u crnom. Kosa mu je bila bela i odudarala je od njegovog smeđeg
lica.
Ursonova ruka bila je na maču. Zmijine ruke su bile razmaknute.
— Ko ste vi? — izjavio je čovek.
— A ko ste vi? — parirao mu je Urson.
— Ja sam inkarnacija boga Hama. Ćutali su. Konačno, Geo je rekao:
— Mi smo na proputovanju i namere su nam poštene.
— Pođite sa mnom — rekao je Hama, zatim se okrenuo i poveo ih između drveća.
Ušli su u vrt hrama. Bilo je još prilično rano tako da je sunce ružičastom svetlošću obasjavalo gigantske urne duž obe strane staze. Stigli su do hrama.
Iza stubova od oniksa prostirao se blistavi pod hrama. Na ogromnom oltaru nalazila se neverovatno velika statua čoveka u sedećem položaju i sa prekrštenim nogama. U jednoj monstruozno crnoj ruci imao je kosu, a u drugoj ogromno klasje žita koje je dosezalo gotovo do tavanice. Od tri oka u glavi, samo je srednje bilo otvoreno.
Dok su prolazili, Hama je pogledao u dragulj oko Iimijevog i Geovog vrata, zatim gore u to zureće oko.
— Jutarnji rituali nisu još počeli — rekao je. — Počeće za pola sata Dotle, nadam
se, saznaću svrhu vašeg dolaska ovamo.
— Na drugom kraju sale popeli su se uz stepenice. Iznad vrata stajao je jedan crni
krug sa tri oka. Pre nego što će ući unutra, Geo se osvrnuo, namrštio i sreo sa Iimijevim 31
pogledom.
— Gde je Zmija? — upitao je šapatom.
Iimi se osvrnuo i slegnuo ramenima. Dečak nije bio sa njima.
Prostorija u koju su ušli bila je opremljena ekranima sličnim onima koje su videli u vulkanskoj kapeli i u konventu slepih sveštenica. Osim ekrana, nalazio se tu i ogroman radni sto, a na jednom zidu veliki prozor kroz koji su mogli da vide vrt hrama.
Hama ih je posmatrao, očito ne primećujući Zmijino odsustvo. Kad je zatvorio vrata, rekao im je:
— Došli ste da se suprotstavite silama Aptora, jesam li u pravu? Došli ste da ukradete Hamin dragulj. Došli ste da otmete inkarnaciju boginje Argo. To je svrha vašeg dolaska, zar ne? Skloni ruku sa mača, Ursone...! Mogu te ubiti u momentu.
Proteglila je ruke, stežući oči i rekla:
— Jahhhhvašangnnn, do vraga! — Potom ponovo. Do vraga! Spava mi se. —
Prevrnula se na drugu stranu i zagrlila jastuk. Zatim je otvorila oči, jedno po jedno, i zagledala se u skoro kompletan motor na stočiću po red svog kreveta. Zatvorila je oči.
I otvorila ih ponovo.
— Ne mogu priuštiti sebi to zadovoljstvo da nastavim da spavam — rekla je tiho.
— Jedan, dva, tri! — Zatim je podigla pokrivač, uspravila se u sedeći položaj i spustila noge na hladan pod. Stresla se, stegla zube i rekla. — Gnnnnnnn — i vratila noge pod pokrivač.
Pomoću mesingane cevi, dužine trideset stopa i debljine pola inča, razmišljala je sanjivo, mogla bih da sprovedem toplu vodu ispod poda i zagrejem ovaj hladan kamen.
Da razmislim, takva cev ima površinu od 22/7 puta 3/2 puta 30, a to je 990 podeljeno sa 7, što je... Do vraga, razmišlja o tome da ne bi ustala iz kreveta. Ponovo je otvorila oči, spustila noge na kamen i proteglila se lenjo.
Potom je otišla da se odene.
Obukla je belu tuniku i vezala je kožnom vrpcom oko svog vitkog pasa. Tada je pogledala u sat.
— Juhuuu! — rekla je tiho, pritrčala vratima i gotovo ih zalupila za sobom. U
poslednjem momentu ih je dlanom zadržala i zatvorila nečujno. Hoćeš li da te uhvate?
pomislila je dok je na prstima išla do susednih vrata.
Otvorila ih je i zavirila unutra. Danberhed izgleda lepo kad spava, pomislila je.
Kanap na podu išao je ispod stola pored sveštenikovog kreveta, preko kamenja, prateći pažljivo cik‐cak pukotine. Kraj mu se nalazio u uglu praga. Bio je zaista teško uočljiv, što joj je i bila namera kada ga je sinoć postavila pre nego što se sveštenik vratio sa večernje molitve. Drugi kraj je bio vezan za električni osigurač njegovog budilnika.
Danderhed je imao dosadnu naviku da svake večeri namešta svoj sat da bi bio siguran
da kazaljka koja pokazuje sekunde ide ispred one koja pokazuje minute.
Cimnula je uže i ono je spalo sa pukotine i zateglo se. Kad ga je jače povukla, kanap se digao sa poda. Osigurač je kucao tiho na podu i kanap se olabavio.
Vukla je ponovo kanap sve dok se nije zategao i podigla mu je kraj nekoliko inči od
poda. Slobodnom rukom povukla je uže i posmatrala kako vibrira gore‐dole. Ovaj izum
sa klupkom bio je genijalan. Klupko se otkotrljalo i ona je brzo namotala kanap oko ruke. Ustala je i zatvorila vrata.
Vratila se u svoju sobu. Kroz visok prozor sunce je svojim zracima osvetljavalo sobu. Pogledavši u svoj sat, videla je da je još uvek bilo veoma rano. Uzela je delove 32
svog motora.
— Misliš da ćemo te danas isprobati? Ne? — Osmehnula se. — Da! — Stavila je
delove u papirnu kesu, izašla iz sobe i zalupila... Dlanom ih je zadržala u poslednjem momentu, zatim tiho zatvorila. — Gnnnnn — rekla je. — Zar hoćeš da te uhvate? —
Sada se namrštila. — Da. I to imaj na umu. ili nećeš nikada uspeti.
Dok je išla hodnikom, kroz jedan od prozora čula je cvrkut plavog guštera iz vrta.
— To je upravo ono što sam htela da čujem. — Osmeh joj ponovo zatreperi na usnama.
— Dobar znak.
Ušavši u hram, krenula je dole izmedu redova klupa. Prolazila je mimo velikih, crnih stubova. Odjednom je zastala. Nešto se mrdnulo tamo izmedu stubova. Nešto brzo poput ptičije senke. Tako je barem mislila.
— Ne zaboravi — podsetila je sebe — da te zbog svega ovoga grize savest. —
Prošla je još pored dva stuba. I ponovo spazila onu senku.
Neko, bez odeće, šunjao se između stubova. I imao je četiri ruke. Zurio je pravo u
nju i bio je uplašen.
Ako krene prema meni, pomislila je, umreću od straha. Prema tome, bolje da ja krenem prema njemu. Osim toga, interesuje me da vidim kako izgleda. Osvrnuvši se oko sebe, videla je da je hram prazan.
On je dete, pomislila je dok je išla lagano prema stubovima. Mojih je godina, dodala je. On joj je sada išao u susret. Konačno se zaustavio pred njom. Pramenovi crne kose popadali su mu po čelu, a oči su mu se sijale ispod gustih, crnih obrva.
Progutala je knedlu.
— Šta tražiš ovde? Znaš da bi neko mogao da te uhvati i opasno kazni? Ako neko
naiđe, mogao bi da pomisli da hoćeš da ukradeš Hamino oko.
Nije trebalo to da mu kažem, jer se sada jako uplašio, pomisli ona. — Beži bolje odavde jer će za pola sata doći ovamo na jutarnju molitvu.
Čuvši to, okrenuo se naglo i pojurio prema oltaru.
— Hej! — Doviknula je i pojurila za njim.
Zmija je preskočio mesinganu ogradu oko oltara.
— Stani! — Viknula je, sustižući ga. — Čekaj!
Zmija se okrenuo kad je ona prebacila nogu preko ograde.
— Čuj, neću ti ništa. Nemoj bežati od mene.
Zmija se namrštio, nakrivio glavu, zatim osmehnuo.
— Pomoći ćemo jedno drugom, važi? I ti ga želiš, zar ne? — Pokazala je rukom na
glavu statue koja se uzdizala nad njima. — Prema tome, sarađujmo. Biće kod mene jedno kratko vreme, a onda ga možeš imati. — Vide la je da ju je slušao i pretpostavljala je da joj je strategija dobro krenula. — Pomoći ćemo jedno drugome. Evo ti ruke. —
Pružila mu je desnu ruku.
On ispruži sve četiri ruke.
Auhhh, pomislila je, nadam se da ga nisam uvredila...
Četiri ruke uhvatiše njenu jednu i stegoše je čvrsto.
— Dobro — klimnula je glavom. — Hajdemo. Sinoć sam sve to isplanirala.
Nemamo mnogo vremena. Krenimo oko... ‐ Ali on je pružio ruku i uzeo klupče kanapa
koje je ona bila zadenula
za pojas. Uputio se prema mestu odakle se klasje žita iz Hamine pesnice uspinjalo prema tavanici. Sa kanapom u jednoj ruci, ostalim trima rukama ščepao je jedan klas i počeo da se penje, pridržavajući se za široke, metalne listove. Puzao se uz stabljiku i uspeo konačno do ogromne, crne pesnice. Tada je pogledao dole u nju.
33
— Ja ne mogu tamo da se popnem — rekla je. — Nisam tako spretna kao ti.
Zmija je slegnuo ramenima.
— Do vraga — promrmljala je. — Ja ću onako kako ja umem. — Pretrčala je preko
oltara i zaustavila se pred nogom velike statue. Pošto je sedeo sa prekrštenim nogama, Hamino stopalo je bilo uspravno. Služeći se njego vim prstima kao stepenicama, popela se do nožnog palca i nastavila preko članka uz cevanicu prema crnoj natkolenici. Stigla je konačno do prepone odakle je počinjalo telo.
Zmija ju je posmatrao stojeći na velikom, žutom listu. Bili su sada na istoj visini.
— Juj—huu. — Mahnula mu je rukom. — Srešćemo se kod ključne kosti —
izbekeljila mu se. Stilizovani nabori na Haminoj suknjici omogućili su joj da se popne još deset stopa više. Izraženi mišići na trbuhu poslužili su joj kao staza tako da je konačno stigla do pupka. Njene ruke su ostavljale vlažne tragove na crnom kamenu. Osvrnuvši
se, videla je da je Zmija stigao do sledećeg bokora lišća.
Sa ove intimne razdaljine, pupak boga je otkrivao u sebi kružna vrata, prečnika od
oko pet stopa. Obrisala je ruke o tuniku, otpuzala do vrata i počela da okreće kombinaciju brojeva. Dva puta je propustila prvi broj, obrisala ruke i pokušala ponovo.
Prema planu, u glavnom sefu hrama (na kojem je prvo uvežbavala tu kombinaciju) iza
tih vrata postojale su lestvice kojima se moglo popeti na vrh statue.
Kada je dobila treći broj kombinacije, povukla je ručicu... i vrata su je skoro srušila kad su se naglo otvorila. Uhvatila se grčevito za ručicu dok je kamen klizio pod njenim nogama.
Visila je u vazduhu, klateći se nad opasnim ponorom.
Prvo što je pokušala, nakon što je zatvorila oči i promrmljala nekoliko zakona kretanja, bilo je da se zanjiše prema vratima. Ali to svoje njihanje nije nikako mogla da uskladi sa otvaranjem i zatvaranjem vrata. Posle izvesnog vremena, ostala je jednostavno da visi u vazduhu. Zahvaljivala je bogu što je bilato liko pametna da obriše ruke. Ali kad su ruke počele da je bole, poželela je da to nije učinila, jer do sada bi bilo već gotovo.
A onda su se vrata zatvorila i neko ju je ščepao oko pasa. Nije otvarala oči, ali je osećala da joj je telo priljubljeno uz hladan kamen. Ruke su joj nemoćno visile niz telo.
Ligamenti su joj pucali od bola. Bol je počeo da jenjava i otvorila je oči.
— Kako si, do vraga, sišao dovde? — upitala je Zmiju. Zmija joj je pomogao da prode kroz otvorena vrata. Zastala je načas da protrlja svoje mišiće. — Kako si znao za lestvice?
Stajali su u dnu rova. Pored njih, u tami, dizale su se lestvice.
Zmija ju je pogledao sa zbunjenim izrazom na lieu.
— Šta je? — upitala je. — Ne brini, moći ću da se popnem do gore. Hej, zar ne umeš da govoriš?
Zmija je zavrteo glavom.
— Oh — promrmljala je. Nešto se pokrenulo u njenoj glavi, nešto neprijatno.
Zmija je krenuo uz lestvice, kojima se tako brzo spustio pre nekoliko minuta. Provirila je kroz vrata, videla da je hram prazan, zatvorila vrata i krenula za njim.
Penjali su se u potpunom mraku. Izgubila je predstavu o vremenu i nije bila sigurna da li se penjala deset minuta, ili dva, ili dvadeset. Ruke su počele ponovo da je bole, ali bol je bio podnošljiv.
Brojala je prečage dok se penjala. Kad je stigla do sedamdeset i šeste, krenula je
rukom da uhvati sledeću prečagu, ali nje nije bilo.
— Hej, ti! — prošaputala je u tami. Nešto ju je dotaklo po boku.
34
— Gnnnnnnngggggggg ‐ rekla je. ‐ Ne čini to. ‐ Nešto je dodirnulo po nozi, uhvatilo za članak i povuklo. — Pazi — kriknula je uplašeno.
Ponovo ju je povukao. Podigla je stopalo i nakon nekoliko sekundi dotakla njime
čvrsto tlo. Tada ju je jedna ruka uhvatila za mišicu, a druga obujmila oko pasa i povukla.
Ukrutila se načas pre nego što se setila koliko ruku ima njen kompanjon.
Držeći je za ruku, Zmija ju je poveo kroz tunel. Treba da idemo kroz rame, pomislila je, setivši se plana.
Stigli su do strme kosine. A sada, dole niz nadlakticu, prisećala se. Vrtelo joj se malo u glavi od te kosine. Pružila je ruku i prstima dodirivala zid. To joj je malo pomoglo.
— Osećam se kao Euridika — rekla je glasno.
— Ti... si... čudna... — eho je odjeknuo u njenoj glavi.
— Hej — rekla je. — Šta je to bilo? — Ali taj glas je ućutao. Sada su bili u nekom
prolazu koji je odgovarao statuinoj radijalnoj arteriji. Popeli su se stepenicama, izašli kroz vrata na podu i našli se visoko gore u hramu. Ispod njih se prostirala velika dvorana... duboka i prazna.
— Sada ti sledi mene — rekla je. Krenula je preko crne mišice i popela se preko
izraženih mišića. Stigli su do ramena i zaustavili se ispred ušne školjke.
— Imaš li još onaj kanap? — upitala ga je.
Zmija joj je pružio kanap.
— Pretpostavljam da mi je kesa dovoljno teška. — Izvadila je iz pojasa papirnu kesu i vezala jedan kraj kanapa za njen vrh. Zatim, držeći drugi kraj, hitnula je kanap i prebacila ga preko uha. Uhvatila je drugi kraj kanapa, vezala ga u čvor i cimnula.
— Nadam se da sam uspela — rekla je. — Sve sam isplanirala još juče. Vučna snaga ovoga je oko osamdeset kilograma, što je otprilike moja i tvoja težina zajedno. —
Stavila je nogu na omču, zaljuljala se nekoliko puta i uspela da doskoči na ušnu školjku.
Puzeći prema ušnom kanalu, pogledala je dole u Zmiju. — Hajde — doviknula mu je. —
Požuri.
Zmija joj se pridružio nekoliko minuta kasnije.
Uho je bilo šuplje. Vodilo je pozadi u cilindričnu šupljinu koja je prolazila kroz glavu boga. Popeli su se lestvicama i našli usred spleta cevi koje su predstavljale kosu. Tamo gde je čelo počinjalo opasno da se spušta, mogli su da vide kratak nos i gustu obrvu.
— Sada možeš zaista biti od neke pomoći — rekla mu je. — Uhvati me za ruku i
spusti dole. Polako sada. Ja ću uzeti dragulj.
Polako se spuštala niz čelo sve dok nije bila iznad nosa statue. Oko se otvorilo pred njom. Na metalnom držaču, u sredini zenice stajao je dragulj.
Zaljuljala se i ispružila slobodnu ruku.
Odnekud se začuo udarac gonga. Odjednom svetlost ju je preplavila. Uspaničena,
skoro je pustila Zmijinu ruku. Ali jedan glas zaorio joj se u glavi:
—... Drži se... do vraga... drži se...
Zgrabila je dragulj. Metalni držač na kojem je stajao dragulj nije bio čvrst i nakrivio se kad je povukla ruku. To mora da je pokrenulo neki satni mehanizam, jer je veliki kapak počeo polako da se spušta preko oka od ebonosa. Poluzaslepljena svetlošću, pogledala je preko ramena dole u hram. Čula je pesmu koja je označavala početak procesije.
Jutarnji ritual je počeo.
Ljudi su ulazili u hram i izgledali su minijaturno sa te velike visine. Videće je.
Zmija ju je vukao gore. Osećala je kamen na ruci... kamen na obrazu. Čvrsto je 35
stegla pesnicu. Još jedna ruka se spustila da joj pomogne. Potom još jedna. A onda je ležala usred metalnih cevi i on je odvajao njene prste od svoje ruke. Povukao ju je da ustane i ona je za trenutak pogledala dole u punu dvoranu.
Nervoza se u vidu hladnih drhtaja širila njenim telom. Zanela se odjednom. Zmija
ju je pridržavao i pomogao joj da ode do lestvica.
— Imamo ga — rekla mu je pre nego što su počeli da se spuštaju niz lestvice.
Disala je duboko. A onda je otvorila šaku da proveri da li je dragulj još uvek tamo. Bio je. Ponovo je pogl
edala u one ljude dole. Te osvetljene, podignute glave ličile su na bisere rasute po tamnom podu. Držeći ruku na njenom ramenu, Zmija se osmehivao zadovoljno. — Imamo ga — ponovila je.
Spustili su se niz lestvice u statuinu glavu. Zmija je prvi izašao iz uha. Sagnuo se, uhvatio kanap i spustio se dole na rame.
Ona je oklevala, potom stavila dragulj u usta i krenula za njim. Kad se spustila, izvadila ga je iz usta i protrljala ramena.
— Sutra ću imati upalu mišića — rekla je. — Učini mi uslugu i odveži tu kesu umesto mene?
Zmija je odvezao kesu i onda su se zajedno spustili niz mišicu, pa niz podlakticu i
stigli do vrata u zglavku ruke. Pogledala je dole u vernike.
— Pitam se koji od njih je stari Danderhed? — Ali Zmija je uzimao dragulj iz njene
ruke. Pustila je da ga uzme i posmatrala kako ga diže iznad svoje glave.
Podigao je dragulj i biseri su nestali kako su se glave u hramu spuštale.
— Odlično — osmehnula se Argo. — Hajdemo. — Ali Zmija nije ušao u tunel.
Umesto toga obišao je oko pesnice, uhvatio se za bronzanu stabljiku i spustio se kroz otvor izmedu palca i kažiprsta.
— Tim putem? — upitala je Argo. — Pa, dobro. Znaš šta, napisaću jednu epsku pesmu o tome. U alternativnom stihu. Znaš šta je alternativni stih...?
Ali Zmija je već bio nestao. Krenula je za njim, hvatajući se kolenima za veliku stabljiku. On ju je čekao u lišću. Sćućurivši se među lišćem, pogledali su još jednom u tu fasciniranu kongregaciju.
Zmija je ponovo podigao dragulj i glave su se opet spustile. Himna je počela sama
da se ponavlja, individualne reči su se gubile u akustičnoj dvorani.
Sada su se brzo spuštali niz poslednji deo stabljike. Kad su bili konačno dole, ona je stavila ruku na njegovo rame i pogledala preko ograde oltara. Vernici su se primakli jedni drugima, mada nije mogla da razazna nijedno lice. Kad je Zmija krenuo sa podignutim draguljem, vernici su popadali na kolena. Zmija je preskočio ogradu oltara, a onda i njoj pomogao da učini isto.
Osećala je bol u ramenima i ježila se pri pomisli šta je učinila. Stepenice na oltaru su bile užasno hladne kad in je nogom dotakla.
