by MoZarD
Prečnik Alefa iznosi oko dva‐tri santimetra,
ali kosmički prostor bio je tamo u nesma‐
njenoj veličini.
H. L. BORHES
Broj 10 maj 1988 1500 d
S A D R Ž A J
Reč urednika ................................................................................................... 2
Pisma .............................................................................................................. 3
Dž. R.R. Tolkin: O BARENU I LÚTIENI .............................................................. 4
Liza Goldštajn: KASANDRINE FOTOGRAFIJE ................................................. 28
Bob Šo: KONVERZIJA ..................................................................................... 37
Olga Larionova: STVARANJE SVETOVA ......................................................... 54
Vladimir Lazović: RATNIK SUNČEVOG ZALASKA ........................................... 68
Intervju sa Tomasom Dišom ......................................................................... 86
Osvrt na smrt dva velikana ........................................................................... 91
KNJIGE ........................................................................................................... 92
FILMOVI ........................................................................................................ 95
Rezultati ankete ............................................................................................ 97
Džo Haldeman: MENTALNI MOST, II deo ................................................... 100
Odgovorni urednik
Milorad Predojević
Urednik
Boban Knežević
Likovni urednik
Dragoljub Stanković
Naslovna strana Dobroslav Bob Živković
Copyright 1987. GPA i Permissions & Rights
Izdaje: NIŠRO »DNEVNIK«, OOUR IZDAVAČKA DELATNOST
21.000 NOVI SAD, Vojvođanskih brigada 7/VI
1
REČ
UREDNIKA
Zakašnjenje Alefa koje se provlači još od četvrtog broja kulminiralo je
sa devetim brojem i sada iznosi preko dva meseca. Pošto je u pitanju
mesečno izdanje, jasno je da se toliki zaostatak ne može brzo anulirati. U
cilju koliko‐toliko hvatanja normalnog ritma odlučili smo da pribegnemo
jednom, ne baš popularnom rešenju — izdavanju dvobroja. Biće to broj
12—13 i, za razliku od ostalih brojeva, neće sadržati roman u nastavcima,
već jedan kraći roman kompletan. O svemu tome više u narednom broju.
Uvrštavanje Tolkina u Alef izazvaće novu lavinu vaših mišljenja,
verovatno i onih negativnih. Neosporno je da Tolkinov »Gospodar
prstenova«, kao ni »Silmarilion« niti ijedna druga njegova knjiga ni po
kakvim kriterijumima ne potpadaju pod naučnu fantastiku, ali, ako se
sećate, najavili smo povremene manje uplive fantazije, a legenda o
Barenu i Lútieni jedna od najlepših iz čuvenog »Silmariliona«, koji već
godinama najavljuju domaći izdavači — najavljuju a ne objavljuju. I dok se
čekanje produzava u nedogled, Alef vas vodi na kratki izlet u fantastični
Tolkinov svet.
Uostalom, koliko je sama granica SF‐a duboko zakoračila u fantaziju
možete videti u priči »Kasandrine fotografije« Lize Goldštajn. Priča je
nominovana ove godine i za nagrade Hugo i Nebula, dakle, smatra se
jednom od najboljih američkih SF priča protekle godine, a koliko je ona
SF, prosudite sami. Zapravo, onog trenutka, kada je u naučnoj fantastici
postala bitnija književna i umetnička strana dela nad SF idejom, klasičan
SF (tvrdi) počeo je da gubi bitku. I mada je kraj te borbe još daleko, pobednika znamo: naučna fantastika ideja, samim tim SF vezan za
odredeni vremenski ili društveno‐politički period ne može se uspešno
nositi sa pravilima koja nalaže vrhunska književnost... Ali zbog toga niko ne treba da bude tužan.
Pogledajte malo bolje i rezultate ankete koje donosimo u ovom broju.
Interesovanje publike se sporo (kako je i osobeno za najšire čitalačke
mase) ali neumoljivo pomera ka zdravijim, savremenijim SF tokovima.
Nama je, pre svega, drago što je i Alef savremenik (i na svoj način —
učesnik) u velikim promenama svesti jugoslovenskih SF čitalaca koji
polako shvataju i prihvataju da SF ne pišu dva čoveka na svetu, već čitava
ekipa dobrih i vrlo dobrih autora.
Boban KNEŽEVIĆ
2
PISMA
Ovoga puta, nemamo mnogo vaših
Ponešto od vaših crteža bi moglo da
pisama. Zapravo, pisatna je bilo više nego
prođe, recimo ona glava vanzemaljca
ikad, međutim, zbog dvomesečnog zakaš‐
(robota, kiborga, šta li?), ali poslali ste
njenja prethodnog broja Alefa, vaša inte‐
nam braon fotokopiju sa koje se crtež ne
resovanja se svela uglavnom na jedno
može dovoljno kvalitetno presnimiti...
pitanje: Šta je s Alefom, da li će nastaviti
Jedan mali savet: pokušajte manje da
da izlazi?... Ne treba da brinete o sudbini
pretrpavate svoje crteže, ne morate de‐
Alefa, njegova budućnost je za sada sigur‐
set ideja stavti na jedna komad papira.
na. Neizvesno je samo to kada će se us‐
taliti u mesečnom ritmu. Naš plan je da to
ostvarimo od četrnaestog ili petnaestog
broja, ali ništa se ne može sa sigurnošću
tvrditi. U svakom slučaju, idemo dalje...
Poštovani uredniče,
Nisam htio da uranim sa javljanjem
povodom vašeg i našeg »Alefa«. Među‐
tim, sada, kada je izašlo već osam bro‐
jeva, mogu se izneti ocjene, što svakako
ne znači da ćete stati u razvoju, tj. podiza‐
nju kvaliteta »Alefa«. Kada se pojavio prvi
broj, pa još sa podnaslovom »SF maga‐
zin«, bio sam u situaciji da se nemalo
iznenadim (vrlo prijatno, naravno) i da
konačno odahnem od pesimističke vizije
razvoja SF‐a u Jugoslaviji. »Siriusu« se
malo što može zamjeriti, ali on ipak nije
bio dovoljan, mada i sada, kao što ste
rekli, kaskamo... Veoma sam zadovoljan
Poštovani druže uredniče,
»Alefom«, posebno pričama, mada mi,
redovan sam čitalac Alefa, što mis‐
uzgred rečeno, nikako nije jasno zašto ste
lim i ostati bez obzira na inflaciju. Ne
objavili priču »Čovek koji je prodavao
nameravam vas hvaliti, što u potpunosti
čarolije«. Svida mi se, ali to nije SF (bajka
zaslužujete, već bih vam htio postaviti ne‐
s poukom, šta li?). Magazinski dio je iz‐
koliko pitanja.
vanredan, prikazi filomova su dosta dobri,
U sedmom broju Alefa, prilikom re‐
mada ponekad nejasni u preteranom
cenzije Polovih knjiga »Pijančeva šetnja« i
sarkazmu, ali su duhoviti i originalni.
»Anali Hičija«, Miodrag Milovanović je
Ilustracijama sam oduševljen, Bob zna
pomenuo da »Anali Hičija« predstavljaju
svoj posao. Zadovoljan sam i prikazima
četvrti deo ciklusa o Robinetu Brodhedu,
knjiga, mada to ne bih mogao reći i za
pa me zanima koje su to knjige u kojima
Hajnlajnovog »Građanina Galaksije«, ali,
se nalazi taj junak?
ukusi se razlikuju. I prije sam čitao Far‐
Špiljak Mario
mera, ali »Idite svojim rasutim telima« je
ZAGREB
neosporno remek‐djelo. Toliko o »Alefu«.
Nastavite tako. Uz to, u prilogu vam
Tri prethodna romana sa Robinetom
šaljem tri svoja crteža, a na »lageru«
Brodhedom su »Kapija«, »S one strane
imam još popriličnu količinu, pa ako
plavog obzorija događanja« i » Susret sa
budete zadovoljni...
Hičijima« Sve tri knjige su objavljene u
Drugarski pozdrav, vaš
ediciji »Kentaur« od I960, do 1985.
Vujić Željko
godine i sem poslednje, ne mogu se više
VINKOVCI
naći u knjižarama.
3
Među pripovestima o tuzi i propasti, što dolaze do nas iz tmine onih dana, ima ipak nekih u kojima sred naricanja ima radosti a pod senkom smrti svetlosti što istrajava. A od tih priča najdivotnije još uvek ušima Vilenjaka zvuči priča o Berenu sinu Barahira, iz plemena Beora Starog, Berenu, prapradedi Elronda i Elrosa i pretku kraljeva Numenora i njihovih potomaka sve do kralja Aragorna; i Lútieni, kćeri Elve Tingola, jednog od trojice prvih Vilin‐kraljeva rođenih pod zvezdama, što na poziv Moći sveta povedoše svoj narod na krajnji Zapad pre prvog izlaska Sunca i Meseca, i Meliane iz reda Majara.
Moći što uđoše u Ardu, koju mi Svetom nazivamo na početku Vremena. O njihovim životima govori spev Leitian, Raskidanje veza, najduža izuzev jedne, od svih pesama o svetu iz starine; ali ovde se ta pripovest priča u manje reči i bez pesme.
Posle četvrte velike bitke, Dagor Bragolaha, Bitke Iznenadnog plamena, u kojoj Morgot razbi Opsadu Angbanda, na Severne zemlje leže senka njegove moći; od Barahir
što u Bitki Iznenadnog plamena spasi Finroda Felagunda i od njega dobi prsten, ne htede pobeći sa visoravni Dortoniona i ostade, sukobljavajući se sa neprijateljem za svaku stopu zemlje. Tad Morgot poče progoniti njegove ljude do smrti; a sva šuma severnih padina te zemlje malo pomalo pretvori se u oblast takve jezovitosti i mračnih vradžbina da čak ni Orki bez preke potrebe u nju nisu zalazili; i prozvaše je Delduvat, i Taurnu Fuin, Šuma pod — Senkom — noći. Posle velikog požara, drveće koje je tamo raslo beše crno i turobno, korenja zamršenog i isprepletanog, što je poput pandži u mraku grabilo; a oni što bi tamo zašli oslepeli bi i zalutali, i bili bi zadavljeni ili bi ih u ludilo progonile prikaze užasa. Najzad, Barahirov položaj postade tako očajan da žena njegova, Emeldira, Ona sa — muškim — srcem (koja bi se rade borila kraj svog muža i
sina nego bežala) okupi sve preostale žene i decu, i dade oružje onima koji ga htedoše nositi; i povede ih u planine iza, i tako oni opasnim stazama, praćeni gubicima i bedom stigoše najzad u šume Bretila. Među njima beše i Riana, od majke Tuore, i oca Earendila. Ali niko nikada više ne vide muškarce koje ostaviše za sobom. Jer oni behu ubijani jedan po jedan, sve dok na kraju samo dvanaest ljudi ne preostade Barahiru.
Izgnanici bez nade su postali beznadna družina što pobeći nije mogla a predati se nije htela, jer im domovi behu uništeni a žene i nejač uhvaćeni, pobijeni ili pobegli. Iz Hitluma nisu stizali ni glasi ni pomoć, a Barahir i njegovi behu progonjeni poput divljih zveri; i oni se povukoše na goletne visove iznad šume i lutahu među gorskim jezercima, kamenitim pustopoljinama i vresištima te oblasti, najdalje od špijuna i čini Morgotovih.
Postelja im beše vres a krov oblačno nebo.
Sad, šume Dortoniona su se dizale ka jugu u planinske pustopoljine; a na istoku tih
visova ležaše jezero.Tarn Aeluin, okruženo divljim vresom, i cela ta zemlja beše besputna i neukroćena, jer čak i u danima Dugog mira niko tu nije obitavao. Ali vode Tarn Aeluina su bile duboko poštovane jer po danu behu čiste i plave a po noći —
ogledalo zvezdama; i govorilo se da je sama Meliana osvetila tu vodu u danima davno
prošlim. Tamo su se Barahir i njegovi izgnanici povukli i tu načinili svoju jazbinu, i Morgot je ne mogaše otkriti. Ali glasine o delima Barahira i pratilaca njegovih proširiše se nadaleko; i Margot zapovedi Sauronu da ih pronađe i uništi.
Među drugovima Barahirovim bio je i Gorlim, sin Angrima. Žena nje gova zvala se
Eilinela, i ljubav njihova beše velika pre nego ih zlo snađe. Jer, vraćajući se iz rata u krajini, Gorlim zateče svoju kuću opljačkanu i napuštenu a žene mu nije bilo; da li je ubijena ili zarobljena, nije znao. Tada pobeže Barahiru, i od svih njegovih pratilaca on beše najdivljiji i najbezumniji; ali mu je sumnja izjedala srce, misleći da Eilinela možda 6
nije mrtva. Ponekad bi odlazio sam i potajice, i obilazio svoju kuću koja i dalje stajaše među poljima i šumama što nekada behu njegovi; a ovo postade poznato slugama Morgotovim.
U neko doba jeseni on dode u predvečerje, i privlačeći se bliže, ugleda kao što mišljaše, svetlo u prozoru; i prilazeći oprezno pogleda unutra. Tamo ugleda Eilinelu, lica istrošenog tugom i glađu, i činjaše mu se da čuje njen glas kako nariče da ju je on napustio. Ali, još dok je odjekivao njegov glasni krik, svetlo bi oduvano vetrom, vukovi zaurlaše a on na ramenima iznenada oseti teške ruke Sauronovih lovaca. Tako Gorlim
pade u zamku; i odvedoše ga u svoj logor i baciše na muke želeći da saznaju skrovišta Barahirova i sve njegove pute. Ali ništa Gorlim ne htede reći. Tada mu obećaše da će biti oslobođen i vraćen Eilineli ako popusti; i istrošen bolom, na kraju, žudeći za svojom ženom, on bi poljuljan. Tada ga odmah dovedoše u groznu prisutnost Saurona; i Sauron reče: »Čujem da bi sada trgovao sa mnom. Kolika je cena tvoja?«
A Gorlim odgovori da želi da ponovo nade Eilinelu, i da sa njom bude oslobođen;
jer mišljaše da je i Eilinela zarobljena.
Tad se Sauron nasmeši, govoreći: »To mala je cena za izdajstvo tako veliko.
Zasigurno će biti tako. Reci svoje!«
Sad bi se Gorlim povukao, ali zastrašen i obeshrabren očima Saurona, najmoćnijeg
sluge Morgotovog, on najzad reče sve što znade. Tad se Sauron nasmeja, i rugajući se Gorlimu, otkri mu da je video samo prikazu magijom stvorenu da ga u zamku privuče;
jer Eilinela beše mrtva. »Pa ipak, ja ću uslišiti molitvu tvoju«, reče Sauron, »i ti ćeš Eilineli otići, i službe meni oslobođen bićeš.« Zatim ga surovo umori.
Tako Barahirovo skrovište bi razotkriveno, i Morgot navuče svoje mreže oko njega;
i Orki, dolazeći u mirnim časovima pre jutra, iznenadiše Ljude Dortoniona, i pobiše ih sve, izuzev jednog. Jer Berena, sina Barahiro vog, otac posla na opasan zadatak da špijunira Neprijateljeve pute, i on beše daleko u polju kad je jazbina zauzeta. Ali, dok je u šumi spavao zatečen mrakom i u neznanju, usni da ptice lešinarke gusto poput lišća sede na golom drveću kraj gorskog jezerceta, a krv im kapaše sa kljunova. Tada Beren u snu posta svestan obličja što mu dode preko vode, a to bi prikaza Gorlimova; i ona mu govoraše, objavljujuči svoje izdajstvo i smrt, i moljaše ga da požuri i upozori oca.
Tad se Beren probudi i pojuri kroz noć, i stiže najzad do jazbine odmetnika drugog
jutra. Ali, dok se primicao, lešinari se digoše sa zemlje i popadaše po stablima joha kraj Tarn Aeluina i zagraktaše, rugajući se.
Tamo Beren pokopa kosti oca svoga i nad njim podiže mogilu od oblih gromada, i
na kojoj se zakle na osvetu. Stoga je prvo progonio one Orke što mu poklaše oca i saplemenike, i po noći im otkri logor kod Rivilovog vrela iznad velikih močvara Sereha, severno od Prolaza Siriona, gde se reka Rivil spušta sa Dortoniona i uliva u veliki Sirion. I zahvaljujući svojoj
šumskoj veštini, on im neviđen blizu vatre priđe. Tamo se njihov kapetan hvalio svojim delima i uvis digao šaku Barahirovu, koju je odsekao kao zalog Sauronu da su zadatak ispunili; a prsten Felagundov beše na toj šaci. Tad Beren iza stene iskoči i kapetana pogubi, i uzimajući šaku i prsten pobeže, štićen sudbinom; jer Orki behu malodušni, a strele im nasumične.
Nakon toga, još je četiri godine Beren i dalje tumarao Dortonionom — hajduk usamljeni; al' je postao prijatelj ptica i zveri, i one su mu pomagale i nisu ga izdavale, i otada on meso nije jeo niti ubio ijedno živo biće ako nije bilo u službi Morgotovoj. Smrti 7
se nije plašio, već samo zarobljeništva a tako hrabar i očajnički spreman na sve izbegao je i smrt i lance; i o delima usamljeničke hrabrošti koja počini, šuškalo se celim Beleriandom, a priča o njima stiže čak i u skriveni Doriat. Najzad, Morgot uceni njegovu glavu cenom ništa manjom od one za glavu Fingona, Visokog kralja Noldora, Visokih Vilenjaka što dođoše preko mora za Silmarilima što im ih Morgot ote; ali Orki su pre bežali pred glasinama o njegovom dolasku nego što su ga tražili. Zato vojska bi poslana protiv njega, pod zapovedništvom Sauronovim; a Sauron dovede vukodlake, neljudske
zveri naseljene groznim dusima koje je zatočio u njihovim telima.
Sva ta zemlja sad postade ispunjena zlom, i sve čiste stvari su je napuštale; i Bereh bi tako jako pritisnut da je najzad bio prinuden da pobegne iz Dortoniona. U doba zime i snegova, on napusti zemlju i grob svog oca, i penjući se na jug, u visoke oblasti Gorogorota, Planina Užasa, razabra izdaljine, na jugu, zemlju Doriata. Tu u svom srcu odluči da će se spustiti u Skriveno kraljevstvo, gde smrtna noga još nije hodila.
Strašno beše to njegovo putovanje na jug. Jer, između Ered Gorgonta i severnih krajeva Doriata ležaše Dolina užasne smrti, Nan Dungorteb, gde su se sudarale Sauronove čini i moć Meliane koja je svojim Pojasom opasivala i štitila Doriat. Okomiti i oštri behu ponori i litice Ered Gorgorota, a pod njima vukle su se senke bačene pre prvog izlaska meseca. Iza Planina užasa beše divljina Dungorteba, gde su u susretu suprotstavljenih moći, jeza i ludilo hodili. Jer, tu je Ungolijanta, prva i najveća od čudovišne rase stvorenja tmine, pobegla, i tu neko vreme obitavala tkajući po urvinama svoju smrtonosnu pomračinu i tu je i dalje njen ogavni porod — od koga, na kraju, Šeloba* beše poslednja — vrebao i pleo nevidljive mreže — zamke za sve živo, i čudovišta rođena u dugom mraku pre sunca lutala su tuda, nečujno loveći očima mnogim. Hrane u toj posednutoj zemlji ni za Vilenjake ni za Ljude nije bilo, već samo smrti. Retke vode, što su se prosipale sa Planina Užasa, behu zagadene i opasne za piće, jer bi se srce onog ko bi in okusio ispunilo senkama ludila i beznađa.
