by MoZarD
Prečnik Alefa iznosi oko dva‐tri santimetra,
ali kosmički prostor bio je tamo u nesma‐
njenoj veličini.
H. L. BORHES
Broj 22.
S A D R Ž A J
Reč urednika ................................................................................................... 2
Sem Lundval: BERNARD OSVAJAČ .................................................................. 3
Rej Bredberi: KEPEC ...................................................................................... 80
Boris Nikolski: GOSPODAR SUDBINE ............................................................ 89
Isak Asimov: LJUBAV, ŠTA JE TO? ............................................................... 101
Vladimir Lazović: ZVEZDOTVORAC ............................................................. 111
Branko Pihač: OPERACIJA »SEDAMNAESTA RAVNINA« ............................. 115
Odgovorni urednik
Milorad Predojević
Urednik
Boban Knežević
Likovni urednik
Dragoljub Stanković
Copyright 1987. GPA i Permissions & Rights
Izdaje: NIŠRO »DNEVNIK«, OOUR IZDAVAČKA DELATNOST
21.000 NOVI SAD, Vojvođanskih brigada 7/VI
1
REČ UREDNIKA
Dok ne uhvatimo redovni mesečni ritam, romana u nastavcima neće biti (iz
očiglednih razloga). U želji da vam povremeno predstavimo i poneki kompletan roman, prinuđeni smo da biramo kraća ostvarenja. »Bernard osvajač« Sema
Lundvala predstavlja direktan nastavak urnebesnog remek‐dela »Nije vreme za
heroje« objavljenog svojevremeno u ediciji Kentaur. Može se čitati i kao
samostalno delo, mada pretpostavljamo da većini naših čitalaca ovo neće biti prvi
susret sa antiherojem Bernardom.
U ovom broju izostaje magazinski deo, jer zbog obima romana ne bi mogle da
se objave više od dve priče, a kako smatramo da većina ipak više voli priče, celokupan preostali prostor posvećujemo njima.
U broju 20 objavili smo tekst Miće Milovanovića o domaćim SF pričama iz
protekle godine. Prema očekivanju, odmah su počeli da stižu komentari pogođenih
strana i gotovo bi kao što lepo reče Orson Skot Kard »na ovom svetu više nećeš imati prijatelja«. Neki su tražili da ne objavljujemo njihove primedbe, Bojan Meserko je izrazio svoje potpuno neslaganje telefonskim putem, a Predrag Raos je
poslao kratko pisamce uz zahtev da ga u celosti objavimo. Evo pisma:
Iako mi je svakako polaskalo što me je Miodrag Milovanović (»Priče domaćih autora u protekloj godini«. Alef 20) proglasio 'našim najboljim SF piscem', podjednako me je i začudilo što je moju priču 'Ljepota i Dobrota' sveo na 'ideju o beskrajno dobrom kapetanu svemirskog broda i beskrajno lepoj kurvi koja mu zagorčava život'. 'Beskrajno dobri kapetan' svoju ženu 'milostivo' osuđuje na dvadesetogodišnji život (bez ikakve mogućnosti bijega!) sa sukrivcem u trenutku strasti i na gubitak mladosti, svježine i ljepote u odnosu na čovjeka kojeg je prevarila. Ako je Milovanoviću promakao taj ironični pomak, vjerojatno je to posljedica njegovog (sretnog) mladenačkog neiskustva. Moji (stariji i iskusniji) prijatelji javno me se odriču zbog te priče, uvjereni da je samo istinski zao čovjek mogao smisliti takvu opakost. Neka je Milovanović još jednom pročita — ne zbog priče, nego da mu se i samom ne bi dogodilo da trenutak zanosa plati
dvadesetogodišnjim robijanjem s najdivnijom od svih žena.
Bez namere da nešto posebno branim Mićin sud, podsećam Raosa i sve ostale
gnevne umetnike da je u pitanju ipak samo jedan subjektivan pogled na njihova remek‐dela i da će tek istorijska distanca dati konačnu ocenu, naravno, ako se ikada
iko bude ponovo osvrnuo na njih. No, i to je, priznaćete, nekakav sud.
Boban KNEŽEVIĆ
2
3
1.
Svemirska osmatračka stanica WFL‐755 lagano se okretala u svojoj usamljenoj orbiti na obodu beznačajnog zvezdanog jata Galaktičkog carstva: niko nije obraćao pažnju na nju
izuzev, možda, nekog nevažnog knjigovođe daleko na planeti prestonici, a posadu joj je sačinjavalo ravnodušno ljudstvo koje nije radilo ništa osim što je brojalo dane do sledećeg odsustva. Zvezdano jato nalazilo se na rubu jedne poprilično turobne magline i sastojalo se od tridesetak hiljada sunaca i stotinu hiljada planeta.
Jedna stotina tih planeta sačinjavala je Galaktičko carstvo, podignuto na ostacima
jednog od drevnih glaktičkih carstava čijih je ruševina galaksija sada bila prepuna. Vodio ga je nakadašnji gusar koji se, u nastupu skromnosti, nazvao imperatorom svemira, ništa manje. Galaktičko carstvo napredovalo je u tehnološkom pogledu tako što je pljačkalo ostatke drevnog sjaja kad god je bilo u prilici. Znalo se da je najmanje pet galaktičkih carstava cvetalo i umrlo samo u ovom zvezdanom jatu, što je značilo da su
se naučna čuda mogla naći na gotovo svakom koraku. Ali do njih je bilo teško doći.
Drevno carstvo gradilo je svoje mašine, a naročito odbrambene mehanizme, tako da traju čitavu večnost, i neugodno visok broj ih je nakon nekoliko stotina hiljada godina još uvek funkcionisao. Osim toga, postojao je veliki broj rivalskih careva univerzuma ne samo u ovom zvezdanom jatu već i po ostalima i svi su oni radili šta znaju i umeju ne bi li obeshrabrili takmace.
Svemirske osmatračke stanice imale su dvostruku dužnost: prvo, njihova funkcija
mesta za nadgledanje bila je da javljaju za nova mesta koja se mogu opljačkati i da paze na preduzimljive careve koji bi se mogli naći u blizini; drugo, služile su kao logori za pritvor širitlija koji su nekada bili ljubimci javnosti pa su zglajzali, ali se nisu mogli pobiti na licu mesta, već ih je trebalo držati negde po strani. Stanice za osmatranje bile su nabijene do prskanja raznoraznim generalima, plemićima, političarima i drugim
osobama visokih ambicija i loših sposobnosti za procenu trenutka; oni su samo kovali zavere kako da dođu glave jedni drugima.
Posada na broju WFL‐755 bila je neprekidno na dužnosti već dobrih pet meseci, a
najzanimljivije što se desilo bili su udar nekoliko zalutalih metorita i kuvar koji je iznenada pomahnitao i pokušao da potruje sve na stanici, sve dok se nije pojavio tuđinski brod, najpre kao sićušni odraz na osmatračkim ekranima. Oficira straže, nekadašnjeg admirala flote koji je strpljivo čekao da se njegovi odani poltroni podignu protiv tiranije na planeti prestonici, nije moglo biti manje briga.
»Verovatno metorit ili tome slično«, promrmljao je on i vratio se listi članova svoje
buduće vlade na kojoj je upravo radio.
Kako su dani prolazili, odraz na ekranima je nastavljao da raste. Najzad postade toliko uočljiv da je čak i sadašnji komandir, kapetan Supersoko, nekadašnji zapovednik flote i general koji je ražalovan i uklonjen nakon ne baš najuspešnije ekspedicije na jedan od svetova starog carstva, uspeo da ga primeti i da stavi primedbu u vezi sa njim na sebi svojstven direktan način.
»Šta je to, trista mu đavola?«
»Odraz, ser«, zamucao je oficir straže, panično pokušavajući da sakrije naredbu za
pogubljenje na kojoj se posebno isticalo komandirovo ime.
»Nemoj, bre, da mi odgovaraš, ti ništarijo!« zarežao je kapetan Supersoko.
Kratkovido se zagledao u tačku koja se lagano micala. »Brod?«
»Ne znam, ser«, promrmljao je oficir straže, kome teško da bi pošlo za rukom da
napravi razliku između meteorita i flotile svemirskih brodova. On se nalaktio na kompromitujuće dokumente na svome stolu i kiselo se smešio. Na sreću, kapetan Supersoko
bio je previše zauzet posmatranjem odraza da bi ovoga uopšte primećivao.
»Tuđinski brod«, zagroktao je. »To znači neprijatelj; to znači borba, čoveče! Slava!
Unapređenja! Srčana bitka i pobeda, pa mogu da se čistim sa ovog mesta koje je i Bog
4
prokleo!«
»Borba«, rekao je oficir straže. »Smrt, krv, sve uništeno. Kao da je sudnji dan...«
»Ma ko je uopšte pomenuo borbu« reče kapetan Supersoko. »Samo ćemo
sačekati da se približe pa ćemo otvoriti vatru iz svog raspoloživog oružja. Brza, čista pobeda i ništa više.« Nasmešio se samopouzdano. »Strategija«, rekao je.
»Divota«, promrmlja oficir straže bez imalo uverenja.
»Umukni!« reče kapetan Supersoko. On poče da korača tamo‐amo po majušnoj
prostoriji, stežući i otvarajući šake za leđima, a oči su mu opako svetlucale. Ružičaste slike pojavljivale su se pred njegovim očima: slike napada iz potaje u velikim razmerama i divne pobede; a zatim unapređenje i povratak na položaj komandira flote, gde bi mogao da počne da pravi svoj prvi milion na miru. Već je odabirao imena za prvu samoubilačku misiju ka tuđinskom brodu. Na njoj su se nalazili njegov oficir straže, general Grok i nekoliko poručnika koji nikako nisu hteli da sarađuju. Kočoperno se odšetao do vrata, bat njegovih uglačanih čizama je odzvanjao po čeličnom podu.
Oficir straže osinu ga pogledom koji bi, samo da je mogao, na licu mesta ubio svakog smrtnika. Onda se turobno vratio svojim dokumentima, blaženo nesvestan poruka koje su brojčanici oko njega vrištali hiljadama različitih glasova. Da je oficir straže bio u stanju da očitava brojčanike, i sam bi počeo da vrišti.
Četiri dana kasnije, tuđinski brod se nadneo nad njima. Desilo se da je neki preduzimljivi oficir uključio spoljašnje video‐kolo u trpezariji i trideset pregojenih oficira vrisnulo je kao jedan. Tuđinski brod bio je ogroman. Čak i na rastojanju od pola parseka, gargantuanski brod zaklonio je polovinu zvezdanog neba. U neverici, oči kapetana Supersokola samo što nisu iskočile iz duplji.
»Mora da je dugačak deset hiljada milja!« zakreketao je.
»Dvadeset hiljada«, rekao je kompjuter, »i dvesta četrdeset pet«.
Kapetan Supersoko proguta knedlu, nemoćan da otrgne pogled od užasnog prizora
svemirskog broda većeg od osrednje planete. Na divovskoj oplati videli su se nebrojeni objekti koji nisu mogli biti ništa drugo do topovske cevi i transportne komore što su lako mogle da sadrže čitave eskadrile krstarica. Još uvek je zurio u ekran kada se kibernetski mozak svemirske stanice prebacio na automatsku kontrolu i time lišio posadu ono malo inicijative koju su mogli imati s obzirom na okolnosti.
Alarmna zvona počeše da odzvanjaju na sve strane; automatska vrata zabraviše se
kada su odbrambeni sistemi počeli da funkcionišu. Džinovski tuđinski brod nadneo se nad njima, planeta koja se približavala zrncu prašine u bespuću meduzvezdanog prostora. Gravitaciona sila njegove divovske mase navali na svemirsku stanicu i uz piskavi zvuk elektronske mašinerije, koja se tome odupirala, i urlanje gomile oficira, svemirska stanica se pomerila iz orbite. Brod veliki poput planete nemarno je produžio put prema zvezdanom jatu, sa svemirskom stanicom koja se sumanuto vrtela oko njega
poput majušnog, zbunjenog meseca.
U najnižem delu svemirske stanice, lojalni prijatelji oficira straže pomislili su da je počela revolucija i zato stadoše da se probijaju prema stepeništu uz mnogo radosne pucnjave; u trpezariji, kapetan Supersoko je svakoga u svom vidokrugu osuđivao na trenutno pogubljenje. Kibernetski mozak isključio se u elektronskoj konfuziji. Veštačke gravitacije nestade i šeststo pedeset i tri oficira ledbelo je u vazduhu, vrištalo i psovalo dok se stanica tumbala po svemiru. Haos je bio na vrhuncu. U međuvremenu, divovski
brod, koji nije mario ni za šta od svega toga, nastavljao je put prema središtu zvezdanog jata.
2.
Kada je neverovatni brod uplovio u vidokrug iznad carske zatvorske planete broj 1224, koju su njeni stanovnici iz milja nazivali »Dobra stara lagana smrt«, komandir Bril Lord 5
Jaravan postupio je sa zadivljujućom sigurnošću, koja ga je i dovela na trenutni položaj.
Smesta je doživeo nervni slom i, sasvim slučajno dopustivši da mu glava padne na glavni prekidač interkoma, ispustio dug, nemušti, prodoran vrisak. Na planeti je sve stalo: mašine za kopanje na putu po beskrajnim, pustošnim ravnicama; vrhovi pijuka na putu
ka unutrašnjosti tvrdog, neprobojnog kamena; uglačane čizme stražara na putu prema
glavama zatvorenika.
Tišina se proširila planetom; prekidao ju je samo komandirov krik iz hiljada interkoma, a u toj tišini jasno se čula slaba, prigušena huka pomoćne letelice koja je prilazila da bi se spustila. Bičevi, automatsko oružje i pendreci ležali su tamo gde su ih stražari pobacali, a iz rupa i pukotina u tlu prestravljene oči oficira virile su prema nebu ispod svojih zaštitnih šlemova.
Bernard Rordin, redov E‐l u oružanim snagama galaktičkog carstva, trenutno u dvadesetogodišnjoj poseti Dobroj staroj laganoj smrti, nakon ne baš zadovoljavajućeg nastupa kao istureni izviđač na ekspediciji prema jednoj od planeta starog carstva, uplašeno pogleda iz rupe. Otkri da zuri u svoj odraz na paru nepopustljivih, dobro uglačanih čizama. Njegov prestravljeni pogled pođe nagore, preko uštirkane odeće, volovskog biča i kožnog opasača sa širokim izborom automatskog oružja, ručnih bombi i
bodeža i preko ogromnog grudnog koša koji je mogao da pripada samo naročito opakom gorili. Najzad, njegove oči zaustaviše se, uz slabašni treptaj, na užasno izbrazdanoj glavi koja se nadnosila nad njim, dok joj je izbrijana lobanja svetlucala pod zracima nemilosrdnog sunca. Dve čupave obrve sastavile su se pred njegovim očima, dva zastrašujuća oka caklila su se prema njemu, a ogromna usta oglasila su se zaglušujućom rikom.
»Petnaest udaraca bičem zbog toga što se nisi obratio oficiru na odgovarajući način«, reče on, »i, osim toga, zato što si odbacio svoju opremu za kopanje bez naređenja.«
Hrapavi glas govorio je i govorio, opisujući u najpreciznijim pojedinostima sve odabrane muke koje su ga čekale čim se bude podigao iz čučnja i izvukao iz rupe.
»Ama, čujte...« reče Bernard.
»... I zbog toga što odgovaraš oficiru«, grmeo je glas. Bernard ponovo utonu u svoju rupu. Nad njim, dobri stari Gvozden nastavio je svoj monolog, podižući glas kako je jačala neprekidna tutnjava letelice koja se približavala, preteći da zagluši njegov moćni vojnički glas, očvršćavan i jačan po hiljadama terena za muštranje regruta i na svakom bojnom polju u ovom sektoru carstva.
Trag bele vatre pojavi se na udaljenom obzorju i lagano pođe naniže prema
barakama koje su se šćućurile u središtu ogromne, pustošne ravnice. Dobri stari Gvozden zabaci ogavnu glavu i produži da urla, ali letelica je bila bučnija. Bernard uzdahnu i ponovo sede u svoju vlažnu rupu. Dok god se dobri stari Gvozden bude drao,
Bernard će se odmarati, a odmor je bio jedina bitna stvar na Dobroj staroj laganoj smrti. Gargantuanski brod na nebu nije značio ništa; njegova letelica za spuštanje nije značila ništa. Novosti su značile promenu, a promena je u vojsci uvek oz‐načavala promenu nagore, osim na Dobroj staroj smrti, gde nije moglo biti gore nego što već jeste. Osim toga, zemljotresni glas dobrog starog Gvozdena sada je za njega predstavljao dobro poznat, gotovo prijatan zvuk. Bernard oseti kako ga hvata dremež.
Bernard je bio nizak čovek četrdesetih godina, gojazan, sa opuštenim crnim
brkovima i umornim očima. Svojevremeno, i to ne previše davno, dobri stari Gvozden
bio je pukovnik, a Bernard izviđač. Tada je Bernardu gotovo pošlo za rukom da pretvori sebe u cara jednog od svetova starog carstva. Gotovo, ali ne sasvim. Kao posledica svega toga, dobri stari Gvozden sada je bio stariji vodnik na Dobroj staroj laganoj smrti i lični mučitelj osuđenika AB‐1224‐9586000/75638 Rordina.
U celini uzev, čitava stvar i nije ispala baš toliko loše, pomisli Bernard dok je lagano tonuo u san. Život jednog cara bio je komplikovan, d
ok je život osuđenika bio divno 6
jednostavan. Nisu mogli da učine ništa osim što su te ponižavali i nisi mogao da umreš nasilnom smrću, zato što te vojska ne pušta tako lako kada te jednom dohvati. Nisi imao problema šta da radiš sa slobodnim vremenom zbog toga što uopšte nisi ni imao
slobodnog vremena; nisi imao nevolja sa devojkama zbog toga što uopšte nije bilo devojaka, a čak i da ih je bilo, bile bi samo za oficire; nisi imao problema sa razmišljanjem zbog toga što za njega nije bilo vremena, a za to su ionako bile od‐ređene užasne kazne. Život na Dobroj staroj laganoj smrti bio je divno jednostavan, a nakon godinu ili dve nisi čak morao ni da pereš zube, jer nakon udaraca čizmom nije ti preostajao nijedan.
Bernard odluta u treperave snove u kojima je radio razne zanimljive stvari dobrom
starom Gvozdenu dok su njegovi pajtaši stajali okolo, bodrili ga i oduševljeno klicali.
Nad njim, dobri stari Gvozden je stajao i istezao svoje stravične mišiće dok je naizmenično psovao Bernarda i pomoćnu letelicu koja je sada potpunio zaglušila njegovu riku neobuzdanog besnila. Bernard zaspa sa glupavim smeškom na licu.
Pomoćna letelica se spustila uz mnogo upečatljivog vatrometa i bučnih eksplozija
koje su odjekivale po neizmernoj ravnici. Po svim standardima bila je gigantska i uzdizala se visoko iznad štaba komandira Bril Lord Jaravana. Pored nje su delovale patuljasto čak i krstarice poređane u zgusnutoj grupi na kraju polja za sletanje usred brojnih terenskih vozila i tornjeva za gorivo moćne, starinske konstrukcije, svih opljačkanih sa susedne planete, na kojoj su drevni odbrambeni uređaji bili dovoljno nefunkcionalni da bi omogućili junačko kraduckanje. Bilo je i boljih brodova i opreme na starom astrodromu na samoj Dobroj staroj laganoj smrti, ali taj deo slavne prošlosti čuvao je svoja blaga ludačkom tvrdoglavošću senilnog čovekomrsca. Komandir Bril Lord
