by MoZarD
»Nisam toliko lud za zamišljanjem.«
»Oh, Bože, kao da misliš da ću da se udam za njega, ili tako nešto.«
»Što da ne? Da ga nosiš okolo u koferu. Ljudi kažu, pa gde ti je muž? A ti samo treba da otvoriš torbu i vikneš: evo ga. Kao srebrnu trubu. Izvadiš ga iz torbaka kad ti padne na pamet, svirneš koju pesmicu, ponovo ga spakuješ. Kod zadnjih vrata možeš da
držiš za njega malu kutiju sa peskom.«
»A tako sam se dobro osećala«, reče ona.
»Milosrdno, to je prava reč.« Ralf je nije ni pogledao, stisnutih usana. »Mi‐lo‐srd‐
no«. Pretpostavljam da si ideju za sve to dobila od mene, dok si ga gledala kroz rupu, ukrala mi štos? Zato si mu poslala ogledalo? Ljudi kao ti šećkaju okolo sa tamburama i zagorčavaju mi život.«
»Podseti me da više ne svraćam kod tebe na piće. Radije neću da idem ni sa kim
nego što ću da se družim sa pokvarenjacima.«
Ralf duboko uzdahnu. »Ejmi, Ejmi. Zar ne vidiš da ne možeš da pomogneš tom tipu? On je ošinut. A ta tvoja šašava stvar je kao da mu kažeš, samo napred, budi ošinut, ja ću da ti pomognem, drugar.«
»Bar jednom u životu lepo je napraviti grešku, ako veruješ da ćeš nekome doneti
dobro.«
»Sačuvaj me bože od dobročinitelja, Ejmi.«
»Umukni, umukni!« povikala je i više nije govorila ništa.
Pustio je da se tišina produži neko vreme, a onda ustao, odloživši svoju čašu 85
umackanu tragovima prstiju. »Hoćeš da malo pripaziš na tezgu umesto mene?«
»Naravno, Zašto?«
Videla je deset hiljada njegovih hladnih, belih likova kako koračaju kroz staklene hodnike, između ogledala, usta pretvorenih u ravnu crtu, prstiju koji su se kretali sami za sebe.
Sedela je za tezgom pun minut, a onda naglo uzdrhta. Mali sat kucao je u biletarnici i ona preturi špil karata, jednu po jednu, dok je čekala. Čula je kako čekić udara, kuca i ponovo udara, daleko unutar lavirinta; tišina, zatim još čekanja, a potom deset hiljada likova koji se savijaju, odvijaju, pretapaju, Ralf koji grabi krupnim koracima, zagledan u deset hiljada njenih likova u biletarnici. Čula je njegov tih smeh dok je silazio niz rampu.
»Ama, šta te je tako oraspoložilo?« pitala je ona sumnjičavo.
»Ejmi«, rekao je razdragano, »ne bi trebalo da se svađamo. Kažeš da Bili sutra šalje
to ogledalo g. Bigu?«
»Nećeš da pokušaš nešto šašavo?«
»Ja?« Pomerio ju je od tezge i uzeo karte, pevušeći, blistavih očiju. »Ne ja, o ne, ne ja.« Nije je ni pogledao, već je počeo brzo da slaže krate. Stajala je iza njega. Desno oko poče malo da joj igra. Prekrštala je i ponovo razdvajala ruke. Prođe jedan minut. Jedini zvukovi bili su okean pod noćnim molom, Ralfovo disanje u vrelini i tiho šuškanje karata. Nebo nad molom bilo je vrelo i prekriveno gustim oblacima. Daleko na moru poče da se ukazuje slabi blesak munje.
»Ralfe«, reče ona najzad.
»Opusti se, Ejmi«, reče on.
»O onom putu na koji si hteo da idem niz obalu...«
»Sutra«, reče on. »Možda idućeg meseca. Možda iduće godine. Stari Ralf Banghart
je strpljiv momak. Ne brinem se ja, Ejmi. Gle.« Ispružio je ruku. »Miran sam.«
Čekala je da grmljavina mora zamre.
»Samo ne želim da se ljutiš, ništa drugo. Neću da se išta rđavo desi, obećaj mi.«
Vetar, čas topao, čas hladan, duvao je molom. U vetru se osećao miris kiše. Sat je
kucao. Ejmi poče teško da diše, gledajući kako se karte kreću i kreću. U daljini su se mogli čuti pogoci u mete i zvuk pištolja u streljani.
A onda se pojavio.
Koračao je po samotnom šetalištu, pod sijalicama‐insektima, lica iskrivljenog i mračnog, svaki pokret kao da mu je predstavljao napor. Stizao je izdaleka preko mola,
dok je Ejmi gledala. Želela je da kaže, ovo ti je poslednja noć, poslednji put moraš da se sramotiš dolazeći na ovo mesto, poslednji put da podnosiš Ralf ovo virkanje, makar iz
potaje. Požele da može da poviče, da se nasmeje i da kaže to pred Ralf om. Ali nije rekla ništa. »Zdravo, zdravo!« povika Ralf. »Večeras je besplatno, kuća časti. Specijalno za stare muštarije.«
Kepec diže pogled, preneražen, njegove sitne, crne oči trzale su se i kolutale od zbunjenosti. Usta mu oformiše reč zahvalnosti i on se okrete, s rukom uz grlo, privukavsi mali okovratnik oko vrata koji se grčio, dok je druga ruka u potaji stezala srebrni novčić. Obazrevši se, blago je klimnuo, a onda tuceta nagnječenih i izmučenih
lica, opaljenih neobičnom, tamnom bojom svetla, odlutaše u staklene hodnike.
»Ralfe«, Ejmi ga dohvati za lakat. »Šta se dešava?«
Nacerio se. »Milosrdan sam, Ejmi, milosrdan.«
»Ralfe«, rekla je.
»Pst«, reče on. »Čuj«
Čekali su u biletarnici u dugoj, toploj tišini.
A onda, iz daljine, začu se prigušen vrisak.
»Ralfe!« reče Ejmi.
86
»Slušaj, slušaj!« rekao je.
Začuo se još jedan vrisak, pa još jedan i još jedan, a zatim lom, treskanje i zvuk razbijanja, trka kroz lavirint. Eno tamo, tamo, divlje se sudarajući i odbijajući, od ogledala do ogledala, histerično vrišteći i jecajući, sa suzama na licu, razjapljenih usta, pojavio se g. Biglo. Ispao je u usijani noćni vazduh, obazirući se divlje oko sebe, zavijajući, a zatim je otrčao niz mol.
»Ralfe, šta se desilo?«
Ralf je sedeo smejući se i pljeskajući se po butinama.
Pljusnula ga je po licu. »Šta si učinio?«
Još uvek nije sasvim prestao da se smeje. »Dođi! Pokazaću ti!«
A onda se našla u lavirintu, žureći od jednog belo usijanog ogledala do drugog, videvši kako se njen ruž, crvena vatra, ponavlja hiljadu puta niz usplamtelu srebrnu pećinu kroz koju je čudna, histerična žena koja joj je bila veoma nalik sledila žustrog, nasmejanog čoveka. »Hajde!« vikao je. I oni uleteše u malu odaju koja se osećala na prašinu.
»Ralfe!« rekla je.
Oboje su stali na pragu male odaje u koju je kepec dolazio svake noći čitavu godinu. Oboje su stajali tamo gde je kepec stajao svake večeri pre nego što otvori oči da vidi čarobnu sliku pred sobom.
Ejmi se lagano progura, ispružene ruke, u polumračnu sobu.
Ogledalo se izmenilo.
Novo ogledalo je čak i normalne ljude činilo malim, malim, malim; u njemu su čak i
visoki ljudi izgledali mali i tamni i krivila ih je u još manje dok su se kretali napred.
A Ejmi je stajala pred njim i pitala se i pitala, ako ono velike ljude pretvara u male dok stoje ovde, Bože, šta onda čini sa kepecom, sićušnim kepecom, tamnim kepecom,
preplašenim i usamljenim kepecom?
Okrenula se i gotovo pala. Ralf je stajao i gledao je. »Ralfe«, rekla je, »Bože, zašto si to učinio?«
»Ejmi, vrati se!«
Trčala je između ogledala, plačući. Sa zamagljenim pogledom, bilo je teško naći put, ali ona ga je našla. Stajala je i treptala na praznom molu, potrčala u jednom smeru, zatim drugom, pa trećem, a onda je stala. Ralf se pojavi za njom i nešto je govorio, ali bilo je to kao kad slušaš glas iza zida, kasno noću, dalek i tuđ.
»Ne govori mi«, rekla je.
Neko trkom dođe preko mola. Bio je to g. Keli iz streljane. »Hej, da li je neko od
vas video maločas jednog čovečuljka? Mali lopov mi je maznuo pištolj ispred nosa, napunjen, i otrčao pre nego što sam ga zgrabio. Hoćete da mi pomognete da ga nađem?«
I zatim Kelija više nije bilo, otrčao je, osvrtao se u potrazi među platnenim zidovima, sve dalje pod vrelim plavim, crvenim i žutim obešenim sijalicama.
Ejmi se zanjihala napred‐nazad i napravi jedan korak.
»Ejmi, kuda ćeš?«
Gledala je u Ralfa kao da je upravo naletela na njega, stranca u prolazu. »Mislim«,
reče ona, »da pomognem u potrazi.«
»Ni
si ti u stanju ništa da radiš.«
»Probaću bar. Oh bože, Ralfe, sve je to moja greška. Nije trebalo da telefoniram
Biliju Fajnu. Nije trebalo da naručim ogledalo i da te tamo razbesnim. Trebalo je ja da odem do g. Biga, a ne ta luda stvar koju sam kupila. Naći ću ga, makar to bila poslednja stvar koju ću učinitu u životu.«
Lagano se okrenuvši, vlažnih obraza, videla je iskrivljena ogledala koja su stajala pred lavirintom, Ralfov lik bio je u jednom od njih. Nije mogla da odvoji pogled od slike koju joj je pružala u hladnoj i drhtavoj fascinaciji, razjapljenih usta.
87
»Ejmi, šta se desilo. Šta si...«
Osetio je kuda gleda i okrenuo se da vidi šta se dešava. Oči mu se razrogačiše.
Namrgodio se prema blistavom ogledalu.
Užasan, gadan čovečuljak, visok dve stope, bledog, nagnječenog lica pod prastarim
slamnatim šeširom mrštio se na njega. Ralf je stajao tamo i zurio u samoga sebe, ruku
mlitavo opušenih.
Ejmi lagano pode, a zatim krenu brže i onda poče da trči. Hitala je niz prazni mol, a
duvao je vrući vetar i donosio krupne kapi vrele kiše sa neba na nju sve vreme dok je
trčala.
PRVA SF ANTIKVARNICA
U JUGOSLAVIJI
U OKVIRU KNJIŽARE
ΠΛΑΤΩ
ΠΛΑΤΩ
ΠΛΑΤΩ
BEOGRAD, FILOZOFSKI FAKULTET,
ulaz iz Vasine ulice, telefon (011) 639‐121
svaki dan od 9 do 24, nedeljom od 12 do 24.
PLATO, knjižara na najvećem prostoru u Beogradu
i sa najraznovrsnijim izborom knjiga, od sada i sa
policom rezervisanom za SF: sve nove knjige, veliki
izbor antikvarnih izdanja, knjige na stranim
jezicima.
Књижара
Књижара
88
89
Iz ciklusa »Priče Gleba Gurjanova«
Iz početka nije obratio pažnju na to pismo. Pronašao ga je u svom poštanskom sandučetu zajedno sa reklamnim listićima nekog kozmetičkog salona, računima od lekara i šarenim prospektima turističke agencije koja je pozivala na putovanje na Antarktidu. U urednoj koverti, sa nepoznatom povratnom adresom, nalazio se formular
sa sledećim tekstom:
»Dragi gospodine!
Ako Vam je dosadilo da budete rob slučajnog sticaja životnih, okolnosti, ako želite
da saznate sve o svojoj budućnosti i ako želite da postanete gospodar svoje sudbine, naša će vam firma u tome svesrdno pomoći. Naša firma 'Orakul‐XX' se u svojoj delatnosti oslanja na najnovija naučno‐tehnička dostignuća i garantuje visok stepen preciznosti.«
»Znamo mi za ta najnovija dostignuća«, mislio je Džejms Tiškevič, ljutito cepajući
reklamu »Orakula« na sitne parčiće. »Najnovija dostignuća, a kada odeš tamo nekakav
automat ti da dvosmislen savet, kao: 'Ne radite ono što po vašem mišljenju ne treba raditi, pa ćete postići ono što želite da postignete'. Jako pametno!«.
On bi potpuno zaboravio na ovo pismo da posle nedelju dana u svom poštanskom
sandučetu nije pronašao potpuno istu urednu kovertu.
»Dragi gospodine!
Ako Vam je dosadilo da budete rob slučajnog sticaja životnih okolnosti...«
Vrag bi ga znao, možda je to upravo ono što je njemu, Džejmsu Tiškeviču, sada potrebno?... Možda je i istina, a?
U poslednje vreme, Tiškevičev život se sastojao od besmislenih strahova. Bojao se
otpuštanja, bojao se da ostane bez posla, bojao se da će mu se vratiti žena, a nedavno se, pre samo pola godine, bojao da će ga napustiti, bojao se povećanja cena benzina,
bojao se da će ga opljačkati, s obzirom da u svom stanu još uvek nije imao elektronskog čuvara... Iako, iskreno govoreći, i nije bilo bogzna šta da se ukrade — neveliku ušteđevinu koju je uspeo da sakupi držao je u mesnoj banci, strahujući da će jednom,
neočekivano, banka izgoreti i da će on, Tiškevič, ostati na belom hlebu. Svi ti strahovi su mu toliko smetali u životu da se jednom čak obrati psihijatru, istom onom lekaru čije je račune sada nalazio u svom poštanskom sandučetu, i taj mu je lekar obećao da će, kako
je rekao, 'skinuti napregnutost', ali posle nekoliko poseta, Tiškevič je, ne bez osnova, počeo da strahuje da ga lekar vuče za nos i da, pre svega, od načina lečenja koji mu je ovaj preporučio neće biti nikakve koristi. Najosnovniji problem bio je u tome, to je i samom Tiškeviču bilo potpuno jasno, što njegovi strahovi uopšte nisu bili plod rastrojenog uobraženja, što su svi bili realni, a to ga je naročito mučilo. Radio je kao linotipist u štampariji mesnih novina i njegove pozicije su bile dovoljno sigurne i stabilne sve dok i do njihovog grada nije stigao talas tehničkih preobražaja: tipografija je prelazila na novi, savršeniji način štampe i taj je prelaz, prirodno, povlačio za sobom veoma osetno smanjenje personala. Tako je Tiškevič imao razloga da strahuje za svoju
sudbinu.
»... Ako želite da saznate sve o svojoj budućnosti...«
Ovoga puta, Tiškevič je pažljivije zagledao adresu, napisanu na koverti. Tamo je bilo naznačeno ime grada koji se nalazio na oko dvesta kilometara od njegovog gradića.
Nešto je Tiškevič čuo o tom gradu... Nekada ranije, taj grad je bio proslavljen svojim noćnim kabareima, grandioznim šou‐programima, kockarnicama, a zatim se sve to nekako ugasilo, smrklo, prestalo da privlači turiste; proširile su se glasine da se tamo 90
gradi nešto gigantsko — nešto kao fabrika elektronske opreme, valjda... Detalja te priče Tiškevič se više nije sećao...
Još nedelju‐dve Tiškevič se kolebao i bio je neodlučan, nije znao šta da uradi. Što je više mislio o obećanjima »Orakula«, ona su mu se činila sve primamljivijim. Dopadao mu se uzdržani, lakonski stil i ton pisma. Ničeg suvišnog, nikakvih reklamnih začkoljica
— samo suština. Tiškevič je ponavljao tekst pisma sam za sebe, kao da odmerava i za i
protiv: »Ako Vam je dosadilo da budete rob slučajnog sticaja životnih okolnosti...« 'Ne može biti bolje rečeno', mislio je on. Tu mu je nekako i došlo vreme godišnjeg odmora, i po tome kakvim je tonom njegov šef razgovarao sa njim, Tiškevič je shvatio da je vrlo
moguće da njegove usluge posle godišnjeg odmora više neće biti potrebne štampariji. I
tada je odlučio.
Nikome, ni svojim susedima, ni kolegama sa posla, nije rekao kuda i zbog čega putuje. Neka to jedno vreme bude njegova tajna. Tako je bolje.
Ujutro, prvog dana odmora, seo je u autobus i već je posle nekoliko časova, ostavivši kofer u hotelu, išao prema zgradi u kojoj su se nalazile prostorije firme
»Orakul‐XX«. Zgrada mu se dopala. Bolje rečeno oborila ga je s nogu. Do poslednjeg momenta Tiškevič je strahovao: nije li progutao pogrešnu udicu, valjda neće taj
»Orakul« ispasti štrokava kancelarija, jeftina atrakcija, koja računa na lakoverne prostake. Njegovi su se strahovi raspršili čim se približio zgradi, ali još nije mogao da poveruje da je upravo to firma koja mu je potrebna. Smešno je reći: tridesetospratni neboder uzdizao se pred njim. Na samom vrhu, na fasadi, svetlela su ogromna slova:
»ORAKUL XX«.
Približavajući se vratima, koja su se bešumno raskrilila pred njim, Tiškevič je osetio čak i nekakvo strahopoštovanje.
Našao se u prostranom holu čiji se plafon, kao u starim crkvama, podizao uvis u obliku kupole. U centru hola žuborila je mala fontana.
Zaputivši se prema šalteru sa natpisom »Služba informacija«, Tiškevič nije čuo svoje korake — njihov zvuk je gušio meki, sintetički tepih.
»Dobar dan, mister...« Službenik je napravio kratku pauzu, upitno gledajući
Tiškeviča.
»Tiškevič. Džejms Tiškevič.«
»Dobar dan, mister Tiškevič. »Orakul‐XX« ima čast da vas pozdravi. Ja se zovem Majki, stojim vam na raspolaganju«. Izgovarajući ove reci, čovek za pultom je istovremeno, brzo i spr
etno, pritiskao dugmad na pultu, kao da bira neki kod, i posle nekoliko sekundi, Tiškevič je već video u njegovim rukama kartonski pravougaonik, što
je ličio na kompjutersku karticu, na kome je pri vrhu bilo čitko odštampano njegovo prezime.
»Mi se nadamo, mister Tiškevič, da ćemo umeti da opravdamo vaše nade i da će
vaš boravak kod nas biti maksimalno koristan i plodan...«
»Želeo bih da znam...« poče Tiškevič, ali ga Majki vesto prekide: »Da, da, naravno,
od toga i počnemo. Sada ću vas upoznati sa osnovnim principima rada naše firme, pa
ćete moći da odlučite da li ćete se koristiti našim uslugama ili ne... Molim vas, sedite.«
»Vidite, mister Tiškevič«, nastavio je, sedajući na niski stočić ispred Tiškeviča,
»kada govorimo o takvim stvarima kao što je predskazivanje sudbine, predskazivanje budućnosti, mi u našem saznanju povezujemo sve to sa nekakvim natprirodnim
pojavama, zar ne? ..«
»Da, tako je«, reče Tiškevič.
»To je, ja bih rekao, inercija ljudskog mišljenja. Firma 'Orakul—XX', moram na to
odmah da vas upozorim, najodlučnije odbacuje takav pristup. Nikakva mistika. Moto naše firme je — 'Samo nam nauka daje istinsko znanje, samo istinsko znanje daje nam
vlast nad sudbinom'. Koristimo se najsavremenijim dostignućima elektronike, fizike i 91
matematike,. U našem elektronsko‐računarskom kompleksu, koji je apsolutno
jedinstven po svojoj složenosti, već su sada upisane milijarde i milijarde mogućnosti, ljudskih međusobnih odnosa, naš kompleks je sposoban da ih izanalizira u toku desetog
dela sekunde. Vi, naravno, znate, da svaka situacija, menjajući se, rađa mogućnost za desetine novih, reklo bi se nepredvidivih, situacija — to je u stanju da izračuna i predvidi naš kompleks... Jednom rečju, nema te sitnice, te besmislice, koja bi uspela da promakne pažnji 'Orakula' — pa vi i sami znate, mister Tiškevič: ono što nam danas izgleda kao sitnica već sutra može imati dalekosežne posledice... Verovatno ste primetili koliko sam brzo dobio vašu perfokartu? To je samo zato što ste vi već upisani u memoriju našeg kompleksa, ceo vaš život sa svim njegovim najrazličitijim situacijama, detaljima, neposrednim i posrednim vezama... Mi i šaljemo pozive samo onima koji su
