by MoZarD
Noga ga je bolela mnogo više nego što je očekivao, ali sišao je niz stepenice i došao do štale bez mnogo muke. Dejzi je izgledala zadovoljna što ga vidi. Počešao ju je po gubici i naslonio glavu na njen dugi obraz, zadovoljan što je opet s njom.
»Ovo ti je možda poslednji put da moraš da ideš onamo, curo moja«, reče on.
Osedlao ju je prilično lako. Penjanje u sedlo pričinilo mu je dosta bola. Ali konačno se udobno smestio pa su krenuli poznatim pustim putem ka posedu Auriganaca. Noga
mu je bila gore nego što je očekivao. Više nego jednom, morao je da zaustavi kobilu dok mu se bolovi ne ublaže. Video je da gubi mnogo krvi.
Dok je prilazio farmi, video je na šta je pekarev dečko mislio kad je rekao da Grendon gradi vešala. Na sredini dvorišta bio je postavljen stub. Do njegovog vrha išla je žica i na njemu je bila svetiljka, tako da je celo dvorište moglo noću da bude osvetljeno.
Bila je još jedna promena. Iza konjskog pojila bila je podignuta drvena ograda koja
je odvajala jezerce od farme. Ali na jednom mestu bila je provaljena, pokidana i smrvljena, kao da je neko čudovište prošlo kroz nju, ne obazirući se.
Krvožedni pas bio je vezan iza same kapije i lajao kao lud, plašeći živinu. Gregori se nije usuđivao da uđe. Dok je stajao, razmišljajući kako da reši ovaj novonastali problem, vrata na kući se odškrinuše i Nensi proviri napolje. Povikao je i počeo besomučno da joj maše.
Ona je bojažljivo dotrčala i pustila ga da uđe, odvukavši psa nazad. Gregori je vezao Dejzi za stub kapije. Poljubio je devojku u obraz, umiren osetivši njeno čvrsto telo u svom naručju.
»Gde ti je otac?«
»Najdraži moj, tvoja noga, tvoja jadna noga! Još uvek krvari!«
39
»Nije važno. Gde ti je otac!«
»Mislim da je na južnoj livadi.«
»Dobro! Razgovaraću s njim. Nensi, hoću da odeš unutra i spakuješ stvari. Vodim
te sa sobom.
»Ja ne mogu da ostavim oca!«
»Moraš. Ja ću da mu kažem.«
Dok je hramao dvorištem, ona mu uplašeno doviknu:
»Sad stalno nosi pušku sa sobom — molim te, čuvaj se.«
Oba psa trčala su duž žice i pratila ga pored kuće, skoro se daveći u pokušajima da
ga dohvate, dok su im zubi sevali neprijatno blizu njegovih gležanja.
Blizu brestova video je kako nekoliko ptica leže na travi. Jedna je još uvek slabašno mahala krilima. Moglo je samo da se pretpostavi da su istrošile snagu pokušavajući da nahrane svoje nebrojene mlade. To će se vremenom dogoditi i farmeru, razmišljao je.
Primetio je Neklenda kako, niže od Grabijeve kolibe, seče drva; farmer nije bio sa njim.
Bez razmišljanja, Gregori skrenu u svinjac.
Tamo je bilo mračno. U tom mraku, Grendon je radio. Kada je video Gregorija, spustio je vedro i preteći pošao ka njemu.
»Vratio si se? Zašto dolaziš? Zar ne vidiš natpis kod kapije? Neću da više dolaziš ovamo. Znam da misliš dobro, ni ja ti ne želim zlo, ali ubiću te, razumeš, ubiću te ako ikad opet ovamo dođeš. Imam previše briga i bez tebe. Hajde sad, odlazi!«
Gregori se nije predavao.
»Grendone, jesi li ti lud kao žena što ti je bila pred smrt? Da li ti shvataš da svakog časa može da te zadesi Grabijeva sudbina? Je li ti jasno kome pružaš sklonište u tom jezercu?«
»Nisam ja budala. Ali, recimo da ta stvorenja tamo jedu sve, uključivši i ljude?
Recimo da je ovo njihova farma? Još uvek moraju da imaju nekog da se o njoj stara.
Zato računam da meni neće da naude. Dokle god me vide kako teško radim, neće mi
nauditi.«
»Pa tebe tove, shvataš li? Uprkos svom tom silnom radu, mora da si se ugojio bar
deset kila prošlog meseca. Zar te to ne plaši?« Nešto od farmerove maske spade za trenutak. On divlje pogleda unaokolo.
»Ne kažem ja da se ne plašim. Samo kažem da radim ono što moram. Mi nismo
vlasnici svog života. Sad mi učini uslugu i idi odavde.«
Instinktivno, Gregorijev pogled pode za Grendonovim. Po prvi put, video je u polumraku kolike su svinje. Njihova velika, široka crna leđa videla su se preko ograde.
Bile su veličine mladih goveda.
»U redu, Grednone, ti možeš da razmišljaš tako ako ti se sviđa. Ja tako ne mislim,
niti ću da dozvolim da tvoji stradaju zbog tvog ludila. Grendone, ja prosim Nensinu ruku.«
Prva tri dana po odlasku od kuće, Nensi Grendon ležala je u svojoj sobi u
»Putniku« na granici smrti. Izgledalo je da je sva obična hrana truje. Ali postepeno, pod nadzorom doktora Kraučorna — možda uplašena od besa koji je očekivala da će na nju
da se izlije ako ne uspe da joj bude bolje — ona se oporavljala.
»Izgledaš toliko mnogo bolje danas«, reče Gregori, držeći je za ruku. »Uskoro ćeš
opet biti na nogama, kad ti se telo sasvim oslobodi pokvarene hrane sa farme.«
»Greg, najdraži, obećaj mi da nećeš opet da ideš na farmu, hoćeš li? Nema potrebe da ideš tamo sad kad sam ja ovde.«
40
On spusti pogled i reče:
»Onda ne moraš da me teraš da obećavam, zar ne?«
»Samo hoću da budem sigurna da ni ti ni ja nećemo tamo opet da idemo. Otac,
sigurna sam, podnosi začarani život. Ali ja — ja se osećam kao da se sad budim iz ružnog sna!«
»Ne razmišljaj o tome. Vidi, doneo sam ti cveće!«
Prineo je joj saksiju prepunu šeboja ogromnih cvetova. Ona se nasmeši i reče.
»Tako su veliki! Greg — oni su — oni su sa farme, je li? Neprirodno su veliki.«
»Pomislio sam da bi volela uspomenu na lepšu stranu svog doma.«
Svom snagom, ona zavitla saksiju preko sobe. Tamna zemlja rasula se po daskama
zajedno sa izlomljenim cvećem.
»Kako se usuđuješ da donosiš prokletstvo ovamo! A, Greg, to znači i da si se vraćao na farmu, zar ne, otkad smo zajedno otišli odande?«
On klimnu glavom, gledajući je prkosno.
»Morao sam da vidim šta se dešava.«
»Molim te, ne idi tamo ponovo, Greg, molim te. Meni sada kao da se razum opet
vraća — ali ne želim da bude kao da ti gubiš svoj! Šta ako su nas ta stvorenja pratila ovamo u Kotersol, ti Auriganci?«
»Znaš, Nensi, više puta sam se pitao zašto ostaju na farmi. Čovek bi pomislio da će, pošto su ustanovili da tako lako mogu da pobede ljudska bića, da napadaju svakoga ili da pošalju po pojačanje i pokušaju da nas porobe. A ipak, izgleda da su sasvim zadovoljni da ostanu na tom malom prostoru.«
Ona se nasmeši.
»Ja možda nisam toliko domišljata kao ti, ali reći ću ti odgovor na to. Njih ne zanima da igde idu. Mislim da ih ima samo dvoje, i da su došli svojim svemirskim brodom na naš mali svet na odmor, isto kao što ćemo mi možda da odemo u Grejt Jarmut na nekoliko dana na medeni mesec. Možda su oni na medenom mesecu.«
»Na medenom mesecu! Kakva grozna pomisao!«
»Dobro, onda, na odmoru. To je ocu palo na pamet — kaže da ih je samo dvoje, i
da je za njih Zemlja ugodno mesto za boravak. Ljudi vole dobro da jedu kad su na odmoru, zar ne?«
Zaprepašćeno je zurio u Nensi.
»Ali to je jezivo! Ti pokušavaš da prikažeš Aurigance kao da su prijatni!«
»Naravno da ne, blesavko jedan. Ali valjda izgledaju prijatno jedno drugom.«
»Pa, meni više odgovara da ih smatram opasnim.«
»Utoliko imaš jači razlog da ih se kloniš!«
Ali ono što je bilo daleko od očiju nije moglo da se zaboravi. Gregori je dobio još
jedno pismo od dr Hadson‐Vorda, ljubazno i ohrabrujuće, ali nije ni pokušao da na njega odgovori. Osećao je da ne bi mogao da podnese da prihvati ikakav posao koji bi ga udaljio iz ovog kraja, mada mu je to, zbog njegovih ženidbenih namera, sada bilo hitno potrebno; skromna svota koju mu je otac odredio za izdržavanje nije bila dovoljna da
od nje dvoje udobno žive. A ipak nije mogao sebe da natera da se pozabavi takvim
praktičnim problemima. Drugom pismu se on nadao, a strahote na farmi su ga opsedale. A iduće noći opet je sanjao balavo drvo.
Te večeri skupio je dovoljno hrabrosti da o njemu ispriča Foksu i Nensi. Našli su se u udobnom separeu iza bara u »Putniku«, zaklonjenoj sobici sa crvenim plišom na sedištima. Nensi je opet bila ista kao nekad; tog popodneva bila je izašla u kraću šetnju 41
po suncu.
»Ljudi su želeli da se predaju balavom drvetu. I mada ja to nisam lično video, imao
sam jasan osećaj da oni u stvari, ne umiru, koliko se pretvaraju u nešto drugo — nešto možda manje ljudsko. Onaj put video sam da je drvo sačinjeno od nekakvog metala i da raste sve više i više pomoću nekih pumpi — kroz njega su mogle da se vide veliki rotori i klipovi, a iz grančica je kuljala para.«
Foks se nasmeja pomalo nesaosećajno.
»Zvuči mi kao vizija budućnosti u kojoj se čak i biljke gaje pomoću mašina. Ono što
se događa ne da ti mira, Greg! Slušaj, moja sestra ide sutra u Norič kolima svog ujaka.
Zašto vas dvoje ne pođete s njom? Ona će da kupuje neke ukrase za svoju venčanicu,
pa bi to trebalo tebe da zanima, Nensi. Onda biste mogli da ostanete kod Gregovog strica nekoliko dana. Uveravam vas da ću odmah da vas obavestim ako Auriganci krenu
u napad na Kotersol, pa nećete ništa da propustite.«
Nensi stegnu Gregorijevu ruku.
»Možemo li, Gregori? Možemo li? Nisam bila u Noriču odavno, a lep je grad.«
»Bila bi to dobra ideja«, reče on neodlučno.
Oboje su navalili na njega dok nije bio primoran da popusti. Prekinuo je malu sedeljku što pre je to mogao a da ostane pristojan, poljubio Nensi za laku noć, pa se žurno vratio ulicom ka pekari. U jedno je bio siguran: ako mora da napusti ovaj kraj, čak i za kratko vreme, onda mora da pogleda šta se dešava na farmi pre nego što ode.
U letnjem sumraku, farma je izgledala kao nikada ranije. Masivni drveni paravani, devet stopa visoki, bili su postavljeni i na brzinu katranisani. Bili su namenjeni da zaklone pogled na farmu, ali očajan način na koji su bili raspoređeni činio ih je besmislenim. Stajali su ne samo po dvorištu nego, u nejednakim razmacima, duž granice imanja, neumesno među voćkama, usamljeno u paprati i potpuno bez veze u močvari. Zvuk besnog udaranja čekićem, naglašen neumornom rikom stoke, govorio je
da se pravi još paravana.
Ali ono što je celoj slici davalo vanzemaljski izgled bilo je osvetljenje. Usamljenom stubu sa svetiljkom sada je bilo pridruženo još pet: jedan kod kapije, jedan kod jezerca, jedan iza kuće, jedan pred radionicom i jedan kod svinjaca. Njihov jeziv, žućkast sjaj sveo je prizor na nešto nalik na neverovatnu sliku kakvu bi čovek mogao da nađe i da o njoj razmišlja u večitoj noći nekog egipatskog groba.
Gregori je bio isuviše pametan da pokuša da uđe kroz kapiju. Vezao je Dejzi za niže
grane nekog trnovitog drveta i zaputio se preko pustare, pa ušao na Grendonovo imanje preko južnog pašnjaka. Dok se prikradao prema pomoćnim zgradama, mogao je
da primeti koliko se farma razlikovala od svoje okoline. Žito je već bilo toliko visoko i u mraku je izgledalo skoro kao da preti neprestanim šapatom svog lelujanja. Voće je zrilo brzo. Jagode su bile velike kao kruške. Bundeve su izgledale kao ogromni jastuci i svetlucale su pod zrakom udaljenog svetla. Drveće u voćnjaku povijalo se do pucanja pod teretom jabuka velikih kao fudbal; uz težak jesenji tresak, jedna prezrela pade na zemlju. Svuda od farme ponešto se čulo, pa Gregori zastade da slušne.
Vetar se pojačavao. Krila stare vetrenjače zakričala su kao galebovi kad su počela
da se okreću. U radionici, parna mašina dvostrukom snagom nepokolebljivo je proizvodila struju. Psi su još uvek besneli, a stoka im se rikom pridruživala. Prisetio se balavog drveta; ovde, kao u njegovom snu, izgledalo je kao da je poljoprivreda postala industrija, a prirodne sile progutao novi bog nauke. Iz kore drveća dizala se crna para novih i nepoznatih sila.
42
Naterao je sebe da opet krene napred. Pažljivo je prolazio kroz nestalne pojaseve
senki i svetla koje su stvarali paravani i sijalice, i došao blizu zadnjih vrata kuće. U
kuhinjskom prozoru goreo je fenjer. Dok je Gregori oklevao, iznutra se začula lomljava stakla.
Oprezno je prošao pored prozora i provirio kroz vrata. Iz dnevne sobe začuo se Grendonov glas. Bio je čudno prigušen, kao da razgovara sam sa sobom.
»Lezi tu! Ni za šta mi nisi. Ovo je ispit snage. Bože, spasi me, da mogu da se dokažem! Ti si do sada činio da moja zemlja bude neplodna — pusti me da sada uberem njene plodove! Ja ne znam puteve tvoje. Nisam hteo da budem drzak, ali ova
farma je moj život. Prokuni ih, sve ih prokuni! Svi su oni zlotvori.«
I to je bilo sve; Grendon je trabunjao kao da je pijan. Kao opčinjen, Gregori je prešao preko kamenog kuhinjskog poda i zastao na ulazu u sobu. Provirio je kroz poluotvorena vrata, dok nije ugledao farmera kako stoji na sredini sobe.
U zapuštenom ognjištu stajala je sveća, a njen treperavi plamen odbijao se od staklenih vitrina sa nakaznim životinjama. Struja u kući očigledno je bila isključena da bi ostalo više snage sa spoljno svetio.
Grendon je bio leđima okrenut Gregoriju. Jedna strana njegovog, u bradu zaraslog
lica bila je osvetljena svetlošću sveće. Leđa su mu izgledala malo povijena pod težinom onoga što je smatrao svojom dužnošću, a ipak, gledajući ih sada, Gregori je osetio neku vrstu poštovanja prema nezavisnosti ovog čoveka i tajni koja se skrivala pod njegovom jednostavnošću. Posmatrao je kako Grendon izlazi kroz prednja vrata, ostavljajući ih širom otvorena, i prelazi u dvorište, još uvek mrmljajući. Okrenuo je oko kuće i izgubio se iz vida, dok se zvuk njegovih koraka utopio u pseći lavež. Ali spoljašnja buka nije prigušila jecanje koje je došlo izbliza. Provirivši u senku, Gregori vide nečije telo ispod stola. Ono se okrete, krčkajući pri tom po‐lomljeno staklo i ošamućeno jeknu. Iako nije mogao jasno da vidi, Gregori je znao da je to Neklend. Opkoračio ga je i pridigao njegovu glavu, odgurnuvši pri tom jednu punjenu ribu.
»Nemoj da me ubiješ! Ja samo hoću odavde. Samo hoću da pobegnem odavde.«
»Berte? Ja sam, Greg. Berte, jesi li teško povreden?«
Mogao je da vidi neke od rana. Momku je košulja bila zderana s leđa, a koža izgrebana od prevrtanja po slomljenom staklu. Mnogo ozbiljnija bila je velika modrica preko ramena, čija je boja tamnela pred njegovim očima. Očigledno je bilo došlo do tuče. Pod stolom je bila još jedna riba, razjapljenih usta kao da još uvek umire, i kvazi-koza, čije se jedno stakleno oko bilo otkotrljalo. Vitrine u kojima su nekad bile, ležale su polupane pored zida.
Brišući lice i govoreći razumnijim glasom, Neklend reče:
»Gregori? Mislio sam da si u Kotersolu. Šta radiš tu? Ubiće te namrtvo ako te nađe
ovde!«
»Šta ti se desilo, Berte! Možeš li da ustaneš?«
Radnik se opet bio povratio. On zgrabi Gregorija za ruku i reče molećivo:
»Tiho, zaboga, ili će nas čuti, pa će se vratiti i umlatiće me jednom za svagda. Skroz je skrenuo, kaže kako su ova stvorenja iz jezerca ovde na odmoru. Umalo mi nije otkin'o glavu sa ramena onim njegovim štapom! Sreća što imam tvrdu glavu.«
»Oko čega ste se svađali?«
»Iskreno da ti kažem, ove farme mi je stvarno do guše. Ova čudovišta što žive u
jezercu će da me pojedu i posisaju k'o što su Grabija, ako još ostanem ovde. Pa sam pobeg'o kad Džo Grendon nije gled'o, i doš'o sam ovamo da pokupim moje stvari i da
43
bežim. Ova kuća je leglo zla i trebalo bi je uništiti. Pakao ne može biti gori od ove farme!«
»Znači, uhvatio te je ovde?«
»Vid'o sam ga kad je uleteo, pa sam prvo bacio ovu ribu na njega, pa onda kozu.
Ali on me udesio. Sad idem, a rek'o bi' i tebi da uradiš to isto. Mora da si lud kad si se vratio ovamo!«
Dok je govorio, p
odigao se na noge i stajao održavajući ravnotežu uz Gregorijevu
pomoć. Stenjući, prišao je stepeništu.
»Berte«, reče Gregori, »kako bi bilo da skočimo na Grendona i onesvestimo ga?
Onda možemo da ga stavimo u kola i da svi odemo zajedno.«
Neklend se okrete i zinu u njega, lica skrivenog u senci, držeći se jednom rukom za
rame.
»Ti probaj!« reče on, pa se okrete i ode uz stepenice.
Gregori je ostao na mestu, držeći prozor na oku. Bio je došao na farmu bez ikakve
jasne namere, ali sada, pošto mu je ta ideja već pala na pamet, video je da je na njemu da pokuša da izvede Grendona odatle. Osećao je da je obavezan da to učini; mada je
bio izgubio pređašnje poštovanje prema farmeru, još uvek je bio na neki način opčinjen njime, a i nije bio u stanju da ostavi ijedno ljudsko biće, makar koliko izopačeno, da se samo suoči sa vanzemaljskim grozotama farme. Palo mu je na pamet da bi možda mogao da dobije pomoć u udaljenom zaseoku, kad bi samo farmer nekako bio onemogućen da potpraši nezvane goste sačmom.
Radionica je imala samo jedan visoki prozor, i na njemu su bile rešetke. Bila je sagrađena od cigala i imala je jaka vrata koja su mogla da se zabrave spolja. Možda bi bilo moguće da tamo namami Grendona; onda bi mogao da potraži pomoć van farme.
Ne bez straha, Gregori priđe otvorenim vratima i proviri u tamu. Zabrinuto je gledao po zemlji, ne bi li video korak zlokobniji od farmerovog, ali ni po čemu se nije videlo da su Auriganci u blizini. Izašao je u dvorište.
Nije prešao ni nekoliko koraka, kada se začuše ženski krici. Oni kao da mu stegoše
rebra ledenom stegom, a u mislima mu se ukaza slika jadne poludele gospođe Grendon. A onda je prepoznao Nensin glas. Ćak i pre nego što je utihnuo, Gregori pojuri niz mračnu stranu kuće što je brže mogao.
Tek kasnije je shvatio da kao da je trčao protiv ogromne vojske životinjskih krikova.
