by MoZarD
69
»Ne, to nikada ne bih rekao.«
»Pa«, reče Dadli Ston, »Džon Otis Kendal napravio mi je još jednu uslugu.«
»Šta to?«
Ston se razgovorljivo zabaci u zakrpljenom kožnom sedištu.
»Pomogao mi je da odem kada je trebalo. Duboko u sebi mora da sam pogodio da
je moj literarni uspeh nešto što će se istopiti kada budu isključili rashladne sisteme.
Moja podsvest sadržavala je prilično tačnu sliku moje budućnosti. Znao sam ono što nijedan od mojih kritičara nije znao, da više ne idem drugde nego dole. Dve knjige koje je Džon Otis uništio bile su vrlo loše. Ubile bi me sigurnije nego što bi to možda učinio Otis. I tako mi je nesvesno pomogao da se odlučim na ono za šta možda sam ne bih imao hrabrosti, da se naklonim i pristojno odem dok kadril još uvek traje, dok kineske lampe još uvek bacaju treptavo svetio na moj harvardski profil. Video sam mnoge pisce koji su se uspeli, pošli naniže i otpali, povređeni, nesrećni, samoubilački. Sticaj okolnosti, slučajnosti, podsvesnog znanja, opuštanja i zahvalnosti Džonu Otisu Kendalu naprosto zbog toga što sam živ, bili su srećni, da kažem najblaže.«
Sedeli smo još minut na toplom suncu.
»A onda sam imao to zadovoljstvo da vidim kako me upoređuju sa svim velikanima
kada sam najavio povlačenje sa literarne scene. Malo autora u istoriji su doživeli takav publicitet. Bila je to divna sahrana. Izgledao sam, kako se to kaže, prirodno. A jeka se zadržavala. 'Njegova sledeća knjiga!' kukali su kritičari, 'to bi bilo to! Remek‐delo!'
Uspeo sam da ih nateram da dahću i čekaju. Mnogo su oni znali. Čak i danas, nakon četvrt stoleća, moji čitaoci koji su tada bili momci na koledžu, polaze na čađave izlete po vetrometnim lokalnim vozovima koji zaudaraju na kerozin ne bi li razrešili misteriju zbog čega sam ih primorao da čekaju toliko dugo na moje 'remek‐delo'. I zahvaljujući Džonu Otisu Kendalu još uvek imam malo reputacije; nestajala je lagano, bezbolno.
Sledeće godine možda bih kao pisac poginuo od sopstvene ruke. Koliko je bolje da otkačiš sopstveni vagonet sa voza, pre nego što to učine drugi.
Moje prijateljstvo sa Džonom Otisom Kendalom? Vratilo se. Trebalo je vremena, razume se. Ali došao je ovamo da me vidi 1947; bio je divan dan, kao u stara vremena.
A sada je mrtav, a ja sam najzad nekome rekao sve. Šta ćeš reći svojim prijateljima u gradu? Neće ti poverovati ni reč od svega ovoga. Ali to jeste istina, kao što je istina da sedim ovde, udišem dobri Božji vazduh, gledam žuljeve na svojim rukama i počinjem da podsećam na izbledele banknote koje sam koristio kada sam bio pokrajinski rizničar.«
Stajali smo na platformi stanice.
»Zbogom, i hvala što si došao, otvorio uši i pustio da moj svet uleti u tebe. Bog neka blagoslovi sve tvoje radoznale prijatelje. Evo voza! Moram da požurim; Lena i ja danas po podne idemo niz obalu do Red Krosa. Zbogom!«
Gledao sam mrtvog čoveka kako trči i skače preko platforme, osetio kako se daske
tresu, video ga kako uskače u svoj model T, začuo kako ovaj škripi pod njegovom masom, video sam kako udara po podu velikim stopalom, pušta motor da radi na prazno, daje gas, okreće se, smeši, maše mi, a zatim odgrmi u daljinu prema onome iznenada bleštavom gradu gradu zvanom Opskurnost kraj zaslepljujuće obale mora zvanog Prošlost.
70
71
Dragi moj Asmravaare:
Mnogo ti hvala za tvoju poslednju poruku, i izvini što si na odgovor dugo čekao. Nije to bila samo moja krivica, jer pokvario mi se emitor — po treći put na ovom putovanju!
Kad se vratim kući, imaću šta da kažem Kompaniji za transfinitne komunikatore — i možeš ih odmah, u tom smislu pozdraviti od mene.
Međutim, biću iskren i reći ću da sam još pre nekog vremena popravio taj moj odašiljač, tako da moje ćutanje nije u celosti krivica naših neizrecivo smušenih tehničara. Preostalo vreme bio sam zauzet praćenjem jedne uzbudljive male
»avanture« na koju sam svojim instrumentom naišao pukim slučajem, uzgredno. U
ovom trenutku sam umoran, ali i veoma uzbuđen, tako da se jednostavno ne mogu odupreti želji da još malo ostanem budan da bih sve to zabeležio i emitovao tebi. Priča je fascinantna, nadam se čak da će te naterati da promeniš mišljenje o ponečemu, ti staro kod‐kuće‐ostajuće gunđalo!
Na ovoj tački dopustiću da se u moj izveštaj uvuče nota trijumfa. Zašto ne? —
postigao sam filozofsku pobedu! Već ste se predugo, Asmravaare, ti i tebi slični podsmevali istraživačima — lutalicama kao što sam ja. Kažete da naša lutanja nemaju
smisla, da se bavimo zaludnim poslom — da je univerzum, iako beskrajan, svuda u znaku sumorne istovetnosti, i da je zato najbolje ostati kod kuće, gde bar neke raznovrsnosti ima. Naravno, moram priznati da ima neke istine u vašim tvrdnjama, to niko ne zna bolje od mene. Ja sam, iz neposrednije blizine nego iko od vas pesimista, video od čega se univerzum sastoji: od beskrajne serije prostornosti, s tim što je svaka prostornost manje‐više ista kao i sve druge, svaka sadrži nebrojene svetove koji svi ipak spadaju u jedan od nekoliko bazičnih tipova, a život se na njima može naći — kao to se i vi žalite — samo veoma, veoma retko. Slažem se sa sledećom tvrdnjom: ako bismo verovali da postoji Kreator ove naše ogromnosti, mogli bi smo ga opravdano tužiti za pomanjkanje imaginacije. Kad se čovek jednom navikne na strahotnost čiste fizičke ogromnosti, jedva ima ičeg drugog!
Pa ipak, nisam voljan da optužim Prirodu da je škrtarila. Ne, ja optužujem tebe, Asmravaare! Kriv si za »filozofski defetizam«! Po mom uverenju, univerzum još uvek ima i poneko iznenađenje za nas, ako nastavimo da tragamo. Još uvek se može naići na drugačije stvari!
Ja sam to i dokazao!
Dakle, preći ću na stvar. Prolazio sam kroz 105298‐mi opseg spacijalnosti, ne očekujući da nađem išta neobično, kad naiđoh na svet za koji se pokaza da sadrži život.
Doduše, ne u nekom izobilju, ali život. Fizički, ta rasa ne pripada našem mrežasto-pipkovitom tipu, već onom mnogo ređem, kiseoničkom dvonožnom tipu. Osim toga, ne
verujem da su domoroci u tom svom sadašnjem staništu, mora biti da su se doselili pre znatnog vremena. U svakom slučaju, odjednom postadoh vrlo zadovoljan što sam nedavno investirao u fini novi moćni videotonski antronoskop1 model XXXVI, i u novi instant‐semantisajzer — jer, evo šta sam video...
Popuštala je stena pod naletom velike vibro‐bušilice koja je, iako stara, radila dobro.
Nevidljivo drhteći, rotacione burgije su postojano prosecale put kroz bazalt, gurajući
‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐‐
1 antronoskop — instrument za zavirivanje u pećine i šupljine kroz okolnu stenu.
72
sitno iseckane otpatke nazad da ih tamo obradi sledeća mašina—koje tu nije bilo, jer je ovo bilo samo probno puštanje u pogon.
Erfaks, čuvar Muzeja mašina, okrete jedan prekidač, i bušilica zamre skičeći nezadovoljno. Njegov prijatelj Erled klimnu glavom. Bio je impresioniran. Za samo nekoliko minuta, burgija je do polovine svoje dužine zašla u zid od stene, režući početak tunela sa prečnikom od dva metra.
»Znači tako su oni bušili tunele u stara vremena«, reče on.
»Jeste. Ljudi drevnih vremena možda su bili u ponečemu primitivni, ali u
tehnološkom pogledu nisu bili loši, nisu uopšte bili loši. Ovaj tip mašine omogućio je velika, epska istraživačka putovanja, migratorna. Ako ćemo verovati istoriji — a ja joj verujem — ovakvim bušilicama su prokopali stotine hiljada kilometara tunela. Mi bismo danas mogli bolje, razume se. Mora biti da su proveli užasno dugo vreme savlađujući takve distance pomoću vibro‐bušilica, a koliko su mašina pri tom istrošili, to sam Bog zna«.
Erled se tužno osmehnu. »Tim ljudima nekoliko vekova nije ništa značilo. Imali su
snagu volje.« Posmatrao je kako ljudi povlače mašinu iz udubljenja koje je upravo načinila, i kako je okreću radi kratkog putovanja do njenog počivališta u Muzeju. Na upražnjeno mesto uvedoš
e mašinu za sabijanje, koja poče da skuplja isečenu stenu i utiskuje je vešto nazad u rupu. On pokuša da zamisli bušilicu kako probija tunel hiljadama kilometara kroz beskonačnost stene, kako navaljuje neumoljivo napred, u uzaludnoj potrazi za drugim svetovima. Zamislio je kako kroz taj tunel kreću hiljade ljudi, jer se njihova zavičajna šupljina postepeno puni iskopanim materijalom — a onda, najzad, odustaju od traganja, pune i sam tunel iza sebe, i naseljavaju se u novoj šupljini koju su na taj način u mogućnosti da iskopa‐ju—u ovoj šupljini gde je Erled rođen. Da, pomisli on, ti naši preci su imali neku osobinu koju smo mi izgubili.
»Trebalo bi da ti čestitam«, reče on Erfaksu. »Izgleda kao nova«.
Erfaks se postiđeno nasmeja. »Jedna od mojih dužnosti je da održavam mašine koje su mi poverene u upotrebnom stanju«, reče on. »Zvanično, ta bušilica je stara pet stotina godina, i poslednja je tog tipa — ali, među nama rečeno, toliko joj je delova zamenjeno, da je praktično kao juče proizvedena«.
Erled opet klimnu glavom, smeškajući se. »Da, verujem da je tako. E, pa, hvala ti
što si mi je pokazao, Erfakse. Pomoglo mi je to — hoću reći, to što sam video kako se u starim danima radilo. Osećam se ohrabreno. Ako su oni imali petlju da istražuju vasionu sa reltivno primitivnom opremom kao što je ova, onda i mi svakako možemo sa onim
što je nama na raspolaganju. Možda ćemo mi uspeti tamo gde oni nisu«.
Erfaksovi asistenti su vodili vibro‐bušilicu koja se sopstvenim pogonom kretala niz
širok hodnik u kome je čak postojao i plafon. Idući za mašinom, Erfaks i Erled okrenuše leđa stenovitoj periferiji i krenuše ka Unutrašnjosti. Erled bejaše visok čovek oštra pogleda, nekoliko godina onostran svežine mladosti, ali još uvek prilično mlad. Erfaks, nešto stariji, nižeg rasta a punašniji, kretao se kratkim, oštrim koracima; morao je žuriti da bi održao korak sa Erledom.
Posle kraćeg vremena, pred kapijama Muzeja mašina, Erfaks se okrete Erledu.
»Veoma si samopouzdan, prijatelju. Ali najveća ti prepreka nisu opasnosti
putovanja, ma kolike bile; najveću prepreku ćeš morati da savladaš ovde u Šupljini.
Saglasnost Proktora tek treba da dobiješ. Međutim, ja ti želim sreću«.
»Proktori?« odgovori Erled nemarnim tonom. »Neće oni predstavljati nikakav
problem, u to se možeš pouzdati. Pa, Ergrad, Proktor izvršitelj, otac je Fanaline, moje 73
verenice. Ovo je praktično porodična stvar!«
Erfaks je uzvratio samo osmehom neizvesnosti, mahnuo za rastanak, i nestao kroz
kapije Muzeja, stupajući za cvilećom, slonovskom vibro‐bušilicom. Erled nastavi niskim hodnikom čiji je plafon, kao i svuda u Šupljini, bio jedva petnaestak ili dvadeset centimetara iznad glave. Nije mu smetala ta navaljujuća blizina; bili su to oni uslovi života koje je oduvek poznavao, koje je svako oduvek poznavao.
Da je pre nekoliko vekova Erled podigao pogled i osvrnuo se, video bi gigantsku pećinu, nekoliko kilometara u prečniku, sa krovom koji se svijao možda kilometar i po iznad poda: takva je bila Šupljina kad je prvobitno izdubljena; ukupni poznati kapacitet praznine u poznatom popunjenom univerzumu, sakupljen sav na jedno mesto. U
kasnijim vekovima, ljudska vrsta se brojčano povećala, pa je i naučila da koristi raspoloživi prostor efikasnije, da ga deli u pomno izračunate odeljke za stanovanje i rad.
U svojoj sadašnjoj formi Šupljina se, slična pčelinjem saću, širila u okolnu stenu i, bez nekog određenog oblika, postepeno gubila u njoj, kao kakva ameba zarobljena u čvrstoj matrici. Prečnik njen bejaše oko dvadeset četiri kilometra, a populacija tri četvrtine miliona. Neprestance su se obavljala izraču‐navanja da se vidi da li bi, pogodnim preuređenjem postojećeg rasporeda, moglo da se dobije više životnog prostora u inertnom plenumu.
Jedna stvar bila je sigurna: nikakva nova praznina nije se mogla stvoriti. Ovo je bilo naučno dokazano, zakonom održanja. Praznina se mogla na razne načine
preraspoređivati, ili premeštati s mesta na mesto zamenjivanjem sa čvrstom
materijom, ali ukupna zapremina praznine nije se mogla povećavati. Praznina je, kao i okolna solidnost, ostajala neizmenjena proticanjem vremena.
Ovo je značilo da ljudski rod nikada neće moći da se proširi izvan prostora već raspoloživog; i da broj ljudi nikad neće moći da se poveća preko izvesne podnošljive gustine.
Osim ako se mogu otkriti, kao što je Erled sebi hiljadu puta rekao, novi svetovi, nove Šupljine u beskonačnoj punoći.
Otpešačivši oko osamsto metara unutra, Erled se ukrca na sistem javnih konvejera
koji ga brzo odnese ka njegovom odredištu: ka radionici na drugoj strani Šupljine, gde su on i njegovi kolege pripremali najuzbudljiviji poduhvat u mnogo, mnogo proteklih generacija.
Erledovo suočenje sa Proktorima dogodilo se samo nekoliko radnih ciklusa kasnije.
I nije prošlo kako je on očekivao.
Naređenje da dođe pred njih došlo mu je iznenada, za vreme relaksacionog
perioda, dok je bio kod kuće. Kad je stigao do Komore Proktora, uveden je pravo unutra, i takoreći pre nego što je imao vremena da se sabere, našao se pred isptivačkim zurenjem onih muškaraca i žena koji su upravljali njegovim životom.
Bili su tu Erflaurd, Ergurur i Erkarn, predstavnici raznih vitalnih oblasti života —
ishrane, mašinske tehnologije i korišćenja praznine. Levo od njih, u ceremonijalnoj odeždi sa ešarpom, sedeo je Erpiort, Proktor obožavanja, a do njega čovek zbog koga je Erled bio ponajviše nervozan jer ga je već malčice upoznao: Ergrad, proktor izvršitelj, sa odelom širokih ramena i sa tamnom kapuljačom izvršne vlasti.
Levo od Ergrada bile su jedine dve žene u Savetu: Fasusan.Proktorka domaće harmonije, i Fatelka, Proktorka za brigu o deci. Obe su bile u punom cvatu svojih zvaničnoizgledajućih srednjih godina, i obe su posebno sumnjičavo motrile Erleda.
74
»Sedi, Erlede«, reče Erkarn, čovek od koga je Erled, imajući u vidu da je to Proktor za korišćenje praznine, očekivao najoduševljeniju podršku. Međutim, sa iznenađenjem
je primetio da je taj Proktor, po svemu sudeći, do krajnosti loše raspoložen prema njemu.
»Tokom poslednjih nekoliko dana diskutovali smo o vašem veoma interesantnom
predlogu veoma ozbiljno«, saopšti taj Proktor, »ali pre nego što pređemo na to, kazaćemo da smo zapazili da ste vi i staratelj Muzeja mašina Erfaks, nedavno upotrebili, bez dozvole i sasvim van zakona, mašinu za bušenje tunela, uperivši jeVan, za izlazak iz perimetra«.
»Ali nikakvih iskopavanja nije bilo, Proktore!« protestovao je Erled, zbunjen. »Bila je to samo demonstraciona upotreba. Zadiranje u Van bilo je samo nekoliko stopa, i odmah je popravljeno. Ne vidim da smo, čineći to, prekršili zakon«.
»Dopustićete da mi ocenjujemo kad je zakon prekršen«, reče Ergrad mračnim
tonom. Nagnuo se prema Erledu i odjednom dobio opak i zastrašujući izgled. »Zakon protiv nekontrolisanih iskopavanja je vrlo strog — kao što i mora biti, ako ne žejimo da nastupi erozija praznine. Rad u čvrstom prostoru dopušten je samo vozilima sa državnim odobrenjem, što je vama dobro poznato, a u tom pogledu uopšte nije važno
koliko se daleko otišlo u kršenju zakona.«
Erled je izgledao deprimirano.
»Međutim«, nastavi Erkarn, »to ćemo zasad ostaviti po strani. Neznanje ne
opravdava nikoga, ali moguće je da ćemo mi, u ovom slučaju, upotrebiti svoja diskreciona ovlašćenja. Pređimo na glavnu problematiku ovog sastanka: predlog da se u Čvrstinu šalju dalekometne ekspedicije. Čitavu vašu argumentaciju imamo u pismenom
predlogu, no, ipak, bilo bi bolje, iz proceduralnih razloga, da nam je sada ukratko prepričate, da bi se pojavila u zapisniku sa ovog sastanka.«
»Vrlo dobro, Proktore«. Erled ovlaži usne jezikom. U stomaku je imao osećanje tonjenja. Proktori su učinili sve što su mogli da ga stave u nepovoljnu poziciju, a to je moralo značiti da su protivni tom projektu.
»Esencijalno, naš napor je zamišljen kao n
astavak istraživačkih snaga iz drevnih vremena«, poče on. »Kao što znate, glavni problem u onom metodu, kojim su se naši
preci služili, pored njegove sporosti, bilo je to što su se morali koristiti permanentnim tunelom. Na kraju, sva raspoloživa praznina biva uvučena u taj tunel, zbog čega cela populacija mora krenuti u seobu duž tunela, te tako učestvovati u istraživačkom pohodu.«
»Alternativni, mnogo poželjniji metod sastoji se u tome da bušeće vozilo
popunjava tunel iza sebe dok se kreće, i tako postaje pravo vozilo, izolovano u Čvrstini
— a Šupljina ostaje netaknuta. U stara vremena, ovo je bilo nepraktično, jer se nije mogao rešiti problem snabdevanja. Nikakvo vozilo nije moglo poneti ni približno dovoljno namirnica da bi posada živela tokom vremenskih perioda koji su se mogli odužiti na godine ili na generacije. Ali danas je situacija drugačija!« Erledov glas se pojačavao, jer ga je njegova opsesija ponovo obuzimala. »Nismo više ograničeni samo
na upotrebu vibro‐bušilice. Moderna tunelerka radi tako što rastura čvrstu materiju u perfektno fluidni prah i, putujući napred, istiskuje taj prah kroz spe‐cijalne otvore na svom zadnjem delu, gde ga rekonstruiše u prvobitnu stenu. Sa ovakvim sistemom, brod
za plovidbu kroz Čvrstoću može postići brzine skoro neverovatne — oko šezdeset kilometara na sat. Štaviše, ovaj sistem je dokazao svoju pouzdanost, jer se već celu jednu generaciju koristi u vozilima koja služe za izviđanje bliske stenovite okoline 75
Šupljine. Već odavno je trebalo da ponovo otkrijemo strast drevnih prema otkrivanju novih svetova!«
Na ovu deklamaciju uzvratio je vibrantni glas Proktora obožavanja. »Drevni su bili
obdareni intenzivnim religijskim osećanjima, a u migracije su kretali da bi tragali za Bogom, a ne za novim svetovima«, reče Erpiort kritički. »Bili su neustrašivi i domišljati, ali istina je i to da su u svome poznavanju religije bili na primitivističkom stupnju. Našim usavršenijim intelektima očigledno je da se Bog ne može naći putovanjem kroz horizontalni univerzum, bez obzira do koje distance. Zašto bismo ponavljali njihove gluposti?«
