by MoZarD
Asmravaar
Transfinitni telegram velečasnome Gob Slok Oku
Molim preuzmite
Dragi poštovani ujače
Uveren sam da će popustiti iznenađenje i nepoverenje koje ćeš osetiti čitajući ovaj
telegram, ako ti kažem da ga šaljem iz 106248‐me serije. Pošto nas, dakle, razdvajaju mnoge, mnoge beskonačnosti solidne stene i metala, ne treba da se bojiš onog napada
gađenja i odvatnosti koji te, reklo bi se, uvek zahvati zbog mog prisustva.
Javljam ti se zato što si ti, bez obzira kakva lična osećanja imaš prema meni, još uvek jedan od najcenjenijih naučnika, i čovek čije profesionalno mišljenje cenim, tako da ne mogu odoleti želji da ti saopštim ovo moje otkriće, iako znam sa kolikim neodobravajućem, gledaš moj život kosmičkog istraživača.
Kad sam se transmigrirao u 108248mu seriju solidnosti, počeo sam snažno da tunelišem kroz stenu koja se pokazala, do ogromnih daljina, neprekinutom. Bio sam, dodao bih, u regionu jako udaljenom od onih jata pećina koja se u ovoj seriji obično mogu u izobilju naći; kretao sam se pustim predelom koji bi normalno ostao neistražen večno. Moj razlog za tunelisanje baš u tom pravcu bio je, reći ću to bez srama (rizikujući da te naljutim, ujače) čisti čistijati kapric.
I, odjednom, na mojim antronoskopima primetim neočekivano prisustvo jedne
86
veoma velike šupljine, te pohitam da to istražim. Pokazalo se da je to najveća šupljina na koju sam ikada naišao ili za nju čuo. Srednja vrednost prečnika je šesnaest miliona kilometara.
Da ja to ponovim, ujače, za slučaj da si pomislio da je neka greška u emitovanju.
Šesnaest miliona kilometara. I to nije sve: u toj šupljini biološki život je bujan, sa nekoliko inteligentnih rasa koje su razasute po površini. Ni sa jednom od tih rasa još nisam kontaktirao, jer želim da čekam tvoj savet pre nego što to učinim.
Činjenica je, ujače, da sam dosad ispitao samo jednu od tih rasa, a ona ima tako
zaprepašćujuću sliku kosmosa, da ja stvarno ne znam kako da nastavim. Dozvoli da objasnim. U šupljini tako velikoj, centrifugalno dejstvo gravitacije je veoma efikasno.
Zato se atmosfera u vrlo tankom sloju, oko trista kilometara, pribila uz zidove šupljine, a ostatak je vakuum — čista praznina.
Dodao bih takođe da je praktično nemoguće pogledom dohvatiti suprotnu stranu
pećine, iz razloga odveć komplikovanih za objašnjavanje sada. Uglavnom, posledica je to, da ova inteligentna bića, koja žive, dakako, unutar atmosfere, znaju da postoji vakuum iznad njih, iznad regiona gde ponestaje atmosfera (koja je, naravno, komprimovana tom prejakom gravitacijom). Ali njihov svet je tako veliki, i zbog veličine za njih tako nedostupan za kompletno ispitivanje, da oni nemaju ni pojma o činjenici da žive na unutrašnjoj površini sfere! (Ili približno sfere) Pretpostavljaju da se vakuum iznad njih proteže bez ograničenja — da je kosmos beskonačnog vakuuma u kome plove samo ostvrca čvrste materije.
Tek posle izvesnog vremena uspeo sam da shvatim to njihovo, tako bizarno i nepojmljivo, verovanje. Ali sada, kad sam uspeo, nalazim da je ta njihova ideja fascinantna, da joj je teško odoleti, i ne mogu, da se ne zapitam da li bi možda mogla, među svim još neistraženim solidnostima, postojati i jedna koja bi se sastojala skoro isključivo od praznine?
Nadam se, ujače, da ćeš moći da ostaviš naša neslaganja po strani i razmotriš ovo
pitanje. Nas, seti se, obojicu pokreće ljubav prema znanju; najiskrenije bih saslušao tvoje mišljenje. Smatraš li da je moguća jedna maltene prazna solidnost — čovek bi je, valjda, morao nazvati »prostornošću«?
Nezavisno od toga, da li bi trebalo da pokušam kontakt sa bićima u gigantskoj šupljini, ili da ih ostavim da žive sami sa svojim iluzijama?
Tvoj zbunjeni, poštovanja puni nećak,
Awm.
:::::: Transfinitni otvoreni telegram, primalac Awm Uuš Ok : : Emitovati u opsege 1062 — :: Odgovor nije unapred plaćen ::::::
Dragi nećače.
Tvoja ideja o vakuumskoj beskonačnosti ne samo što je nezamisliva, ona je i naprosto smešna, a i skroz nemoguća, kao što dobro znaš.
Na neki način je baš šteta što ne živimo u nekom takvom svetu, jer nijedna vrsta
pogona ne bi funkcionisala u toj praznini, zato što se vozilo ne bi imalo o šta odupirati, pa bi time bar bili sprečeni vi, mladi crvi, da gamižete po kosmosu neodgovorno kao vatrene muve.
Javno sam registrovao tvoje otkriće te neobične pojave, naime, te gigantske šupljine, i pretpostavljam da bi trebalo da ti za tu sitnicu budem zahvalan. Međutim, 87
smatram da sam ti se obilato revanširao već ovim mojim pristajanjem da odgovorim na
tvoj telegram koji bih, inače, ignorisao.
Ako već tražiš moje mišljenje, onda ga moraš prihvatiti i u vezi sa svakom temom
koju ja poželim da pomenem. Biću sasvim konkretan: tvoje larve, koje proizvodiš, čini se, u nepristojno velikom broju kad god posetiš svoju dugopateću porodicu, izležu se bez blagodeti oca koji bi ih poveo u rituale jata, pa je prema tome slabo verovatno da će izrasti u pristojne, niskopuzeće crve. Tvoje supruge, lišene one discipline koju samo strogi muž može nametnuti, podležu gojaznosti i lenjosti, a poslovi na tvojim imanjima idu u rasulo i propast. Hvalim Boga što tvoj otac nije živ da vidi kako se njegov sin pokazao.
Crvu je mesto kod kuće— eto šta je moje mišljenje, pa ti snažno pre‐poručujem da
dođeš kući najbrže što možeš. A da li bi trebalo ili ne bi trebalo da komuniciraš sa neukim divljacima, to pitanje me apsolutno ne interesuje.
Tvoj do krajnosti nezadovoljni ujak,
Gob.
88
89
Kada se ataskilski pastir Arvarg začuđen probudi iz sparne popodnevne ukočenosti, neumoljivo žareća sunčeva kugla već zalazi iza zažarenih planina Angteksa. Veče je kao živa vatra, jer duh tame već vodi sa sobom treperave zvezde i mesec, vodiča noćnih pohoda, boga plodnosti te zaštitnika porodica i stada. Nijedan oblak ne pomućuje strašnu čistinu dubokog neba i pre nego što žarko sunce nestane iza udaljenih brežuljaka, na nebeskom okeanu se rađa pobedonosna zvezda Danica. Tako živi Arvarg
u srećnoj samoći i tišini svojih pastirskih dela. Međutim, dok ovce mirno pasu po opaljenim bregovima, poteku božanski noćni časi; on sam za sebe sanja čudnovate snove i, buljeći u promenljive slike nebeskog svoda, zahvaljuje naklonosti bogova. Vidi kako sunce izlazi sada na ovom kraju a sada na drugom, kakvo je letnje vreme; opaža
izranjajući mesec koji se ponekad prikazuje okruglim i bakarnim a ponekad smanjuje u vitak roščić. Tragovi nedokučivog kretanja zvezda, koje neopaženo puze od istoka ka zapadu, porađaju se nad Aherisom i nestaju prema prestonici Anukledru‐Gradu, na planini. Opaža pet zvezda koje se ne pomeraju redovnom putanjom, već stoje čas u jednom a čas u drugom sazvežđu. Njegovom oštrom oku ne promiče da neka bledeća
zvezda, kada se sreće sa drugom, predstavlja lov na divljač, a ako se približi nekoj trećoj, najavljuje nesreću i rat, tamu i smrt. Čarobnjaci u beloj odeći, kojima ponizno pripoveda o svojim zapažanjima, utvrđuju na osnovu svega toga da među događajima na nebu i
zemlji postoji neka veza pa se stoga zaneto zanimaju za neizgovorive tajne zvezdanih puteva. Povremeno umišljaju da iz položaja neke planete među zvezdama mogu da razaberu tajne namere bogova — ili će proleće biti previše vruće pa će doći do brojnih samoubistava, ili će zemlja roditi a riblji ulov biti obilan. U brizi da što detaljnije najave svoja uzvišena proročanstva, ne zadovoljavaju se više opažanjima radoznalih pastira već grade sve veličanstvenije kule i sa njihovih vrhova osmatraju zvezdano nebo te vrebaju različite pojave.
I
U burnom vremenu tik pred zalaskom Starog doba kraljeva, beše za Velikog vladara ataskilske države svečano krunisan mudri Atarnatiks. Zanemario je dotadašnji običaj gradnje koja je predviđala ulaze u grad na glavnim stranama neba te je prestonicu iznova okružio zidinama u obliku pravilnog šestougaonika, s tri veličanstvene gradske kapije: zla
tnom, srebrnom i gvozdenom. Na tri preostale kamene strane dao je da se izradi grubi reljef: ogromno lice s očima uronjenim u duboko razmišljanje i s lako naznačenim osmehom koji nagoveštava vezu s ljudskim stvorenjem — sve to izražavalo
je uronjenost u poslednju suštinu koja je bila vrhovno božanstvo ataskilskog naroda i čije je ime neukima i nižima po statusu bilo za‐branjeno da izgovaraju, čak i prilikom molitve.
Akt novog ataskilskog vladara koji je uzrokovao talas nemog čuđenja bila je naredba o preradi starog svetilišta Neimenovanih u biblioteku kule, gde će se cvet najmudrijih posvećenika predati najvišoj pribranosti i meditaciji o tumačenju vasione.
Hram koji je mnogo stoleća stajao na prirodnoj uzvišici usred prestonice, oklevali su da dovode u vezu s planinom jer bi to predstavljalo nadmetanje sa bezgraničnom milošću
bogova. Stari sveštenici su tom prilikom upućivali na izgubljenu poslanicu čije su reći govorile da je za bilo koji hram obavezna poniznost stepenaste piramide ali se u prvim godinama nakon početka nove gradnje njihov slabašni glas izgubio u užurbanosti ruku
90
kojima je bilo naređeno da postave Kulu.
II
Prva decenija zidanja pokazala je, barem u obrisima, drsku nameru Velikog vladara: posvećena Kula trebalo je da postane veštačka planina čiji temelj neće predstavljati stepenasta piramida. Kula će stajati stolećima i stolećima pa su neki zahtevi bili neizbežni: da gradnja bude što brižljivija, a graditelji da se ugledaju na mudrost svih znanih vremena i naroda. Za niže poslove (kojih je bilo mnogo), morali su biti upotrebljeni obični nadničari iz naroda, muškarci, žene, deca, svako ko se ponudio za dobar novac; svakih deset neukih radnika morao je da predvodi upućen čovek, vičan zidarskoj umetnosti, čovek koji je umeo da oseti o čemu se zapravo radi — o izazovu bogova i vasione. Što su veći bili dometi, veći su postajali i zahtevi. Takvih ćutljivih ljudi bilo je na raspolaganju, ne u količini koju je zahtevala izgradnja, ali, ipak, u velikom broju.
III
Pastir Arvarg je imao sreću. Naklonjeni bogovi dodelili su mu da bude mlad petinu
života. Kada je proživeo dvanaesti deo života, dali su da mu izraste crna brada. Mudraci koje je u svom neznanju smatrao za čarobnjake odevene u belu odeću, zbog njegove neutažive radoznalosti su ga poslali u školu. Kada je ušao u zrelo doba i prošao najviši ispit najniže škole, izgradnja Kule upravo je počinjala. Njegova se sreća sastojala u tome što ga je put naveo na gradilište. Postao je nadzornik. I ranije je mnogo razmišljao o izgradnji pa nije prestajao ni sada; čim se privikao na rad, osetio je da se blisko i sudbinski spojio s njim. Nije ga gonila samo želja da što temeljitije i savesnije obavi svoj posao, već i nestrpljivo očekivanje da se Kula dovrši.
IV
Sredinom treće decenije bio je postignut vidan napredak; nad širokom piramidom, sastavljenom od ogromnih kamenih blokova, tokom napornih godina diglo se šest nezemaljski visokih kula a duž ivica donje terase piramidalne osnove vodile su široke zasvodene galerije. Pa ipak, trebalo je graditi još, u visinu koja je beskonačna. I zaista —
iz sredine velike kamene planine vinula se pod oblake Kula, visoka i nerazumljiva.
Oslobađujuće čudo ljudskog dela.
Nacrt u nebo stremeće građevine beše neobičan. Oko središnje šestougaone kule‐
biblioteke, čiji se vrh gubio negde u nebeskom plavetnilu i koji su još uvek gradili, bilo je raspoređeno više paviljona (koji su im se više puta činili kao »pomoćne biblioteke«), izgrađenih na snažnim temeljima. Takođe su i nazid, koji je zbog širokih galerija bivao još veći, širili dalje. Kroz nekoliko godina, glavna je galerija išla ukrug oko čudesne građevine iako arhitekti nisu verovali da će je pokriti kamenim krovom pošto bi — ako bi takvo naređenje stiglo — možda dodali još nekoliko manjih kula koje bi mudrim korisnicima možda zatrebale za njihovo važno delo. Vremenom je raspored kula, galerija i prolaza postajao sve zamršeniji a i dalje sumnjiv (nedokučiva je ostajala konačna svrha Kule): na donjim stepenitšima piramide izraslo je još šest u krstu raspoređenih kula, snabdevenih pokrivenim galerijama koje su bile povezane s kružnim hodnicima.
91
Poslednjih godina gradnje na skoro svim stepeništima i galerijama pojavile su se veštačke zidine dekoracije. Brojne ulaze koji su, svaki u svom smeru, vodili u unutrašnjost građevine, naglašavali su široki portali, ukrašeni prizori u reljefu, izrezbarenom u ružičastom peščaniku; kompozicija tih prizora bila je mirna i uređena. U
galerijama su umetnici morali da ukrase metre i metre ružičaste peščaničke površine.
Reljef koji je naglašavao arhitektonske perspektive bio je raspoređen u šest kompozicija od kojih je svaka bila jednaka celokupnoj dužini priramidalne osnove.
Najneobičnija kula donjeg — ulaznog — trema dizala se uz ivicu prve galerije: na
svom vrhu imala je šest lica, zagledanih na sve strane. Taj spomenik s teško dokučivom simbolikom je već u toku postavljanja proučavalo više istraživača. Bilo je izrečeno mišljenje da su lica na kuli različiti odrazi samog Velikog vladara Atarnatiksa koji je —
kako je govorilo najtrezvenije obrazloženje — u svakom trenutku svestan da svim svojim mogućnostima deluje u korist svojih podanika.
V
Došlo je vreme kada se po celoj državi Ataskila svečano razglasilo da je gradnja Kule dovršena. Trebalo je priznati da je ostvareno delo koje nije zaostajalo za kulom o kojoj su stari sveštenici sa belim bradama ponekad govorili — da je ljudima na drugoj strani sveta, nekada, u pradavna vremena, pomešala jezike. U doba započinjanja gradnje jedan učenjak napisao je knjigu i u njoj se podrobno bavio poredenjima sa kulom i Kulom‐bibliotekom. Pokušao je da dokaže da nipošto nisu održivi uzroci, uobičajeno navođeni, zašto je gradnja kule stranim ljudima donela nesreću; među uzrocima koje su poznavali stvarnih nije bilo. Učenjak nije dokazivao samo u zapisima i tajnim porukama kojima se nije mogao dokučiti izvor — tobože je u mladosti istraživao na licu mesta i utvrdio da je gradnja donela nesreću i da je morala doneti nesreću zato što su temelji bili suviše slabi. U tom pogledu, savremeno doba je — kako je tvrdio — daleko nadmašilo ono davno minulo. Bilo kako bilo — Kula je bila dovršena. Mnogo njih je smatralo da su time ispunjeni vladarevi snovi; ali, grešili su. Ostareli Atarnatiks je —
kada je napokon imao čudesnu zgradu pred sobom — odlučio da ostvari svoju viziju do
savršenstva: Kulu‐biblioteku je trebalo predati mudracima, potpuno je opskrbiti knjigama i tako pomoći u konačnom tumačenju vasione. Biblioteka bez knjiga — to bi
se još moglo, mislilo je u časovima odmora, ali ni sa čim na svetu uporediva Kula-biblioteka bez sveznajućih knjiga? Nipošto.
VI
Vladareva odlučnost je značila nove decenije rada — ovog puta za najrazličitije učenjake — kao i za, ako ne još i više nekadašnjeg pastira Arvarga. Tokom dugih godina zidanja od nadzornika je napredovao do višeg nadzornika, kasnije do zvaničnog Prenosioca uzvišenog mišljenja i konačno—u dobu koji su mu bogovi odredili za najplodnije — do povlašćenog ličnog Mislioca Velikog vladara; mogao je da nosi odela s pozlatom na ramenima. Atarnatiksa je iz dana u dan razveseljavala njegova mudrost koju je on stekao tokom izgradnje i školovanja, te promišljenost kojom je iznenađivao i najstarije dvorske učenjake. Po vladarevoj volji trebalo je da postane glavni izvođač ili bolje rečeno posvećenik u tajne zamršene biblioteke. Njegovo je bilo kasnije znamenito naređenje o početku skupljanja knjiga koje će čuvati neuništiva Kula. Planirali su da će za popunjavanje bibliotečkih polica središnje i ostalih sporednih kula i njihovih 92
bezbrojnih prostorija biti potrebna polovina vremena gradnje. Neophodnost
sakupljačkog podviga zahtevala je i posebno organizovanje; osoblje — nadzornici i bibliotekari — dolazilo je u Kulu posebnim putevima, odvojenim od puteva za one koji su uređivali sporedne kule. Nepregledan broj najboijiii učenjaka, posvećenih u tajne Kule, dalje se delio na Posmatrače, koji su osmatrali noćno nego i detaljno beležili i najmanje sitnice, i na Bibliotekare,
čiji je prvi i jedini zadatak bio da na nikada obrazložen način arhiviraju knjišku građu. Već posle nekoliko meseci, sve je poteklo u najboljem redu i bilo bi neumesno pomisliti da će se skupljanje zaključiti pre predviđenog roka. kula je svakoga dana ravnomernom brzinom primala sve prispele pošiljke knjiga.
VII
Više od svih pojedinosti, Arvarga je na konačni cilj skupljanja (u snovima je video pred sobom savršenu biblioteku a snove je smatrao slepilom) podsećalo nekakvo bubnjanje
koje se u Kuli bez prestanka moglo čuti, kao iz daljine, iako nije bilo moguće reći otkuda dolazi. Tako je ispunjavalo sve prostorije da je bilo moguće osetiti da dolazi odasvud, ili
— što se Arvargu učinilo još pravilnijim — da je baš to mesto, gde je slučajno stao i začuo duboki ton, pravo mesto tog bubnjanja. Premda je to bilo varljivo i dolazilo je iz daljine.
Jednom, dok se šetao visokim galerijama Kule, pomislio je da su prolazi, galerije i
hodnici jednostavno stvoreni za veliku tišinu, za tišinu Biblioteke. Skrenuo je prema srednjim galerijama i opazio uređenu grupu u crno obučenih muškaraca, predviđenu mladim bibliotekarom. Prišao je bliže i počeo da razgleda tek donete knjige. Donosioci, strogo obučeni u crno, ćutljivi ljudi, godinama su ih donosili ko zna otkuda. Po njima se videlo da su im putevi dugi, odgovornost velika a strpljenje beskrajno.
Sve knjige koje su pristizale u Kulu bile su, bez izuzetka, istog formata; svaka je imala jednak broj strana, štampanih s neshvatljivo oblikovanim crnim slovima i bez ilustracija. Razmaci su bili ograničeni za tačku i zarez. Ta dva znamenja, prostor i dvadeset i pet slova abecede behu dovoljni za sve istine i laži koje su tumačile knjige nepoznatog izvora. Bibliotekari, još ćutljiviji od Donosilaca, posle nekoliko godina skupljanja nisu načinili katalog knjiga: to nije bilo naređeno. Godinama su nakon izlaska sunca mirno sređivali knjige: zlatna slova na koricama svake od njih nisu označavala ono o čemu su govorile stranice tako da se raspored knjiga, nakon zalaska sunca, kada su bibliotekari dostojanstveno tiho napuštali blago osvetljene galerije s policama, činio još tajanstvenijim. Znalo se da je njihova odgovornost najveća.
