by MoZarD
dodatna
ograničenja, nabačena onima koji žele da
pišu književno ambicioznu naučnu fantas‐
tiku. Otud je takvu fantastiku teže, a ne
lakše pisati; teže je bar piscu poput
Benforda, koji ima aspiraciju da stvara
pravu literaturu.
Na kraju krajeva ta ograničenja su
sredstvo a ne cilj, ona su deo jedne
literarne jednačine a ne kontrolni faktor,
ona su deo celoga spektra ljudske
literarne tehnike. Najbolji takozvani
»pisci tvrde naučne fantastike«, kakav je
Benford, znaju u dubini svoga srca da
moraju malo popuštati, malo se savijati,
radi ostvarenja ukupnih literarnih ciljeva,
bez obzira da li su spremni ili nisu
spremni da u pristojnom društvu ovo
priznaju.
Eto, to je ta tvrda naučna fantastika u
centru žanra. To je vrhunska forma ovog
žanra.
Tvrda naučna fantastika?
Možda ne. Možda, prosto, dobra na‐
učna fantastika.
Sva dobra naučna fantastika mora igrati
igru sa zategnutom mrežom naučne
plauzibilnosti, ne izbegavajući i izesnu
količinu gumenih vizionarskih spekulacija.
Zato to i jeste naučna fantastika.
Ali mora takođe i balansirati — držati u
ravnoteži ograničenja naučne tačnosti, s
jedne strane, i generalne parametre
literarne izvrsnosti, s druge strane, te
savijati naučna ograničenja ukoliko je to
neophodno da bi se očuvao duh priče.
Zato to i jeste dobra naučna fantastika.
120
KNJIGE
Moskva 2042 Vladimira Vojnoviča kao antitotalitaristički pamflet
Izopačenje jednog političkog sistema, zasnovanog na određenom pogledu na svet, može se u satirično‐fantastičnoj literaturi slikati na dva načina: na uži — kao što to čini Orvel u Životinjskoj farmi kad prikazuje postepeno odstupanje novih vlastodržaca od proklamovanih načela ponašanja i od ciljeva u ime kojih su poveli svoj životinjski
»narod« u pobunu, ili na širi — kao što to čini Vojnovič u romanu Moskva 2042 kad pokazuje kompletno ludilo jednog totalitarnog sistema u skoro svim segmentima svakodnevnog života, kao i u završnoj fazi postojanja tog sistema. Kako bi mogao izgledati birokratizovani sovjetski sistem vlasti za šezdesetak godina, doveden deduk-cijom i maštom do svojih krajnjih logičkih konsekvenci, ukoliko nikakva perestrojka ne uspe (ili, možda, upravo ako »uspe«!)? S obzirom da je vizija te tragikomedije apsurda data od sovjetskog disidenta (prognanog iz SSSR‐a), roman se može shvatiti i kao težak antikomunistički pamflet (koji je, za divno čudo, kao i Solženjicinov »Arhipelag Gulag«, ipak objavljen kod nas), ali i kao antitotalitaristički pamflet uopšte, jer se pisac obračunava i sa autoritarnim prorocima religijskog tipa (njihovim sumanutim idejama da se jedan totalitarizam, ideološki, zameni drugim totalitarizmom, verskim). Vojnovič ovde direktno cilja na Solženjicina i njegova zastranjivanja u političkoj sferi — aluzije su i odviše prepoznatljive (a očito se, i htelo da budu!).
Konstrukcija samog romana je vrlo neobična. Jovica Aćin, koji je napisao vrlo dobar
predgovor, na zanimljiv način obrađuje i ovaj momenat. »U romanu Moskva 2042
govori se o romanu Moskva 2042. Roman se podvostručava. Pisac romana je glavna ličnost u sopstvenom romanu (u liku pisca‐klasika Vitalija Nikitoviča Karceva), dok se u liku drugog pisca, disidenta Sima Sirnica Karnevalova (»budućeg cara Rusije«!) prepoznaje Solženjicin. Sam roman je zapravo antiutopijska politička satira sa određenim elementima naučne fantastike (malo dalje ćemo o njima), ali nije naučna fantastka — pisac je odbio da se izrazi prevashodno u okvuru tog književnog žanra.
Sadržina romana je burleska na enti stepen! To je jedno konstantno rableovsko (»Gargantua i Pantagruel«!) zavitlavanje i ruganje koje ne priznaje ništa za sveto i nedodirljivo. Pisac kao glavni junak sopstvenog romana (u liku klasika Karceva) dolazi u Moskvu 2042. godine da bi video kako je konačno izgrađen taj komunizam (toliko napadan, a za koji su se, ipak, žrtvovali toliki ljudi). Po piščevoj interpretaciji, dakle, vlastodršci sovjetske države su odustali od megalomanske ambicije da se komunizam odmah uspostavi u celom svetu (na celoj planeti Zemlji), pa čak i samo u jednoj zemlji (SSSR), već su se orijentisali da ga, za početak, izgrade samo u jednom gradu (Moskva).
Tako je nakon »policijske revolucije gnevnih generala KGB‐a« (vrlo ljutih na prethodno doba socijalizma kao »doba kultista, voluntarista, korupcionista i reformista«!), predvođenih Ljoškom Bukašovim, nekadašnjim socijalističkim rukovodiocem a sadašnjim Genijalisimusom (aluzija je opet otvoreno očita!), uspostavljen MOSKOREP (Moskovska
komunistička republika). To je urađeno u velikoj avgustovskoj revoluciji i tako je nastala svojevrsna državna tvorevina kojoj »zavidi« ceo ostali svet, pa je opkoljen sa »tri kruga mržnje«: to su prvi, kojeg čine sve ostale sovjetske republike, drugi — kojeg čine sve ostale socijalističke zemlje, i treći — kojeg čine »trule i dekandentne« kapitalističke države! »Revolucija« je bila sveobuhvatna! KP SSSR‐a postaje KPGB (Komunistička partija Državne bezbednosti!), Crkva je prisajedinjena Državi (kao »mlada sestra Partije«!) i sa ogromnim pravima i mogućnostima, ali uz uslov da više ne može da propoveda veru u Boga nego u Genijalisimusa, itd. Međutim pisac uz sočno sprdanje pokazuje kako su mnoge stvari iz njegovog (prokazanog) socijalističkog vremena ipak ostale iste i prepoznatljive (eventualno malo »doterane« i transformisane!). Tako saznajemo da je i u MOSKOREP‐u ideološka borba na prvom mestu a proizvodni prinosi
na drugom (otud vladajuče materijalno siromaštvo i pored sveopšte forsirane 121
utilizacije!), deca se već od dečjih vrtića obučavaju i za policijske doušnike, teorija je i dalje u stalnom sukobu sa praksom, gerontokratija je još uvek aktuelna i prosto nesavladiva, svi žive u iluzijama s obzirom da je »san primaran a život sekundaran«; neprijatelji (Ovde se zovu simiti po njihovom duhovnom vođi Simu Simiču) su na sve strane i zapravo se više, ni među običnim ljudima ni među rukovodiocima tj. funkci-onerima Sistema, ne zna ko je na kojoj odnosno na čijoj strani (sveopšta nesigurnost i sveopšti gubitak identiteta!). Sami komunistički funkcioneri se vajkaju piscu (Karcevu) da je Marks izgleda nešto pogrešio, jer do totalnog osiromašenja radničke klase nije došlo u kapitalizmu nego tek u komunizmu! Društvene nauke su svedene na besplodno
kopanje po bezbrojnim tomovima Genijalisimusovih dela, a prirodne nauke su kao osnovni zadatak imale stvaranje novog komunističkog natčoveka. I uspele su. Naime, stvoren je jedan jedini psihofizički supermen pa uškopljen, jer tek takav je bio po meri Sistema. Piščeve žaoke su bezbrojne — povremeno se smejete grohotom, povremeno
kiselkasto, ali nijedno njegovo podrugivanje vas ne ostavlja ravnodušnim.
SF‐elementi u romanu? Pisac ih koristi kao važno pomoćno sredstvo. Naime, sve tri najvažnije ličnosti romana (sam pisac kao klasik Karcev, Sim Simič Karnevalov i Ljoška Bukašov — Genijalisimus) naći će se u Moskvi 2042. godine zahvaljujući »SF-rekvizitima«: Karcev će doputovati vremeplovom iz osamdesetih godina ovog veka, Simič će čekati svoj čas preuzimanja vlasti u Rusiji hiberniran u sefu švajcarske banke.
(!!!), a Genijalisimus će biti stalno prisutan zahvaljujući eliksiru besmrtnosti (naravno, poslednja dvojica su takode akteri romana i u osamdesetim godinama ovog stoleća). To nije sve — ovih elemenata ima još, kao npr. pomenuto stvaranje natčoveka ili projektovanja »dekadentnih« filmova i TV‐serija (»Dalas« i druge »sapunske opere«!) na oblacima od strane kapitalističkog neprijatelja što mase Moskorepljana željno gutaju sve dok oblake ne rasteraju teški bombarderi specijalnim granatama (a ko dole istovremeno rasteruje masu — to je, valjda, jasno!). Pisac, dakle, koristi ovaj »SF-instrumentarij« samo kao pomoćno sredstvo razvijanja
svojih glavnih ideja i poruka i, naravno, sveopšteg, besomučno, neumornog i neprekidnog zavitlavanja iz stranice u stranicu.
Šta reći za ovaj roman koji će sigurno ući u riznicu svetske satire »najtežeg kalibra«
i koga treba obavezno pročitati? Srećna je okolnost što čovek ni u zlu (kao ni u dobru) ipak ne može stvoriti ništa idealno i večito — pa će i opisani sistem »komunističkog«
ideološkog ludila pasti na kraju romana, ali (koje li ironije!) njega zamenjuje sistem
»hrišćanskog« religioznog ludila homeininijevskog tipa koga uvodi Sim Simič kao novi autokratski gospodar Rusije. Pisac će još jednom demonstrirati interesantnu tezu da je
»zaludeti jednog čoveka idiotskom idejom neuporedivo teže nego zaludeti ceo narod«!!! Vojnovičeva satira (kao što je nekako »normalno« za satiru uopšte!) nema nikakav hepiend — osim ako pod tim ne podrazumevamo makar to što je Karcev u prevratu jedva nekako sačuvao živu glavu. Završni akt političke fantastike u romanu (smena totalitarnih sistema) asocira na nešto već viđeno u ovom našem 20. stoleću, ali pokazuje određenu piščevu skepsu u pogledu demokratskih sklonosti sopstvenog (ruskog) naroda. (A ako neko misli da su sve te, još uvek prisutne, priče o totalitarizmu na pragu 21. veka besmislice — neka se samo podseti da policija jedne susedne nam socijalističke države još uvek svake godine uzima otisak svakog slova sa svake pisaće mašine u privatnim rukama!)
I najzad — jedno lično viđenje romana i cele njegove problematike, bez koga ovaj
prikaz, kako mi se čini, ipak ne bi bio potpun. »Ostvarena utopija« može postati užas —
to smo već saznali iz tolikih izvanrednih SF‐dela koja su pravi vrhunac celog žanra (Mi, Vrli novi svet, 1984), i možda je najbolji lek protiv utopije — njeno ostvarenje, kako nam poručuje Vojnovič, po rečima Jovice Aćina. Poenta svrgnutog Genijalisimusa (koji je zapravo glavni »saboter« cele koncepcije komunističke ideologije Moskorepa! — još jedan piščev »zez«) tj. njegovih poslednjih reči upućenih Karcevu je upravo
»gromopucateljna«: »Da bi se srušio komunizam, moraš prvo da ga ostvariš!« Pročitati ovaj roman, međutim, da bi čovek postao (ili ostao) neki zadrti antiko‐munista je nešto najgluplje što bi mu se moglo desiti, jer bi, čini mi se, izgubio iz vida neke bitne stvari.
122
Radi se, naime, o tome da se u svetu u kojem mi živimo i najveća i najsvetija stvar može izopačiti ukoliko se nađe u pogrešnim rukama ili upotrebljava na pogrešan način. To se naročito odnosi na religiju i ideologiju i uopšte na svaki (»aktivistički«) pogled na svet koji pretenduje da se namente ljudima milom ili silom i da menja taj svet u određenom (idealnom) pravcu. Dogmatizacija je ovde, naravno, glavna opasnost. Svakako da je i Marks imao zabluda i pogrešnih uverenja (a koji je svetski mislilac — da o nama, običnim »smrtnicima«, i ne govorim — bio bezgrešan), ali je on stigao da primeti da
»on nije marksista«! U svakom slučaju, ljudi će, dokle god su ljudi, zasigurno uvek imati potrebu i da u nešto veruju. U suprotnom se ne bi mnogo razlikovao od obične životinje, a jednom će, valjda, naučiti i to da se do plemenitog cilja nikad ne može stići nehumanim i nerazumnim sredstvima. Možda ovaj momenat (da će čovek uvek morati
da sanja i teži da svoje snove pretvori u stvarnost, iako postoji rizik da ugrozi duge ljude), pisci svih, satiričnih ili ozbiljnih, antiutopija (Vojnovič, Zamjatin, Haksli, Orvel i drugi) ne uzimaju dovoljno u obzir u svojim, ipak, izvanrednim i nama preko potrebnim delima koja opominju na nagone i razmišljanje kada se smeh ili užas zbog pročitanog
»slegnu« u nama.
Vladimir Kostić
Stanislav Lem
»Greška je bila u proračunima.« Raketa
Eden
je, neplanirano, tresnula na Eden, planetu
poznatu ali neistraženu. Posada (šta će)
pomalo popravlja brod a pomalo lunja
Kentaur, Prosveta 1989
okolo. Osim čuda prirode — čiji opisi su
jedan od bisera knjige — nailaze na
pšte je, mada netačno, mišljenje
fabriku a potom i na druge instalacije
da postoje pisci koji pišu za decu,
tamošnje civilizacije. Naravno, pojma ne‐
za omladinu i za više ili manje
maju čemu sve to služi (a još i radi). Na
O ozbiljne punoletnike. Ali, kako to putu za grad Edenovaca, jedan od doma‐
reče Terry Carr u svojim trač‐
ćina ih presreće i oni ga, u samo‐odbrani,
bapskim komentarima, priča objavljenih
ubijaju, utrpaju se u njegovo vozilo, malo
u antologiji »Odabrane naučno‐fantas‐
ga provozaju a onda, posle igre i polome
tične priče«, ima romana koji su dobri
(šta će deca). U daljim ekspedicijama nai‐
samo da bi bili pročitani iguanama. Pisac
laze na rake, prazne ili sa leševima, na‐
tih romana je poznati iguana‐pisac i još
selje domorodaca koji se čudno ponašaju
poznatiji rasturač slave amer‐sf‐škrabala
(ko ne bi da mu Zemljani upadnu u kuću),
Stanislaw Lem, i upravo je jedan njegov
jedan od njih im se pridružuje, ali astro‐
roman Eden objavljen u novom kolu
nauti i ne znaju šta bi s njim jer je, što se
»sad‐me‐vidiš‐sad‐ne« biblioteke Kenta‐
kasnije ispostavi, slabouman (da nije, zar
ur, a u sklopu njene interne namere da
bi im se pridružio?), potom ih Edenovci
objavi čak šest Lemovih romana. Carr bi
zagrade zidom koji ljudi, naravno, probiju
bio »oduševljen« dok bi se široke
i naiđu na naselje u kome život neome‐
iguanske mase, naravno, uzdržale od
tano teče uveče, sve to snime pa u po‐
komentara. Lem je Eden napisao u leto
vratu naiđu na nešto što liči na progon
1958, kako je to sam naznačio na kraju
nemoćnih (sa sve otrovima pride) i oni se
knjige (kada je knjiga uopšte prvi put
umešaju — spaljujući progonitelje. Na
izdata
nećete
saznati
jer
oznaka
brodu vrte snimljeni film i baš ništa im
copyright‐a ne postojil u Kentaurovom
nije jasno, sve im liči na nešto zemaljsko i
izdanju), kad više nije bio nov pisac ali je
taman kad smisle rešenje (zemaljsko)
svoje najveće knjige tek trebalo da
sete se da su na Edenu, kad — usred
napiše. Eden je bio prva knjiga u kojoj se
rasprave upada domorodac koji se pro‐
Lem usredsredio na probleme prvog
vukao kroz sve prepreke a ne bi li im
kontakta nas i onih Drugih. Slediće:
razrešio bar neke od nedoumica. Ljudi
Solaris, Nepobedivi, Glas gospodara...
saznaju o anonimnoj tiraniji koja vlada
Fijasko u kojima će ovaj motiv biti variran
Edenom, o eksperimentima sa Edenov‐
i dograđivan.
cima koje vlast negira a čiji je produkt
O čemu priča Eden?
123
umesto Edenovca novog doba gomila
dosledan toku romana jer bira odviše
slaboumnih kojih se treba rešiti. Čuvši sve
providno rešenje kojim uništava sve mo‐
to, posada odluči da se ne meša u unu‐
gućnosti raznih viđenja i tumačenja eden‐
trašnje stvari Edena, iako se dežurni
ske civilizacije svodeći ih najasnuiluziju na
humanisti malo grizu zbog toga, popravi
stanje u Istočnom svetu 1950‐tih.
raketu i odleti spaljujući plamenom iz
Žrtvujući ideju radi kraja razumljivijeg
mlaznica ona dva Edenovca koji radije
čitaocima željnih sažvakanih pouka, Lem
biraju smrt nego povratak u lagere.
daje kraljicu za lovca, na žalost.
Tako se sve završava na opšte zado‐
Srećom, u kasnijim knjigama nema tih
voljstvo čitalaca, astronauta a bogami i
lakih rešenja. Lem je sazreo (čitaoci kako
Edenovaca (o iguanama da i ne govorim).
koji). Solaris ne daje objašnjenja. U
Edenovci bivaju ostavljeni bez bratske
Nepobedivom mada, ljudi ipak skontaju
pomoći da se na miru maltretiraju i budu
ponešto o različitim pravcima evolucije,
maltretirani (pa kako im bude) a astro‐
nema razumevanja između mesa i me‐
nauti mogu konačno da prestanu da se
tala. U Glasu gospodara težina kontakta
iščuđavaju (kao da su sa Zemlje pali) i da
je tolika da ni odabrani naučnici ništa ne
muče svoje vijuge pitajući se: šta im je
ukapiraju. Fijasko je finale: Oni uopšte ne
ovo a šta ono i, kao, mi to nemamo. Što
žele da se druže sa nama.
će reći — astronauti »pojma nemaju«.
I tako, ono što je započelo Edenom,
Zbog takvog stava, Lem bi se oštro
završava fijaskom. Pobede kod Lema mo‐
zamerio onom recenzentu što reče da
raju biti zaslužene i zavređene ali i pored
budale ne lete u svemir. Stvar je u tome
sveg truda, ljudi se ne mogu otarasiti
što gore to da li su vajni astronauti
onoga što jesu, uvek ostaju samo Zem‐
pametni ne određuju oni sami nego baš
ljani, i tako od kontakta nema ništa. Da bi
mali zeleni ili kakvi njihovi rođaci. No, ne
se susreo sa Drugima, moraš prevazići
možemo poreći da nas tata Marks na to
sebe a onda to više i nisi ti. Što bi rekli
nije upozorio onim da nije čova ono što
Latini: circulos vitiosus.
misli da je, već ono što je uradio a drugi
