Lastavičja Kula

Home > Fantasy > Lastavičja Kula > Page 8
Lastavičja Kula Page 8

by Andrzej Sapkowski


  – Tako se umire, Pacovčice. U sopstvenoj pišaćki!

  Pustio joj je kosu. Ciri se skljokala na sve četiri, rastrzana suvim, isprekidanim jecanjem. Mistle je bila odmah pored nje. Mistleina ruka, uska, nežna, meka, mudra Mistleina ruka...

  Više se nije pomerala.

  *

  – Nije me ubio. Privezao me je za prikolicu, za obe ruke.

  Visogota je nepomično sedeo. Već duže je tako sedeo. Čak je i dah zadržavao. Ciri je nastavila priču, a njen glas je postajao sve nejasniji, sve neprirodniji i sve neprijatniji.

  – Naredio je onima što su se razbežali da mu donesu vreću soli i bačvu sirćeta. I testeru. Nisam znala... Nisam mogla da shvatim šta smera... Ni tada nisam znala na šta je spreman. Ja sam bila vezana... za prikolicu... Pozvao je neke momke i naredio im da me drže za kosu... i za kapke. Pokazao im je kako... Tako da ne bih mogla da okrenem glavu, ni da zatvorim oči... Da bih morala da gledam šta radi. „Treba pripaziti da se roba ne pokvari”, rekao je. “Da ne propadne...”

  Cirin glas se lomio, zaglavio se u suvom grlu. Visogota, shvativši odjednom šta će čuti, oseti kako mu se pljuvačka skuplja u ustima kao poplavni talas.

  – Odsekao im je glave – reče Ciri nejasno. – Testerom. Giselher, Kajli, Ase, Rif, Iskra... I Mistle. Posekao im je glave... Redom. Pred mojim očima.

  *

  Da je te noći neko uspeo da se prikrade do kolibe izgubljene među močvarama, sa upalom strehom obraslom mahovinom, i da je pogledao kroz pukotine na prozorima, onda bi u unutrašnjosti, oskudno osvetljenoj lojanicama, ugledao sedobradog starca u kožuhu i devojku pepeljaste kose, lica unakaženog ožiljkom na obrazu. Video bi kako se devojka trese od plača, kako se davi u jecajima na starčevim ramenima, i kako on pokušava da je smiri tako što joj neumešno i mahinalno miluje i tapše drhtava ramena.

  Ali to nije bilo moguće. Niko to nije mogao videti. Koliba je bila dobro sakrivena među trskom na močvarama, u pustoši večito pokrivenoj maglom, u koju se niko nije usuđivao da zađe.

  Često me pitaju kako je došlo do toga da zapisujem svoje uspomene. Mnoge ljude zanima trenutak kada su moji memoari počeli da nastaju – kakva je zapravo činjenica, događaj ili senzacija pratila početak zapisivanja ili šta je dalo podsticaj za to. Ranije sam delio razna tumačenja i neretko sam lagao, a sada ću doista odati poštovanje, budući da danas, kad mi je kosa posedela i proredila se, znam da je istina dragoceno zrno, a laž – bezvredna ljuska.

  A istina je ovakva: senzacija koja je svemu dala podsticaj, kojoj dugujem zahvalnost za prve zapise, od kojih je kasnije počelo da se oblikuje delo moga života, bio je slučajan pronalazak papira i olovke među stvarima koje smo moji drugovi i ja ukrali iz lirijskih vojnih tabora. To se dogodilo...

  Neven, Pola veka poezije

  Treće poglavlje

  ... to se dogodilo petog dana nakon septembarskog mladog meseca, tačno tridesetog dana našeg pohoda, računajući od polaska iz Brokilona, a šest dana nakon Bitke na Mostu.

  Sada, dragi budući čitaoče, vratiću se malo kroz vreme i opisaću događaje koji su se odigrali neposredno nakon slavne i posledicama bremenite Bitke na Mostu. Ipak, najpre ću prosvetiti mnogobrojan krug čitalaca koji o Bici na Mostu ništa ne zna – da li zbog drugih interesovanja, da li kao posledicu opšteg neznanja. Objašnjavam: ova bitka se odigrala poslednjeg dana meseca avgusta Godine Velikog rata u Angrenu, na mostu koji spaja obe obale reke Jaruge, u blizini stanice po imenu Crvena Binduga. Strane tog oružanog sukoba bile su: vojska Nilfgarda, korpus iz Lirije kojim je komandovala kraljica Meve i mi, naša izvanredna družina – ja, iliti dolepotpisani, a takođe i veštac Geralt, vampir Emjel Regis Rohelec Terzif-Godfroa, streličarka Marija Baring zvana Milva i Kahir Maur Difrin ep Kelah, Nilfgardijac koji je voleo tvrdoglavo da dokazuje bolju stvar, odnosno da nije Nilfgardijac.

  Može biti nejasno za tebe, čitaoče, otkud u Angrenu kraljica Meve, za koju se onomad smatralo da je zajedno sa svojom vojskom poginula i nestala tokom nilfgardske julske inkurzije na Liriju, Riviju i Edirn, a koja se završila potpunim osvajanjem tih zemalja i njihovom okupacijom od strane imperijalne vojske. Ali Meve nije poginula u boju, kao što se mislilo, nije pala u nilfgardsko zarobljeništvo. Nakon što je pod svoj barjak sazvala preživeli ljubazni konjički odred lirijske vojske i vrbovala sve koje je mogla, uključujući plaćenike i obične bandite, odvažna Meve započela je s Nilfgardom partizanski rat. A za ovakvu gerilu divlji Angren bio je idealan – bilo da napada iz zasede, bilo da se pritaji u nekom šipražju, pošto je u Angrenu šipražja bilo u izobilju, istinu govoreći, osim šipražja, u toj zemlji nema ničega što je vredno pomena.

  Četa Meve – koju je njena vojska zvala još Bela Kraljica – brzo je ojačala i toliko se okuražila da je uspela da se bez straba probije na levu obalu Jaruge, da bi tamo, u dubokoj pozadini neprijateljskog fronta, pravila larmu i harala do mile volje.

  Tu se vraćamo našoj temi, to jest Bici na Mostu. Taktička situacija je izgledala ovako: poharavši levu obalu Jaruge, partizani kraljice Meve hteli su da prebegnu na desnu obalu Jaruge, ali su naleteli na Nilfgardijce, koji su harali na desnoj obali Jaruge i baš su hteli da prebegnu na njenu levu obalu. Na gorenavedene smo nabasali sa centralne pozicije, odnosno sa samog središta reke Jaruge, okruženi sa svake strane – da li leve ili desne – nekim naoružanim narodom. Pošto tada nismo imali kuda da pobegnemo, ostali smo junaci i ovenčali smo se besmrtnom slavom. Bitku su, uzgred rečeno, dobili Lirijci, jer im je uspelo ono što su namerili, odnosno prelazak na desnu obalu. Nilfgardijci su pobegli u nepoznatom pravcu i samim tim su bitku izgubili. Priznajem da sve ovo zvuči dosta konfuzno i pre publikacije neću propustiti da se konsultujem s nekim teoretičarem ratne veštine. Zasad se oslanjam na autoritet Kahira ep Kelaha, jedinog vojnika u našoj družini – a Kahir je potvrdio da je pobeda u bici pomoću brzog bega s bojnog polja dozvoljena s tačke gledišta većine vojnih doktrina.

  Učešće naše družine u bici bilo je neosporno slavno, ali imalo je i loše posledice. Milva, koja je bila u drugom stanju, pretrpela je tragičnu nesreću. Mi ostali smo imali sreće, te niko nije zadobio ozbiljnije ozlede. Ali niko ni profit nije stekao, a ni zahvalnost nije dočekao. Izuzetak je bio veštac Geralt. Pošto je veštac Geralt, uprkos što je više puta – očigledno licemerno – oglasio indiferentnost i što se mnogo puta deklarisao kao neutralan, pokazao u bici žar toliko velik i preterano spektakularan; drugim rečima, tukao se doista paradno, da ne kažem: teatralno. I zapazili su ga – Meve, kraljica Lirije, sopstvenom ga je rukom proglasila za viteza. Od tog proglašenja, kako se ubrzo pokazalo, bilo je više neprijatnosti nego prednosti.

  Ipak bi trebalo da znaš, dragi čitaoče, da je veštac Geralt uvek bio skroman, promišljen i pribran čovek, duše proste i jednostavne poput drške oštroperca. Neočekivano unapređenje i prividna blagonaklonost kraljice Meve ipak su ga promenili – a da ga ne znam bolje, rekao bih da se uobrazio; umesto da što brže i anonimno nestane sa scene, Geralt se motao oko kraljevske svite, uživao čast, radovao se milosti i naslađivao slavom.

  A nama su zapravo slava i glas bili najmanje potrebni. Podsećam one koji se ne sećaju da su istog tog vešca Geralta, sada proglašenog viteza, jurili organi bezbednosti sva četiri kraljevstva zbog pobune čarobnjaka na ostrvu Taned. Mene, osobu nevinu i čistu poput suze, pokušali su da optuže za špijunažu. Uz to treba pomenuti Milvu, koja je sarađivala s drijadama i Skoja’taelima i bila umešana, kako se ispostavilo, u ozloglašen masakr ljudi na granicama šume Brokilon. Tome treba dodati Kahira ep Kelaha, Nilfgardijca, stanovnika neprijateljske nacije, čije prisustvo na pogrešnoj strani fronta ne bi moglo lako da se objasni i opravda. Tako se zadesilo da je jedini član naše družine čiji životopis nisu prljale političke ili kriminalne stvari bio vampir. Prema tome, demaskiranje i prepoznavanje bilo koga od nas pretilo je ostalima nabijanjem na zaoštrene jasikove kočeve. Svaki dan proveden – u početku lepo, sito i bezbedno – u senci lirijskih barjaka povećavao je ovaj rizik.

  Geralt, kad sam ga na to jasno podsetio, lagano se smrknuo, ali je predočio svoje razloge, a im
ao ih je dva. Kao prvo, Milva je nakon svoje nelagodne nesreće stalno iziskivala zaštitu i brigu, a u vojsci su postojali felčeri. Kao drugo, vojska kraljice Meve uputila se na istok, u pravcu Ked Dua. A naša družina, pre nego što je promenila pravac i uglavila se u goreopisanu bitku, isto se kretala ka Ked Duu – nadali smo se da ćemo od tamošnjih druida dobiti nekakvu informaciju koja bi mogla da pomogne u potrazi za Ciri. S prostog puta ka pomenutim druidima potisnule su nas konjičke izvidnice i razuzdane gomile koje su harale po Angrenu. Sada, pod zaštitom prijateljske lirijske vojske i u milosti i naklonosti kraljice Meve, put do Ked Dua bio je otvoren, ha, činio se jednostavnim i bezopasnim.

  Upozorio sam vešca da tako samo izgleda, da je to samo privid, da je kraljevska milost varljiva i da je kratkog veka. Veštac nije hteo da sluša. A ko je bio u pravu, uskoro se pokazalo. Kad je grunula vest da od istoka, od prevoja Klamat, ide nilfgardska kaznena ekspedicija svom snagom na Angren, lirijska vojska se bez oklevanja vratila na sever u pravcu planina Mahakama. Kao što je lako pretpostaviti, Geraltu uopšte nije odgovarala ta promena pravca – žurilo mu se kod druida, a ne u Mahakam! Naivan kao dete, poleteo je kod kraljice Meve s namerom da traži otpust iz vojske i kraljevski blagoslov za njegove privatne interese. I u tom trenutku se okončala kraljevska ljubav i naklonost, a poštovanje i divljenje prema junaku Bitke za Most raspršili su se kao dim. Hladnim, čak tvrdim tonom, podsetili su viteza Geralta iz Rivije na njegove viteške obaveze prema kruni. Neprestano slaboj Milvi, vampiru Regisu i dolepotpisanom savetovali su da se priključe koloni begunaca i civila koja se vukla za taborima. Kahira ep Kelaha, krupnog mlađana, koji ni u kom slučaju nije ličio na civila, opasali su belo-plavom lentom i uključili u takozvanu nezavisnu kompaniju, odnosno konjički odred koji se sastojao iz kojekakvog ološa što ga je lirijski korpus skupljao po ulicama. Na taj način su nas razdvojili i sve je ukazivalo na to da se naš pohod definitivno i sasvim završio.

  Ipak, kao što pretpostavljaš, dragi čitaoče, to uopšte nije bio kraj, ma, to čak nije bio ni početak! Čim je saznala za razvoj događaja, Milva je istog časa objavila da je zdrava i prava – i prva je dala znak za bekstvo. Kahir je bacio kraljevske boje u žbunje i zbrisao iz nezavisne kompanije, a Geralt se iskrao iz luksuznih šatora odabranih vitezova.

  Neću ići u pojedinosti, a skromnost mi ne dozvoljava prekomerno eksponiranje mojih sopstvenih – ne tako malih – zasluga u opisanom poduhvatu. Konstatovaću činjenicu: u noći petog na šesti septembar, cela naša družina je kradom napustila korpus kraljice Meve. Pre opraštanja s lirijskom vojskom, nismo oklevali da se bogato snabdemo, a pritom uopšte nismo pitali šefa konačarske službe za saglasnost. Reč “otimačina”, koju je upotrebila Milva, smatram previše dosadnom. Svakako nam je pripadala nekakva nagrada za naše učešće u epohalnoj Bici za Most. A ako li ne nagrada, onda barem obeštećenje i poravnanje pretrpljenje štete! Izuzimajući tragičnu Milvinu nesreću, ne računajući Geraltove i Kahirove ozlede i ubode, u bici su nam ubijeni ili osakaćeni svi konji – osim mog vernog Pegaza i ćudljive Ukljeve, veščeve kobile. U okviru rekompenzacije, uzeli smo tri čistokrvna jahačka konja i jednog lošijeg konja. Pokupili smo i onoliko opreme koliko nam je padalo u ruke – pravde radi ću dodati da smo polovinu kasnije morali da bacimo. Kao što je rekla Milva, tako biva kad se krade u mraku. Najkorisnije stvari iz državnih rezervi uzeo je vampir Regis, koji u mraku vidi bolje nego za dana. Regis je dodatno snizio odbrambenu moć lirijske vojske za debelog sivkastog magarca, kojeg je izveo iz poseda tako vešto da nijedna životinjka nije zafrktala niti zatopotala. Stoga, priče o životinjama koje osećaju vampire i reaguju na njihov miris paničnim strahom treba uvrstiti u bajke – možda se radi samo o nekim životinjama i nekim vampirima. Dodaću da ovog sivkastog magarca još imamo. Od gubitka lošijeg konja, koji nam je kasnije uginuo u šumama Prekorečja kad su ga uplašili vukovi, magarac nosi naš imetak – ili bolje, ono što je od njega ostalo. Magarac se zove Drakul. Regis ga je tako nazvao odmah posle krađe i tako je i ostalo. To ime najizrazitije zabavlja Regisa i nesumnjivo ima nekakvo domišljato značenje u kulturi i govoru vampira, ali nije hteo da nam objasni, tvrdeći da je to igra reči koja se ne može prevesti.

  Eto, na takav način se naša družina opet našla na okupu, a duga lista ljudi koji nas ni pre toga nisu voleli produžila se još više. Geralt iz Rivije, vitez bez mane, napustio je redove viteštva još pre nego što je proglašenje potvrđeno ukazom i pre nego što mu je dvorski heraldičar izmislio grb. A Kahir ep Kelah je u velikom sukobu Nilfgarda s Nordlinzima uspeo da se bori u obe vojske i da iz obe dezertira zaradivši u obema smrtnu kaznu u odsustvu. Ni mi ostali nismo bili u boljoj situaciji – na kraju krajeva, omča je omča i veoma je mala razlika za šta se visi – za uvredu viteške časti, dezerterstvo ili nazivanje vojnog magarca Drakulom.

  Pa neka te ne začudi, čitaoče, što smo ulagali doista ogromne napore kako bismo maksimalno povećali razdaljinu koja nas je delila od korpusa kraljice Meve. Svim konjskim snagama pojurili smo na jug, ka Jarugi, sa namerom da pređemo na levu obalu. Ne samo da bismo se rekom ogradili od kraljice i njenih partizana već i zato što su pustoši Prekorečja bile manje odvratne od Angrena obuhvaćenog ratom – do druida u Ked Duu bilo je mnogo razumnije putovati levom nego desnom obalom. To je bilo paradoksalno, jer je na levoj obali Jaruge bilo neprijateljsko Nilfgardsko carstvo. Otac ove levoobalne koncepcije bio je veštac Geralt, koji je po istupanju iz bratstva proglašenih bezočnika u znatnoj meri pronašao zdrav razum, sposobnost logičkog mišljenja i sebi svojstvenu obazrivost. Budućnost je pokazala da je veščev plan bio bremenit posledicama i da je odigrao presudnu ulogu u sudbini cele ekspedicije. Ali o tome kasnije.

  Kada smo stigli, kod Jaruge je već bilo mnogo Nilfgardijaca, koji su prelazili preko obnovljenog mosta u Crvenoj Bindugi nastavljajući ofanzivu na Angren – a sigurno i dalje, na Temeriju, Mahakam i đavo će ga znati na šta još i šta je isplanirao nilfgardski generalštab. Nije moglo biti reči o savlađivanju reke marširanjem, morali smo da se pritajimo i čekamo da vojska pređe. Tokom cela dva dana sedeli smo u rečnom pruću uzgajajući reumatizam i hraneći komarce. Da bude veće zlo, vreme se uskoro pokvarilo, rominjalo je i duvalo kao vrag, a od hladnoće smo uspevali samo da cvokoćemo zubima. Među brojnim septembrima utkanim u mom sećanju, ne mogu da se prisetim septembra sličnog ovom. Upravo sam tada, dragi čitaoče, pronašavši papir i olovku među opremom pozajmljenom od lirijskih tabora, počeo – ne bih li ubio vreme i zaboravio na neprilike – da zapisujem i ovekovečujem neke od naših avantura.

  Nesnosna susnežica i prinudna neaktivnost pokvarili su nam raspoloženje i probudili razne crne misli. Naročito u vešca. Geralt je već odavno navikao da računa dane koji su ga delili od Ciri – a svaki dan, po njegovom mišljenju, nesumnjivo ga je sve više odaljavao od devojke. Sada, u mokrom pruću, na hladnoći i na kiši, veštac je gotovo iz časa u čas postajao sve tmurniji i ogorčeniji. Primetio sam i da je grdno ćopao, a kada je mislio da niko ne gleda i ne sluša, psovao je i siktao od bola. Uzgred, treba da znaš, dragi čitaoče, da su Geraltu slomljene kosti tokom pobune čarobnjaka na ostrvu Taned. Magijskom brigom drijada iz šume Brokilon, frakture su zarasle i zalečile se, ali se videlo da nisu prestale da dosađuju. Stoga je veštac, kako kažu, jednako trpeo telesni bol, koliko i duševni, a zbog toga je bio ljut kao paprika i bolje je bilo ne prilaziti mu.

  I ponovo su počeli da ga progone snovi. Devetog septembra ujutru, nakon što se odmorio od noćne straže, sve nas je prestrašio probudivši se uz krik i hvatajući se za mač. To je izgledalo kao nastup ludila, ali, na sreću – odmah ga je prošlo.

  Otišao je na stranu, a kad se uskoro vratio sumornog lica, saopštio je, ni manje ni više, da iz istih stopa raspušta družinu i dalje kreće sam, zato što se tamo negde dešavaju strašne stvari, zato što vreme ne čeka i zato što postaje opasno, a on nikog ne želi da ugrožava i ni za koga da snosi odgovornost. Pričao je i mudrovao tako dosadno i neubedljivo da niko nije hteo sa njim da diskutuje. Čak ga je i obično elokventni vampir skinuo s vrata sleganjem ramena, Milva pljuvanjem, a Kahir oporim napominja
njem da on odgovara za samog sebe, a što se tiče rizika, on ne nosi mač da bi mu zatezao kaiš. Posle toga su zamrli u tišini i namerno uperili oči u nižepotpisanog, verovatno očekujući da ću iskoristiti priliku i vratiti se kući. Ne moram da dodajem da su se prevarili.

  Ipak, događaj nas je naveo da prekinemo mrtvilo i gurnuo nas u smeli čin – da pređemo Jarugu. Priznajem da je podvig u meni probudio nemir – plan je bio da uveče pređemo reku plivajući – citiram Milvu i Kahira: “za konjskim repovima”. Čak i ako je to bila metafora – sumnjam da nije bila – nekako u tom prelasku nisam mogao da zamislim ni sebe, ni svog pastuva Pegaza, u čiji rep je trebalo da položim sve nade. Generalno, plivanje nije bilo i nije moja najjača strana. Da je Majka Priroda htela da plivam, u činu stvaranja i procesu evolucije ne bi oklevala da me obdari kožicom među prstima. To isto se odnosilo i na Pegaza.

  Moji nemiri su se pokazali neosnovanim – barem kada se radi o plivanju za konjskim repom. Prešli smo na drugi način. Ko zna, možda je bio još bezumniji. Na potpuno smeo način: preko obnovljenog mosta u Crvenoj Bindugi, ispred nosa samih nilfgardskih straža i patrola. Poduhvat, kako se ispostavilo, samo je na prvi pogled mirisao na sumanutu drskost i smrtonosni rizik, a u stvarnosti je krenulo kao po loju. Pošto su linijske jedinice prešle tamo-amo preko mosta, krenuo je transport za transportom, vozilo za vozilom, stado za stadom, raznolike gomile, uključujući i civilne rulje među kojima se naša družina uopšte nije isticala i zapadala za oko. Tako smo desetog dana meseca septembra svi prešli na levu obalu Jaruge, a samo jednom je na nas viknula straža, kojoj je Kahir, zapovednički namrštivši obrve, strašno zarežao nešto o carskoj službi koristeći klasične vojne iskaze i uvek prigodnu „mater vam vašu”. Pre nego što je još neko uspeo da se zainteresuje za nas, bili smo na levoj obali Jaruge u dubini prekorečjanskih šuma – ali tu je bio samo jedan put koji je vodio na jug, a nama nisu odgovarali ni pravac, ni broj Nilfgardijaca koji su tuda tumarali.

 

‹ Prev