Lastavičja Kula

by Andrzej Sapkowski

  Efenberg i Talbot,

  Encyclopaedia Maxima Mundi, tom VII

  Četvrto poglavlje

  – Prezime i ime svedoka?

  – Selborn, Kena. Znači, izvinite: Joana.

  – Profesija?

  – Pružanje raznih usluga.

  – Svedok se drži šala? Svedok se podseća da stoji pred carskim tribunalom u procesu o veleizdaji! Od izjave svedoka zavisi život mnogih ljudi, budući da je kazna za izdaju smrt! Svedok se podseća da pred tribunalom ne stoji svojom voljom, već je dovedena iz citadele, iz kaznene ustanove, a to da li će se tamo vratiti, da li će izaći na slobodu, zavisi između ostalog od iskaza svedoka. Tribunal je omogućio dugu tiradu kako bi predočio svedoku koliko su daleko neprimerene šale i dosetke u ovoj sali! Ne samo da su neukusne već i prete veoma ozbiljnim posledicama. Svedoku se daje pola minuta da razmisli o tom pitanju. Posle toga, tribunal će ponovo postaviti pitanje.

  – Može, velmožni sudija.

  – Molim da nam se obraćate s „visoki tribunale”. Profesija svedoka?

  – Ja sam osetljiva, visoki tribunale. Ali uglavnom sam na usluzi carskom odredu, znači...

  – Molim da dajete konkretne i kratke odgovore. Kada sud poželi šira objašnjenja, sam će ih tražiti. Sudu je poznata činjenica saradnje svedoka sa sekretarskim službama carstva. Molim da se ipak izdiktira u zapisnik šta znači odredba “osetljiva”, koju je svedok upotrebio da označi svoju profesiju?

  – Imam čist pe-pe-es{11}, znači psi prvog stepena, bez mogućnosti pe-ka{12}. Konkretno, evo šta mogu: da čujem tuđe misli, razgovaram izdaleka s čarobnjakom, vilenjakom ili drugom osetljivom. I da mišlju prenesem naredbu. Dakle, da primoram nekog da uradi ono šta ja hoću. Mogu da radim i pre-kog{13}, ali samo kada sam uspavana.

  – Molim da se unese u zapisnik da je svedok Joana Selborn psioničarka koja ima sposobnost nadsenzorne percepcije. Ona je telepata i tele-empata, pod hipnozom je sposobna za prekogniciju, ali nema sposobnost psihokineze. Svedok se opominje da je korišćenje magije i natčulnih moći strogo zabranjeno u ovoj sali. Nastavljamo saslušanje. Kada, gde i u kakvim okolnostima se svedok upoznala s pitanjem osobe koja se predstavlja kao Cirila, kneginjica Cintre?

  – O tome da je to tamo neka Cirila saznala sam tek u buvari... Znači, u kaznenoj ustanovi, velmožni tribunale. U toku istrage. Tada su mi saopštili da je to ista ona koju su u mom prisustvu zvali Falka ili Cintričanka. A okolnosti su bile takve da ih moram redom izložiti, da bi bilo jasno, znači. Ovako je bilo: u krčmi u Etoliji zakačio me je Dakre Silifant, eno onaj što sedi tamo...

  – Molim da se unese u zapisnik da je svedok Joana Selborn pokazala okrivljenog Silifanta bez pozivanja. Molim nastavite.

  – Dakre, velmožni tribunale, vrbovao je bandu... Znači, oružani odred. Sve sami silni muškarci i žene... Dufikoj Krel, Neratin Ceka, Hloe Štic, Andres Verni, Til Ehrad... Niko više nije živ, tribunale... A od onih što su preživeli većina je ovde, eno sedi pod stražom...

  – Molim da tačno kažete kada se desio susret svedoka i okrivljenog Silifanta.

  – Prošle godine je to bilo, meseca avgusta, tamo negde pred kraj, ne sećam se tačno. U svakom slučaju, nije bilo u septembru, jer taj septembar, oho-ho, dobro mi se urezao u sećanje! Dakre, koji je negde saznao za mene, kazao mi je da mu u bandi treba osetljiva koja se neće uplašiti čini jer će imati posla sa čarobnjacima. Posao je, govorio je, za cara i carstvo, uz to dobro plaćen, a komandu nad bandom će preuzeti niko drugi do sama Sova lično.

  – Govoreći o Sovi, svedok misli na Stefana Skelena, carskog koronera?

  – Na njega mislim, nego šta.

  – Molim da se to unese u zapisnik. Kada i gde se svedok susreo s koronerom Skelenom?

  – A, već u septembru, četrn’estog, u utvrdi Rokain. Rokain je, velmožni tribunale, pogranična stanica koja seče trgovački put što vodi iz Maehta u Ebing, Geso i Metinu. Baš tamo je našu bandu doveo Dakre Silifant, na petn’est konja. Znači da nas je bilo sve ukupno dvadeset i dvoje, zato što su ostali već stajali spremni u Rokainu, pod komandom Ola Haršejma i Berta Brigdena.

  *

  Drveni pod zahuča pod teškim čizmama, zazvečaše mamuze, zazvoniše metalne kopče.

  – Pozdrav, Stefane.

  Sova ne samo da nije ustao već nije skinuo ni noge sa stola. Samo odmahnu rukom na veoma gospodarski način.

  – Najzad – reče kiselo. – Dugo te čekam, Silifante.

  – Dugo? – zasmeja se Dakre Silifant. – Pa to je smešno! Da li ste mi, gos’n Stefane, četiri nedelje da bih vam sazvao i doveo više od deset najboljih delija koje je carstvo s okolinom ikada iznedrilo. Doveo sam vam takvu bandu da bi i godina dana bilo malo da se skupi! A ja sam se za dvadeset i dva dana vratio. Vredno pohvale, a?

  – Suzdržimo se – reče hladno Skelen – od pohvala dok ne vidim tu tvoju bandu.

  – Može odmah. Evo mojih, a sada vaših, gos’n Stefane, poručnika: Neratin Ceka i Dufikoj Krel.

  – Mi se dobro poznajemo – Dakre Silifant snažno stisnu desnicu Ole Haršejma. – Mi smo pod starim Brajbantom zgromili pobunu u Nazairu. Bilo je super, ha, Ola? Eh, super! Konji su hodali po krvi do gležnjeva! A gos’n Brigden je, ako se ne varam, iz Gemere? Od Mirotvoraca? A biće u odredu drugova! Ima već nekoliko Mirotvoraca tamo.

  – Nestrpljiv sam da vidim – dobaci Sova. – Možemo li ići?

  – Samo trenutak – reče Dakre. – Neratine, idi i postroj bratstvo kako bi pred milostivim koronerom izgledali paradno.

  – Neratin Ceka je on ili ona? – Sova namršti oči gledajući u trag oficira koji je izlazio. – Je li to žena ili muškarac?

  – Gos’n Skelene – Dakre Silifant se zakašlja, ali kada je progovorio, glas mu je bio siguran, a pogled hladan. – Ja to sigurno ne znam. Po izgledu je muškarac, ali nisam siguran. A što se tiče toga kakav je oficir Neratin Ceka, u to sam siguran. To što ste izvoleli pitati, imalo bi značaja da sam nameravao da mu zatražim ruku. A ne nameravam. Vi, nadam se, isto ne nameravate.

  – U pravu si – prizna nakon kratkog razmišljanja Skelen. – Nema više šta da se kaže. Haj’mo da pogledamo tvoju bandu, Silifante.

  Neratin Ceka, osoba nepoznatog pola, nije gubio vreme. Kada su Skelen i oficiri izašli u dvorište utvrde, odred je već stajao u pedantnom stroju, izravnavši liniju tako da nijedna konjska glava nije bila isturena više od pedlja. Sova se nakašljao, zadovoljan. „Dobra banda”, pomisli. “Eh, da nije te politike, sazvao bih takvu bandu i pošao na pograničje da haramo, silujemo, ubijamo i palimo... Čovek bi se opet osetio mladim... Eh, da nije te politike!”

  – I šta kažete, gos’n Stefane? – upita Dakre Silifant, pocrveneo od skrivenog uzbuđenja. – Kako cenite moje paradne kopce?

  Sova je prelazio pogledom od lica do lica, od siluete do siluete. Neke je poznavao lično – bolje ili lošije. Za druge, koje je prepoznao, čuo je iz priča i po reputaciji.

  Til Ehrad, svetlokosi vilenjak, izviđač gemerskih Mirotvoraca. Rispat la Puant, konjički narednik iz iste formacije. I još jedan Gemerac: Kiprijan Frip mlađi. Skelen je prisustvovao egzekuciji starijeg. Oba brata su bila slavna po sadističkim sklonostima.

  Dalje, slobodno nagnura preko sedla pirgave kobile, Hloe Štic, kradljivica koju su ponekad unajmljivale i iskorišćavale tajne službe. Sova je brzo sklonio pogled od njenih bezobraznih očiju i zločestog osmeha.

  Andres Verni, Nordling iz Redanje, glavorezac. Stigvard, pirat, odmetnik iz Skeliga. Dede Vargas, vrag zna odakle potiče, profesionalni ubica. Kabernik Turent, ubica iz strasti.

  I drugi. Slični. „Svi su oni slični”, pomisli Skelen. „Bratstvo, konfraternija, u kom svi postaju isti nakon što ubiju prvih petoro ljudi. Isti pokreti, isti gestovi, isti način govora, pokret i stav. Iste oči. Ravnodušne i hladne, ravne i nepokretne, oči kao u zmije, čiji izraz ništa ne može da promeni, čak ni najodvratnija strahota.”

  – I šta kažete? Gos’n Stefane?

  – Nije loše. Nije loša banda, Silifante.

  Dakre još više pocrvene i salutira na gemerski način: pesnicom prislonje
nom na kalpak.

  – Posebno sam zahtevao – Skelen ga podseti – nekoliko ljudi kojima magija nije strana. Koji se neće uplašiti ni čini, ni čarobnjaka.

  – Zapamtio sam. Evo Tila Ehrada! A osim njega, tu je i ona visoka gđica na paradnoj kaštanki{14}, ona pored Hloe Štic.

  – Kasnije ćeš je dovesti kod mene.

  Sova se naslonio na gelender i udario u njega okovanom drškom nagajke.

  – Zdravo, kompanjoni!

  – Zdravo, gos’n koroneru!

  – Mnogi od vas – nastavi Skelen kada je progrmeo eho gromoglasne rike bande – već su radili sa mnom, poznaju mene i moje zahteve. Oni neka objasne onima koji me ne znaju šta očekujem od podređenih, a šta kod podređenih ne tolerišem. Ja neću više bespotrebno tupiti jezik.

  – Već danas će neki od vas dobiti zaduženja i sutra u zoru krenuti da ih izvrše, na teritoriji Ebinga. Podsećam, Ebing je zvanično autonomno kraljevstvo i zvanično tamo nemamo nikakvu jurisdikciju, stoga naređujem da delate obazrivo i diskretno. Ostaćete u carskoj službi, ali zabranjujem da se time hvalite i razmećete i da se arogantno odnosite prema lokalnoj vlasti. Naredujem da se ponašate tako da ne skrećete ničiju pažnju. Jasno?

  – Jasno, gospodine koroneru!

  – Ovde, u Rokainu, vi ste gosti i morate da se ponašate kao gosti. Zabranjujem napuštanje dodeljenih soba bez krajnje potrebe. Zabranjujem kontakt sa osobljem utvrde. Uostalom, oficiri će smisliti nešto da se ne biste ubijali od dosade. Gospodine Haršejme, gospodine Brigdene, smestite odred u sobe!

  *

  – Jedva da sam uspela da siđem s kobile, visoki tribunale, a Dakre... cap za rukav. Gos’n Skelen, brblja on, želi s tobom da razgovara, Kena. Pa i nemam šta da radim. Haj’mo. Sova sedi za stolom, noge na stolu drži i nagajkom udara po čizmama. I kao grom iz vedra neba, pita me da li sam ja ta Joana Selborn upletena u nestanak broda „Zvezda Juga”. Ja mu odgovorim da nema nikakvih dokaza za to. On u smeh. “Volim”, kaže, „takve što im ništa ne možeš dokazati.” A potom je pitao, dakle, da li mi je urođen talenat za pe-pe-es i osetljivost. Kada sam potvrdila, uozbiljio se i rekao: „Mislio sam da će mi taj tvoj talenat dobro doći za čarobnjake, ali najpre ćeš imati posla sa drugom osobom, ništa manje zagonetnom.”

  – Svedok je sigurna da je koroner Skelen upotrebio baš te reči?

  – Jesam. Pa ja sam osetljiva.

  – Molim nastavite.

  – Razgovor nam je tada prekinuo glasonoša, štrokav, videlo se da nije žalio konja. Imao je hitnu poruku za Sovu, a Dakra Silifant, kad smo išli u kvartir, reče da će nas ta glasonošina poruka još pre večere posaditi na sedla. I bio je u pravu, visoki tribunale. Još pre nego što je neko i pomislio na večeru, polovina bande je već bila na konjima.

  Meni se posrećilo, poveli su Tila Ehrada, vilenjaka. Bilo mi je drago jer me je posle tih nekoliko dana na putu dupe otkidalo, a tek strah... A i, da bude veće zlo, počela mi je menstruacija...

  – Svedok neka se suzdrži od slikovitih opisa sopstvenih intimnih nelagodnosti. I neka se drži teme. Kada je svedok saznala ko je ta “zagonetna osoba” koju je spominjao koroner Skelen?

  – Sada ću to reći, ali mora postojati neki redosled, inače će se sve umrsiti tako da nećeš nikad razmrsiti! Oni što su u velikoj brzini odsedlali konje pojurili su iz Rokaina u Malhun. I dovezli su odande nekakvog tinejdžera...

  *

  Nikler je bio ljut na sebe, toliko da je hteo da zaplače.

  Samo da je zapamtio upozorenja koja su mu dali pametni ljudi. Samo da se setio poslovica, ili barem one bajke o gavranu koji nije umeo da drži zatvoren kljun! Samo da je uradio ono što je trebalo da uradi i vratio se kući u Zavist! Ali ne! Razdražen avanturom, ponosan što poseduje jahačkog konja, osetivši u džepu drag teret novca, Nikler nije izdržao a da se ne istakne. Umesto da se iz Klaremonta vrati pravo u Zavist, otputovao je u Malhun, gde je imao brojne poznanike, ukijučujući i nekoliko gospođica kojima se udvarao. U Malhunu se šepurio kao ćuran u proleće, harao, pljačkao, galopirao po mejdanu, plaćao ture po kafani bacajući novac na šank sa izrazom lica i stavom ako ne kneza, onda barem grofa.

  I pričao je.

  Pričao je o tome šta se desilo u Zavisti četiri dana ranije. Pričao je, svaki čas menjao verziju, dodavao, fantazirao i lagao pravo u oči – što uopšte nije smetalo slušaocima. Gosti kafane, i lokalni i pridošlice, rado su slušali. A Nikler je pričao praveći se da je dobro informisan. I sve češće je stavljao sebe u centar isfantaziranih događaja.

  Već treće večeri njegov sopstveni dugi jezik dovukao mu je probleme za vrat.

  Kada su gosti ugledali ljude koji su ušli u krčmu, nastala je grobna tišina, a u toj tišini buka mamuza, zveket metalnih kopči i škripa oružja zagrmeli su kao zloslutno zvono koje nosi nesreću.

  Nikler nije imao šansu ni da izigrava junaka. Uhvaćen je i odveden iz krčme tako brzo da je uspeo samo tri puta da dodirne potpeticama pod. Poznanici koji su još juče deklarisali prijateljstvo do smrti dok su pili za njegov novac sada su ćutke ponabijali glave ispod stolova kao da su se tamo, pod stolovima, dešavala neka čuda ili plesale gole žene. Čak je i prisutni zamenik šerifa okrenuo glavu ka zidu i nije pisnuo ni reči.

  Nikler takođe nije pisnuo ni reči, nije pitao ko, šta, za šta i zbog čega. Strah mu je oduzeo jezik. Posadili su ga na konja i naredili mu da jaše. Nekoliko sati. Posle toga su došli u utvrdu s palisadom i kulom. Dvorište puno gorde, bučne soldačije ukrašene oružjem. I izba. U izbi troje ljudi. Odmah se videlo da su to komandir i dvojica nadređenih. Zdepast, crnomanjast, bogato odeven komandir bio je staložen dok je pričao i, za pravo čudo, ljubazan. Nikler je čak razjapio usta kada je čuo da mu se izvinjava za probleme i neugodnosti i da ga uverava da mu se neće ništa desiti. Ali nije dao da ga namagarče. Ti ljudi su ga veoma podsećali na Bonharta.

  Ispostavilo se da je bojazan bila zadivljujuće opravdana. Upravo ih je Bonhart interesovao. Nikler je to mogao da nasluti. Ipak ga je njegov vlastiti jezik bacio u taj škripac.

  Kada su ga pozvali, počeo je da priča. Podsetili su ga da govori istinu i da ne ulepšava. Podsetili su ga ljubazno, ali strogo i jasno, a taj koji ga je podsetio, onaj bogato odeveni, sve vreme se igrao okovanim bičem, a oči su mu bile ogavne i zle.

  Nikler, sin sandučara iz naselja Zavist, pričao je istinu. Celu istinu i samo istinu. O tome kako je devetog septembra ujutru u naselju Zavist, Bonhart, lovac na nagrade, posekao do nogu bandu Pacova, darujući život samo jednoj razbojnici, najmlađoj, koja se zvala Falka. Pričao je da je cela Zavise pritrčala da gleda kako će Bonhart izlemati i kazniti zarobljenicu, ali ljudi su se jako prevarili, jer Bonhart, čudo jedno, nije ucmekao Falku, čak je nije ni mučio! Nije joj učinio ništa što običan muškarac ne čini ženi u subotu uveče kad se vrati iz kafane – eto, normalno ju je izgazio i nekoliko puta udario u labrnju – i ništa više.

  Bogato odeveni gospodičić s bičem je ćutao, a Nikler je pričao kako je kasnije, pred Falkinim očima, Bonhart urinirao po glavama ubijenih Pacova i kako je iz tih glava, poput suvog grožđa iz kolača, čupkao zlatne naušnice s kamenčićima. Kako se Falka, gledajući to, drala i povraćala dok je bila vezana za prikolicu.

  Pričao je kako je posle toga Bonhart zakačio Falki oko vrata pseću ogrlicu i kako ju je za tu ogrlicu odvukao u kafanu „Pod Himerinom glavom”. A onda...

  *

  – A onda je – pričao je momak svaki čas oblizujući usne – milostivi gos’n Bonhart naručio pivo jer se užasno oznojio i grlo mu se osušilo. Međutim, onda je viknuo da ima želju da nekome pokloni dobrog konja i celih pet florena gotovine. Baš je tako rekao, baš tim rečima. I ja sam se odma’ javio, ne čekajući da me neko pretekne, pošto sam veoma hteo da imam konja i malo sopstvenog novca. Otac mi ne daje ništa, sve popije što zaradi na sanducima. Javio sam se tad i pitam koji je to konj, sigurno neki od tih Pacovskih, kog mogu da uzmem. A milostivi gos’n Bonhart pogleda, čak su me prošli žmarci, i reče mi da mogu da dobijem nogu u dupe i da druge stvari treba zaraditi. Šta sam mogao? Kobila pored plota, kako u poslovici tako i vi stv
arnosti, jer su Pacovski konji stajali u prikolici, a i ta Falkina vrana kobila, konj retke lepote. I ja se naklonim i pitam šta da uradim da zaradim. A gos’n Bonhart mi kaže da treba da odem u Klaremont i da usput svratim do Fanoa. Na konju kog sam izaberem. Sigurno je znao da mi se oko ustrelilo na onu vranu kobilu, jer mi je odmah zabranio da je uzmem. zato sam izabrao kaštanku s belom lisom...

  – Dosta o konjskim bojama – opomenu ga oporo Stefan Skelen. – Više o konkretnim stvarima. Pričaj, šta ti je Bonhart naložio?

  –Milostivi gos’n Bonhart je napisao pisma i naredio da ih dobro sakrijem. Naložio mi je da odem u Fano i Klaremont i da određenim osobama lično u ruke predam pisma.

  – Pisma? Šta je u njima bilo?

  – A otkud ja to znam, uvaženi gospodine? Ja čitam sporo, a i ta pisma su bila zatvorena pečatom gos’n Bonharta.

  – Ali za koga su bila pisma, sećaš li se?

  – Nego kako, sećam se. Gos’n Bonhart mi je naredio da deset puta ponovim da ne bih zaboravio. Stigao sam tamo gde je trebalo bez lutanja, a pisma sam predao lično u ruke kome je trebalo. Oni su me hvalili da sam bistar nadničar, a onaj velmožni gos’n trgovac mi je čak dao denar...

  – Kome si uručio pisma? Pričaj izrazitije!

  – Prvo pismo je bilo za gos’n Esterhazija, mačonošu i oružara iz Fanoa. A drugo pak za velmožnog Huvenagela, nakupca iz Klaremonta.

  – Da li su možda pred tobom otvarali pisma? Možda je neko nešto rekao dok je čitao? Napregni sećanje, čoveče.

  – Pa kad se ne sećam. Nisam tada obraćao pažnju, a i sad nešto ne mogu da se setim...

  – Mune, Ola – Skelen pozva ađutante, uopšte ne povisujući glas. – Vodite prostačinu u dvorište, spustite mu gaće i izbrojte trideset snažnih udaraca bičem.