– Nećemo te ostaviti!
Hrastostvor ih je čuo, tupnuo radosno korenjem i pojurio ka njima. Angulema, bezuspešno pokušavajući da podigne Geralta, zapsovala je na izuzetno skaredan način. Milva je drhtavim rukama pokušavala da stavi strelu na tetivu. Potpuno suludo.
– Bežite!
Bilo je prekasno. Hrastostvor je već bio pored njih. Paralisani od jeze, sada su jasno videli njegov plen, četiri razbojnika koja su visila u spletu grana. Dvojica su bila živa, pošto su hrapavo kričali i ritali se nogama. Treći, verovatno onesvešćen, tromo je visio. Stvor se na očigledan način starao da ih hvata žive. Ali s četvrtim uhvaćenim mu nije pošio za rukom, verovatno ga je nepažnjom jako stisnuo – što se moglo videti po izbuljenim očima žrtve i jeziku isplaženom daleko, čak do brade isprskane krvlju i povraćkom.
U narednoj sekundi su već visili u vazduhu, upleteni u granje, sve troje su se drali do nebesa.
– Iš-iš-iš – čuli su odozdo, iz pravca korenja. – iš-iš, Drvce.
Iza hrastostvora, lagano ga terajući lisnatom grančicom, koračala je mlada druitkinja u beloj odori i s cvetnim vencem na glavi.
– Ne povređuj ih, Drvce, ne stiskaj. Nežno. Iš-iš-iš.
– Mi nismo razbojnici... – zastenja odozgo Geralt, jedva ispuštajući glas iz grudi pritisnutih spletom grana. – Naredi mu da nas pusti... Mi smo nevini...
– Svi tako govore – druitkinja otera leptira koji joj je kružio nad obrvom. – Iš-iš-iš.
– Posekla sam se... – jauknu Angulema. – Majku mu, posekla sam se!
Milva je samo zabrektala. Glava joj je pala na grudi. Geralt je opsovao rđavo. To je bilo jedino što je mogao da uradi.
Hrastostvor, kog je požurivala druitkinja, bodro je otrčao u šumu. Tokom tog trka svi – koji su bili svesni – zveckali su zubima u ritmu poskoka stvora. Čak je odzvanjao eho.
Nakon malo vremena, našli su se na prostranoj poljani. Geralt je ugledao grupu u belo odevenih druida, a pored njih drugog hrastostvora. Taj drugi je imao slabiji trup – iz njegove krošnje je visilo samo troje bandita, a od toga je verovatno bio živ samo jedan.
– Prestupnici, zločinci, ljudi podli! – progovori odozdo jedan od druida, starac oslonjen na veliki štap. – Posmatrajte dobro. Pogledajte kakva kazna čeka zločince i podlace u Šumi Mirkvid. Pogledajte i zapamtite. Pustićemo vas kako biste mogli da ispričate drugima ono što ćete za trenutak videti. Kao upozorenje.
U samom centru poljane, uzdizala se velika hrpa debala i suvih grančica, a na hrpi, poduprt motkama, stajao je kavez ispleten od vrbe u obliku velike nezgrapne lutke. Kavez je bio pun ljudi koji su vrištali i koprcali se. Veštac je jasno čuo žablje, od jeze hrapave, vriske razbojnika Slavuja. Video je lice poluvilenjaka Širua, belo poput platna i iskrivljeno paničnim strahom, zgnječeno uz vrbine spletove.
– Druidi! – vrisnu Geralt, mobilišući za taj vrisak svu snagu kako bi se mogao čuti kroz sveopštu galamu. – Gđice flaminika! Ja sam veštac Geralt!
– Kako? – odazva se odozdo visoka i mršava žena s kosom boje sivog čelika, koja joj je padala preko leđa a na čelu bila pritisnuta vencem od imele.
– Ja sam Geralt... Veštac... Prijatelj Emjela Regisa...
– Ponovi, nisam čula.
– Geraaaaalt! Prijatelj vampiiiiiira!
– Ah! Trebalo je odmah da kažeš!
Na znak sivokose druitkinje, hrastostvor ih je spustio na zemlju. Ne previše nežno. Pali su, niko nije mogao sopstvenim snagama da ustane. Milva je bila nesvesna, krv joj je tekla iz nosa. Geralt je ustao s naporom i kleknuo pored nje.
Sivokosa flaminika je stala pored i frknula. Lice joj je bilo vrlo tanano, čak mršavo, i budilo je neprijatnu asocijaciju na lobanju obavijenu kožom. Njene oči plave poput različka bile su mile i prijatne.
– Možda su joj slomljena rebra – reče gledajući u Milvu. – Ali sada ćemo to srediti. Naši iscelitelji će joj odmah udeliti pomoć. Kajem se zbog toga što se desilo. Ali otkuda sam mogla znati ko ste vi? Nisam vas pozvala u Ked Mirkvid i nisam dala saglasnost da uđete u naše svetilište. Emjel Regis je garantovao za vas, istina, ali prisustvo vešca u našoj šumi, plaćenog ubice živih stvorova...
– Otići ću odavde bez trena odugovlačenja, poštovana flaminika – uveri je Geralt. – Samo kada...
Zastao je videvši druide sa zapaljenim bakljama kako prilaze hrpi i vrbovoj lutki punoj ljudi.
– Ne! – viknu stiskajući pesnice. – Stanite!
– Taj kavez – reče flaminika, kao da ga ne sluša – trebalo je u početku da služi kao zimski pašnjak za gladne životinjke, trebalo je da stoji u šumi napunjen senom. Ali kada smo uhvatili ove hulje, setila sam se gnusnih glasina i kleveta koje ljudi o nama pripovedaju. Pomislila sam, dobro, imaćete svoju Vrbovu Babu. Sami ste je isisali s palca kao košmar koji budi jezu, i ja ću vam taj košmar obezbediti...
– Naredi im da se zaustave – veštac je teško disao. – Poštovana flaminika... Ne palite... Jedan od tih bandita ima važnu informaciju za mene...
Flaminika uplete ruke na grudi. Njene oči boje različka i daije su bile meke i prijatne.
– O ne – reče oporo. – Ništa od toga. Ja ne verujem u instituciju krunskog svedoka. Izvrdavanje kazne je nemoralno.
– Stanite! – vrisnu veštac. – Ne potpaljujte vatru! Šta...
Flaminika je napravila rukom kratak gest, a Drvce koje je i dalje stajalo u blizini zalupalo je korenjem i stavilo vešcu granu na rame. Geralt je seo, i to sa zamahom.
– Potpaljuj vatru! – naredi flaminika. – Žao mi je, vešče, ali tako mora biti. Mi druidi cenimo i poštujemo život u svakom obliku. Ali darovanje života zločincima je obična glupost. Zločince plaši isključivo grozota. Stoga ćemo im dati primer grozote. Polažem veliku nadu u to da neću morati da ponavljam taj primer.
Suve grančice su munjevito planule, hrpa je buknula u dim i oživela u plamenu. Rika i vriska što su dopirale iz Vrbove Babe dizali su kosu na glavi. Naravno, to nije bilo moguće u kakofoniji ojačanoj treskom vatre, ali Geraltu se činilo da razlikuje očajničke krike Slavuja i visoku vrisku Širua punu bola.
„Bio je u pravu”, pomisli. „Smrt nije uvek ista.”
A zatim – nakon užasno mnogo vremena – hrpa i Vrbova Baba milostivo eksplodiraše u pakao bučne vatre, vatre u kojoj ništa nije moglo preživeti.
– Tvoj medaljon, Geralte – reče Angulema, koja je stajala pored njega.
– Reci? – nakašlja se pošto mu je grlo bilo stegnuto. – Šta si rekla?
– Tvoj srebrni medaljon s vukom. Bio je kod Širua. Sada si ga izgubio zauvek. Istopio se u ovom žaru.
– Teško – reče ubrzo, gledajuči u oči flaminike boje različka. – Nisam više veštac. Prestao sam da budem veštac. U Tanedu, u Galebovoj kuli. U Brokilonu. Na mostu preko Jaruge. U pećini pod Gorgonom. I ovde, u Šumi Mirkvid. Ne, ja više nisam veštac. Stoga ću morati da naučim da živim bez veščevog medaljona.
Kralj je bezgranično voleo svoju suprugu kraljicu, a ona je celim srcem volela njega. Nešto takvo je moralo da se okonča nesrećom.
Fluren Delanoj, Bajke i predanja
Delanoj, Fluren, lingvista i istoričar, rođen 1432. u Vikovaru, u periodu 1460-1475 sekretar i bibliotekar na carskom dvoru. Neumorni istraživač legendi i narodnih priča, autor mnogih rasprava koje se smatraju spomenicima drevnog jezika i književnosti severnih oblasti Imperije. Neka od njegovih najvažnijih dela su: Mitovi i legende naroda Severa, Bajke i predanja, Iznenađenje, ili mit o Drevnoj krvi, Saga o vešcu i Veštac i veštica, iliti večito traganje. Od 1476. godine profesor akademije u Kastel Garaupijanu, gde je umro 1510.
Efenberg i Talbot
Encyclopedia Maxima Mundi, tom IV
Osmo poglavlje
Vetar je duvao s mora, lepršao jedrima, kišica je bolno udarala u lice kao sitan grad. Voda u Velikom kanalu bila je olovna, uzburkana vetrom i išarana ospicama kiše.
– Ovuda, gospodine, izvolite. Lađa čeka.
Dajkstra je teško udahnuo. Već mu je bilo preko glave morskog puta, obradovalo ga je tih
nekoliko trenutaka kada je osetio pod nogama tvrd i stabilan kamen keja, jeza ga je prolazila pri pomisli o neophodnosti da se ponovo vrati na klimavu palubu. Ali šta da radi – Lan Ekseter, zimska prestonica Kovira, značajno se razlikovala od drugih prestonica sveta. U luci Lan Ekseter, putnici koji su pristizali s mora silazili su s brodova na kameniti kej samo da bi iz istih stopa prešli na sledeće plovilo – vitku lađu sa visoko zadignutim pramcem i nešto nižom krmom, kojom je upravljalo mnogo vesala. Lan Ekseter je bio izgrađen na vodi, u širokom ušću reke Tango. Umesto ulica, grad je imao kanale – a cela gradska komunikacija odvijala se na lađama.
Ušao je u lađu, pozdravivši se s redanjskim ambasadorom, koji ga je očekivao kraj siza. Odgurnuli su plovilo od obale, vesla su jednako udarila u vodu, lađa je krenula i ubrzala. Redanjski ambasador je ćutao.
“Ambasador”, pomisli mahinalno Dajkstra. “Od kada Redanja šalje ambasadore u Kovir? Od pre sto dvadeset godina, najviše. Već sto dvadeset godina su Kovir i Povis inostranstvo za Redanju. A svakako nisu uvek bili.”
Zemlje smeštene na severu, u zalivu Praksedi, Redanja je od davnih dana tretirala kao svoj vlastiti feud. Kovir i Povis su bili – kako se to govorilo na tretogorskom dvoru – apanaža u okviru krune. Uzastopni grofovi-apanažisti koji su vladali tamo zvali su se Trojdenidi, vodili su poreklo, ili su bar tvrdili da ga vode, od zajedničkog pretka Trojdena. Taj princ Trojden bio je rođeni brat kralja Redanje, Radovida I, koga su kasnije nazvali Velikim. Još u mladosti je taj Trojden bio sladostrastan i izuzetno gnusan. Strašno je bilo i pomisliti u šta će on izrasti. Kralj Radovid, koji u tom pogledu nije bio izuzetak, mrzeo je brata kao kugu. Stoga ga je imenovao grofom-apanažistom, kako bi ga se rešio, odgurnuo ga što dalje od sebe. A dalje od Kovira nije mogao.
Grof-apanažista Trojden bio je formalno vazal Redanje, ali netipičan vazal – nije snosio nikakav teret niti dužnosti feuda. Ha, čak nije morao da da svečanu vazalnu zakletvu, isključivo su od njega tražili takozvano obećanje da neće naneti štetu. Jedni su govorili da se Radovid jednostavno sažalio znajući da kovirski „krunski okvir” ne može da priušti ni danak, ni servitut. A drugi su držali da Radovid jednostavno nije mogao očima da gleda grofa-apanažistu – muka mu je bila od pomisli da bratić može lično da se pojavi u Tretogoru s novcem ili vojnom pomoći. Kako je zaista bilo, niko nije znao, ali kako je bilo – tako je ostalo. Mnogo godina nakon smrti Radovida I, u Redanji je i dalje bio na snazi zakon obnarodovan od strane velikog kralja. Kao prvo: grofovija Kovira je vazal, ali ne mora ni da plaća porez ni da služi. Kao drugo: kovirski apanaž je dobro mortuarijuma{24}, a sukcesija je isključivo u nadležnosti kuće Trojdenida. Kao treće: Tretogor se ne meša u pitanja kuće Trojdenida. Kao četvrto: članovi kuće Trojdenida ne pozivaju se u Tretogor na svečanosti proslava državnih praznika. Kao peto: niti u drugim prilikama.
O tome šta se dešava na Severu suštinski je malo ko znao i malo koga je to zanimalo. U Redanju su stizale – uglavnom zaobilaznim putem, preko Kedvena – vesti o konfliktima kovirske grofovije s nižim vladikama. O savezima i ratovima s Hengforsom, Maleorom, Krejdenom, Talgarom i drugim zemljicama čija se imena teško pamte. Tamo je neko nekoga pokorio i pripojio, neko se s nekim spojio u dinastijsku vezu, neko je nekoga porazio i okupirao – u suštini, nije se znalo ko, koga i zašto.
Vesti o ratovima i borbama primamile su na Sever ceo mravinjak lopuža, avanturista, lovaca na pustolovine i druge nemirne duhove koji traže plen i mogućnost da se ižive. Takvi su potegli tamo sa svih strana sveta, čak i iz dalekih zemalja kao što su Cintra ili Rivija. Ipak, pre svega su to bili stanovnici Redanje i Kedvena. Pogotovo iz Kedvena, u Kovir su išli celi konjički odredi – čak se raširila glasina da je na čelu jednog krenula slavna Aiden, buntovna vanbračna kćerka kedvenskog monarha. U Redanji se čak pričalo da se na dvoru u Ard Karaigu rađaju ideje o aneksiji severne grofovije i njenom otcepljenju od redanjske krune. Neko je tamo čak počeo da viče o potrebi naoružane intervencije.
Međutim, Tretogor je demonstrativno saopštio da ga Sever ne interesuje. Kako su objavili kraljevski pravnici, obavezuje ih princip uzajamnosti – kovirska apanaža nema nikakve obaveze prema kruni, stoga kruna ne pruža pomoć Koviru. Tim pre što Kovir nikakvu pomoć nikada nije tražio.
U međuvremenu, iz ratova vođenih na severu, Kovir i Povis su se uzdizali moćniji i snažniji. U to vreme je to malo ko znao. Najjasniji signal rastuće snage Severa bio je sve aktivniji izvoz. Za Kovir se pre desetak godina govorilo da jedino bogatstvo te zemlje jesu pesak i morska voda. Ljudi su se setili ove pošalice kada su proizvodi iz kovirskih topionica i solana praktično monopolizovali svetsko tržište stakla i soli.
Ali iako su stotine ljudi pile iz čaša sa znakom kovirskih topionica i solile supu kovirskom solju, ipak je u ljudskoj svesti taj kraj bio nečuveno dalek, nedostupan, surov i neprijatan. A pre svega drugačiji.
U Redanji i Kedvenu se umesto “dođavola” govorilo „terati nekoga u Povis”. „Ako vam se kod mene ne sviđa”, govorio je majstor neposlušnim šegrtima, „široko vam polje do Kovira.” „Nećete mi ovde zavoditi kovirski red”, vikao je profesor na nemirne raspričane studente. „Idi u Povis da mudruješ”, drao se zemljoradnik na sina koji kritikuje pradedovo ralo i poseci-i-spali sistem obrade zemljišta.
Kome se ne dopada vajkadašnji poredak, široko mu polje u Kovir!
Adresati ovih iskaza malo-pomalo počeli su da promišljaju i uskoro su shvatili da njihov put do Kovira i Povisa praktično ništa, ali apsolutno ništa ne preprečuje. Na sever je krenuo drugi talas emigracije. Kao i prethodni, i ovaj talas se sastojao od nezadovoljnih čudaka koji su se razlikovali i želeli nešto drugačije. Ali ovaj put to nisu bili ljudi posvađani sa životom i avanturisti koji se ne uklapaju nigde. Barem ne jedino takvi.
Na sever su krenuli učenjaci koji su verovali u svoje teorije, iako su te teorije proglašene nerealnim i sumanutim. Tehničari i konstruktori ubeđeni da će uprkos rasprostranjenom mišljenju ipak moći da se konstruišu mašine i oprema koje su koncipirali učenjaci. Čarobnjaci koji korišćenje magije radi postavljanja valobrana nisu smatrali svetogrdnom uvredom. Trgovci prema čijem mišljenju je perspektiva razvoja prometa bila u stanju da sruši krute, statične i kratkovide granice rizika. Zemljoradnici i stočari uvereni da se i iz najgore zemlje mogu urediti njive koje daju prinos, da se uvek mogu uzgojiti sorte životinja kojima data klima pogoduje.
Takođe, na sever su krenuli rudari i geolozi kojima je surovost divljih Kovirskih planina i stena predstavljala nepogrešiv signal da, ako je na vrhu takva beda, onda ispod mora biti bogatstvo. Zato što priroda voli ravnotežu.
Ispod je bilo bogatstvo.
Minulo je četvrt veka – i Kovir je dobio toliko rudnika koliko Redanja, Edirn i Kedven zajedno. Eksploatacijom i preradom rude gvožđa, Kovir je zaostajao samo za Mahakamom, ali u Mahakam su iz Kovira išli transporti metala koji su služili za izradu legura. Koviru i Povisu je pripadala četvrtina svetske eksploatacije ruda srebra, nikla, olova, kalaja i cinka, polovina eksploatacije ruda bakra i samorodnog bakra, tri četvrtine eksploatacije ruda mangana, hroma, titanijuma i volframa, isto toliko eksploatacije metala koji se javljaju samo u obliku samorodnih metala: platine, feroauruma, kriobelita i dvimerita.
I preko osamdeset procenata svetske eksploatacije zlata.
Zlata kojim su Kovir i Povis kupovali ono što na Severu nije raslo i nije se odgajalo. I to što Kovir i Povis nisu proizvodili. Ne zbog toga što nisu mogli ili nisu umeli, jednostavno nije bilo isplativo. Zanatlija iz Kovira ili Povisa, sin ili unuk imigranta koji je tu pristigao sa zavežljajem na leđima, zarađivao je četvorostruko više nego njegov sabrat u Redanji ili Temeriji.
Kovir je trgovao i hteo je da trguje s celim svetom, u što većim razmerama. Nije mogao.
Kralj Redanje je postao Radovid III, koga je s Radovidom I, njegovim pradedom, vezivalo ime, a takođe i lukavstvo i pohlepa. Ovaj kralj, koga su udvorice i hagiografi nazivali Hrabri, a svi ostali Riđi, primetio je ono što pre njega niko nije hteo da primeti. Zašto od gigantske trgovine koju vodi Kovir Redanja nema ni prebijene p
are? Kovir je ionako samo beznačajna grofovija, feud, kamenčić u redanjskoj kruni. Vreme je da kovirski vazal počne da služi sizerenu!
Desila se odlična prilika za to – Redanja je imala granični sukob sa Edirnom, kao i obično, radilo se o Dolini Pontar. Radovid III je bio odlučan da interveniše oružjem i počeo je za to da se priprema. Propisao je porez za vojne ciljeve, nazvan „pontarska desetina”. Morali su da ga plaćaju svi podanici i vazali. Svi. Kovirska apanaža takođe. Riđi je protrljao ruke – deset procenata od kovirskih dohodaka, malo li je!
U Pont Vanis, za koji se mislilo da je mali grad s drvenom palisadom, krenuli su redanjski izaslanici. Kada su se vratili, saopštili su Riđem zaprepašćujuće vesti.
Pont Vanis nije gradić. To je ogroman grad, letnja prestonica kraljevstva Kovira, čiji vladar, kralj Gedovij, šalje u prilogu kralju Radovidu sledeći odgovor:
Kraljevstvo Kovir nije ničiji vazal. Pretenzije i tvrdnje Tretogora su neosnovane i oslanjaju se na mrtvo slovo zakona koji nikada nije imao moć. Kraljevi iz Tretogora nikada nisu bili suvereni vladari Kovira, zato što vladari Kovira – što se lako može utvrditi u analima – nikada nisu platili danak Tretogoru, nikada nisu ispunjavali vojnu službu, a što je najvažnije – nikada nisu bili pozivani na svečanosti državnih praznika. Niti ikakvih drugih.
Gedovij, kralj Kovira – preneli su izaslanici – žali, ali ne može da prihvati kralja Radovida za seniora i sizerena, a još manje da mu plati desetinu. Takođe, to ne može da učini niko od kovirskih vazala niti vazali vazala, koji isključivo podležu kovirskom senioratu.
Jednom rečju: neka Tretogor gleda svoja posla i ne trpa nos u pitanja Kovira, nezavisnog kraljevstva.
U Riđem se skupio hladan gnev. Nezavisno kraljevstvo? Strana država? Dobro. Postupićemo sa Kovirom kao s tuđinskom oblašću.
Redanja, te Kedven i Temerija, koje je nagovorio Riđi, primenili su prema Koviru retorzione carine i nemilosrdan zakon o skladištenju. Trgovac iz Kovira koji krene na jug, hteo-ne hteo, morao je ceo svoj tovar da izloži za prodaju u nekom od redanjskih gradova i da ga proda – ili da se vrati. Ista iznuda čekala je kupca s dalekog Juga koji se uputi ka Koviru.
Lastavičja Kula Page 27
