– Ja jesam smirena. A osveta? Odgovori mi: zašto ne? Zbog čega treba da odustanem od osvete? U ime čega? Viših ciljeva? A šta je više od poretka u kom su zla dela kažnjavana? Za tebe, filozofiju i etiku osveta je rđav čin, prekorljiv, neetički i konačno nezakonit. A ja pitam: gde je kazna za zlo? Ko treba da je utvrdi, izrekne i primeni? Ko? Bogovi u koje ne veruješ? Veliki demijurg-tvorac kojim si zamenio bogove? A možda zakon? Možda nilfgardska pravda, carski sudovi, prefekti? Ti naivni starče!
– Dakle, oko za oko, zub za zub? Krv za krv? A za tu krv sledeća krv? More krvi? Hoćeš da utopiš svet u krvi? Naivna, mučena devojko? Tako hoćeš da se boriš sa zlom, veštice?
– Da. Baš tako! Ja znam čega se Zlo ne plaši. Ne tvoje etike, Visogota, ne propovedi, ne moralnih traktata o poštenom životu. Zlo se boji bola, nemoći, patnje, smrti najzad! Ranjeno Zlo zavija od bola kao pas! Koprca se na podu i skviči gledajući kako krv pljušti iz žila i arterija, videvši kosti koje štrče iz patrljaka, videvši creva kako gamižu iz stomaka, osetivši kako zajedno s hladnoćom dolazi smrt. Tada i samo tada se Zlu kosa diže na glavi i tada Zlo vrišti: „Milost! Kajem se za grehe! Biću dobar i pošten, kunem se! Samo spasavajte, zaustavite krv, ne dajte da podlo umrem!”
– Da, pustinjače. Na taj način se poražava Zlo! Ako Zlo želi da ti nanese nepravdu, da ti zada bol – preduhitri ga, najbolje onda kada Zlo to ne očekuje. Ako pak ne uspeš da preduhitriš Zlo, ako te je Zlo ponizilo, oduži mu se! Napadni, najbolje onda kada je već zaboravilo, kada se oseća bezbedno. Oduži mu se duplo. Troduplo. Oko za oko? Ne! Oba oka za jedno oko! Zub za zub? Ne! Sve zube za zub! Oduži se Zlu! Udesi da ripa od bola, da mu od tog ripanja popucaju očne jabučice! I tada, pogledavši u pod, možeš smelo i uvereno reći: to što ovde leži neće više nikoga poniziti, nikome neće pretiti. Kako može nekome da preti ako nema oči? Ako nema obe ruke? Kako može da ponizi ako mu se creva vuku po pesku, a krv se u taj pesak natapa?
– A ti – reče polako pustinjak – stojiš sa okrvavljenim mačem u ruci, gledaš krv koja šiklja na pesak. I imaš drskosti da misliš da je rešena večita dilema, nadjačano je maštanje filozofa. Misliš da je priroda Zla promenjena?
– Svakako – reče nadmeno. – To što leži na zemlji i krvari nije više Zlo. Možda još nije Dobro, ali Zlo više nije sigurno!
– Kažu – reče polako Visogota – da priroda ne trpi prazninu. To što leži na zemlji, što krvari, što je palo od tvog mača, više nije Zlo. Šta je onda? Da li si nekada razmišljala o tome?
– Ne. Ja sam veštica. Kada su me učili, obećala sam sebi da ću se boriti protiv Zla. Uvek. I bez razmišljanja.
– Kada počne da se razmišlja – doda oporo – ubijanje prestaje da ima smisao. Osveta počinje da ima smisao. A to se ne sme dozvoliti.
Zavrteo je glavom, ali ga je gestom zaustavila da iznese argument.
– Vreme je da završim svoju priču, Visogota. Pripovedam ti više od trideset noći, od ekvinocija do Saovina. A ipak ti nisam sve ispričala. Pre no što odem, moraš da saznaš šta se dogodilo na dan ekvinocija u selu zvanom Govorog.
*
Zaječala je kad ju je svukao sa sedla. Butina u koju ju je juče šutnuo bolela ju je.
Trgnuo ju je za lanac pri ogrlici i povukao je ka svetloj zgradi.
Na vratima zgrade stajalo je nekoliko naoružanih muškaraca. I jedna visoka žena.
– Bonharte – reče jedan muškarac, zgodan brinet mršavog lica koji je u ruci držao nagajku okovanu mesingom. – Treba ti priznati da umeš da iznenadiš.
– Pozdrav, Skelene.
Skelen ju je neko vreme gledao pravo u oči. Zadrhtala je pod tim pogledom.
– I? – okrenu se ponovo ka Bonhartu. – Hoćeš li da objasniš sve odjednom ili možda malo-pomalo?
– Ne volim da objašnjavam na majdanu jer muve upadaju u usta. Možemo li ući u izbu?
– Izvoli.
Bonhart trgnu lanac povoca.
U izbi je čekao još jedan muškarac, raščupan i bleđ, verovatno kuvar, pošto je bio zauzet čiščenjem odeće od tragova brašna i pavlake. Videvši Ciri, oči su mu zasijale. Prišao je.
To nije bio kuvar.
Odmah ga je prepoznala, sećala se tih odvratnih očiju i traga na licu. To je bio onaj što ju je zajedno s Vevericama jurio na Tanedu, kome je pobegla iskačući kroz prozor, a on je vilenjacima naredio da skaču za njom. Kako ga je onaj vilenjak zvao? Rens?
– Vidi, vidi! – reče zajedljivo dok ju je jako i bolno gurao u grudi. – Gđica Ciri! Nismo se videli od Taneda. Dugo, dugo vas tražim. I najzad sam vas našao!
– Ne znam, dragi moj, ko ste vi – reče hladno Bonhart. – Ali to što ste navodno našli jeste moje, stoga držite šape dalje, ukoliko cenite svoje prstiće.
– Zovem se Rjens – čarobnjakove oči rđavo blesnuše. – Budite ljubazni i zapamtite to, gos’n lovče na nagrade. A ko sam ja, to će se uskoro pokazati. Uskoro će se pokazati i kome će ta gđica pripadati. Ali da ne idemo ispred događaja. Zasad želim samo da joj prenesem pozdrave i da joj dam neko obećanje. Nadam se da nemate ništa protiv?
– Niko vam ne brani.
Rjens se približi Ciri i izbliza joj pogleda u oči.
– Tvoja starateljica, veštica Jenefer – procedi zajedljivo – uvredila me je jednom. Posle toga je dopala mojih šaka i ja, Rjens, naučio sam je šta je bol. Ovim rukama, ovim prstima. I dao sam joj obećanje, kada mi ti padneš šaka, kraljice, tebe ću isto naučiti šta je bol. Ovim rukama, ovim prstima...
– Rizično – reče tiho Bonhart. – Vrlo je rizično, gos’n Rjense, što iritirate moju devojčicu i pretite joj. Ona je osvetoljubiva, zapamtiće vam to. Ponavljam, držite dalje svoje ruke, prste i sve druge delove tela.
– Dosta – preseče Skelen ne spuštajući radoznao pogled s Ciri. – Prestani, Bonharte. I ti, Rjense, obuzdaj se. Ukazao sam ti milost, ali mogu da se predomislim i naredim da te opet vežu za nogare stola. Sedite obojica. Popričajmo kao kulturni ljudi. Utroje, u tri para očiju. Kako mi se čini, imamo o čemu da pričamo. A predmet razgovora ćemo zasad staviti pod stražu. Gos’n Silifante!
– Samo, dobro mi je čuvajte – Bonhart uruči Silifantu kraj lanca. – Kao oko u glavi.
*
Kena se držala postrance. Naravno, htela je da vidi devojku o kojoj se toliko bruji u poslednje vrerne, ali je osetila čudno gnušanje prema guranju u masu što je okruživala Haršejma i Silifanta, koji su vodili zagonetnog zarobljenika do stuba na majdanu.
Svi su se okupljali, gurali, posmatrali. Pokušali su čak da opipaju, gurnu, trgnu. Devojka je hodala ravnodušno, malo je šepala, ali je glavu držala visoko. „Tukao ju je”, pomisli Kena. “Ali nije je slomio.”
– Znači, to je ta Falka...
– Devojčica je, nije odrasla još!
– Devojčica, tfu! Glavorezac!
– Vele da je zver posekla šest momaka u areni u Klaremontu...
– A koliko ih je tek pre toga... Ðavolica... ‘
– Vučica!
– A kobila, kakva kobila, pogledajte. Konj krasne krvi... A onamo, na Bonhartovom sedlu, kakav mač... Ha... Divota!
– Ostavi – planu Dakre Silifant. – Ne diraj! Kud ćete šapama na tuđe stvari? Ni devojku ne pomerajte, ne pipajte, ne gledajte je s gađenjem i ne vređajte! Pokažite malo saosećanja! Ne znamo da li ćemo u zoru morati da je kaznimo. Neka bar do tog časa spozna mir.
– Ako devojka mora da umre – isceri zube Ciprijan Frip mlađi – onda da joj osladimo život i dobro joj ugodimo? Stavimo je na seno i karamo?
– Nego! – zakikota se Kabernik Turent – Mogli bismo! Pitajmo Sovu da li smemo...
– Ja vam kažem da ne smete! – preseče Dakre. – Vi samo na jedno mislite, gluperde napaljene! Rekao sam, ostavite devojku na miru. Andrese, Stigvarde, stanite tu pored nje. Ne ispuštajte je iz vida, ni korak se ne odaljavajte. Onog ko se približi – udri!
– I jest mi nešto! – reče Frip. – Baš nas briga, svejedno nam je. Hajte, momci, idemo u senik, meštani ovna i svinjče peku za gozbu. Danas je ipak ravnodnevica, praznik. Dok gospoda
polemišu, mi možemo da slavimo.
– Haj’mo! Izvuci, Dede, neku flašu iz sanduka. Da zalijemo! Može, gos’n Silifante? Gos’n Haršejme? Praznik je danas, ionako nećemo spavati.
– Paradne ideje! – namršti se Silifant. – Gozbe i piće im u glavi! A ko će ovde ostati da pomogne devojci da se brani i da odjuri kad gos’n Stefan vikne?
– Ja ću ostati – reče Neratin Ceka.
– I ja – reče Kena.
Dakre Silifant ih pogleda ozbiljno. Konačno mahnu rukom u znak odobravanja. Frip i kompanija se zahvališe neskladnim pokretom.
– Ali oprezno tamo na toj proslavi! – upozori Ola Haršejm. – Devojke ne dirajte, inače će seljaci nekog da izbodu vilama u slabo mesto!
– Velika stvar! Ideš s nama, Hloe? A ti, Kena? Nisi se predomislila?
– Ne. Ostaću.
*
– Ostavili su me kraj stuba, na lancu, vezanih ruku. Čuvalo me je dvoje. A dvoje udaljenih odatle bez pauze je zveralo, posmatralo. Visoka i pristojna devojka. I muškarac ženskastog izgleda i pokreta. Čudni neki.
Mačka koja je sedela nasred izbe zevnula je široko, bilo joj je dosadno jer je izmučeni miš prestao da bude zabavan. Visogota je ćutao.
– Bonhart, Rjens i taj Skelen-Sova su i dalje razgovarali u kolibi. Nisam znala o čemu. Mogla sam da očekujem najgore, ali bila sam rezignirana. Još jedna arena? Ili će me jednostavno ubiti? A neka, mislila sam, neka se i to konačno završi.
Visogota je ćutao.
*
Bonhart uzdahnu.
– Ne gledaj me popreko, Skelene – ponovi. – Hteo sam jednostavno da zaradim. Smatraš da mi je vreme za penziju, da sedim na verandi, da gledam golubove. Davao si mi za Pacovčicu sto florena i isključivo si je hteo mrtvu. To me je nagnalo na razmišljanje. Koliko ta gđica zapravo može da vredi, pomislio sam. I prokljuvio sam da je sigurno manje vredna ako je ubijem ili predam nego kad bih je zadržao. Stari princip ekonomije i trgovine. Vrednost robe kao što je ona stalno raste. Možemo da se cenkamo...
Sova nabora nos kao da je u okolini nešto zasmrdelo.
– Iskren si, Bonharte, do bola. Ali pređi na stvar. Na objašnjenja. Bežiš s devojkom po celom Ebingu i odjednom se pojaviš i tumačiš ekonomske principe. Objasni šta se desilo.
– Šta tu ima da se objasni – osmehnu se ulizički Rjens. – Gos’n Bonhart je jednostavno ukapirao ko je zaista devojka. I koliko je vredna.
Skelen ga ne udostoji pogleda. Gledao je u Bonharta, u njegove riblje oči lišene izraza.
– Tu dragocenu devojku – procedi – taj vredan plen koji će mu zagarantovati penziju, gura u arenu u Klaremontu i naređuje joj da se bori na život i smrt. Rizikuje njen život iako je živa toliko vredna. Kako to, Bonharte? Nešto mi se tu ne slaže.
– Da je umrla u toj areni – Bonhart nije spustio pogled – to bi značilo da ništa nije vredela.
– Shvatam – Sova lagano namršti obrve. – Ali umesto da odvedeš devojku u sledeću arenu, doveo si je kod mene. Zbog čega, ako smem da pitam?
– Ponavljam – iskrivi se Rjens. – Ukapirao je ko je ona.
– Promućurni ste, gos’n Rjense – Bonhart se istegnu tako da su zapucketali zglobovi. – Pogodili ste. Da, istina je da je devojka školovana u Kaer Morhenu bila u vezi s još jednom zagonetkom. U Gesou, tokom napada na plemkinju, devojka je razvezala jezik. Kao da je ona navodno važna i titulisana, da je baronica za nju niko i ništa i da mora da joj se klanja. Pomislim u sebi, onda je ova Falka barem neka grofica. Zanimljivo. Prvo: veštica. Da li se često viđaju veštice? Drugo: u bandi Pacova. Treće: carski koroner lično juri za njom od Korata do Ebinga i naređuje da je usmrte. A uz sve to... plemkinja nekog visokog roda. Ha, mislim se, trebalo bi devojku najzad pitati ko je ona zaista.
Ućutaše na tren.
– U početku – obrisa nos manžetnom – nije htela da govori. Mada sam molio. Rukom, nogom, bičem sam molio. Nisam hteo da je nagrdim... Ali, na sreću, naišao je cirulik{29} sa alatom za vađenje zuba. Vezao sam je za stolicu...
Skelen čujno obliza pljuvačku. Rjens se osmehnu. Bonhart pogleda manžetnu.
– Sve mi je kazala, pre... Čim je videla instrumente. Zubarska klešta i žilete. Smesta je postala pričljivija. Ispostavilo se da je...
– Kneginjica Cintre – reče Rjens gledajući u Sovu. – Naslednica trona. Kandidatkinja za ženu cara Emhira.
– Što mi gos’n Skelen nije izvoleo reći – iskrivi usta lovac na nagrade. – Samo je naredio da je ubijem, nekoliko puta je to naglasio. Da je odmah i bez milosti ubijem! Kako to, gos’n Skelene? Da ubijem kraljicu? Buduću suprugu svoga cara? I ako je verovati glasinama, čim stane na oltar s njom, odmah će biti proglašena velika amnestija?
Izgovarajući svoju besedu, Bonhart je bušio Skelena pogledom. Ali carski koroner nije spuštao pogled.
– Eto – nastavi lovac – nastala je zbrka. Stoga sam, iako s tugom, odustao od svojih planova u pogledu te veštice-kneginjice. Doveo sam celu tu zbrku ovde, kod gos’n Skelena. Da popričamo, rešimo... Ta zbrka je previše za jednog Bonharta...
– Vrlo pametan zaključak – reče nešto skikljivo ispod Rjensovog pazuha. – Vrlo pametan zaključak, gos’n Bonharte. To što ste uhvatili, gospodo, to je previše za obojicu. Na vašu sreću, još uvek imate mene.
– Šta je to? – Skelen skoči iz stolice. – Šta je to, dođavola?
– Moj gospodar, čarobnjak Vilgeforc – Rjens izvuče ispod pazuha malecnu srebrnu kutiju. – Tačnije, glas mog gospodara koji dopire iz ove magične sprave zvane ksenogloz.
– Pozdrav svima – reče kutija. – Šteta što mogu samo da vas čujem, ali teleprojekciju ili teleportaciju mi ne dozvoljavaju neprekidne obaveze.
– Majku mu, samo je još ovaj nedostajao – promrmlja Sova. – Ali mogao sam da pretpostavim. Rjens je previše glup da bi delao sam i na svoju ruku. Mogao sam da naslutim da sve vreme čamiš negde u mraku, Vilgeforce. Kao stari debeli pauk, čamiš u tami i čekaš da se zatrese paučina.
– Kakvo slikovito poređenje.
Skelen frknu.
– Ne zamazuj nam oči, Vilgeforce. Služiš se Rjensom i njegovom kutijicom ne radi gomile obaveza, već iz straha od armije čarobnjaka, tvojih starih drugova iz Kaptola koji skeniraju ceo svet u potrazi za tragovima magije s tvojim algoritmom. Kada bi pokušao s teleportacijom, ulovili bi te za tren oka.
– Kakvo izvanredno znanje.
– Nismo se predstavili – Bonhart se vrlo teatralno nakloni pred srebrnom kutijicom. – Sigurno po vašoj naredbi i uz vašu punomoć, gospodine čarobnjače, gospodičić Rjens obećava devojci mučeništvo? Ne grešim? Dajem reč, ta devojka iz sekunde u sekundu postaje sve važnija. Ispostavlja se da je svima potrebna.
– Nismo se predstavili – reče iz kutijice Vilgeforc. – Ali ja vas znam, Leo Bonharte, začudili biste se koliko dobro. A devojka je svakako važna. Ipak je ona Lavić iz Cintre, Drevna krv. Prema Itlininom proročanstvu, njeni potomci će u budućnosti vladati svetorn.
– Zbog toga vam je toliko potrebna?
– Meni je potrebna saino njena placenta. Posteljica. Kada uzmem iz nje posteljicu, ostatak možete uzeti. Šta ja to čujem tamo, neko frktanje? Neke uzdahe i brektanja pune gađenja? Čije? Bonhartove, koji svakodnevno muči devojku na zverske načine, fizički i psihički? Stefana Skelena, koji po naredbi izdajnika i špijuna hoće da ubije devojku? Ha?
*
„Prisluškivala sam ih”, prisećala se Kena dok je ležala na krevetu s rukama podmetnutim pod vrat. „Stajala sam iza ugla i osećala. Kosa mi se ježila. Na celom telu. Odmah sam shvatila groznu zbrku u koju sam upala.”
*
– Da, da – razleže se iz ksenogloza – izdao si svoga cara, Skelene. Bez dvoumljenja i pri prvoj prilici.
Sova frknu ravnodušno.
– Optužba za izdaju iz usta takvog veleizdajnika kao što si ti, Vilgeforce, to je vrlo velika stvar. Osećao bih se počastvovano da tvoje reči ne smrde na jeftinu šalu.
– Ja te ne optužujem za izdaju, Skelene, ja ismevam tvoju naivnost i nesposobnost u izdaji. Za koga izdaješ svo
g vladara? Za kneževe Ardala ep Dahija i De Veta, rođene u njihovom bolesnom ponosu, ponižene time što je car odbacio njihove kćeri planirajući brak sa Cintrijkom. A oni su računali da će se iz njihovog roda razviti nova dinastija, da će njihove porodice biti prve u carstvu, da će se brzo uzdići čak i iznad trona! Emhir ih je jednim pokretom lišio te nade, a onda su oni rešili da promene tok istorije. Nisu još spremni za naoružanu pobunu, ali ipak mogu da ubiju devojku koju je Emhir stavio ispred njihovih kćeri. Naravno, sopstvene ručice neće da kaljaju, te su našli najamnog razbojnika, Stefana Skelena, koji pati od prevelike ambicije. Kako je bilo, Skelene? Nećeš da nam ispričaš?
– Zašto? – viknu Sova. – I kome? Pa ti kao i obično sve znaš, veliki vraču! Rjens kao i obično ništa ne zna i tako treba da ostane, a Bonharta to uopšte ne zanima...
– A ti, kako sam to već istakao, nemaš čime da se hvališ. Kneževi su te kupili obećanjima, ali previše si pametan da ne shvatiš da ne treba da se petljaš sa gospodičićima. Danas si im potreban kao oruđe da ubiju Cintrijku, a sutra će se rešiti tebe jer si skorojević niskog roda. Obećali su ti u novom carstvu radno mesto Vatjea de Ridoa? Verovatno ni sam u to ne veruješ, Skelene. Vatje im je veoma potreban, ali nezavisno od prevrata, tajne službe ostaju uvek iste. Tvojim rukama žele samo da ubijaju, a Vatje im treba kako bi zavladali aparatom bezbednosti. Osim toga, Vatje je vikont, a ti niko i ništa.
– Tačno – napući usne Sova. – Previše sam pametan da to ne primetim. Znači, sada po redosledu treba da izdam Ardala ep Dahija i da stanem uz tebe, Vilgeforce? Na to ciljaš? Ali ja nisam barjak na kuli! Podržavam interese revolucije, ali iz ubeđenja i ideja. Treba okončati autokratsku tiraniju, sprovesti konstitucionalnu monarhiju, a posle nje demokratiju...
– Šta?
– Vladavina naroda. Ustrojstvo u kome će narod vladati. Svi stanovnici svih staleža, preko najsposobnijih i najpoštenijih predstavnika izabranih na poštenim izborima...
Lastavičja Kula Page 37
