Gospodarica Jezera

by Andrzej Sapkowski

  – Ris-Run u Nazairu. Onda, do skorog viđenja, gos’n Vilgeforce... Do skorog viđenja!

  – Kada veštac dospe tamo – zasikta Keira Mec – zateći će ruševine koje više neće ni vonjati na paljevinu.

  – Ni na leš – osmehnu se šarmantno Sabrina Glevisig.

  – Bravo, gđice Fringila – klimnu glavom Šila de Tankarvil, gestom koji Fringila nikada ne bi očekivala od slavne čarobnice. – Savršeno odrađen posao.

  Fringila klimnu glavom.

  – Bravo – ponovi Šila. – Preko tri meseca u Tusenu... Ali sigurno je vredelo.

  Fringila Vigo pređe pogledom preko čarobnica koje su sedele za stolom. Preko Šile, Filipe, Sabrine Glevisig. Preko Keire Mec, Margarite Lo Antij i Tris Merigold. Preko Frančeske Findaber i Ide Emean, čije oči, uokvirene intenzivnom vilenjačkom šminkom, apsolutno ništa nisu iskazivale. Preko Asire var Anahid, čije su oči iskazivale nemir i brigu.

  – Vredelo je – prizna.

  Apsolutno iskreno.

  *

  Nebo je iz tamnoplavog polako prešlo u crno. Ledeni vihor duvao je kroz vinograde. Geralt skopča vučetinu i obavi vrat vunenim šalom. Osećao se odlično. Ispunjena ljubav, kao i obično, uzdizala ga je navrh fizičke, psihičke i moralne snage, obrisala trag svakojakih sumnji, a misao načinila bistrom i živahnom. Žalio je samo što će duže biti lišen te čarobne panacee{53}.

  Glas Rejnarta de Bua-Fresnea trže ga iz zamišljenosti.

  – Sprema se rđavo vreme – kaza vitez lutalica, gledajući ka istoku, odakle je naletala bura. – Požurite. Ako sa ovim vetrom dođe sneg, ako vas uhvati na prevoju Melor, naći ćete se u klopci. U tom slučaju, molite se svim bogovima koje štujete, koje znate i o kojima ste čuli, da se sneg otopi.

  – Shvatamo.

  – Tokom prvih dana vodiće vas Sansretur, držite se reke. Proći ćete kraj traperske faktorije{54}, stići ćete do mesta na kom se u Sansretur uliva desna pritoka. Ne zaboravite: desna. Njen tok će vam ukazati put na prevoj Melor. A kada, božanskom voljom, savladate Melor, nemojte se brzo radovati, pred vama će još biti prevoji Sonmersi i Morblan. Kada savladate oba, izaći ćete na dolinu Sudut. Sudut ima toplu mikroklimu, skoro kao Tusen. Da nije bedno zemljište, tamo bi sadili vinovu lozu.

  Zaćuta, postiđen od prekornih pogleda.

  – Razumem – frknu. – Vratiću se na stvar. Na izlazu iz Suduta nalazi se gradić Karavista. Tamo živi moj rođak, Gi de Bua-Fresne. Posetite ga i pozovite se na mene. Ako se ispostavi da je rođak umro ili poblesavio, zapamtite, pravac vašeg daljeg puta je ravnica Mag Deira, dolina reke Silte. Odatle, Geralte, možeš da pratiš mapu koju ti je iscrtao gradski kartograf. Kada smo već kod kartograra, ne pojmim baš zašto si ga ispitivao o nekakvim zamkovima...

  – Zaboravi na to, Rejnarte. To se nije zbilo. Ništa nisi čuo, ništa nisi video. Makar te i na muke stavili. Shvataš?

  – Shvatam.

  – Jahač – upozori Geralt, kontrolišući ajgira koji je đipao. – Jahač juriša galopom ka nama iz pravca palate.

  – Ako je jedan – isceri se Angulema, gladeći sekiricu zakačenu za sedlo – onda je mali problem.

  Ispostavilo se da je jahač Neven koji je jurio koliko ga konj nosi. Začudo, konj je bio Pegaz, pesnikov jalovac koji nije voleo i nije navikao da skače.

  – Deder – kaza trubadur, zadihan kao da je on nosio jalovca, a ne jalovac njega. – Pa, uspeo sam. Bojao sam se da vas neću uhvatiti.

  – Samo nemoj da kažeš da ipak ideš sa nama.

  – Ne, Geralte – Neven spusti glavu – ne idem. Ostajem ovde, u Tusenu, sa Lasicom. Odnosno, sa Anrijetom. Ali nisam mogao da se ne pozdravim sa vama. Da vam ne poželim srećan put.

  – Zahvali kneginji za sve. I izvini se u naše ime što smo otišli tako iznenada i bez pozdrava. Objasni joj nekako.

  – Dali ste vitešku zakletvu i to je to. Svako će u Tusenu to razumeti, uključujući i Lasicu. A ovde... Evo vam. Neka to bude moj doprinos.

  – Nevene – Geralt uze od pesnika tešku vreću. – Ne patimo od nedostatka novca. Nije potrebno.

  – Neka to bude moj doprinos – ponovi trubadur. – Pare uvek dobro dođu. A osim toga, nisu moje, uzeo sam te dukate iz privatne Lasičine škatulje. Što me tako gledate? Ženama novac nije potreban. A i zašto bi bio? Ne piju, ne kockaju se, ma majku mu bre – one su žene. Pa, ostajte zdravo! Odlazite, jer ću se rasplakati. A kada se sve završi, naletite u Tusen kada se budete vraćali da mi sve ispričate. I hoću da zagrlim Ciri. Obećavaš, Geralte?

  – Obećavam.

  – Deder, zdravo.

  – Čekaj – Geralt okrenu konja, približi se Pegazu, krišom izvuče pismo ispod pazuha. – Postaraj se da ovo pismo stigne kod...

  – Fringile Vigo?

  – Ne. Dajkstre.

  – Šta ti je, Geralte? A kako misliš da ja to učinim?

  – Pronađi način. Znam da ćeš uspeti. A sada zbogom. Odi da te poljubim, stara budalo.

  – Daj 'vamo njušku, druže. Očekujem vas.

  Posmatrali su ga dok je odlazio, videli su kako kaska prema Bukleru.

  Nebo se mračilo.

  – Rejnarte – veštac se okrenu na sedlu. – Hajde s nama.

  – Ne, Geralte – odgovori ubrzo Rejnart de Bua-Fresne. – Ja jesam lutalica. Ali nisam lud.

  *

  U velikoj dvorani sa stubovima zamka Montekalvo vladalo je ne uobičajeno uzbuđenje. Svetlo-tamne kontraste svećnjaka koji obično tu dominiraju zamenila je mlečna svetlost velikog magičnog ekrana. Slika na ekranu je podrhtavala, treptala, nestajala, pojačavajući uzbuđenje i napetost. I nervozu.

  – Ha – kaza Filipa Ejlhart, zverski se osmehujući. – Šteta što ne mogu da budem tamo. Dobro bi mi došlo malo akcije. I malo adrenalina.

  Šila de Tankarvil pogleda je resko, ništa nije kazala. Frančeska Findaber i Ida Emean činima stabilizovaše ekran i uvećaše ga tako da je zauzimao ceo zid. Videle su jasne crne vrhove planina na pozadini granitnog neba, zvezde koje se odbijaju na površini jezera, mračan i rogljast masiv zamka.

  – I dalje nisam sigurna – progovori Šila – da li je bila greška poveriti vođstvo nad grupom udarnoj Sabrini i mladoj Mec. Keiri su na Tanedu polomili rebra, možda bi htela da se sveti. A Sabrina... Eh, ona malo previše voli akciju i adrenalin. Zar ne, Filipa?

  – Već smo razgovarale o tome – preseče Filipa, a glas joj je bio kiseo poput marinade od šljiva. – Ustanovile smo što je trebalo da se ustanovi. Niko neće biti ubijen bez preke potrebe. Sabrinina i Keirina grupa će ući u Ris-Run tiho kao miševi, na prstićima, pst-pst. Vilgeforca će uzeti živog, bez ijedne ogrebotine, bez ijedne masnice. Ustanovile smo to. Mada ja i dalje smatram da bi trebalo dati primer. Kako bi se ti malobrojni, tamo, u zamku, koji prežive tu noć, do kraja života budili sa vriskom, kada im u san dođe ta noć.

  – Osveta je – reče oporo čarobnica iz Kovira – užitak za prosečne, slabe i sitničave umove.

  – Možda – složi se Filipa naizgled ravnodušnim osmehom. – Ali ipak ne prestaje da bude užitak.

  – Manimo se toga – Margarita Lo Antij podiže pehar penušavog vina. – Predlažem da nazdravimo gđici Filipi Vigo, zahvaljujući čijim naporima je Vilgeforcovo skrovište otkriveno. Zaista, Fringila, valjano i uzorno ste to obavili.

  Fringila se nakloni, odgovarajući na salutiranja. U Filipinim crnim očima spazila je nešto poput podsmeha, u azurnom pogledu Tris Merigold bila je mrskost. Frančeskine i Šiline osmehe nije mogla da dešifruje.

  – Počinje – kaza Asire var Anahid, pokazujući na začaranu viziju.

  Smestile su se udobnije. Kako bi bolje videla, Filipa činima priguši svetla.

  Videle su kako se od stena otkidaju brzi crni oblici, nečujni i okretni poput slepih miševa. Kako iskošenim letom sleću na grudobrane i mašikule zamka Ris-Run.

  – Ima sigurno vek – promrmlja Filipa – kako nisam imala metlu među nogama. Još malo pa ću zaboraviti kako se leti.

  Šila, zagledana u viziju, utiša je nestrpljivim siktanjem.

  Na prozorima crnog kompleksa zamka kratko blesnu plame
n. Jedan, drugi, treći. Znale su šta je to. Zamandaljena vrata i reze razleteše se u cepke pod udarom loptastih munja.

  – Unutra su – progovori tiho Asire var Anahid, jedina koja nije posmatrala viziju na ekranu, već je bila zagledana u kristalnu kuglu na stolu. – Udarna grupa je unutra. Ali nešto nije u redu. Nije onako kako bi trebalo da bude...

  Fringila oseti kako joj krv iz srca protiče do abdomena. Ona je već znala šta nije onako kako bi trebalo da bude.

  – Gđica Glevisig – Asire ponovo podnese izveštaj – otvara direktni komunikator.

  Prostor među stubovima dvorane najednom zasija, u materijalizujućem ovalu ugledaše Sabrinu Glevisig u muškoj odeći, kose privezane na čelu šifonskom ešarpom, lica zacrnjenog prugama maskirne boje. Iza leđa čarobnice videli su se ružni kameni zidovi, na njima mnoštvo dronjaka koji su nekada bili tapiserije.

  Sabrina ispruži ka njima ruku na kojoj je bila navučena rukavica, sa koje su visile duge rese paučine.

  – Samo toga – kaza, gestikulirajući žustro – ovde ima u izobilju! Samo toga! Sto mu gromova, kakva glupost... Kakva blamaža...

  – Jasnije, Sabrina!

  – Šta jasnije? – vrisnu čarobnica iz Kedvena. – Šta ovde može biti jasnije? Ne vidite? Ovo je zamak Ris-Run! Prazan je! Prazan i grozan! Ovo je prokleta, prazna ruševina! Ovde nema ničega! Ničega!

  Iznad Sabrininog ramena pomoli se Keira Mec, sa maskirnim crtežom na licu izgledala je kao đavo iz pakla.

  – U ovom zamku – potvrdi smireno – nema i nije bilo nikoga. Već nekih pedeset godina. Već pedeset godina ovde nije bilo žive duše, ne računajući paukove, pacove i šišmiše. Izvršili smo desant na potpuno pogrešno mesto.

  – Jeste li proverile da to nije možda iluzija?

  – Smatraš nas decom, Filipa?

  – Slušajte obe – Filipa Ejlhart nervozno pročešlja kosu prstima. – Kažite najamnicama i polaznicama da je to bila vežba. Platite im i vratite se. Smesta se vratite. I dobra faca, čujete li? Napravite dobru facu!

  Oval komunikatora se ugasi. Ostala je samo slika na zidnom ekranu. Zamak Ris-Run na pozadini crnog neba svetlucavog od zvezda. I jezero u kom su se zvezde odbijale.

  Fringila Vigo je posmatrala vrh stola. Osetila je kako će pulsirajuća krv ubrzo da joj raznese obraze.

  – Ja... zaista – kaza najzad, ne mogavši više da podnese ćutnju koja je gospodarila u dvorani sa stubovima zamka Montekalvo. – Ja... Zaista ne razumem...

  – A ja razumem – reče Tris Merigold.

  – Taj zamak... – kaza Filipa utonula u misli. – Taj zamak... Ris-Run... Moraćemo ga uništiti. Srušiti do temelja. A kada o celoj ovoj aferi počnu da se sastavljaju legende i bajke, moraćemo da ih podvrgnemo pažljivoj cenzuri. Da li razumete na šta mislim?

  – Vrlo dobro – klimnu glavom Frančeska Findaber, koja je ćutala do tada. Ida Emean, takođe ćutljiva, dozvoli sebi višeznačno frktanje.

  – Ja... – Fringila Vigo je i dalje bila kao ošamućena. – Ja zaista ne shvatam... Kako se to moglo dogoditi...

  – Oh – kaza nakon veoma dugog ćutanja Šila de Tankarvil. – Nije to ništa, gđice Vigo. Niko nije savršen.

  Filipa frknu tiho. Asire var Anahid uzdahnu i podiže pogled ka plafonu.

  – Na kraju krajeva – dodade Šila, pućeći usne – svaka od nas je to jednom doživela. Svaku od nas koje ovde sedimo neki muškarac je prevario, iskoristio i izvrgao ruglu.

  “Ich liebe dich, mich reizt deine schöne Gestalt;

  Und bist du nicht willig, so brauch’ ich Gewalt!”

  “Mein Vater, mein Vater, jetzt fasst er mich an,

  Erlkönig hat mir ein Leids getan!”

  Sve je nekada bilo, sve se već nekada dogodilo. I sve je već

  nekada bilo opisano.

  Visogota iz Korvoa

  Peto poglavlje

  Podne je spustilo na šumu žegu i sparinu, a glatka površina jezera, još donedavno tamna poput žada, usplamtela je zlatnom bojom i zableštala refleksima. Ciri je morala da zakloni oči dlanovima, blesak koji se odbijao o vodu zaslepljivao ju je, budio joj bol u zenicama i slepoočnicama.

  Prošla je kroz priobalno rastinje, uterala Kelpi u jezero, tako duboko da je voda dosezala do kobilinih kolena. Voda je bila toliko prozračna da je u senci konja, čak i s visine sedla, Ciri mogla da vidi šareni mozaik dna, jezerske školjke i talasastu, perjastu vodenu travu. Videla je malog raka, kako dostojno korača među kamenčićima.

  Kelpi zarza. Ciri trznu vođice i izađe u plićak, ali ne na samu obalu, jer je ona bila peskovita i prekrivena kamenjem, a to je isključivalo brzo jahanje. Poterala je kobilu samom ivicom vode, kako bi mogla da ide po tvrdom šljunku dna. I gotovo odmah je krenula u kas, u kome je Kelpi bila vešta poput prave kasačice, uvežbana za bričku i lando, a ne za sedlo. Ali uskoro je utvrdila da je kas previše spor. Udarom pete i vriskom primora kobilu na galop. Jurile su kroz brizgotine vode što su letele naokolo, svetlucajući na suncu kao kapi istopljenog srebra.

  Nije usporila ni kada je ugledala kulu. Letela je oštro, tako oštro da bi običan konj sigurno pao. Ali u Kelpinom dahu nije progovarao ni najmanji brektaj, a njen galop je neprestano bio lak i neusiljen.

  Uletela je u dvorište u punoj brzini, s hukom kopita, zarila kobilu tako da su potkovice na časak klizale po pločniku uz otegnutu škripu. Zaustavila se tik pred vilenjakinjama koje su čekale ispod kule. Odmah ispred njihovih noseva. Osetila je satisfakciju, jer su dve od njih, obično nepomične i ravnodušne, sada mimovoljno ustuknule.

  – Ne plašite se – frknu. – Neću naleteti! Možda ako bih to htela.

  Vilenjakinje su brzo došle sebi, njihova lica je ponovo oplemenio spokoj, u oči se vratila nehajna nonšalantnost.

  Ciri skoči, možda pre skliznu sa sedla. U pogledu joj je bio izazov.

  – Bravo – kaza svetlokosi vilenjak trouglastog lica, pomolivši se iza senke pod arkadom. – Lepa predstava, Loc’hlaith.

  Onda ju je isto tako pozdravio. Kada je ušla u Lastavičju kulu i našla se usred proleća u cvatu. Ali to je bilo davno i takve stvari su potpuno prestale da ostavljaju utisak na Ciri.

  – Nisam ja nikakva Gospodarica Jezera – zareža. – Ja sam ovde zatvorenik! A vi ste stražari! I nema potrebe da govorimo uvijeno!

  – Izvoli! – baci jednoj od vilenjakinja vođice. – Konja treba istimariti. Napojiti, kada se ohladi. Uopšte, treba se pobrinuti za njega!

  Svetlokosi vilenjak se lagano osmehnu.

  – U stvari – reče, gledajući kako vilenjakinje bez reči odvode kobilu u staju. – Ti si ovde nepravedno zatvorena, a one su stroge stražarke. To je očigledno.

  – Milo za drago! – podboči se, protrlja nos i smelo ga pogleda u oči, koje su bile bledoplave kao akvamarin i vrlo prijatne. – Tretiram ih isto kao i one mene! A zatvor je zatvor!

  – Zadivljuješ me, Loc’hlaith.

  – A ti me tretiraš kao da sam glupa. Čak se nisi ni predstavio.

  – Izvinjavam se. Ja sam Krevan Espan ep Kaomhan Maha. Ja sam, ako znaš šta to znači, Aen Saevern.

  – Znam – pogleda ga s divljenjem, koje nije uspela da sakrije na vreme. – Znalac. Vilenjački čarobnjak.

  – Može se i tako nazvati. Radi zgode, koristim alijas Avalak’h, i tako mi se možeš obraćati.

  – Ko ti je rekao – natmuri se – da uopšte imam želju da ti se obraćam? Znalac ili ne, ti si stražar, a ja...

  – Zatvorenik – dovrši sarkastično. – Pomenula si. Pritom, zatvorenik koji je rđavo tretiran. Sigurno si prisiljena da jašeš po okolini, mač na leđima nosiš kao kaznu, isto kao i tu elegantnu i dosta skupu odeću, toliko otmeniju i čistiju nego što je bila ona u kojoj si se pojavila. Ali i pored tih strašnih uslova, ne predaješ se. Revanširaš se za pretrpljenu nepravdu pomoću osornosti. Takođe, sa velikom odvažnošću i žarom lomiš ogledala koja su umetnička dela.

  Ciri se zacrvene. Veoma ljuta na sebe.

  – Oh – reče on brzo. – Možeš da udaraš koliko duša ište, na kraju krajeva to su samo predmeti, šta ima veze što su izrađeni pre sedamsto godina. Hoće
š li da prošetaš sa mnom obalom jezera?

  Vetar koji se podigao malo je olakšao žegu. Osim toga, veliko drveće i kula davali su senku. Voda u zalivu bila je mutnozelene boje, gusto pokrivena lišćem žutih lokvanja i posuta žutim kuglicama cveća, izgledala je gotovo kao livada. Barske koke, gačući i klimajući crvenim kljunovima, živahno su kružile među lišćem.

  – To ogledalo... – promumla Ciri, rovareći potpeticom mokar šljunak. – Izvinjavam se zbog toga. Ražestila sam se. To je sve.

  – Ah.

  – One me nipodaštavaju. Te vilenjakinje. Kada im govorim nešto, prave se da ne razumeju. A kada one govore meni, rade to namerno tako da ja ne bih razumela. Ponižavaju me.

  – Savršeno govoriš našim jezikom – objasni smireno. – Ali to je ipak strani jezik za tebe. Osim toga, ti koristiš hen linge, a one elilon. Razlike nisu velike, ali postoje.

  – Tebe razumem. Svaku reč.

  – Ja u razgovoru sa tobom koristim hen linge. Jezik vilenjaka tvog sveta.

  – A ti? – okrenu se. – Sa kog si ti sveta? Ja nisam dete. Dovoljno je noću pogledati uvis. Nema nijednog sazvežđa od onih koje znam. Ovaj svet nije moj. Ovo nije moje mesto. Ušla sam ovde slučajno... I hoću da izađem odavde. Da odem.

  Sagnula se, podigla kamen, načinila pokret kao da je želela nepromišljeno da ga baci u jezero, prema kokama koje su plivale, ali je od njegovog pogleda odustala od namere.

  – Pre no što pređem jednu staju – kaza, ne krijući ogorčenost – već sam na jezeru. I vidim ovu kulu. Bez obzira na koju stranu pođem, kako se okrećem, uvek je tu jezero i ta kula. Uvek. Nema načina da se udaljim od nje. Znači da je ovo zatvor. Gore je od podruma, ili tamnice, gore je od odaje sa zamandaljenim prozorom. Znaš li zašto? Jer više ponižava. Elilon ili ne, ljuti me kada me ismevaju i pokazuju omalovažavanje. Da, da, nemoj da kolutaš očima. I ti si me omalovažio, i ti me ismevaš. I čudiš se što sam besna?

  – U stvari, čudim se – široko otvori oči – neizmerno.

  Uzdahnula je i slegla ramenima.