Gospodarica Jezera

by Andrzej Sapkowski

  Ciri je opčinjeno gledala u terasice, u male tornjeve, slične cvetovima lokvanja, koji su štrčali iz vode, u mostove koji su visili nad rekom kao poluvenci bršljana, u stepenice, u stepenike, balustradice, u arkade i klaustre, u peristile, u kolumne i kolumnice, kupole i kupolice, u vitke pinakle i kule koje su podsećale na špargle.

  – Tir na Lija – Avalak’h kaza tiho.

  Što su bili bliži, to je lepota tog mesta jače obuhvatala srce, snažnije stiskala grlo, činila da se suze nakupljaju u uglovima očiju. Ciri je gledala u fontane, u mozaike i terakote, u rezbarije i spomenike. U šupljikave konstrukcije čiju namenu nije shvatala. I u takve za koje je bila sigurna da ničemu nisu služile. Osim za estetiku i harmoniju.

  – Tir na Lija – ponovi Avalak’h. – Jesi li videla nekada nešto slično?

  – Dakako – pobedi stisak grla. – Videla sam jednom ostatke nečeg sličnog. U Seravedu.

  Sada je pao red na vilenjaka da dugo ćuti.

  *

  Prešli su na drugu obalu reke preko lučnog šupljikavog mosta koji je odavao utisak tako krhkog da se Kelpi dugo nećkala i brektala pre nego što se odvažila da zakorači na njega.

  Iako iznervirana i napeta, Ciri se budno osvrtala, ne hoteći ništa da propusti, nijedan prizor koji je nudilo bajkovito mesto Tir na Lija. Kao prvo, radoznalost ju je gotovo žarila, kao drugo, nije prestajala da misli o begu i budno je tražila priliku.

  Na mostovima i terasama, u alejama i peristilima, na balkonima i klaustrima videla je dugokose vilenjake kako prolaze, u tesnim kožusima i kaputima, prošivenim fantastičnim lisnatim motivima. Videla je isfrizirane i oštro našminkane vilenjakinje u lepršavim haljinama ili odelima koja su podsećala na muška.

  Pred portikom jedne od palata dočekao ih je Eredin Break Glas. Po njegovoj kratkoj naredbi naokolo se zavrvelo od malih, u sivo odevenih vilenjakinjica, koje su se brzo i u tišini pobrinule za konje. Ciri ih je pomalo začuđeno posmatrala. Avalak’h, Eredin i svi drugi vilenjaci koje je dotad srela bili su neobično visokog rasta, da bi im pogledala u oči, morala je da zabaci glavu. Sive vilenjakinjice bile su dosta niže od nje. Druga rasa, pomisli. Rasa slugu. Čak i ovde, u bajkovitom svetu, mora postojati neko ko dirinči za lenštine.

  Uđoše u palatu. Ciri uzdahnu. Bila je prestolonaslednica kraljevske krvi, u palatama je vaspitavana. Ali takav mermer i malahit, štuko, parket, takve mozaike, ogledala i svećnjake nikada nije videla. U toj blistavoj unutrašnjosti palate osećala se loše, nelagodno, ne na pravom mestu, prašnjava, znojava i prljava nakon puta.

  Avalak’ha, za razliku od nje, uopšte nije bilo briga. Otresao je rukavicom pantalone i čizme, zanemarujući činjenicu da prašina pada na ogledala. Zatim je gospodarski bacio rukavice vilenjakinjici savijenoj u naklonu.

  – Oberon? – upita kratko. – Čeka?

  Eredin se osmehnu.

  – Čeka. Veoma mu se žuri. Zahtevao je da Lastavica smesta ode kod njega, bez trena odugovlačenja. Odvratio sam ga od toga.

  Avalak’h podiže obrve.

  – Zirael – objasni vrlo spokojno Eredin – mora da ode kod kralja bez stresa, bez presije, odmorna, smirena i u dobrom raspoloženju. Kupka, nova odeća, nova frizura i šminka omogućiće joj dobro raspoloženje. Mislim da će Oberon valjda izdržati još toliko dugo.

  Ciri duboko uzdahnu i pogleda u vilenjaka. Čak se zapanjila koliko joj je izgledao simpatično. Eredin je u osmehu demonstrirao svoje ravne zube, bez očnjaka.

  – Samo jedna stvar budi moje negodovanje – izjavi. – A to je sokolski blesak u očima naše Lastavice. Naša Lastavica strelja očima svuda naokolo, ista-istijata lasica kada bulji u rupu u kavezu. Lastavica je, vidim ja, još uvek daleko od bezuslovne kapitulacije.

  Avalak’h nije komentarisao. Ciri, razume se, takođe nije.

  – Ne čudi me – nastavi Eredin. – Ne može biti drukčije, pošto je to krv Šijadal i Lare Doren. Saslušaj me ipak veoma pažljivo, Zirael. Nema bežanja odavde. Ne postoji mogućnost da slomiš Geas Garadh, Čini Barijere.

  Cirin pogled je jasno govorio da neće poverovati dok ne proveri.

  – Kada bi čak nekim čudom prešla Barijeru – Eredin nije spuštao pogled sa nje – znaj da će to značiti tvoju smrt. Ovaj svet samo izgleda lepo. Ali nosi smrt, pogotovu neiskusnima. Rane od jednorogovog roga ne leči ni magija.

  – Takođe znaj – nastavi, ne dočekavši komentar – da ti ništa neće pomoći tvoj divlji talenat. Nećeš izvesti skok, nemoj ni da pokušavaš. A kada bi ti čak i uspelo, znaj da će moji Dearg Ruadri, Crveni Jahači, uspeti da te stignu i u bezdanu vremena i mesta.

  Nije baš shvatila na šta je mislio. Ali skrenulo joj je pažnju što se Avalak’h najednom natmurio i namrgodio, očito nezadovoljan Eredinovim govorom. Tako, kao da je Eredin previše rekao.

  – Hajmo – kaza. – Dozvoli, Zirael. Sada ćemo te predati u ruke dama. Mora tako, da bi izgledala lepo. Prvi utisak je najvažniji.

  *

  Srce joj je bubnjalo u grudima, krv je šumela u slepoočnicama, ruke su joj se malkice tresle. Kontrolisala ih je, stiskajući pesnice. Smirila se pomoću laganih uzdaha i izdaha. Opustila je ramena, zavrtela vrat ukočen od nerviranja.

  Još jednom se pogledala u velikom ogledaiu. Prizor je bio zadovoljavajući. Kosa, još uvek vlažna od kupanja, bila joj je podšišana i očešljana tako da bar malo prikriva ožiljak. Šminka joj je lepo isticala oči i usta, nisu se loše prezentovali ni srebrnosiva haljina sa izrezom do pola butine, crni prsnik i tanka bluza od perlastog krepa.

  Ciri je popravila i poravnala fular{57}, posle čega je segnula među butine, popravljajući i tamo šta je trebalo. A ispod haljine je imala doista začuđujuće stvari – gaćice delikatne kao paučina i unihop čarape koje su sezale skoro do gaćica i na neverovatan način se držale za butine bez podvezica.

  Pružila je ruku ka kvaki. Dvoumeći se, kao da to nije bila kvaka, već uspavana kobra.

  Pest, pomisli mahinalno na vilenjačkom, suprotstavljala sam se muškarcima sa mačevima. Suprotstaviću se jednom sa...

  Zatvori oči, uzdahnu. I uđe u odaju.

  Unutra nije bilo nikoga. Na malahitnom stolu nalazile su se knjiga i karafina. Na zidovima su bili čudni reljefi i bareljefi, drapirani zastori, cvetni ćilimi. U uglu je stajala statua.

  A u drugom uglu ležaj sa baldahinom. Srce joj ponovo poče udarati. Proguta pljuvačku.

  Krajičkom oka opazi pokret. Ne u odaji. Na terasi.

  Sedeo je tamo, okrenut ka njoj profilom.

  Iako je već pomalo naučila da među vilenjacima ništa ne izgleda onako kako je mislila, Ciri prežive lagani šok. Sve vreme kada se govorilo o kralju, ne znajući zašto, imala je pred očima Ervila iz Verdena, kome jednom za dlaku nije postala snajka. Misleći o kralju, videla je debeljka nepokretnog zbog gomile sala, sa crvenim nosom i prokrvljenim očima vidljivim iznad zanemarene brade, koji podriguje na luk i pivo. Kralja koji drži žezlo i jabuku u nabreklim dlanovima prošaranim braonkastim flekama.

  A kraj balustrade terase sedeo je potpuno drugi kralj.

  Bio je veoma vitak, a videlo se i da je vrlo visok. Kosa mu je bila pepeljasta kao i njena, tesno protkana beličastim pramenovima, duga, padala je na ramena i leđa. Bio je odeven u crni svileni kaput. Nosio je tipične vilenjačke čizme sa brojnim kopčama celom dužinom. Dlanovi su mu bili uski, beli, sa dugim prstima.

  Bio je zauzet duvanjem balončića. Držao je posudu sa sapunom i slamčicu u koju je svaki čas duvao, a balončići koji su se prelivali u duginim bojama padali su dole ka reci.

  Tiho se nakašljala.

  Kralj Jovovina okrenu glavu. Ciri nije savladala uzdah. Njegove oči bile su izvanredne. Svetle kao otopljeno olovo, beskrajne. I pune nezamislive tuge.

  – Lastavica – kaza. – Zirael. Hvala ti što si htela da dođeš.

  Ciri proguta pljuvačku, ne znajući uopšte šta da kaže. Oberon Muirketah prisloni slamčicu na usta i posla u prostranstvo sledeći balončić.

  Kako bi ovladala drhtanjem ruku, Ciri ih prekrsti i skrši prste. Potom je nervozno pročešljala kosu. Vilenjak je pažnju naizgled posvećivao iskl
jučivo balončićima.

  – Jesi li nervozna?

  – Ne – nadmeno slaga. – Nisam.

  – Žuriš nekud?

  – Naravno.

  Verovatno je dodala glasu previše nonšalantnosti, osetila je da balansira na ivici ljubaznosti. Vilenjak ipak nije obratio pažnju. Načinio je na kraju slamke ogroman balončić i klaćenjem napravio oblik krastavca. Duže se divio svom delu.

  – Hoću li ispasti nametljivac ako pitam kuda ti se tako žuri?

  – Kući! – frknu, ali odmah se ispravi, dodajući smirenim tonom. – U moj svet!

  – Kuda?

  – U moj svet!

  – Ah. Oprosti. Zakleo bih se da si rekla: “U probisvet”. I baš sam se začudio, stvarno. Odlično govoriš našim jezikom, ali valjalo bi još poraditi na izgovoru i akcentu.

  – Zar je važno kako akcentujem? Ionako ti nisam potrebna za konverzaciju.

  – Ništa ne bi trebalo da ometa u težnji ka savršenosti.

  Na kraju slamke izraste novi balončić, otkači se i skliznu, te puče dodirnuvši granu vrbe. Ciri uzdahnu.

  – Dakle, žuri ti se u tvoj svet – progovori uskoro kralj Oberon Muirketah. – Tvoj! Uistinu, vi ljudi niste baš preterano skromni.

  Promešao je slamkom u posudi i naizgled bezbrižnim duvanjem sav se okružio rojem duginih balončića.

  – Covek – kaza. – Tvoj kosmati predak po maču pojavio se na svetu mnogo kasnije nego kokoška. A nikada nisam čuo da je bilo koja kokoška polagala pravo na svet... Zašto se vrpoljiš i tapkaš u mestu kao majmunica? Trebalo bi da te interesuje ovo što govorim. Naposletku, to je istorija. Ah, dozvoli da pogodim: tebe ta istorija ne zanima i gnjavi te.

  Velik balon u bojama duge odleprša prema reci. Ciri je ćutala, grizući usne.

  – Tvoj kosmati predak – nastavi vilenjak, mešajući slamkom u zdeli – brzo je naučio kako da koristi opozitan palac i nepotpunu inteligenciju. Pomoću njih je radio mnoge stvari, po pravilu jednako smešne koliko i strašne. Odnosno, hteo sam reći da bi stvari koje je radio tvoj predak bile smešne da nisu bile strašne.

  Sledeći balončić, odmah posle njega drugi i treći.

  – U suštini stvari, nas, Aen Ele, malo je interesovalo šta čini tvoj predak, mi smo otišli još odavno iz tog sveta, za razliku od Aen Seida, naših rođaka. Izabrali smo drugi, zanimljiviji univerzum. Začudiće te ovo što ću reći, ali tada je bilo moguće kretati se dosta slobodno među svetovima. Naravno, uz trunku talenta i veštine. Siguran sam da shvataš na šta mislim.

  Ciri se kuvala od radoznalosti, ali tvrdoglavo je ćutala, svesna da joj se vilenjak malo podsmeva. Nije htela da mu olakša posao.

  Oberon Muirketah se osmehnu. Okrenu se. Oko vrata je imao zlatan alšband, simbol vlasti koji se na Drevnom jeziku nazivao torc’h.

  – Mire, luned.

  Lagano je dunuo, pomerajući slamku gipkim pokretima. Umesto jednog balončića, kao i maločas, iz otvora je visilo njih nekoliko.

  – Balončić uz balončić, uz balončić balončić – zapevuši. – Eh, bilo je kako je bilo... Govorili smo sebi, koja je razlika, bićemo malo ovde, a malo tamo, šta s tim što su Dh’oin zapeli da unište svoj svet zajedno sa njima samima? Poći ćemo negde drugo... U drugi balončić...

  Pod njegovim užarenim pogledom, Ciri klimnu glavom i obliza usne. Vilenjak se ponovo osmehnu, otrese balončiće, dunu još jedan put, ovaj put tako da se na otvoru slamke stvorio čitav velik grozd, čitavo mnoštvo malih balončića međusobno slepljenih.

  – Nastupila je konjunkcija – vilenjak podiže slamku opojasanu balončićima. – Stvorilo se još više svetova. Ali vrata su zatvorena. Zatvorena su za sve, osim za šaku odabranih. A vreme leti. Vrata treba otvoriti. Hitno. To je imperativ. Da li razumeš tu reč?

  – Nisam glupa.

  – Ne, nisi – okrenu glavu. – Ne možeš biti. Ipak si ti Aen Hen Ihaer, Drevna krv. Priđi bliže.

  Kada je ispružio ruke ka njoj, mimovoljno je stisnula zube. Ali. dotakao je samo njene podlaktice, a zatim dlanove. Osetila je prijatne žmarce. Odvažila se da pogleda u njegove izvanredne oči.

  – Nisam verovao kada su govorili – šapnu. – Ali istina je. Imaš Šijadaline oči. Larine oči.

  Spustila je pogled. Osećala se nesigurno i glupo.

  Kralj Jovovine podupre lakat o balustradu, a bradu na dlanove. Tokom dužeg vremena činilo se da ga interesuju isključivo labudovi koji su plivali po reci.

  – Hvala ti što si došla – kaza konačno, ne okrećući glavu. – A sada idi i ostavi me samog.

  *

  Pronašla je Avalak’ha na terasi iznad reke, baš u momentu kada se ukrcavao na lađu u društvu prekrasne vilenjakinje kose boje slame. Vilenjakinja je imala na usnama ruž boje pistaća, a na kapcima i slepoočnicama svetlucave zlatne mrvice.

  Ciri je nameravala da se okrene i ode, ali ju je Avalak’h zaustavio jednim gestom. A drugim ju je pozvao na lađu. Dvoumila se. Nije htela da razgovaraju pri svedocima. Avalak’h reče nešto brzo vilenjakinji i posla joj preko dlana poljubac. Vilenjakinja je slegnula ramenima i otišla. Samo jednom se osvrnula kako bi očima pokazala Ciri šta o njoj misli.

  – Ako možeš suzdrži se od komentara – reče Avalak’h kada je sela na klupicu najbližu krmi. I sam je seo, izvukao je svoju frulu, zasvirao, a za lađu ga je bilo baš briga. Ciri se nemirno osvrnula oko sebe, ali lađa je idealno plovila po sredini toka, ni za col se ne zanoseći ka stepenicama, stupcima i kolumnama koji su se spuštali u vodu. Bila je to čudna lađa, Ciri nikada nije videla takvu, čak ni na ostrvima Skelig, gde se nagledala svega što je bilo u stanju da se diže na vodi. Imala je veoma visoku, tananu krmicu izrezbarenu u oblik ključa, bila je veoma dugačka, vrlo uska i dosta se njihala. Uistinu, samo je vilenjak mogao da sedi u nečemu sličnom i pišti na fruli, umesto da se drži kormila i vesla.

  Avalak’h presta da pišti.

  – Šta ti leži na srcu?

  Saslušao ju je, posmatrajući je sa čudnovatim osmehom.

  – Ti si prevarena – zaključio je, a nije pitao. – Prevarena, razočarana, a pre svega ozlojeđena.

  – Uopšte nisam! Nisam!

  – I ne treba da budeš – vilenjak se uozbilji. – Oberon se poneo prema tebi sa dubokim poštovanjem, kao prema rođenoj Aen Ele. Ne zaboravi, mi, Narod Jovovina, nikada ne žurimo. Imamo vremena.

  – Kazao mi je nešto sasvim drugo.

  – Znam šta ti je kazao.

  – A takođe znaš o čemu se tu radi?

  – Svakako.

  Već je mnogo naučila. Čak ni uzdahom, ni drhtanjem obraza nije odala nestrpljivost i ljutnju, kada je opet prislonio frulu na usta i zasvirao. Melodično, čežnjivo. Dugo.

  Lađa je plovila, Ciri je brojala mostove koji su se smenjivali nad njihovim glavama.

  – Imamo – progovori odmah nakon četvrtog mosta – više nego ozbiljne osnove da sumnjamo da tvom svetu preti uništenje. Klimatska kataklizma silovitih razmera. Kao eruditkinja, sigurno si se susrela sa Aen Ithlinne Speath, Itlininim proročanstvom. U proročanstvu ima reči o Beloj studeni. Po našem mišljenju, radi se o snažnom ledenom dobu. A pošto se zadesilo da je devedeset procenata kopna tvog sveta severna polulopta, ledeno doba može ugroziti egzistenciju većine živih bića. Jednostavno će pomreti od hladnoće. Oni koji prežive, utonuće u varvarstvo, uništiće se međusobno u nemilosrdnim uslovima za preživljavanje, postaće plen predatorima poludelim od gladi. Priseti se teksta predskazanja: Vreme prezira, Vreme sekire, Vreme vučje mećave.

  Ciri ga nije prekidala, plašeći se da ne zasvira ponovo.

  – Dete do kojeg nam je tako mnogo stalo – nastavi Avalak’h, igrajući se frulom – potomak i nosilac gena Lare Doren, gena koji smo mi specijalno izgradili, može da spase stanovnike onog sveta. Imamo osnova da mislimo da će Larin i tvoj potomak, jasno je, posedovati sposobnosti hiljadu puta moćnije od onih koje posedujemo mi, znalci. Koje u nerazvijenom obliku poseduješ i ti. Znaš o čemu se radi, zar ne?

  Ciri je već uspela da nauči da u Drevnom jeziku takve retoričke figure, iako su naizgled bile pitanja, ne samo da nisu izisk
ivale već su gotovo branile odgovore.

  – Ukratko govoreći – nastavi Avalak’h – radi se o mogućnosti premeštanja među svetovima, ne samo sebe, svoje vlastite, ne baš toliko važne, ličnosti. Stvar je u otvaranju Ard Geath, velikih i čeličnih Dveri, kroz koje bi prošli svi. Pre konjunkcije nam je to polazilo za rukom, želimo to i sada da postignemo. Evakuisaćemo iz sveta na samrti Aen Seide koji obitavaju tamo. Našu braću kojima smo dužni da pomognemo. Ne bismo mogli da živimo sa mišlju da nismo učinili sve da ih spasemo. I spasćemo, evakuisaćemo sve iz onog sveta koji su u opasnosti. Sve, Zirael. Ljude takođe.

  – Stvarno? – nije izdržala. – Dh’oin takođe?

  – Takođe. Sada i sama vidiš koliko si važna, koliko zavisi od tebe. Kako je važna stvar da budeš strpljiva. Kako je važna stvar da večeras pođeš kod Oberona i ostaneš celu noć. Veruj mi, njegovo ponašanje nije bilo demonstracija nevoljnosti. On zna da to nije laka stvar za tebe, zna da bi mogao da te povredi i odvrati nametljivom žurbom. On veoma mnogo zna, Lastavice. Ne sumnjam da si to primetila.

  – Primetila sam – frknu. – Primetila sam i da nas je struja odnela već dosta daleko od Tir na Lije. Vreme je da se uhvatiš vesala. Koja tu, uzgred, ne vidim.

  – Zato što ih ovde nema – Avalak’h podiže ruku, zavrte dlanom i zapuca prstima. Lađa se zaustavi. Časak je stajala u mestu, a potom poče ploviti protivu struje.

  Vilenjak se namesti udobnije, prisloni ustima frulu i u potpunosti se posveti muzici.

  *

  Uveče ju je Kralj Jovovina ugostio na večeri. Kada je ušla, šuškajući svilom, gestom ju je pozvao za sto. Slugu nije bilo. Služio ju je sam.

  Večera se sastojala iz petnaestak vrsta povrća. Bilo je i gljiva, kuvanih, pečenih i dinstanih u sosu. Takve gljive Ciri takođe još nikada nije jela. Neke su bile bele i tanane kao listići, po ukusu delikatne i prijatne, druge, bronzane i crne, bile su mesnate i aromatične.