Gospodarica Jezera

by Andrzej Sapkowski

  Nesposobnost i glupost de Veta imali su i psihološki značaj. Rasprsnuo se mit o nepobedivom Nilfgardu. Stotine dobrovoljaca počele su da se priključuju vojsci Nordlinga...

  Restif de Montolon

  Severni ratovi – mitovi, laži i poluistine

  Šesto poglavlje

  Nema tu šta da se priča, Jare je bio vrlo razočaran. Vaspitavanje u hramu i njegova vlastita otvorena narav činile su da veruje u ljude, u njihovu dobrotu, ljubaznost i nesebičnost. Nije mnogo ostalo od te vere.

  Već dve noći je prespavao napolju, u ostacima stogova, a sada je bila sva prilika da će na sličan način provesti i treću. U svakom selu gde je molio za prenoćište ili parče hleba, iza čvrsto zatvorenih vrata odgovarala mu je ili čvrsta tišina, ili uvrede i pretnje. Ništa nije pomagalo kada je govorio ko je, kuda i sa kakvim ciljem putuje.

  Ljudi su ga veoma, veoma razočarali.

  Brzo se smrklo. Dečak je žustro i odvažno marširao puteljkom između njiva. Tražio je stogove, rezigniran i utučen perspektivom još jedne noći pod golim nebom. Mart je bio, istinu govoreći, izuzetno topao, ali noću je bivalo zaista hladno. I zaista strašno.

  Jare baci pogled u nebo, na kom se, kao i svake noći već skoro nedelju dana, videla zlatno-crvena pčela komete koja je prevaljivala nebo od zapada na istok i vukla za sobom treperavu pletenicu ognja. Zapitao se šta može nagoveštavati ta čudna pojava, spominjana u mnogim proročanstvima.

  Nastavio je marš. Postajalo je sve mračnije. Puteljak je vodio nadole, u špalir gustog grmlja koje je u polumraku preuzimalo zastrašujuće oblike. Odozdo, odande gde je bilo još mračnije, strujala je hladnoća, ružan vonj buđavog korova i ko zna čega još. Nečeg veoma rđavog.

  Jare se zaustavi. Pokušao je da ubedi sebe da to što mu gamiže po kičmi i rukama nije strah, već studen. Zalud.

  Obale crnog kanala, bleštavog poput sveže smole i obraslog ivikom i razgranatim vrbama, spajao je nizak mostić. Na mestima gde su balvani sagnjili i propali, mostić je zjapio podugačkim rupama, balustrada je bila slomljena, a njene šipke potopljene u vodi. Preko mostića vrbe su rasle gušće. Iako je još bilo daleko do prave noći, iako su udaljene livade iza kanala još uvek sijale od prediva magle koje je visilo sa vršaka trava, među vrbama je vladala tama. U mraku je Jare nejasno video ruševine neke zgrade – zasigurno mlina, prevodnice ili jeguljarnice.

  Moram preći preko tog mosta, pomisli dečak. Nema pomoći! Premda na koži osećam da u tami vreba nešto rđavo, moram otići na drugu stranu ovog kanala. Moram preći taj kanal, kao što je to učinio onaj mitski vođa i junak o kome samo čitao u istrunulim manuskriptima u hramu Melitele. Preći ću kanal i onda... Kako ono beše? Karte će biti podeljene? Ne, biće bačena kocka. Iza mene će ostati moja prošlost, a preda mnom će se prostreti moja budućnost...

  Kročio je na most i odmah video da ga predosećaj nije varao. Pre nego što ih je i video... I čuo...

  – Šta je? – frknu jedan od tih koji su mu preprečili put. – Zar nisam rekao? Rekao sam, samo treba malkice sačekati i neko će naići.

  – Istina, Okultih – drugi od tipova naoružanih debelim palicama blago prošušlja. – Stvarno, treba da radiš za vračara ili volhva. Deder, dragi prolazniče, što bez društva ideš! Daj šta imaš, milom, ili će ovo morati da prođe sa tučom?

  – Ja nemam ništa! – Jare zaurla iz sve snage u plućima, pošto se nadao da će neko čuti i pritrčati u pomoć. – Ja sam uboga lutalica! Nemam prebijene pare! Šta treba da vam dam? Ovaj štap? Odeću?

  – I to – kaza onaj šušljavi, a u glasu mu je bilo nešto od čega Jare zadrhta. – Treba da znaš, uboga lutalice, da smo mi ovde, iskreno rečeno, iščekivali neke cice, budući da smo u velikoj nuždi. De, ali noć je već na pragu, niko više neće doći, pa kad devojke nema dobra je i baba. ’Vataj ga, delijo!

  – Ja imam nož! – dreknu Jare. – Upozoravam!

  Zaista je imao nož. Maznuo ga je u hramskoj kuhinji dan pre nego što je pobegao i sakrio ga u zavežljaju. Ali nije sezao po njega. Paralisala ga je – i prenerazila – svest da je to besmisleno i da mu ništa neće pomoći.

  – Imam nož!

  – Vidi, vidi – naruga se šušljavi, približavajući se. – Ima nož. Ko bi pomislio.

  Jare nije mogao da beži. Od zaprepašćenosti, noge su mu se pretvorile u dva koca zabijena u zemlju. Adrenalin ga je ščepao za grlo kao omča arkana.

  – Hej! – iznenada dreknu treći tip, mladim i neobično poznatim glasom. – Ja njega možda znam! Da, da, znam ga! Ostavite ga, kažem vam da je poznanik! Jare? Prepoznaješ li me? Ja sam Melfi! Hej, Jare? Prepoznaješ li?

  – Prepo... znajem... – Jare se svom snagom borio sa odvratnim, nadmoćnim osećajem koji mu je bio nepoznat do tog časa. Tek kada je osetio bol u bedru kojim je grunuo o gredu mostića, shvatio je kakav je to osećaj.

  Osećaj gubljenja svesti.

  *

  – Aj, kakvo iznenađenje – ponavljao je Melfi. – Eto, slučajnost nad slučajnostima! Eto, naleteo sam na svojtu! Poznanika iz Elandera! Druga! Šta kažeš, Jare?

  Jare proguta zalogaj tvrdog i rastegljivog komada slanine, kojim ga je počastila njegova čudna kompanija, zagriže pečenu repu. Nije odgovorio, samo je klimnuo glavom prema celoj šestorki koja je okruživala vatru.

  – A kuda te put vodi, Jare?

  – U Vizimu.

  – Ha! I mi idemo u Vizimu! Eto, slučajnost nad slučajnostima! Šta kažeš, Miltone? Sećaš li se Miltona, Jare?

  Jare se nije sećao. Nije bio siguran da li ga je uopšte ikada video. Uostalom, i Melfi je malo preterivao nazivajući se njegovim drugom. Bio je sin bačvara iz Elandera. Kada su zajedno pohađali prvi razred pri hramu, Melfi je redovno i mučno tukao Jarea i nazivao ga kopiletom bez majke i oca začetim u koprivama. Trajalo je to oko godinu dana, nakon čega je bačvar odveo sina iz škole, budući da se potvrdilo da je tinejdžer sposoban isključivo za bačve. Tako je Melfi, mesto da se u znoju lica svog upoznaje sa tajnama čitanja i pisanja, u znoju lica svog strugao daske u očevoj radionici. A kada je Jare završio školovanje i po preporuci hrama postao pomoćnik pisara u gradskom sudu, mladi bačvar – po uzoru na tatu – klanjao mu se do poda, darivao poklone i deklarisao prijateljstvo.

  – ... idemo u Vizimu – Melfi nastavi priču. – U vojsku. Svi mi ovde idemo u vojsku kao jedan. Ovi ovde, pazi, Milton i Grabulja, to su sinovi kmetova, izabrani po lanskoj{60} dužnosti, znaš već...

  – Znam – Jare baci pogled na plavokose sinove kmetova, koji su bili slični kao braća. Oni su grizli neku hranu ispečenu u pepelu koju je bilo nemoguće identifikovati. – Jedan od deset lana. Lanski kontingent. A ti, Melfi?

  – Pazi, sa mnom – uzdahnu bačvar – je ovako: prvi put, kada su esnafi morali da izvrše regrutaciju, ocko me je izbavio od izvlačenja loptice. Ali dođe nevolja, trebalo je žrebati po drugi put, jer je grad tako odlučio... Znaš već...

  – Znam – Jare ponovo potvrdi. – Dopunsko žrebanje kontingenta gradski savet Elandera ustanovio je statutom donesenim šesnaestog januara. To je bilo nužno pred nilfgardskom pretnjom...

  – Slušaj ga samo, Štuko, kako trabunja – krkljavo se ubaci zdepast i naćelavo ošišan tip, onaj što su ga zvali Okultih, koji je nedavno prvi viknuo na njega na mostu. – Gospodičić! Mudrijaš neki!

  – Mudrica! – otegnuto mu se pridruži drugi, veliki seljak sa večito prilepljenim glupim osmehom na okruglom licu. – Mudrijašić!

  – Začepi, Klaprote – sporo zašušljavi onaj kojeg su zvali Štuka, najstariji u kompaniji, visok, sa obešenim brkom i obrijanim vratom. – Pošto je mudrijaš, valja ga slušati dok truća. To može biti korisno. Znanje. A znanje nikada nikome nije nanelo štetu. Dobro, skoro nikada. I skoro nikome.

  – Što je istina, istina je – progovori Melfi. – On, to jest Jare, faktički nije glup, načitan je i napisan... Učenjak! On bre radi u Elanderu za sudskog pisarčića, a u ’ramu Melitele stara se o čitavoj zbirci knjiga...

  – Radoznao sam, šta onda – prekinu ga Štuka, zagledan u Jarea kroz dim i iskre – takav sudsko-hramsko-usrani knjiž
ar radi na putu ka Vizimi?

  – Kao i vi – kaza dečak – idem u vojsku.

  – A šta to – Štukine oči su bleštale, odbijale blesak kao oči prave ribe pod svetlošću baklje na krmi čuna – šta to misli sudsko-hramski učenjak da traži u vojsci? Jer sigurno ne ide u regrute? A? Svaka budala zna da su hramovi izuzeti iz kontingenta, ne moraju da isporučuju regruta. A i ovo svaka budala zna, svaki sud je sposoban da spase i intervencijom osiobodi od službe svog pisarčića. Kako onda, gos’n činovniče?

  – Idem u vojsku kao dobrovoljac – izjavi Jare. – Stupam u redove po svojoj volji, ne po kontingentu. Delimično iz ličnih pobuda, ali uglavnom zbog osećaja patriotske obaveze.

  Kompanija zaurla gromkim, prodornim, horskim smehom.

  – Gledajte, delije – progovori najzad Štuka – kakve protivrečnosti ponekad čuče u čoveku. Dve prirode. Eto, mladić, moglo bt se reći obrazovan i iskusan, a pored toga sigurno ni po naravi nije glup. Trebalo bi da zna šta se dešava u ratu, ko koga tuče i ko će koga uskoro sasvim potući. A on, kao što ste i sami čuli, bez prinude, po vlastitoj volji, radi pateriotske obaveze, hoće da se priključi partiji koja gubi.

  Niko nije komentarisao. Jare takođe.

  – Takva pateriotska obaveza – reče najzad Štuka – obično odlikuje samo umobolne, šta ćeš, možda čak i priliči hramsko-sudskim štićenicima. Ali bilo je ovde reči i o kakvim ličnim pobudama. Strašno me zanima kakve su to lične pobude?

  – One su toliko lične – preseče ga Jare – da o njima neću govoriti. Tim pre, gospodo, što se ni vama ne žuri da govorite o vašim pobudama.

  – Eto, gledaj – reče ubrzo tiha Štuka – kada bi mi se neki prostak tako obratio, smesta bi dobio po labrnji. Ali ako je učeni pisarčić... Njemu opraštam... ovaj put. I reći ću mu: i ja idem u vojsku. I isto u dobrovoljce.

  – Kako bi se, kao umobolnik, priključio gubitnicima? – Jare se sam čudio odakle iznenada u njemu toliko smelosti. – Usput pljačkajući putnike na mostovima?

  – On se – zacereka se Melfi, preduhitrivši Štuku – još uvek duri na nas zbog zasede na mostu. Pusti, Jare, to je bila samo šala! Bezazlen trik! Zar ne, Štuko?

  – Jeste – Štuka zevnu i klapnu zubima da je eho prozujao. – Bezazlen trik. Život je tužan i sumoran, taman kao tele koje vode u klanicu. Tada ga možeš razveseliti samo trikom. Ne slažeš se, pisarčiću?

  – Slažem se. U suštini.

  – Dobro je – Štuka nije spuštao sa njega bleštave oči. – Jer bi nam inače bio nikakav kompanjon i bilo bi ti bolje da sam otputuješ u Vizimu. I to smesta.

  Jare se ućuta. Štuka se protegnu.

  – Rekô sam šta sam imô. De, delije, lepo smo se mi našalili, nazezali, poveselili, a sad je vreme za predah. Ako moramo predveče da budemo u Vizimi, onda treba da krenemo u osvit.

  *

  Noć je bila vrlo hladna, i Jare, ni pored umora, nije mogao da zaspi, bio je sklupčan pod mantilom, a kolena su mu gotovo dodirivala bradu. Kada je konačno pao u san, loše je spavao, neprestano su ga budili snovi. Većinu nije zapamtio. Osim dva. U prvom snu, njemu dobro poznat veštac Geralt iz Rivije sedeo je pod ledenicama koje su visile sa stene, nepokretan, zaleđen i brzo ga je zasipao nanošen sneg. U drugom snu, Ciri na vranom konju, priljubljena uz grivu, galopirala je špalirom razgranatih jova koje su pokušavale da je zgrabe krivim granama.

  Ah, i pred samu zoru, usnio je Tris Merigold. Nakon njenog prošlogodišnjeg boravka u hramu, sanjao je čarobnicu nekoliko puta. Ti snovi su primorali Jarea na stvari kojih se posle postideo.

  Razume se, sada nije došlo ni do kakvog stida. Bilo je jednostavno previše hladno.

  *

  Ujutru, zapravo tek što je sunašce izašlo, cela sedmorka je krenula na put. Milton i Grabulja, sinovi kmetova iz lanskog kontingenta, bodrili su sebe vojničkom pesmom.

  Ide vojnik, ide, povikuje na sav glas

  Beži, devo, beži, poljubiće te začas!

  Pa nek poljubi, ko mu to pa brani

  Ta on krvlju svojom otadžbinu hrani!

  Štuka, Okultih, Klaprot i uz njih prilepljen bačvar Melfi pričali su jedni drugima šaljive pričice i anegdote, po njihovom mišljenju nečuveno smešne.

  – ... a Nilfgardijac pita: “Šta ovde tako smrdi?” A vilenjak na to: “Govno”. Haaa-haa-haaaa!

  – He-he-he-heee!

  – Ha-ha-ha-ha! A znate li ovaj? Idu Nilfgardijac, vilenjak i patuljak. Gledaju: leti miš...

  Što je više dan odmicao, to su više na drumu sretali druge putnike, seoska kola, komorničke tužitelje, odrede marširajućih vojnika. Neka kola su bila natovarena dobrom, iza njih je Štukina banda išla nosova pognutih skoro do zemlje, poput vižle{61} , skupljajući što padne – mrkve, krompir, repu, ponekad čak luk. Deo plena promišljeno su čuvali za crne sate, a deo su halapljivo proždirali, ne prekidajući pričanje viceva.

  – ... a Nilfgardijac: fuuuu! I usra se do ušiju! Ha-Ha-ha-ha-ha-ha!

  – Haa-haaa-haa! O bogovi, neću izdržati... Usrao se... Haaaa-haaa-haaa!

  – He-heeee-heee!

  Jare je čekao priliku i pretekst{62} da se odvoji. Nije mu se dopadao Štuka, nije mu se dopadao Okultih. Nisu mu se dopadali pogledi kojima su Štuka i Okultih obasipali prolazna trgovačka kola, seoske zaprege i žene i devojke koje su sedele na taljigama. Nije mu se dopadao podrugljiv ton Štuke, kada je svaki čas čavrljao o svrsi prijavljivanja u dobrovoljce u trenutku kada su poraz i propast sigurni i očigledni.

  Zamirisalo je na izoranu zemlju. Dim. U dolini, među pravilnom šahovnicom polja, šumaraka i ribnjaka koji su sijali poput ogledala, videli su krovove zgrada. Do ušiju im je povremeno dopiralo daleko lajanje psa, rika bika, kukurikanje pevca.

  -Vidi se da je imućno ovo seoce – prošušlja Štuka, oblizujući usne. – Nije veliko, ali je profinjeno.

  – Ovde u dolini – požuri sa objašnjenjem Okultih – žive i gazduju hobiti. Kod njih je sve profinjeno i lepo. Čuvaran je to narod, ti patuljci.

  – Prokleti neljudi – ishrakta Klaprot. – Hoboldi jedni! Oni tu ga zduju, a istinski čovek je zbog takvih bedan i siromašan. Takvima ni rat ne smeta!

  – Zasad – Štuka rasteže usta u groznom osmehu. – Zapamtite, delije, ovo seoce. Onu krajnju kućicu, među brezama, odmah pored borove šume. Zapamtite dobro. Ako bih nekada poželeo da odem tamo u goste, ne bih hteo da zalutam.

  Jare okrenu glavu. Pravio se da ne čuje. Da vidi samo drum pred sobom.

  Marširali su. Milton i Grabulja, sinovi kmetova iz lanske regrutacije, zapevaše novu pesmu. Manje vojničku. Nekako malo pesimističniju. Koja je mogla biti shvaćena kao loše predskazanje, naročito posle pređašnjih Štukinih aluzija.

  Hej, ljudi, čujte i počujte,

  Okna i dveri sada okujte,

  Bio ti star ili mlad,

  Smrti niko nije rad,

  Koga ona u naručje stegne,

  Taj će brzo papke da otegne.

  *

  – Taj – tmurno proceni Okultih – mora da ima kintu. Ako on nema kintu, onda neka me kuga izjede.

  Tip zbog kojeg se Okultih izlagao tolikom riziku bio je torbar koga su sustigli. Išao je pored dvokolica koje je vukao magarac.

  – Kinta kinti – zašušlja Štuka – a i taj magarac nešto vredi. Ubrzajte korak, delije.

  – Melfi – Jare zgrabi bačvara za rukav. – Otvori oči. Zar ne vidiš šta se ovde sprema?

  – To je samo šala, Jare – Melfi se istrže. – Samo šala...

  Trgovčeva kola – izbliza se to jasno videlo – bila su u isto vreme i tezga, mogla su se pretvoriti i namontirati u tezgu za tili čas. Cela konstrukcija koju je vukao magarac bila je pokrivena blistavim i živopisno uočljivim natpisima, sudeći po njima, trgovčeva ponuda je obuhvatala lekovite balzame i meleme, zaštitne talismane i amulete, eliksire, magične filtere i kataplazme{63} , sredstva za pranje, a osim toga, detektore metala, kovina i tartufa, te zasigurno mamce za ribe, patke i devojke.

  Trgovac, žgoljav i jako zgužvan od bremena godina, osvrnu se, ugleda ih, opsova i potera magarca. No magarac kô magarac, nije ni
pomišljao da ide brže.

  – Ima valjano ruho na sebi – tiho proceni Okultih. – I na kolima ćemo sigurno nešto naći...

  – Pa, delije – naredi Štuka. – Je’n, dva! Ajde da obavimo to, dok još ima malo svedoka na drumu.

  Jare, sam ne mogavši da se načudi svojoj muškosti, u nekoliko hitrih koraka istrča ispred kompanije i okrenu se, stojeći između njih i trgovca.

  – Ne – kaza, teško propustivši glas kroz stisnuto grlo. – Neću dozvoliti...

  Štuka polako raširi kaput i pokaza nož zadenut za pojas, očito zaoštren kao britva.

  – Odstupi, pisarčiću – zašušlja zlokobno. – Ako ceniš svoj vrat. Mislio sam da ćeš se uklopiti u našu kompaniju, ali ne, vidim da je tvoj hram napravio od tebe bogomoljca, previše smrdiš na verski tamjan. Stoga, odbij s puta, inače...

  – A šta se ovde dešava? A?

  Iza ispupčenih i razgranatih vrba koje su okruživale drum, najrasprostranjenijeg elementa krajolika doline Ismene, pojaviše se dve čudnovate prilike.

  Oba muškarca su imala navoskirane i uvis uvijene brkove, raznobojne nabrane pumphozne, kaftane ukrašene trakicama i velike, meke, svilene beretke sa kitama od pera. Osim tesaka i bodeža koji su visili na širokim pojasevima, oba muškarca nosila su na leđima dvoručne mačeve, duge sigurno sežanj, sa rukohvatima dužine lakta i velikim povijenim balčacima.