Gospodarica Jezera

by Andrzej Sapkowski

  *

  – Kurvini sinovi – ponovi Meno Kuhorn, ne skidajući durbin sa oka. – Obični kurvini sinovi. Ali ja ću vas pronaći, samo čekajte, ja ću vas naučiti šta je to izvidnica. De Vingalte! Lično ćeš pronaći oficira koji je bio u patroli iza brda na severu. Naredićeš da obese sve, celu patrolu.

  – Tako je! – lupi potpeticama Auder de Vingalt, aid ed ecamp maršala. Tada nije mogao znati da Lamar Flaut, taj oficir iz patrole, upravo u tom trenutku umire gažen konjima tajnog odreda Nordlinga koji je napadao sa boka. Baš onog odreda koji nije otkrio. De Vingalt takođe nije mogao znati da je njemu samom ostalo dva sata života.

  – Koliko tamo ima toga, gos’n Trahe? – Kuhorn i dalje nije skidao durbin sa oka. – Po vašem mišljenju?

  – Najmanje deset hiljada – oporo odgovori komandir Sedme derlanjske. – Uglavnom Redanja, ali vidim i ševrone Edirna... Tamo je i jednorog, znači da imamo i Kedven... Barem jedna horugva...

  *

  Horugva je galopirala, ispod kopita su leteli pesak i šljunak.

  – Napred, Mrki! – ričao je stotinar Fićok, pijan kao i obično. – Tuci, ubij! Kedveeen! Kedveeeen!

  Vraga mu, ala mi se piša, pomisli Zivik. Trebalo je da se ispišam pre bitke...

  Sada neću imati kada.

  – Napred, Mrki!

  Stalno Mrki. Gde ide rđavo, tu je Mrki. Koga šalju kao izviđački korpus u Temeriju? Mrkog. Stalno Mrkog. A meni se piša.

  Dođoše. Zivik kriknu, okrenu se na sedlu i poseče od uha, zdrobivši naramenjak i rame jahača u crnom plaštu sa srebrnom osmokrakom zvezdom.

  – Mrki! Kedveeen! Udri, kolji!

  Uz lomljavu, klopot i zveket, usred rike ljudi i skvikanja konja, Mrki Steg sudari se sa Nilfgardijcima.

  *

  – De-Melis Štok i Brajbant će izaći na kraj s tom pomoći – kaza smireno Elan Trahe, komandir Sedme derlanjske. – Snage su izjednačene, ništa rđavo se još nije zbilo. Divizija Tirkonela drži u ravnoteži levo krilo, “Magne” i “Venendal” se drže na desnom. A mi... Mi možemo da odlučimo borbu, gos’n maršale...

  – Tako što ćemo udariti u dodirnu liniju, popravljati posle vilenjaka – Meno Kuhorn je smesta pojmio. – Izaći ćemo s leđa, probuditi paniku. Tako je! Tako ćemo učiniti, tako mi Velikog Sunca! Barjake u šake, gospodo! “Nausikaja” i Sedma, došao je vaš čas!

  – Živeo car! – povika Kes van Lo.

  – Gos’n De Vingalte – maršal se osvrnu. – Okupite ađutante i odbrambenu eskadrilu. Dosta pasivnosti! Idemo u juriš zajedno sa Sedmom derlanjskom.

  Auder de Vingalt blago poblede, ali odmah se obuzda.

  – Živeo car! – zauria, a glas mu gotovo nije drhtao.

  *

  Rasti je rezao, a ranjenik zavijao i grebao sto. Iola je, odvažno se boreći sa vrtoglavicama, budno pazila na zavoje i hvatalice. Iz pravca ulaza u šator čuo se povišen Šanin glas.

  – Kuda? Jeste li poludeli? Ovde živi čekaju na spas, a vi se trpate sa lešom!

  – Ali to je baron Anselm Obri lično, gđice felčerko! Komandir horugve!

  – On je bio komandir horugve! Sada je on mrtvak! Pošlo vam je za rukom da ga donesete ovamo u jednom komadu samo zahvaljujući tome što je njegov oklop tesan! Nosite ga. Ovo je lazaret, a ne mrtvačnica!

  – Ali, gđice felčerko...

  – Nemojte da zakrčujete ulaz! Eno, tamo nose čoveka koji još diše. Barem se čini da diše. Možda su to samo gasovi.

  Rasti prasnu, ali ubrzo namršti obrve.

  – Šani! Dolazi ovamo smesta!

  – Zapamti, balavice – reče kroz stisnute zube, savijen nad raspolućenom nogom – hirurg može sebi da dozvoli cinizam tek nakon deset godina prakse. Zapamtićeš?

  – Da, gos’n Rasti.

  – Uzmi raspatorijum i skini pokosnicu... Bestraga, trebalo bi ga još anestezirati... Gde je Marti?

  – Povraća iza šatora – reče Šani bez trunke cinizma. – Kao mačka.

  – Čarobnjaci – Rasti uze testeru – umesto što izmišljaju brojne strašne i jake zaklinjalice, bolje da se koncentrišu na izmišljanje jedne. Zahvaljujući kojoj bi mogli da bacaju sitne čini. Na primer, za anesteziju. Ali bez problema. I bez povraćanja.

  Testera zaškripa i zahropta na kosti. Ranjenik je zavijao.

  – Jače povesku, Iola!

  Kost konačno popusti. Rasti je obradi malim dletom i obrisa čelo.

  – Sudovi i nervi – reče mahinalno i bespotrebno, jer pre nego je dovršio rečenicu, devojke su već šile. Pomakao je sa stola odsečenu nogu i bacio je u ugao, na hrpu drugih odsečenih udova. Ranjenik već neko vreme nije ričao i zavijao.

  – Onesvestio se ili je umro?

  – Onesvestio, gos’n Rasti.

  – Dobro. Zašij patrljak, Šani. Dajte sledećeg! Iola, idi i proveri da li je Marti izrigala sve.

  – Zanima me – Iola reče tihunjavo, ne podižući glavu – koliko imate godina prakse, gos’n Rasti? Sto?

  *

  Nakon petnaestak minuta usiljenog marša koji je gušio prašinom, dreka stotinara i desetara najzad je prestala i vizimske regimente su se razvile u liniju. Jare, brekćući i hvatajući ustima vazduh poput ribe, ugledao je vojvodu Bronibora kako defiluje ispred fronta na svoin divnom pastuvu prekrivenom pločama oklopa. I vojvoda je bio pod punim oklopom. Njegov oklop je bio emajliran plavim prugama, zbog čega je Bronibor izgledao kao ogromna plehana skuša.

  – Kako ste, šonje?

  Redovi kopljanika odgovarali su gromoglasnom tutnjavom.

  – Ispuštate prdeće zvukove – konstantova vojvoda, osvrćući oklopljenog konja i provodeći ga korakom ispred fronta. Dakle, dobro ste. Jer kada vam je loše, onda ne prdite poluglasno, već zavijate i skičite iz sveg glasa. Po vašim facama vidim da gorite od želje za bojem, da maštate o borbi, da više ne možete da iščekate Nilfgardijce! Pa, vizimski banditi? Onda imam za vas dobru vest! Vaša maštanja će se ispuniti za tili čas. Za malecni, sićušni tren.

  Kopljanici ponovo zagrmeše. Bronibor, dojahavši do kraja linije, okrenu se i nastavi govor, lupkajući buzdovanom o ukrašen obluk na sedlu.

  – Nagutali ste se prašine, pešadijo, marširajući za oklopnicima! Do ovog časa ste, umesto slave i plena, udisali konjski izmet. Malo je nedostajalo, a čak i danas, kada je došlo do velike nužde, da ne dospete na polje slave. Ali uspeli ste, čestitam vam od srca! Ovde, kod ovog sela čiji sam naziv zaboravio, konačno ćete pokazati koliko vredite kao vojska. Onaj oblak koji vidite na polju, to je nilfgardska konjica koja namerava da zgnječi našu armiju bočnim napadom, da nas odgurne i potopi u mulju ove reke, čiji sam naziv isto zaboravio. Vama, slavnim vizimskim kopljanicima, po milosti kralja Foltesta i konetabla Natalisa, pripala je čast da branite šupljinu koja je nastala u našim redovima. Zatvorićete tu šupljinu, da se tako izrazim, vlastitim grudima, zadržaćete nilfgardski juriš. Radujete li se, ortaci, zar ne? Ispunjava vas ponos, a?

  Bronibor okrenu konja i nervozno se zakašlja.

  – Ne čujem! – riknu. – Pitao sam, da li vas, majku mu, ispunjava ponos?

  Ovoga puta, ne videvši drugi izlaz, kopljanici zaurlaše u jedan glas da ih ispunjava. Jare je takođe urlao. Kad svi, onda svi.

  – Dobro! – vojvoda zaustavi konja ispred fronta. – A sada mi se rasporedite u uredan stroj! Stotinari, šta čekate, majku li vam? Formirajte četvorougaonik! Prvi red kleči, drugi stoji! Koplja nasadite! Ne tim krajem, budalo! Da, da, tebi govorim, ti zarasla grdobo! Više, više sa železima, mamlazi! Zbijaj, stisni se, skupi, rame uz rame! E, sada izgledate impozantno! Skoro kao vojska!

  Jare se našao u drugom redu. Snažno je utisnuo zadnji kraj koplja u zemlju i stisnuo dršku u dlanovima znojavim od straha. Melfi je neprestano nagvaždao molitvu za samrtnike. Deuslaks je nerazumljivo brbljao, ponavljao u krug razne reči koje su se uglavnom ticale detalja intimnog života Nilfgardijaca, pasa, kurvi, kraljeva, konetabla, vojvoda i svih njihovih majki.

  Oblak na polju je rastao.

  – Ne prdite tamo, ne šklopoćite zubima! – dreknu Bronibor. – Pomisao da ćete tim zvukovima zaplašiti n
ilfgardske konje je promašena! Neka se niko ne zavarava! Ovo što ide na vas, to su brigade “Nausikaja” i Sedma derlanjska, poznata, borbena, odlično iškolovana vojska! Njih ne možete zastrašiti! Njih ne možete pokoriti! Njih treba poubijati! Više koplja!

  Iz daljine se čuo još uvek tih, ali rastući topot kopita. Zemlja poče da se trese. U oblaku prašine, poput iskri, počele su bleštati oštrice.

  – Na vašu usranu sreću, Vizimci – vojvoda ponovo zariča – nov modernizovan model regularnog pešadijskog koplja je dvadeset jednu stopu dugačak! A nilfgardski mač je dug tri i po stope. Valjda umete da računate? Znajte da i oni umeju. Ali računaju na to da nećete izdržati, da će ispuzati iz vas vaša prava priroda, da će se potvrditi i izneti na videlo da ste seronje, kukavice i jadni ovcojepci. Crni računaju na to da ćete baciti vaša koplja i početi da bežite, a oni će vas juriti po polju i seći po leđima, potiljcima i vratovima, komforno i bez teškoća. Zapamtite, brabonjci, iako strah daje petama izuzetnu hitrinu, pred konjanicima pobeći nećete. Ko želi da živi, kome je mila slava i plen, taj mora stajati! Čvrsto stajati! Stajati kao zid! I zbijati redove!

  Jare pogleda oko sebe. Samostrelci, koji su stajali iza linije kopljanika, već su obrtali poluge, unutrašnjost četvorougaonika naježila se od oštrica gizarmi, ransera, helebardi, glejva, kosa, runki i vila. Zemlja je sve izrazitije i silovitije podrhtavala, u crnom zidu konjice koji je jurišao ka njima već su se mogle razlikovati siluete jahača.

  – Mama, mamice – Melfi je ponavljao drhtavim usnama. – Mama, mamice...

  – ... tvoju mater – mrmljao je Deuslaks.

  Tutanj se pojačavao. Jare je hteo da obliže usta, ali nije smogao. Jezik je prestao normalno da ponaša, čudno se skočanjio, a bio je suv kao piljevina. Tutanj se pojačavao.

  – Zbijaj! – riknu Bronibor, izvlačeći mač. – Osetite rame saborca! Zapamtite, nijedan od vas se ne bori sam! A jedini lek protiv straha koji osećate jeste koplje u šaci! Spremaj se za boj! Koplje na grudi konja! Šta ćemo raditi, vizimski banditi? Pitao sam!

  – Čvrsto stajati! – dreknuše u jedan glas kopljanici. – Stajati kao zid! Zbijaj radove!

  Jare se takođe drao. Kad svi, onda svi. Ispod kopita konjice vrcali su pesak, šljunak i tratina. Jahači su vrištali kao demoni i vitlali oružjem u jurišu. Jare je upro u koplje, uvukao glavu ramena i zatvorio oči.

  *

  Jare, ne prekidajući pisanje, žustrim pokretom patrljka otera osu koja je kružila nad mastionicom.

  Izjalovio se koncept maršala Kuhorna, njegov bočni udar zaustavila je junačka vizimska pešadija pod vojvodom Broniborom, krvavo plativši svoje junaštvo. A dok su Vizimci pružali otpor, na levom krilu, Nilfgard se rasuo – jedni su se dali u beg, drugi su se sakupljali i branili u gomilama, okruženi sa svih strana. To isto se ubrzo zbilo na desnom krilu, gde je jarost patuljaka i kondotjera na kraju nadvladala nilfgardsku silinu. Na celom frontu proneo se jedan strašan krik trijumfa, a u srca kraljevskih vitezova zakoračio je novi duh. A u Nilfgardijaca je duh opao, ruke su im utrnule, a naši staše da ih ljušte kao grašak, čak je eho udarao.

  I pojmio je feldmaršal Kuhorn da je bitka izgubljena, video je kako ginu i rasipaju se naokolo njegove brigade.

  I pritrčaše tada ka njemu oficiri da mu svežeg daju konja, vapeći da se udalji, da spasava život. Ali neustrašivo je srce tuklo u grudima nilfgardskog maršala. “Ne pristoji”, povika odgurujuči vođice koje su mu pružali. “Ne pristoji da moram kao kukavica nestati sa bojnog polja, na kojem je pod mojom komandom toliko valjanih ljudi palo za cara.” I doda smeli Meno Kuhorn...

  *

  – Nemamo kuda da uhvatimo šturu – dodao je smireno i trezveno Meno Kuhorn, gledajući unaokolo po polju. – Opasali su nas sa svih strana.

  – Dajte vaš kaput i šlem, gos’n maršale – rotmajster Zivers obrisa sa lica znoj i krv. – Uzmite moje! Sjašite sa pastuva, uzmite moga... Ne bunite se! Vi morate da živite! Vi ste potrebni carstvu, nezamenjivi... Mi Derlanjci udarićemo na Nordlinge, povući ćemo ih na sebe, a vi probajte da se probijate tamo dole, niže ribnjaka...

  – Nećete izaći iz toga – progunđa Kuhorn, uhvativši pružene vođice.

  – To je čast – Zivers se ispravi u sedlu. – Ja sam vojnik! Iz Sedme derlanjske! Za mnom, braćo! Za mnom!

  – Srećno – promumla Kuhorn, prebacivši preko ramena derlanjski plašt sa crnim škorpionom na ruci. – Ziverse?

  – Da, gos’n maršale?

  – Ništa. Sa srećom, momče.

  – I vama nek bude sa srećom, gos’n maršale. Na konje, braćo!

  Kuhorn je gledao za njima. Dugo. Do momenta kada se Ziversova grupica sa hukom, povicima i topotom sudarila sa kondotjerima. Sa odredom koji je bio brojčano nadmoćniji, kojem su, uzgred, u pomoć odmah pohitali drugi. Crni plaštevi Derlanjaca iščezli su u kondotjerskom sivilu, sve je utonulo u prašinu.

  Kuhorna je povratilo svesti nervozno kašljucanje De Vingalta i ađutanata. Maršal popravi stremenicu i amove. Primirio je uznemirenog pastuva.

  – Na konje! – naredi.

  U početku im je išlo. Na otvoru dolinice koja je vodila ka reci, žustro se borio iscrpljen odred preživelih iz brigade “Nausikaja” zbijen u krug naježen oštricama. Nordlinzi su privremeno koncentrisali sav nalet i svu silinu na taj odred, praveći šupljinu u prstenu. Razume se, uopšte im nije prošlo lako – morali su da se probijaju kroz lavinu lake volonterske konjice, sudeći po simbolima – bruške. Borba je bila vrlo kratka, ali razjareno žestoka. Kuhorn je već izgubio i odbacio svakojake ostatke i privide patetičnog junaštva, sada je već samo želeo da preživi. I ne osvrćući se na eskortu koja se šibala sa Bružanima, poleteo je sa ađutantima ka reci, pljošteći se i privijajući uz konjski vrat.

  Put je bio slobodan, a iza reke, iza krivih vrba, rastezala se pusta ravnica na kojoj se nije videla nijedna vražija vojska. Galopirajući kraj Kuhorna, Auder de Vingalt je takođe to video i trijumfalno povikao.

  Prerano.

  Od sporog i mutnog toka reke delila ih je livada obrasla drečavozelenim troskotom. Kada su upali na nju u punom galopu, konji su naglo upali u mlaku{91} do stomaka.

  Maršal prelete preko glave pastuva i pljusnu u blato. Naokolo su rzali i ritali se konji, a ljudi, pokriveni zelenom sočivicom i ublatnjavljeni, urlali su. Usred tog pandemonijuma, Meno je iznenada začuo drugi zvuk. Zvuk koji označava smrt.

  Fijuk strela.

  Bacio se ka reci, gacajući u gustom blatu do bedara. Ađutant, koji je prodirao pored njega, najednom ljosnu licem u blato, maršal stiže da vidi strelu potpuno zabijenu u njegova leđa. U istom momentu je osetio strašan udarac u glavu. Zaneo se, ali nije pao, jer je bio zaglavljen u mulju i blatu. Hteo je da krikne, ali je uspeo samo da zakrklja. Živ sam, pomisli, pokušavajući da se iščupa iz lepljivog gliba. Čupajući se iz mlake, konj me je šutnuo u šlem, lim se duboko zario i rascepao mi lice, izbio mi zube i iskasapio jezik... Krvarim... Lipti krv iz mene... Ali živ sam.

  Ponovo škripa tetiva, fijuk strela, lomljava i tresak šiljka dok probada oklop, rzanje konja, pljuskanje, brizganje krvi. Maršal se osvrnu oko sebe i ugleda strelce na obali, male, nabijene, zdepaste siluete u verižnjačama, sa misirkama i špicastim šlemovima. Patuljci, pomisli.

  Škripa tetiva samostrela, zvižduk strela. Skvika poludelih konja. Vriska ljudi dok se dave u vodi i blatu.

  Auder de Vingalt, okrenut ka strelcima, kriknu da se predaje, visokim, piskavim glasom molio je za milost i pomilovanje, obećavao je otkup, preklinjao za život. Svestan da niko ne razume reči, podiže iznad glave mač držeći ga za oštricu. Međunarodnim, čak kosmopolitskim gestom predavanja, ispruži oružje ka patuljcima. Nisu ga razumeli ili su ga loše razumeli, pošto su ga dve strele pogodile u grudi sa takvom silinom da ga je udarac iščupao iz blata.

  Kuhorn strgnu s glave ulubljeni šlem. Dosta dobro je znao zajednički jezik Nordlinga.

  – Ja fam mafal Kuueen... – zamumla, pljujući krv. – Mafal... Ku ueen... Ofrofti... Paldon... Paldon...

  – Šta on trabunja, Zoltane? – začudi se jedan od samostrela
ca.

  – Vražiju mu mater i njegovom trabunjanju! Vidiš li vez na njegovom plaštu, Munro?

  – Srebrni škorpion! Haaaa! Momci, udrite kurvinog sina! Za Haleva Stratona!

  – Za Haleva Stratona!

  Škripnuše tetive. Jedna strela pogodi Kuhorna pravo u grudi, druga u butinu, treća u ključnu kost. Feldmaršal carstva Nilfgarda okrenu se naglavačke u retku kašu, sočivica i močvarica ustuknuše pod njegovim teretom. Ko je, sto mu gromova, mogao biti taj Halev Straton, stigao je da pomisli, u životu nisam čuo ni za kakvog Haleva...

  Mutna, gusta, blatnjastokrvava voda reke Kutlače zatvorila se nad njegovom glavom i prodrla mu u pluća.

  *

  Izašla je ispred šatora kako bi udahnula svež vazduh. I tada ga je ugledala, kako sedi kraj klupe kovača.

  – Jare!

  Pridiže pogled ka njoj. U tim očima je bila pustoš.

  – Iola? – upita, teško pomerajući ispucale usne. – Otkuda ti...

  – Isto pitanje! – prekide ga odmah. – Bolje reci otkud si se ti ovde denuo?

  – Doneli smo našeg komandira... Vojvodu Bronibora... Ranjenika...

  – Ti si takođe ranjen. Pokaži mi tu ruku. Boginjo! Pa ti ćeš iskrvariti, momče!

  Jare ju je posmatrao, a Iola je iznenada počela da sumnja da je vidi.