Gospodarica Jezera

by Andrzej Sapkowski

  – Bitka je – kaza momak, škljocajući zubima od straha. – Treba da stojimo kao zid... Čvrsto u redovima! Lako ranjeni moraju u lazaret da nose... teško ranjene. Naredba.

  – Pokaži mi ruku, kažem ti.

  Jare kratko zaurla, a stegnuti zubi zaškljocaše u divljem stakatu. Iola se namršti.

  – Joj, užasno izgleda... Ah, Jare, Jare... Videćeš, mati Neneke će biti ljuta... Hajde sa mnom.

  Videla je kako je pobledeo kada je ugledao. Kada je osetio smrad koji je visio ispod plahte šatora. Zateturao se. Pridržala ga je. Videla je da gleda u zakrvavljen sto. U čoveka koji tamo leži. U hirurga, malog hobita, koji je naglo poskočio, zalupao nogama, gnusno opsovao i bacio skalpel na zemlju.

  – Dođavola! Majku mu! Zašto? Zašto je tako? Zašto tako mora biti?

  Niko nije odgovorio na to pitanje.

  – Ko je to bio?

  – Vojvoda Bronibor – Jare objasni slabim glasom, gledajući pravo ispred sebe svojim pustim pogledom. – Naš komandir... Stajali smo čvrsto u stroju. Naredba. Kao zid. A Melfija su ubili...

  – Gos’n Rasti – zamoli ga Iola. – Ovaj momak je moj prijatelj... Ranjen je...

  – Drži se na nogama – hirurg hladno oceni. – A ovde jedan na samrti čeka trepanaciju. Ovde nema mesta ni za kakve protekcije...

  Jare se u tom momentu sa velikim osećajem dramatizma onesvesti i svali na pod. Hobit frknu.

  – Dobro de, stavite ga na sto – naredi. – Oho, fino sređena ruka. Baš me zanima za šta se drži? Možda za rukav? Poveska, Iola! Jako! I ne pomišljaj da mi plačeš! Šani, pruži mi pilu.

  Testera se s gnusnim hrapanjem zarila u kost poviše smoždenog lakatnog zgloba. Jare se prenu i zariča. Užasno ali kratko. Jer čim je kost popustila, smesta se ponovo onesvestio.

  *

  I tako je snaga Nilfgarda pretvorena u prah i pepeo na brenskim poljima, a na marš Carstva na sever konačno je stavljena tačka. Carstvo je kod Brene izgubilo četrdeset i četiri hiljade ljudi, što kao ubijene, što kao uzete u zarobljenike. Razoren je cvet viteštva, elitna konjica. Poginule su, pale u ropstvo ili bez traga nestale vojskovođe kao što su Meno Kuhorn, Brajbant, De Melis-Štok, Van Lo, Tirkonel, Egebraht i drugi, čija se imena u našim arhivama nisu sačuvala.

  Tako je Brena postala početak kraja. Ali valja se zapisati da je ta bitka bila samo mala daščica u građevini i sićušna bi bila njena težina da plodovi pobede nisu bili mudro iskorišćeni. Valja se napomenuti da je Jan Natalis gotovo bez predaha krenuo na jug, umesto da uživa u slavi i puca od ponosa. Konjički odred pod Adamom Pangratom i Julijom Abatemarko razbio je dve divizije Treće armije, koje su išle Menu Kuhornu sa okasnelom pomoći. Na vest o tome, ostatak Armije “Centar” sramotno je predao pozadinu i u žurbi otišao preko Jaruge, a pošto su im Foltest i Natalis pošli za petama, carevi su izgubili čitave tabore i sve njihove opsadne sprave, kojima su u svojim glavama naumili da osvoje Vizimu, Gors Velen i Novigrad.

  I kao lavina što se sa planina survava, sve više obrasta snegom i veća postaje, tako je i Brena sve surovije posledice uzrokovala. Teška su vremena zadesila Armiju “Verden” pod vođstvom kneza De Veta, kojoj su kaperi sa Skeliga i kralj Etain iz Cidarisa u gerilskom ratu pričinjavali velike neprijatnosti. A kada je De Vet saznao za Brenu, kada je primio vest da usiljenim maršem na njega idu kralj Foltest i Jan Natalis, odmah je naredio da se trubi za povlačenje i u panici utekao preko reke u Cintru, sejući leševe po putu, jer se na vest o nilfgardskim porazima ustanak u Verdenu ponovo rasplamsao. Samo u Nastrogu, Razrogu i Bodrogu, neosvojenim tvrđavama, moćni garnizoni ostaše, odakle su nakon cintrijskog mira časno i sa barjacima izašli.

  U Edirnu je pak vest o Breni dovela do toga da su zavađeni kraljevi Demavend i Henselt pružili jedan drugom ruku i zajedno protivu Nilfgarda istupili. Armija “Istok”, što je pod vojvodom Ardalom ep Dahijem marširala ka dolini Pontar, nije uspela da pruži otpor združenim kraljevima! Ojačani pojačanjem iz Redanje i gerilama kraljice Meve, koji su pozadinu Nilfgarda svirepo napadali, Demavend i Henselt saterali su Ardala ep Dahija sve do Aldersberga. Vojvoda Ardal hteo je da primi bitku, ali neobičnom voljom sudbine najednom se razboleo, pojevši nešto, spopali ga grčevi, proliv i mizerere{92}, tako da je za dva dana umro u velikim bolovima. A Demavend i Henselt bez oklevanja udariše na Nilfgardijce, kod Aldersberga, zaradi istorijske pravednosti, u odlučujućoj bici surovo ih razbiše, mada je u Nilfgardijaca bila znatna brojčana prevaga. Tako su duh i veština uobičajili trijumfovanje nad tupom i brutalnom silom.

  Valja se još o jednoj stvari napisati: šta se zbilo sa samim Menom Kuhornom, to niko ne zna. Jedni vele: pao, a telo je neidentifikovano sahranjeno u zajedničkoj mogili. Drugi kažu: živ je pobegao, ali plašeći se carskoga gneva, u Nilfgard se ne vrati, već se sakri u Brokilonu, među drijadama, i onamo postade pustinjak, pustivši bradu do same zemlje. I onamo je ubrzo u mukama umro.

  Kruži pak među prostim narodom priča da se tobože maršal vraćao noću na brensko polje i šetao među kurganima, zapomažući: “Vratite mi moje legije!”, i na kraju se obesi o jasiku na brdu. Zbog toga je nazvano Vešalničko. I noću se može nabasati na prikazu slavnog maršala među drugim avetima kako bojište skupa ophode.

  – Deka Jare! Deka Jare!

  Jare podiže glavu iznad papira, popravi naočare koje su mu klizile sa znojavog nosa.

  – Deka Jare! – povikivala je visokim tonovima njegova najmlađa unuka, nepokolebljiva i bistra šestogodišnjakinja, koja se, bogu hvala, više dala na majku, Jareovu kćerku, nego na rasplinutog zeta.

  – Deka Jare! Baka Lusjen je rekla da ti kažem da je dosta za danas te zaludne škrabotine i da je večera na stolu!

  Jare pažljivo odloži listove i začepi mastionicu. U patrljku ruke pulsirao mu je bol. Promena vremena, pomisli. Kiša će.

  – Deda Jaaaarreeee!

  – Idem, Ciri. Idem.

  *

  Pre no su izašli na kraj sa poslednjim ranjenikom, već je bilo dosta iza ponoći. Poslednje operacije su vršili uz svetlo – obično, iz lampe, a kasnije i magično. Marti Sodergren je došla sebi nakon preživljene krize i, mada bleda kao krpa, krutih i neprirodnih pokreta kao golem, bacala je čini ispravno i efektno.

  Bila je crna noć kada su sve četvoro izašli iz šatora i seli, naslonjeni leđima o plahtu.

  Ravnica je bila puna plamenova. Raznih plamenova – nepokretnih logorskih plamenova, pokretnih plamenova lučeva i baklji. Noć je grmela od daleke pesme, skandiranja, povika, pokliča.

  Noć je oko njih bila živa i od isprekidanog kričanja i jaukanja ranjenika. Preklinjanja i uzdaha samrtnika. Nisu to više čuli. Navikli su se na odjeke patnji i umiranja, ti zvukovi su za njih bili uobičajeni, prirodni, ukomponovani u tu noć kao kreket žaba u močvarama kod reke Kutlače, kao sviranje cvrčaka na bagremima kod Zlatnog jezera.

  Marti Sodergren je lirski ćutala, oslonjena na rame hobita. Iola i Šani, zagrljene, priljubljene jedna uz drugu, s vremena na vreme bi prasnule u tih i sasvim besmislen smeh.

  Pre no što su seli ispod šatora, popili su po čašicu votke, a Marti je sve počastila svojom poslednjom zaklinjalicom: razveseljavajućom, koja se obično koristila pri vađenju zuba. Rasti se osećao prevareno: piće pomešano sa magijom, umesto da ga opusti, otupelo ga je, umesto da izniveliše izmorenost, pojačalo ju je. Umesto da pruži zaborav, podsetilo ga je.

  Izgleda, pomisli on, da su samo na Iolu i Šani alkohol i magija delovali kako treba.

  Osvrnuo se i pod mesečevom svetlošću ugledao na licima obeju devojaka bleštave, srebrnaste tragove suza.

  – Baš me zanima – kaza, oblizujući utrnule, neosetljive usne – ko je pobedio u toj bici. Zna li neko?

  Marti okrenu ka njemu lice, ali i dalje je lirski ćutala. Cvrči su svirali u bagremima, vrbama i jovama kod Zlatnog jezera, a žabe kreketale. Ranjenici su ječali, molili, uzdisali. I umirali. Šani i Iola su se kikotale kroz suze.

  *

  Marti Sodergren je umrla dve nedelje nakon bitke. Spanđala se sa oficirom iz Slobodne družine kondotjera. Olako se odnosila prema toj avanturi
. Za razliku od oficira. Kada se Marti, ljubitelj promena, spanđala posle sa temerskim rotmajsterom, kondotjer ju je, poludevši od ljubomore, ubo nožem. Obešen je zbog toga, ali vidaricu nisu uspeli da spasu.

  Rasti i Iola su umrli godinu dana nakon bitke, u Mariboru, za vreme najveće eksplozije epidemije mišje groznice, zaraze zvane i Crvena smrt ili – po nazivu broda na kojem je donesena – Bič Katrione. Tada su iz Maribora pobegli svi lekari i većina sveštenika. Rasti i Iola su ostali, razume se. Lečili su, jer su bili lekari. To što nije bilo leka protiv Crvene smrti za njih nije imalo značaja. Oboje su se zarazili. On je umro na njenim rukama, u snažnom, poverljivom zagrljaju njenih velikih, ružnih, seljačkih ruku. Ona je umrla četiri dana kasnije. Sama.

  Šani je umrla sedamdeset dve godine nakon bitke. Kao slavna i poštovana penzionisana dekanica Katedre za medicinu Oksenfurtskog univerziteta. Pokolenja budućih hirurga ponavljali su njenu slavnu šalu: “Zašij crveno sa crvenim, žuto sa žutim, belo sa belim. Sigurno će biti dobro.”

  Malo ko je primećivao kako dekanica krišom briše suzu po izgovaranju te dosetke.

  Malo ko.

  *

  Žabe su kreketale, cvrčci svirali u vrbama kod Zlatnog jezera. Šani i Iola kikotale su se kroz suze.

  – Baš me zanima – ponovi Milo Vanderbek, hobit, poljski hirurg, poznat kao Rasti. – Baš me zanima ko je pobedio?

  – Rasti – reče lirski Marti Sodergren. – Veruj mi, to bi bila poslednja stvar o kojoj bih brinula da sam na tvom mestu.

  Jedni plamičci su bili visoki i moćni, svetleli su jasno i živahno, a drugi su bili malecni, lelujavi i drhtavi, a njihova svetlost je tamnela i zamirala. A na samom kraju bio je jedan vrlo sićušan plamičak, toliko slab da je jedva tinjao, jedva svetlucao, čas bleskajući sa velikim naporom, čas se gaseći gotovo potpuno.

  – Čiji je taj plamičak što se gasi? – upita veštac.

  – Tvoj – odgovori Smrt.

  Fluren Delanoj, Bajke i predanja

  Deveto poglavlje

  Visoravan je gotovo do samih vrhova planina, udaljenih, modrih u magli, bila kao pravo kamenito more, ovde istalasana uzvišicom ili planinskim grebenom, tamo naježena oštrim zupcima rifova. Utisak su pojačavale olupine brodova. Desetine olupina. Galija, galeasa, koga, karavela, brikova, hulkova, drakara. Neke su izgledale kao da su se nedavno tu našle, druge su bile gomile teško raspoznatljivih dasaka i rebara, što su evidentno ležali tu desetinama, ako ne stotinama godina.

  Neke od olupina su ležale kilogramima uvis, druge, prevrnute na stranu, izgledale su kao da su ih izbacili satanski škvalovi{93} i oluje. Treće su ostavljale utisak brodova koji plove nasred tog kamenitog okeana. Stajale su ravno i pravo, sa ponosno isturenim galionima{94}, sa jarbolima koji pokazuju zenit, njišući ostacima jedara, pripona i štaga. Imali su čak svoje sablasne posade – kosture mrtvih mornara zaklinjene u trule daske i upletene u konope, zanavek zauzete beskonačnom navigacijom.

  Uzbunjeni pojavom jahača, uplašeni topotom kopita, prhnuše oblaci kreštavih crnih ptica iz jarbola, poprečnica, konopa i kostura. Na časak su išarali nebo, počeli kružiti u jatu nad planinskim grebenom bezdana, na čijem se dnu nalazilo jezero, sivo i glatko kao živa. Na grebenu, delom nadvisujući olupine kulama, delom viseći nad jezerom bastionima utopljenim u uspravnu stenu, videlo se mračno i sumorno utvrđenje. Kelpi zaplesa, zafrkta, ćuleći uši, dureći se na olupine, na skelete, na ceo taj pejzaž smrti. Na kreštave crne ptičurine koje su se već vraćale, ponovo sedale na polomljene jarbole i koševe, na pripone i lobanje. Ptice su shvatile da se usamljenog jahača ne treba plašiti. Ako neko tu treba da se plaši, onda je to upravo jahač.

  – Mirno, Kelpi – Ciri kaza izmenjenim glasom. – Ovo je kraj puta. Ovo je pravo mesto i pravo vreme.

  *

  Ne znajući kako, našla se pred kapijom, pomolila se kroz olupine kao sablast. Prvi su je primetili stražari ispred kapije, kreštanje gavrana alarmiralo ih je, a sada su oni vikali, gestikulirali i pokazivali na nju prstima, pozivajući ostale.

  Kada je došla do kapijske kule, tu je već vladao metež. I povišena galama. Svi su blenuli u nju. Malobrojni koji su je već poznavali i videli ranije, kao Boreas Mun i Dakre Silifant. I oni znatno brojniji koji su samo čuli za nju – novovrbovani Skelenovi ljudi, najamnici i obični banditi iz Ebinga i okoline, koji su sada začuđeno posmatrali sivokosu devojku sa ožiljkom na licu i mačem na leđima. Divnu vranu kobilu, visoko uzdignute glave, koja frkće i zvoni potkovicama po pločama dvorišta.

  Galama se stišala. Postalo je vrlo tiho. Kobila je koračala, podižući noge kao balerina, potkovice su odzvanjale kao čekić o nakovanj. Dugo je trajalo dok joj najzad nisu preprečili put, ukrštajući gizarme i runke. Neko je nesigurnim i uplašenim gestom ispružio ruku ka uzdama. Kobila frknu.

  – Vodite me – devojka reče gromko – kod gospodara ovog zamka.

  Boreas Mun, sam ne znajući zašto to radi, pridrža joj stremen i pruži ruku. Drugi su pridržali kobilu koja se ritala i frktala.

  – Prepoznaješ li me, milostiva? – upita tiho Boreas. – Već smo se sreli.

  – Gde?

  – Na ledu.

  Pogleda ga pravo u oči.

  – Nisam tada gledala u vaša lica – kaza ravnodušno.

  – Bila si Gospodarica Jezera – ozbiljno je klimao glavom. – Zbog čega si došla ovamo, devojko? Šta želiš?

  – Jenefer. I svoju sudbinu.

  – Pre bih rekao smrt – šapnu. – Ovo je zamak Stiga. Na tvom mestu bih pobegao odavde što dalje.

  Ponovo ga je pogledala. A Boreas je istog časa razumeo šta je želela da kaže tim pogledom.

  Pojavio se Stefan Skelen. Dugo je posmatrao devojku, prekrstivši ruke na grudima. Na kraju je energičnim gestom pokazao da krene za njim. Pošla je bez reči, sa svih strana okružena naoružanim ljudima.

  – Čudna devojčura – promumla Boreas. I naježi se.

  – Srećom, ona više nije naša briga – reče ironično Dakre Silifant. – A tebi se čudim što si tako pričao sa njom. Pa ona, veštica, ubila je Vargasa i Fripa, a kasnije Olu Haršejma...

  – Sova je ubio Haršejma – odbrusi mu Boreas. – Ne ona. Ona nam je poklonila život, onda na santi, iako je mogla da nas kao štenad pokolje i podavi. Sve. Sovu isto.

  – Dakako – Dakre pljunu na ploče dvorišta. – Danas će on, zajedno sa čarobnjakom i Bonhartom, nagraditi nju za tu milost. Videćeš, Mune, kako će je oni dovesti u red. Oni će oderati kožu sa nje u tankim trakama.

  – Da će je oderati, u to verujem – progunđa Boreas. – Jer su protuve. A ni mi nismo mnogo bolji, pošto služimo kod njih.

  – A izlaz imamo? Nemamo.

  Neki od Skelenovih najamnika iznenada tiho kriknu, drugi učini isto. Neko opsova, neko uzdahnu. Neko u tišini pokaza rukom.

  Na grudobranima, na podgrednjacima, na krovovima kulica, na gesimsima, na parapetima i vimpergama, na olucima, na vodorigama, dokle god pogled seže, sedele su crne ptice. U tišini, bez kreštanja, doletele su sa olupina, i sada su sedele u tišini i očekivanju.

  – Predosećaju smrt – progunđa neki od najamnika.

  – I crkotinu – doda drugi.

  – Nemamo izlaz – Silifant ponovi mahinalno, gledajući u Boreasa. Boreas Mun je gledao u ptice.

  – Možda je vreme – odgovori tiho – da imamo?

  *

  Popeli su se gore velikim stepenicama sa tri podesta, prošli su špalirom kipova postavljenih unutar niša duž dugačkog hodnika, zatim klaustar koji je okruživao vestibul. Ciri je išla smelo, nije osećala strah, nisu u njoj budili strah ni oružje, ni banditske njuške eskorte. Lagala je kada je rekla da se ne seća lica ljudi sa zamrznutog jezera. Sećala se. Sećala se kako je Stefan Skelen, taj isti koji ju je sada natmurena lica vodio u dubinu tog strašnog zamka, drhtao i škljocao zubima na ledu.

  Sada, kada se svaki čas osvrtao i žario je pogledom, osećala je da je se on i dalje malo boji. Udahnula je dublje.

  Ušli su u halu, ispod visokog, zvezdasto-rebrastog svoda poduprtog kolumnama, ispod velikog paučinastog luster
a. Ciri je videla ko je čeka tamo. Strah joj je u utrobu zario kandžaste prste, stegao pesnicu, cimnuo je i okrenuo.

  Bonhart se u tri koraka našao kraj nje. Obema rukama ju je zgrabio za kaput na grudima, podigao, istovremeno je privlačeći sebi, približavajući njeno lice svojim bledim ribljim očima.

  – Pakao – prohripta – mora da je zacelo strašan, pošto si tražila mene.

  Nije odgovorila. U njegovom dahu je osetila alkohol.

  – A možda taj pakao nije želeo tebe, mali skote? Možda te je ona vražja kula sa gađenjem ispljunula, okusivši tvoj otrov?

  Privuče je bliže. Ona se okrenu i uzmače lice.

  – S pravom – kaza tiho. – S pravom se bojiš. Ovo je kraj tvog puta. Odavde već nećeš pobeći. Ovde, u ovom zamku, pustiću krv iz tvojih žila.

  – Jeste li završili, gos’n Bonharte?

  Smesta je prepoznala ko je to rekao. Čarobnjak Vilgeforc, koji je najpre bio okovan zarobljenik na Tanedu, a potom ju je gonio do Galebove kule. Tada je, na ostrvu, bio veoma naočit. Sada se na njegovom licu nešto promenilo, nešto je učinilo da je postalo ružno i strašno.

  – Dozvolite, gos’n Bonharte – čarobnjak se nije ni pomakao u fotelji koja je podsećala na tron – da ja, domaćin, preuzmem milu obavezu da poželim dobrodošlicu u zamak Stiga našoj gošći, gđici Cirili iz Cintre, Pavetinoj kćeri, Kalantinoj unuci, potomkinji slavne Lare ep Šijadal. Dobro došla. Molim te, priđi bliže.

  Iz poslednjih čarobnjakovih reči iščezlo je ismevanje skriveno pod maskom ljubaznosti. U njima su bile samo pretnja i naredba. Ciri je odmah osetila da neće biti u stanju da se suprotstavi toj naredbi. Osetila je strah. Užasan paralizujući strah.

  – Bliže – siknu Vilgeforc. Sada je spazila šta to nije bilo kako treba sa njegovim licem. Levo oko, znatno manje od desnog, žmirkalo je, letelo i vrtelo se, kao da je divlje, u nabranoj i modroj očnoj duplji. Prizor je bio košmaran.

  – Držanje hrabro, na licu trag straha – reče čarobnjak, kriveći glavu. – Moje pohvale. Ukoliko hrabrost ne proizilazi iz gluposti. Odmah ću raspršiti eventualne maštarije. Odavde, kako je ispravno primetio gos’n Bonhart, nećeš pobeći. Niti teleportom, niti pomoću tvojih sopstvenih specijalnih sposobnosti.