– Hajde onda da pređemo na stvar – Foltest upade u reč. – Življe! Okončajmo u obostranu korist i vraćajmo se kući.
-Tačno – reče Henselt, čija je kuća bila najdalja. – Završavajmo, jer ako buderno dangubili, onda će nas zima ovde zaskočiti!
– Čeka nas još jedan kompromis – podseti ih Meve. – I pitanje kojeg smo se jedva nekoliko puta dotakli. Verovatno iz straha da će nas zavaditi. Vreme je da prelomimo taj strah. Problem neće nestati samo zato što ga se bojimo.
– Tako je – potvrdi Foltest. – Onda na stvar. Rešimo status Cintre, problem nasledstva trona, sukcesije posle Kalante. Težak je to problem, ali ne sumnjam da ćemo izaći na kraj sa njim. Zar ne, ekselencijo?
– Oh – osmehnu se diplomatski i tajanstveno Šilard Fic-Osterlen. – Uveren sam da će nam sa pitanjem sukcesije trona Cintre krenuti kao podmazano. To pitanje je lakše nego što gospoda i dame pretpostavljaju.
*
– Stavljam na diskusiju – oglasi Filipa Ejlhart, tonom koji nije bio pogodan za diskusiju – sledeći projekat: načinićemo od Cintre teritoriju pod starateljstvom. Dodelićemo mandat Foltestu iz Temerije.
– Mnogo nam se taj Foltest uzdiže – iskrivi se Sabrina Glevisig. – Ima prevelik apetit. Bruga, Soden, Angren...
– Potrebna nam je – preseče Filipa – snažna država na ušću Jaruge. I na Stepenicama Marnadala.
– Ne poričem – klimnu glavom Šila de Tankarvil. – To je potrebno nama. Ali ne Emhiru var Emreisu. A naš cilj je kompromis, ne konflikt.
– Pre nekoliko dana, Šilard je predložio – priseti se Frančeska Findaber – da se postavi demarkaciona linija, da se podeli Cintra na zone uticaja, na Severnu zonu i Južnu zonu...
– Glupost i detinjarija – razgnevi se Margarita Lo Antij. – Takve podele nemaju nikakvog smisla, one su isključivo žarište konflikata.
– Mislim – kaza Šila – da Cintra treba da bude promenjena u kondominijum. Vlast koju će držati predstavnici severnih kraljevstava i Carstva Nilfgarda. Grad i luka Cintra dobiće status slobodnog grada... Želeli ste nešto da kažete, draga gđice Asire? Izvolite. Priznaću, obično dajem prednost diskursima koji se sastoje iz punih, dovršenih iskaza, ali izvolite. Slušamo.
Sve volšebnice, ne uključujući Fringilu Vigo, bledu kao avet, upiljiše poglede u Asire var Anahid. Nilfgardska čarobnica nije se zbunila.
– Predlažem – izjavi svojim milim i prijatnim glasom – da se usredsredimo na druge probleme. Ostavimo Cintru na miru. O određenim pitanjima o kojima su me izvestili jednostavno još uvek nisam stigla da vas informišem. Pitanje Cintre, poštovane konfraterke, već je razrešeno i privedeno kraju.
– Kako? – Filipine oči se suziše. – Ako smem da pitam, šta to treba da znači?
Tris Merigold uzdahnu glasno. Ona je već pretpostavila, već je znala šta to treba da znači.
*
Vatje de Rido bio je potišten i tužan. Njegova izvanredna u ljubavi i prelepa ljubavnica, zlatokosa Kantarela, ostavila ga je, naglo i neočekivano, bez razloga i bez objašnjenja. Za Vatjea je to bio udarac, strašan udarac, nakon kojeg je išao kao otrovan, bio je nervozan, rasejan i zaglupeo. Morao je veoma da pazi, pažljivo da se čuva da ne izvali neku glupost u razgovoru sa carem. Vremena velikih promena nisu išla naruku nervoznim i nekompetentnim.
– Trgovačkoj gildi – poče, nabrazdavši čelo, Emhir var Emreis – već smo se odužili za neprocenjivu pomoć. Dali smo im dosta privilegija, više nego što su dobili od prethodna tri cara zajedno. Što se tiče Berangara Luvardena, njemu smo isto zahvalni za pomoć pri otkrivanju zavere. Dobio je visok i unosan položaj. Ali ako se pokaže kao nekompetentan, bez obzira na njegove zasluge, odleteće kao iz katapulta. Bilo bi dobro da to zna.
– Postaraću se za to, Vaša visosti. A šta sa Dajkstrom? I sa tim njegovim tajnim informatorom?
– Dajkstra će pre umreti nego što će mi otkriti svog informatora. Njemu bi, svakako, trebalo da zahvalim za tu vest, koja kao da je sa neba pala... Ali kako? Dajkstra ništa neće od mene prihvatiti.
– Ako mi dozvolite, Vaša carska milosti...
– Govori.
– Dajkstra će prihvatiti informaciju. Nešto što ne zna, a hteo bi da zna. Vaša visost može mu se odužiti informacijom.
– Bravo, Vatje.
Vatje de Rido odahnu sa olakšanjem. Kako bi odahnuo, okrenuo je glavu. Zbog toga je prvi spazio dame koje su se približavale. Groficu Lidertal, Stelu Kongreve i svetlokosu devojku poverenu joj na brigu.
– Dolaze – pokaza pokretom obrve. – Vaša carska milosti, dozvoliću sebi da vas podsetim... Državni interes... Interes carstva...
– Prestani – preseče ga mrsko Emhir var Emreis. – Kazao sam, razmisliću. Promisliću o tome i doneću odluku. A nakon što je donesem, informisaću te kakva je odluka.
– Razumem, Vaša carska milosti.
– Šta još? – Beli Plamen Nilfgarda nestrpljivo rukavicom ošinu bedro mermerne nereide koja je ukrašavala pijedestal fontane. – Zašto se ne udaljavaš, Vatje?
– Pitanje Stefana Skelena...
– Neću pokazati milost. Smrt izdajici. Ali posle časnog i detaljnog procesa.
Emhir nije ni pogledao Vatjea dok se klanjao i udaljavao. Gledao je Stelu Kongreve. I svetlokosu devojku.
Evo, dolazi interes carstva, pomisli. Lažna princeza, lažna kraljica Cintre. Lažna vladarka ušća reke Jare, do koje je carstvu toliko stalo. Eto, približava se, spuštenih očiju, prestrašena, u beloj svilenoj haljini sa zelenim rukavima i ogrlicom od hrizolita na sićušnom vratu. Onda, u Darn Rovanu, komplimentirao sam tu haljinu, pohvalio sam izbor nakita. Stela zna moj ukus. Zato je ponovo udesila lutkicu po mom ukusu. Ali šta ja treba da radim sa lutkicom? Da je stavim na kamin?
– Plemenite dame – prvi se naklonio. Izvan prestone dvorane, dvorsko poštovanje i učtivo ponašanje prema ženama u Nilfgardu obavezivali su čak i cara.
Odgovorile su dubokim poklonima i poginjanjem glava. Stajale su ispred učtivog, ali ipak cara.
Emhiru je bilo dosta protokola.
– Ostani ovde, Stela – naredi muklo. – A ti, devojko, pravićeš mi društvo u šetnji. Uhvati me podruku. Glavu uvis. Dosta, ama dosta mi je tih knikseva. To je samo šetnja.
Pošli su alejom, među jedva ozelenelim grmovima i živim ogradama. Carsko obezbeđenje, vojnici iz elitne gardijske brigade “Impera”, slavni Daždevnjaci, držali su se po strani, ali uvek u pripravnosti. Znali su kada ne treba smetati caru.
Prošli su ribnjak, opusteo i žalostan. Stoletni šaran, koga je unutra pustio car Tores, crkao je pre dva dana. Pustiću unutra novog, mladog, jakog, lepog šarana, pomisli Emhir var Emreis, narediću da mu pripnu medalju sa mojim portretom i datumom. Vaesse deireadh aep eidean. Nešto se završilo, nešto započinje. Ovo je nova era. Nova vremena. Nov život. Pa neka, bestraga, bude i nov šaran.
Utonuo u mislima, skoro je zaboravio na devojku koju je držao po druku. Na nju su ga podsetili njena toplina, njen miris na đurdevak, interes carstva. Po tom, a ne drugom, redosledu.
Stali su kraj ribnjaka, usred kojeg je iz vode izrastalo veštačko ostrvo, a na njemu stenovit vrt, fontana i mermerna rezbarija.
– Da li znaš šta predstavlja ova figura?
– Da, Vaša carska milosti – odgovori, ali ne odmah. – To je pelikan koji kljunom kida sopstvena prsa kako bi krvlju othranio decu. To je alegorija plemenitog samopožrtvovanja. A takođe...
– Pažljivo te slušam.
– Takođe i velike ljubavi.
– Misliš – okrenu je ka sebi, stegnu usta – da pokidana prsa od toga manje bole?
– Ne znam... – zamucka. – Vaša carska milosti... Ja...
Uzeo joj je ruku. Osetio je kako je zadrhtala, drhtanje je preletelo po njegovom dlanu, ruci, ramenima.
– Moj otac – reče on – bio je velik vladar, ali nikada se nije obazirao na legende i mitove, nikada nije imao vremena za njih. I uvek ih je brkao. Uvek, sećam se toga kao da je danas bilo, kada god bi me doveo ovamo, u park, govorio mi je da rezbarija predstavlja pelikana koji se diže iz pepela. Pa, devojko, mak
ar se osmehni kada car priča anegdote. Hvala. Mnogo je bolje. Neprijatna bi za mene bila misao da te ne raduje što šetaš ovde sa mnom. Pogledaj me u oči.
– Raduje me... što mogu da budem ovde... sa Vašom carskom milosti. Ovo je za mene čast, znam... Ali i velika radost. Srećna sam...
– Stvarno? Ili je to samo dvorjansko laskanje? Etiketa, dobra škola Stele Kongreve? Govor koji ti je Stela naredila da nabubaš napamet? Priznaj, devojko.
Ćutala je, spustivši pogled.
– Tvoj car ti je postavio pitanje – ponovi Emhir var Emreis. – A kada car pita, niko se ne usuđuje da ćuti. Razume se, niko se ne usuđuje ni da laže.
– Doista – reče melodično. – Doista sam srećna, Vaša carska milosti.
– Verujem ti – kaza ubrzo Emhir. – Verujem. Mada se čudim.
– I ja... – šapnu. – I ja se čudim.
– Šta? Odvažnije, molim te.
– Htela bih češće... da šetam. I razgovaram. Ali ja razumem... Razumem da je to nemoguće.
– Dobro razumeš – zagrize usne. – Carevi vladaju imperijama, ali dvema stvarima ne mogu da upravljaju: svojim srcem i svojim vremenom. I jedno i drugo pripada carstvu.
– Znam to – šapnu – nadasve dobro.
– Neću se zadržati ovde dugo – reče nakon časka ćutnje. – Moram da odem u Cintru, da svojim prisustvom udostojim svečanost potpisivanja mira. Ti ćeš se vratiti u Darn Rovan... Podigni glavu, devojko. O ne! Već drugi put šmrčeš nosom u mom prisustvu. A u očima? Suze? O, to su ozbiljni prekršaji etikete. Moraću da iskažem grofici Lidertal moje najviše nezadovoljstvo. Podigni glavu, rekao sam ti.
– Molim vas... oprostite gđici Steli... Vaša carska milosti. To je moja krivica. Samo moja. Gđica Stela me je učila... I dobro pripremila.
– Primetio sam i cenim to. Ne plaši se, Steli Kongreve ne preti moja nemilost. Nikada nije pretila. Našalio sam se sa tobom. Nečasno.
– Primetila sam – šapnu devojka, pobledevši, preneražena sopstvenom smelošću. Ali Emhir se samo nasmejao. Pomalo veštački.
– Takvu te volim – utvrdi. – Veruj mi. Odvažnu. Kao...
Zastao je. Kao moju kćerku, pomisli. Osećaj krivice trgnuo ga je kao ujed psa.
Devojka nije spuštala pogled. To nije samo Stelino delo, pomisli Emhir. To je zbilja njena priroda. Uprkos prividu, to je dijamant koji je teško izgrebati. Ne. Neću dozvoliti Vatjeu da ubije ovo dete. Cintra je Cintra, interes carstva je interes carstva, ali čini se da ova stvar ima samo jedno smisleno i časno rešenje.
– Daj mi ruku.
To je bila naredba izgovorena strogim glasom i tonom. Ali uprkos tome, nije mogao da se odupre utisku da je bila rado izvršena. Bez primoravanja.
Njena ruka je bila mala i hladna. Ali više nije drhtala.
– Kako se zoveš? Samo nemoj da kažeš, molim te, Cirila Fiona.
– Cirila Fiona.
– Oran sam da te kaznim, devojko. Strogo.
– Znam, Vaša carska milosti. Zaslužila sam. Ali ja... Ja moram biti Cirila Fiona.
– Čovek bi pomislio – reče, ne puštajući njen dlan – da žališ što nisi ona.
– Žalim – šapnu. – Žalim što nisam ona.
– Zbilja?
– Kada bih bila... prava Cirila... car bi me gledao milostivije. Ali ja sam samo falsifikat. Imitacija. Dvojnik koji ničega nije dostojan. Ničega...
Žustro se okrenuo i uhvatio je za ramena. I iz istih stopa pustio. Ustuknuo je za korak.
– Čezneš za krunom? Vlašću? – govorio je tiho ali brzo, praveći se da ne vidi kako odriče naglim pokretima glave. – Počastima? Ugledom? Luksuzom?
Zastao je i mučno uzdahnuo. Praveći se da ne vidi kako devojka i dalje mlati spuštenom glavom, poričući dalje nepravične prekore, možda čak i više nego nepravične, zbog toga što nisu bili izrečeni.
Uzdahnu duboko i glasno.
– Da li znaš, mali leptiru, da je to što vidiš pred sobom plamen?
– Znam, Vaša carska milosti.
Ćutali su dugo. Miris proleća iznenada im je zavrteo mozak. Oboma.
– Biti carica – Emhir najzad kaza muklo – iako tako ne izgleda, gorak je hleb. Ne znam da li ću moći da se zaljubim u tebe.
Klimnula je glavom u znak da i to zna. Ugledao je suzu na njenom obrazu. Kao onda, u zamku Stiga, osetio je kako se pomakao komadić hladnog stakla zariven u njegovom srcu.
Obujmio ju je, snažno pritisnu uz grudi i pogladio po kosi koja je mirisala na đurđevak.
– Ti moj jadni... – reče pokunjenim glasom. – Ti moj mali, jadni državni interesu...
*
U čitavoj Cintri zvonila su zvona. Dostojanstveno, duboko, svečano. Ali nekako neobično žalosno.
Nesvakidašnja lepota, pomisli grof Hemelfart, gledajući, kao i svi, u okačen portret, čije su razmere, kao i kod ostalih, bile najmanje pola sežnja sa sežanj. Neobična lepota. Dajem glavu da je to neka mestika. Dajem glavu da ima u žilama prokletu vilenjačku krv.
Prelepa je, pomisli Foltest, lepša je nego na minijaturi koju su mi pokazivali ljudi iz obaveštajne službe. Ali portreti obično laskaju.
Uopšte ne liči na Kalante, mislila je Meve. Uopšte ne liči na Regnera. Uopšte ne liči na Pavetu... Hm... Pričalo se... Ali ne, to je nemoguće.
Mora biti kraljevska krv, zakonita vladarka Cintre. Mora. Državni interes to zahteva. I istorija.
To nije ona koju sam viđao u snovima, mislio je Esterad Tisen, kralj Kovira, koji je nedavno pristigao u Cintru. Sasvim sam uveren da nije ta. Ali neću to nikome kazati. Sačuvaću to za sebe i svoju Zulejku. Zajedno sa mojom Zulejkom odlučiću na koji način ćemo iskoristiti znanje što su nam ga dali snovi.
Malo je nedostajalo da ona bude moja žena, ta Ciri, razmišljao je Kistrin iz Verdena. U tom slučaju bih bio knez Cintre i, po običaju, naslednik trona... I sigurno bih nastradao kao Kalante. Dobro je, oh, dobro je da je ona tada pobegla od mene.
Ni na časak nisam verovao u priču o velikoj ljubavi na prvi pogled, mislio je Šilard Fic-Esterlen. Ni na časak. A ipak se Emhir ženi tom devojkom. Odbacuje mogućnost pomirenja sa kneževima i, umesto neku od nilfgardskih kneginjica, on uzima za ženu Cirilu iz Cintre. Zašto? Kako bi zavladao tom malom, bednom zemljicom, čiju bih polovinu, ako ne i više, dobio za carstvo na pregovorima? Kako bi zavladao ušćem Jaruge, koje je ionako u vlasti nilfgardsko-novigradsko-kovirskih kompanija pomorske trgovine?
Ništa ne razumem u vezi sa tim državnim interesom, ništa.
Slutim da mi ne govore sve.
Čarobnice, mislio je Dajkstra. Ovo je delo čarobnica. Ali neka bude. Po svoj prilici, bilo je zapisano da će Ciri postati kraljica Cintre, Emhirova žena i carica Nilfgarda. Po svojoj prilici, sudbina je tako htela. Fatum.
Neka bude tako, mislila je Tris Merigold. Neka ostane tako. Vrlo dobro je ispalo. Ciri će sada biti bezbedna. Zaboraviće na nju. Dozvoliće joj da živi.
Portret se konačno našao na svom mestu, a sluge koje su ga okačile odstupiše i poneše merdevine.
U dugom redu potamnelih i zaprljanih portreta vladara Cintre, iza kolekcije Kerbina i Korama, iza Korbeta, Dagorada i Regnera, iza ponosne Kalante, iza melanholične Pavete, visio je poslednji portret.
Predstavljao je vladarku koja danas milostivo gospodari. Naslednicu trona i kraljevske krvi.
Portret vitke devojke svetle kose i potištenog pogleda. Obučene u belu haljinicu sa zelenim rukavima.
Cirila Fiona Elen Rijanon.
Kraljica Cintre i carica Nilfgarda.
Sudbina, pomisli Filipa Ejlhart, osetivši na sebi Dajkstrin pogled.
Jadno dete, mislio je Dajkstra, posmatrajući portret. Sigurno misli da je ovo konačno kraj njenim brigama i nesrećama. Jadno dete.
Zvona Cintre zvoniše, plašeći galebove.
*
– Ubrzo nakon svršetka pregovora i potpisivanja cintrijskog mira – hodočasnik nastavi svoju priču – u Nilfgardu je priređen raskošan praznik, festival, svečani defile vojske. Dan, kako je i pristajalo prvom danu nove ere, bio je zacelo divan...
– Iz toga sledi – upita sarkastično vilenjak – da je milostivi gospodin bio tamo prisutan? Na tom defileu?
– Istini za volju, malo sam okasnio – hodočasnik očito nije bio od onih koje sarkazam smućuje. – Dan je, kao što sam rekao, bio divan. Od same zore je bilo izgleda da bude takav.
*
Vaskonj, komandant utvrđenja Drakenborg, odnedavno zamenik komandanta za politička pitanja, nestrpljivo udari korbačem po čizmi.
– Brže tamo, brže – požurivao je. – Drugi čekaju! Nakon mira sklopljenog u Cintri, ovde imamo brdo posla!
Dželati, stavivši osuđenicima omče, odstupiše. Vaskonj tresnu korbačem o čizmu.
– Ako neko od vas ima nešto da kaže – reče oporo – sada je poslednji trenutak.
– Živela sloboda – reče Karbra ep Djared.
– Sud je bio tendenciozan – reče Orestes Kops, maroder, razbojnik i ubica.
– Poljubite me u dupe – reče Robert Pilh, dezerter.
– Prenesite gos’n Dajkstri da mi je žao – reče Jan Lenep, agent osuđen za korupciju i krađu.
– Nisam hteo... Ja zaista nisam hteo – zarida, njišući se na brezovom stablu, Ištvan Igalfi, bivši komandant utvrđenja, skinut sa položaja i izveden pred tribunal za dela koja je dopustio sebi da čini zatvorenicama.
Sunce, oslepljujuće kao rastopljeno zlato, eksplodiralo je nad palisadom utvrđenja. Stubovi za vešanje baciše duge senke. Iznad Drakenborga je nastajao novi, divan, sunčan dan.
Prvi dan nove ere.
Vaskonj se udari korbačem po čizmi. Podiže i spusti ruku.
Debla su iskopali ispod nogu.
*
Sva zvona Nilfgarda su tukla, njihovi duboki i plačni zvuci odbijali su se o strehe i mansarde trgovačkih kuća, rasplinjavali se kao eho kroz ulice. Visoko su ispaljivani vatrometi i veštačke vatre. Masa je ričala, klicala, dobacivala cveće, bacala kape uvis, mahala maramama, rupcima, barjačićima, čak i pantalonama.
– Živela Slobodna četa!
– Živeee-laaa!
– Živeli kondotjeri!
Lorenco Mola zasalutira masi i posla poljubac lepim meštankama.
– Ako nam isplate premije jednako iskreno kao što nam kliču – nadvika larmu – onda smo bogati!
– Šteta – kaza Julija Abatemarko kroz stisnute zube. – Šteta što Frontino nije dočekao...
Gospodarica Jezera Page 42
