Vreme Prezira

by Andrzej Sapkowski

  – Vode, brže, donesite vode! Damica se opet onesvestila!

  – Sirota moja mica! – zavapi najednom piljarka, nagnuta nad onim što je ostalo od čupavog kera. – Psetance moje nesrećno! Ljudiii! Drž’te onu devojku, onog ugursuza što razljuti aždaju! Gde je ona? Drž’te je! Ona je za sve kriva, a ne zverolovac!

  Gradski stražari, potpomognuti brojnim dobrovoljcima, dadoše se u potragu gurajući se kroz gomilu i osvrćući se. Ciri savlada vrtoglavicu.

  – Fabio – šapnula je. – Razdvojićemo se. Naći ćemo se ubrzo u onoj uličici iz koje smo krenuli. Hajde. Ako te neko zaustavi i pita za mene, ne poznaješ me i nemaš pojma ko sam.

  – Ali, Ciri...

  – Hajde!

  Stegnula je u ruci Jeneferinu amajliju i izmumlala magijsku formulu kako bi je aktivirala. Čarolija je proradila za tren oka, a bilo je krajnje vreme. Stražari koji su se već progurali do nje stadoše dezorijentisani.

  – Kud se dede, đavo je odneo? – začudi se jedan od njih gledajući, činilo se, pravo u Ciri. – Gde je ona? Samo što sam je video.

  – Tamo je! – viknu drugi, pokazujući u suprotnom pravcu.

  Ciri se okrenula i otišla, i dalje blago ošamućena i iznurena udarom adrenalina i aktiviranjem amajlije. Amajlija je delovala kao što je i trebalo – apsolutno je niko nije video i niko na nju nije obraćao pažnju. Baš niko. Pre nego što se izvukla iz gomile, nekoliko puta su je gurnuli, nagazili i šutnuli. Za dlaku je izbegla opasnost – mogao je da je smrska kovčeg koji je bačen s kola. Umalo joj oko nisu izbili vilama. Magijska formula je imala, kako se pokazalo, i svoje dobre i svoje loše strane – koliko prednosti, toliko i mana.

  Dejstvo amajlije nije dugo trajalo. Ciri nije imala dovoljno snage da njome vlada i produži vreme trajanja magijske formule. Na sreću, čarolija je prestala da deluje u pravi čas – kad se izvukla iz gužve i ugledala Fabija, koji ju je čekao u uličici.

  – Au! – reče dečko. – Tu si, Ciri. Već sam se zabrinuo...

  – Nepotrebno. Hajde, požurimo. Podne je već prošlo, moram da se vratim.

  – Bogme si se dobro nosila s onim čudovištem – dečko ju je zadivljeno gledao. – Kako si se samo brzo izvijala! Gde si to naučila?

  – Gde sam šta naučila? Vivernu je ubio štitonoša.

  – Nije istina, video sam.

  – Ništa ti nisi video! Molim te, Fabio, nikome ni reči. Nikome. A naročito Jenefer. Au, kad bi ona saznala, dobila bih svoje...

  Zaćutala je.

  – Oni ljudi su – pokaza iza sebe, prema trgu – bili u pravu. Ja sam razljutila vivernu. Ja sam kriva...

  – Nisi ti – osporio je Fabio. – Kavez je bio truo i sklepan. Mogao je da pukne u svakom trenutku, za sat, sutradan, prekosutra... Bolje što je to sada bilo, jer si spasla...

  – Štitonoša je spasao! – dreknula je Ciri. – Štitonoša! Utuvi to sebi u glavu najzad! Kažem ti, ako me odaš, pretvoriću te u ... U nešto strašno! Ja znam vradžbine! Začaraću te...

  – Samo da vidim! – razleže se glas iza njihovih leđa. – Sad je stvarno prevršila dara meru!

  Jedna od žena koje su išle ka njima imala je tamnu, ravno očešljanu kosu, sjajne oči i tanka usta. Preko ramena je imala prebačen kratki kaput od ljubičastog damasta, oivičen krznom od sivog puha.

  – Zašto ti nisi u školi, učenice? – hladnim, zvonkim glasom je npitala Ciri, merkajući je prodornim pogledom.

  – Čekaj, Tisaja – reče druga žena, mlađa, plavokosa i visoka, u zelenoj haljini s velikim dekolteom. – Ja je ne poznajem. Ona verovatno nije...

  – Jeste – prekide je crnokosa. – Sigurna sam da je to jedna od tvojih devojaka, Rita. Ne poznaješ sve. To je jedna od onih koje su pobegle iz Loksije za vreme meteža prilikom selidbe. I sad će nam to lepo priznati. Dakle, učenice, ja čekam!

  – Šta? – namršti se Ciri.

  Žena stisnu tanke usne, popravi manžetne na rukavicama.

  – Kome si ukrala kamuflažnu amajliju? Ili ti ju je možda neko dao?

  – Šta?

  – Ne ispituj moje strpljenje, učenice. Kazuj kako ti je ime, koji si razred, ko ti je učitelj. Brzo!

  – Šta?

  – Praviš se luda? Govori, kako ti je ime!

  Ciri stisnu zube, a oči joj se zažariše.

  – Ana Ingeborga Klopstok – procedi beskrupulozno.

  Žena podiže ruku i Ciri učas shvati da je užasno pogrešila. Jenefer joj je, smorena dugim nagvaždanjem, samo jednom demonstrirala delovanje vradžbine paralizovanja. Utisak je bio više nego gadan. Tako je bilo i sada.

  Fabio pusti mukli krik i baci se na ženu, ali ga druga, plavokosa, uhvati za kragnu i posadi na mesto. Momak se otimao, ali ženina ruka kao da je bila gvozdena. Ciri nije mogla ni da zadršće. Imala je utisak da polako urasta u zemlju. Crnokosa se nagnu i zari u nju sjajne oči.

  – Nisam pristalica telesnog kažnjavanja – rekla je ledenim glasom, opet popravljajući manžetnu na rukavici – ali ću se potruditi da te išibaju, učenice. Ne zbog neposlušnosti, ne zbog krađe amajlije i bežanije iz škole. Ne zbog toga što si odevena na nedozvoljen način, što ideš s momkom i razgovaraš s njim o stvarima o kojima ti je zabranjeno da govoriš. Bićeš išibana zato što nisi prepoznala arhimađistora.

  – Ne! – povika Fabio. – Ne čini joj nepravdu, milostiva gospo! Ja sam knjigočatac u banci gospodara Molnara Ðankardija, a gospođica je...

  – Umukni! – dreknu Ciri – Umu...

  Magijska formula zapušavanja usta delovala je brzo i brutalno. Osetila je krv u ustima.

  – Dakle? – požurivala je Fabija plavokosa, popuštajući mu okovratnik i ispravljajući mu maznim pokretom deo koji se izgužvao.

  – Govori! Ko je ova ohola gospojica?

  *

  Margarita Lo Antij izroni iz bazena pljuskajući vodu naokolo. Ciri nije mogla da izdrži da ne pogleda. Jenefer je mnogo puta videla golu, i mislila je da niko ne može imati lepšu figuru od nje. Pogrešila je. Kad je videla Margaritu Lo Antij, shvatila je da bi joj pozavideli čak i mramorni kipovi boginja i nimfi.

  Čarobnica je dohvatila čabar s hladnom vodom i polila se po grudima, psujući pritom kao kočijaš i otresajući vodu sa sebe.

  – Hej, devojko – mahnu glavom Ciri. – Budi dobra, dodaj mi peškir. Deder, prestani više da se duriš na mene.

  Ciri tiho prasnu, i dalje uvređena. Kad je Fabio otkrio ko je ona, čarobnice su je na silu vukle preko pola grada, izvrgavajući je ruglu. U Ðankardijevoj banci stvar je momentalno bila objašnjena. Čarobnice su se izvinile Jenefer, pravdajući se za svoje ponašanje. Stvar je bila u tome što su učenice iz Aretuze bile privremeno preseljene u Loksiju, jer su školske prostorije adaptirane u stanove za učesnike i goste sabora čarobnjaka. Koristeći tu gužvu oko selidbe, nekoliko učenica je šmugnulo iz Taneda i dalo se u bežaniju u grad. Margaritu Lo Antij i Tisaju de Friz uzbunila je amajlija koju je aktivirala Ciri, pomislile su da je jedna od pobegulja iz škole.

  Čarobnice su se izvinile Jenefer, ali im nije palo na pamet da se izvine Ciri. Dok je slušala izvinjenja, Jenefer je gledala u nju, a Ciri je osećala da je do ušiju pocrvenela. A tek siroti Fabio – Molnar Ðankardi ispsovao ga je na pasja kola, tako da su dečku suze navrle na oči. Ciri ga je bilo žao, ali je bila i ponosna na njega – Fabio je održao reč i ni jednom jedinom reči nije ni pisnuo o viverni.

  Ispostavilo se da Jenefer savršeno poznaje Tisaju i Margaritu. Čarobnice su je pozvale u „Srebrnu čaplju", najbolje i najskuplje konačište u Gors Velenu, u koji je Tisaja de Friz svratila odugovlačeći odlazak na ostrvo iz samo njoj poznatih razloga. Margarita Lo Antij, koja je, kako se pokazalo, bila rektor u Aretuzi, prihvatila je poziv starije čarobnice da podeli smeštaj sa njom. Gostionica je zaista bila luksuzna – u podrumu je imala sopstveno kupalište, koje su Margarita i Tisaja iznajmile za ličnu upotrebu, plativši za to paprenu sumu. Jenefer i Ciri, razume se, pozvane su da im se pridruže – tako da su sve zajedno plivale u bazenu i preznajale se u pari već nekoliko sati, neprekidno pritom prepričavajući tračeve.

  Ciri je pružila pe�
�kir čarobnici. Margarita ju je nežno štipnula po obrazu. Ciri se opet brecnula i uskočila u bazen prskajući vodu koja je mirisala na ruzmarin.

  – Pliva kao mala foka – nasmeja se Margarita, opružena pored Jenefer na drvenoj ležaljci. – A zgodna kao nimfa. Daćeš mi je, Jena?

  – Zato sam je ovamo i dovela.

  – Na koju godinu da je upišem? Osnove ima?

  – Ima. Ali neka počne kao i sve, od predškolskog. Neće joj škoditi.

  – Pametno – rekla je Tisaja de Friz, zauzeta nameštanjem malih pehara na mermernom stolu prekrivenom slojem vodene pare. – Pametno, Jenefer. Devojci će biti lakše ako počne zajedno s drugim početnicama.

  Ciri iskoči iz bazena, sede na ivicu podzida, cedeći kosu i pljuskajući nogama po vodi. Jenefer i Margarita opušteno su spletkarile, svaki čas brišući lica ubrusima umočenim u hladnu vodu. Tisaja, skromno zavijena u čaršav, nije se uključivala u razgovor, ostavljajući utisak osobe koja je posve zaokupljena pravljenjem reda za stolom.

  – Ponizno se izvinjavam, presvetle gospe! – naglo povika odozgo nevidljivi vlasnik gostionice. – Oprostite što vam smetam, ali... neki oficir hitno želi da se vidi sa gospođom De Friz! Kaže da ne podnosi odugovlačenje!

  Margarita Lo Antij zakikota se i namignu Jenefer, nakon čega obe kao po komandi zbaciše s bedara peškire i zauzeše otmene i vrlo izazovne poze.

  – Neka uđe oficir! – povika Margarita, zadržavajući smeh. – Pozivamo ga! Spremne smo!

  – Kao deca – uzdahnula je Tisaja de Friz, vrteći glavom. – Pokrij se, Ciri.

  Oficir uđe, ali pošalica čarobnica pokaza se kao ćorav posao. Oficir se nije zbunio kad ih je video, nije pocrveneo, nije otvorio usta, nije iskolačio oči. Jer oficir je bila žena. Visoka, vižljasta žena s debelom crnom pletenicom i mačem o boku.

  – Gospođo – hladno će žena, klanjajući se Tisaji de Friz i škripeći pancir-košuljom. – Donosim izveštaj o izvršenju tvojih naređenja. Molim da mi bude dozvoljen povratak u garnizon.

  – Imaš dozvolu – kratko odvrati Tisaja. – Hvala za oružanu pratnju i za pomoć. Sretan put.

  Jenefer sede u ležaljku, gledajući crno-zlatno-crvenu traku na ratničinom ramenu.

  – Ne poznajem li te ja slučajno?

  Ratnica se kruto pokloni, obrisa oznojeno lice. U kupalištu je bilo vrelo, a ona je na sebi imala pancir-košulju i kožni ogrlač.

  – Često boravim u Vengerbergu – rekla je. – Gospođo Jenefer. Zovem se Rajla.

  – Sudeći po traci, služiš u specijalnim jedinicama kralja Demavenda?

  – Tako je, gospođo.

  – U činu?

  – Kapetana.

  – Vrlo dobro – nasmeja se Margarita Lo Antij. – Sa zadovoljstvom zaključujem da su u Demavendovoj vojsci najzad počeli da daju oficirska zvanja vojnicima koji imaju jaja.

  – Mogu li da se udaljim? – ratnica se ispravila, naslanjajući šaku na dršku mača.

  – Možeš.

  – Glas ti je bio neprijatan, Jena – rekla je malo zatim Margarita. – Šta imaš sa kapetanicom?

  Jenefer je ustala, uzela dva pehara sa stola.

  – Videla si stubove na raskršćima? – pitala je. – Mora da si ih videla, mora da ti je do nosa dopro smrad leševa koji trule. Oni su te stubove izmislili i napravili. Ona i njene potkomandne specijalne jedinice. Sadistička banda!

  – To je rat, Jenefer. Ta Rajla je sigurno mnogo puta morala da vidi svoju braću po oružju živu palu u ruke Veverica. Obešenu za drveće kao streljačka meta. Oslepljenu, kastriranu, s nogama spaljenim vatrom. Svireposti koje čine Skoja’taeli ne bi se postidela ni sama Falka.

  – Metode specijalnih jedinica, isto tako, živo podsećaju na Falkine metode. Ali nije stvar u tome, Rita. Nisam se ja rastužila nad sudbinom vilenjaka, znam ja šta je rat. Znam i kako se rat dobija. Dobija se s vojnicima koji su posvećeni i koji veruju u svoju borbu, koji brane zemlju, brane svoju kuću. Ne s takvima kao što je ta Rajla, s najamnicima koji ratuju za novac, koji ne umeju i ne žele da se posvete. Oni čak i ne znaju šta je posvećenost. A ako znaju, onda je preziru.

  – Ðavo nek je nosi, njenu posvećenost i njen prezir. Šta nas se to tiče? Ciri, ogrni nešto i skokni gore po još jednu karafu. Danas mi je baš došlo da se naljoskam.

  Tisaja de Friz uzdahnu, vrteći glavom. Margaritinoj pažnji to nije promaklo.

  – Na sreću – zakikota se – nismo više u školi, draga mađistorko. Možemo da radimo šta nam je drago.

  – Čak i u prisustvu buduće učenice? – zajedljivo upita Tisaja. – Kada sam ja bila rektor u Aretuzi...

  – Sećamo se, sećamo se – prekide je nasmejana Jenefer. – Čak i da hoćemo, ne možemo da zaboravimo. Idi po karafu, Ciri.

  Gore, dok je čekala karafu, Ciri je gledala kako odlaze ratnica i njena jedinica od četiri vojnika. Radoznalo i zadivljeno posmatrala je njihovo držanje, izraze lica, odeću i oružje. Rajla, kapetanica sa crnom pletenicom, upravo se svađala sa vlasnikom gostionice.

  – Neću da čekam do sutra! I šta me se tiče što su kapije zatvorene! Hoću smesta da napustim zidine! Znam da gostionica ima u konjušnicama svoju poternu{15}! Naređujem da mi otvorite!

  – Propisi...

  – Mnogo me se tiču propisi! Izvršavam naređenja arhimađistorke De Friz!

  – Dobro, kapetanice, ne vičite. Otvoriću vam...

  Taj lagum, kako se pokazalo, bio je uzani, solidno zamandaljeni prolaz koji je vodio pravo iza zidina grada. Pre nego što je Ciri uzela iz sluginih ruku karafu, videla je kako se ova poterna otvara, a Rajla i njena jedinica izlaze napolje, u noć.

  Zamislila se.

  *

  – No, najzad – obradova se Margarita, ne zna se da li zato što vidi Ciri ili zato što ona u rukama nosi karafu. Ciri stavi karafu na stočić – očito rđavo, jer ju je Tisaja de Friz smesta namestila drugačije. Dok je sipala, Jenefer je pokvarila čitavu postavku, i Tisaja je ponovo morala da popravlja. Ciri se zgrozila kad je zamislila Tisaju u ulozi nastavnice.

  Jenefer i Margarita nastaviše prekinuti razgovor, neštedimice prazneći karafu. Ciri je postalo jasno da će uskoro morati da trči po još jednu. Zamislila se, prisluškujući razgovor čarobnica.

  – Ne, Jena – vrtela je glavom Margarita. – Vidim da nisi u toku. Raskinula sam sa Larsom. Stvar je završena. Elaine deireadh, što bi rekli vilenjaci.

  – I zato ti je došlo da se naljoskaš?

  – Između ostalog – potvrdi Margarita Lo Antij. – Tužna sam, ne krijem to. Najzad, bila sam s njim četiri godine. Ali morala sam da raskinem. Nema vajde od njega...

  – Naročito zbog toga – prasnu Tisaja de Friz, zagledana u zlatno vino u peharu koji se ljuljao – što je Lars bio oženjen.

  – Upravo to je – slegnu ramenima čarobnica – ono što mi se čini beznačajnim. Svi atraktivni muškarci u godinama koji su mi zanimljivi oženjeni su, ništa tu ne mogu da učinim. Lars me je voleo, a i meni se jedno vreme činilo... Ah, šta tu da se priča. Tražio je previše. Ugrozio je moju slobodu, a meni je zlo na samu pomisao o monogamiji. Uostalom, ugledala sam se na tebe, Jena. Sećaš se onog razgovora u Vengerbergu? Kad si odlučila da raskineš s onim tvojim vešcem? Savetovala sam ti tada da razmisliš, govorila sam ti da se ljubav ne nalazi na ulici. Ali ipak si ti imala pravo. Ljubav je jedno, a život drugo. Ljubav prolazi...

  – Pusti je, Jenefer – hladno reče Tisaja. – Puna je gorčine i tuge. Znaš zašto ne ide na banket u Aretuzu? Zato što se stidi da se tamo pojavi sama, bez muškarca s kojim je već četiri godine povezuju. Na kojem joj zavide. Kojeg je izgubila, jer nije umela da ceni njegovu ljubav.

  – A da promenimo temu? – predložila je Jenefer, naizgled staloženim, ali malčice drugačijim glasom. – Ciri, sipaj nam. Dovraga, mala je ova karafa. Budi dobra, donesi nam još jednu.

  – Donesi dve – zasmeja se Margarita. – Za nagradu ćeš dobiti gutljaj i sešćeš pored nas, nećeš više morati da čuljiš uši izdaleka. Tvoje obrazovanje počeće ovde, odmah, još pre nego što dospeš kod mene, u Aretuzu.

  – Obrazovanje! – T
isaja podiže oči ka tavanici. – Za ime božje!

  – Tišina, draga mađistorko – Margarita se šljapnu rukom po mokroj butini, podražavajući gnev. – Sada sam ja rektor škole! Nisi uspela da me oboriš na završnim ispitima!

  – Šteta što nisam.

  – Tako i ja mislim. Sad bih imala privatnu praksu, kao Jena, ne bih morala da se mučim sa učenicama, ne bih morala da brišem noseve cmizdravcima, ni da se gložim sa oholima. Slušaj me, Ciri, i uči. Čarobnica se uvek pokazuje na delu. Da li je to dobro ili nije dobro – videće se kasnije. Ali treba delati, u životu treba stisnuti petlju. Veruj mi, mala moja, treba da se kajemo samo ako smo pasivni, neodlučni, kolebljivi. Nikada zbog onog što smo odlučili i učinili, iako to često donosi tugu i žalost. Pogledaj ozbiljnu gospođu koja sedi tamo, pravi grimase i pedantno popravlja šta može. To je Tisaja de Friz, arhimađistor, vaspitač na desetine čarobnica. Učila ih je da budu delatne. Da je neodlučnost...

  – Prestani, Rita.

  – Tisaja je u pravu – rekla je Jenefer, i dalje zagledana u ugao kupališta. – Prestani. Znam da si tužna zbog Larsa, ali nemoj sada od toga da praviš nauku o životu. Devojka ima vremena da takve stvari nauči. I to ne u školi. Ciri, idi po karafu.

  Ciri je ustala. Bila je već potpuno obučena.

  I potpuno odlučna.

  *

  – Šta? – dreknula je Jenefer. – Kako to? Kako to, otišla je?

  – Naredila je... – promumlao je gazda, bledeći i pripijajući se leđima uza zid. – Naredila je da joj se osedla konj...

  – I ti si je poslušao? Umesto da nas pitaš?

  – Gospo, otkud sam mogao znati? Siguran sam bio da to čini po vašoj naredbi... Nije mi na pamet padalo da...

  – Prokleta budalo!

  – Polako, Jenefer – Tisaja primače ruku čelu. – Ne padaj u vatru. Noć je. Neće je pustiti izvan kapija.

  – Naredila je – šapnuo je gazda – da joj se otvori poterna...

  – I otvorili su joj?

  – Zbog tog sabora, gospođo – gazda je oborio pogled – puno je čarobnjaka u gradu... Boje se ljudi, niko ne sme da im stane na put... Kako sam mogao da je odbijem? Govorila je isto kao i vi, kao jaje jajetu, isti glas... I isti pogled... Niko nije smeo čak ni u oči da joj pogleda, a nekmoli da joj postavlja pitanja... Bila je ista kao vi... Kao jaje jajetu... Naredila je da joj damo pero i mastilo... i napisala je pismo.