Vreme Prezira

by Andrzej Sapkowski

  – Budi jasniji, molim te.

  – Hajde da se opkladimo – Dajkstra podiže viljušku s glavonošcem nabijenim na njen vrh. – Tvrdim da će u narednih sat vremena Vilgeforc tražiti da razgovarate. Tvrdim da će ti za vreme tog razgovora dokazati da nisi privatno lice i da jesi u tom loncu. Ako grešim, poješću ovo govno na tvoje oči, s pipcima i svim ostalim. Prihvataš nagodbu?

  – Šta ću ja morati da pojedem, ako izgubim?

  – Ništa– Dajkstra se brzo osvrnuo. – Ako izgubiš, obavestićeš me o sadržaju tvog razgovora sa Vilgeforcem.

  Veštac je ćutao nakratko, mirno posmatrajući špijuna.

  – Zbogom, grofe – reče napokon. – Zahvaljujem na čašici razgovora. Bio je poučan.

  Dajkstra se blago žacnu.

  – Je l’ tako?

  – Tako – preseče Geralt. – Zbogom.

  Špijun sleže ramenima, ubaci u salataru oktopoda zajedno sa viljuškom, okrete se i ode. Geralt nije gledao za njim. Premestio se polako za drugi sto, vođen željom da prione na ogromne bledoružičaste škampe poređane po srebrnoj činiji između listova salate i krišaka limuna. Imao je želju da ih jede, ali osećajući na sebi stalne radoznale poglede, došlo mu je da ih otmeno konzumira, držeći se manira. Približavao im se demonstrativno polako, suzdržano i dostojanstveno štrpkajući zakusku sa drugih ovala.

  Za susednim stolom stajala je Sabrina Glevisig, udubljena u razgovor s nepoznatom mu vatrenocrvenokosom čarobnicom. Riđokosa je imala na sebi belu suknju i bluzu od belog žoržeta. Njena bluza, kao i Sabrinina, bila je potpuno providna, ali je imala nekoliko strateški raspoređenih aplikacija i vezova. Aplikacije su, primetio je Geralt, imale zanimljivo svojstvo: naizmenično su pokrivale i otkrivale.

  Čarobnice su razgovarale, krkajući languste s majonezom. Govorile su tiho i drevnim jezikom. Mada nisu gledale u njegovom pravcu, evidentno je bilo da su o njemu razgovarale. Nediskretno je naćulio svoj izoštreni veštičarski sluh, pretvarajući se da ga interesuju isključivo škampi.

  –... s Jenefer? – iznenadila se riđokosa, igrajući se bisernom ogrlicom, nameštenom na vratu kao grivna. – Ti to ozbiljno, Sabrina?

  – Apsolutno – odvrati Sabrina Glevisig. – Nećeš verovati, to traje već nekoliko godina. Da on može da izdrži s tom gadurom, zaista se čudim.

  – A što se čudiš? Bacila je na njega čini, uhvatila ga je na šarm. Zar sam malo puta i sama to radila?

  – Ali on je veštac, oni se ne mogu očarati. U svakom slučaju ne na toliko dugo.

  – Onda je to ljubav – uzdahnu riđokosa. – A ljubav je slepa.

  – On je slep – iskrevelji se Sabrina. – Možeš da zamisliš, Marti, da se ona usudila da mu mene predstavi kao svoju školsku drugaricu? Bloede pest, starija je od mene... Nije ni važno. Kažem ti, ljubomorna je kao pseto zbog tog vešca. Mala Merigoldova mu se samo osmehnula, a ta aspida ispsovala ju je ne birajući reči i oterala je. A tog trenutka... Pogledaj samo. Stoji tamo, razgovara s Frančeskom, a s vešca ne skida pogled.

  – Boji se – zakikota se riđa – da ćemo joj ga zdipiti, makar samo noćas. Šta kažeš na to, Sabrina? Da probamo? Momak je atraktivan, nije ko one naše uobražene šonje sa svojim kompleksima i prohtevima...

  – Tiše, Marti – prosikta Sabrina. – Ne gledaj u njega i ne ceri se. Jenefer nas posmatra. I imaj stila. Hoćeš da ga zavedeš? Onda ti je stil loš.

  – Hm, u pravu si – prizna Marti nakon kratkog razmišljanja. – A kad bi ti odjednom prišao i sam predložio?

  – Tada bih... – Sabrina Glevisig pogleda vešca svojim crnim očima, poput grabljivice – ... dala bih mu bez razmišljanja, makar i na kamenu.

  – A ja – zacereka se Marti – i na ježu.

  Veštac, zagledan u stolnjak, pokri svoj zblanuti izraz lica škampom i listom salate, oduševljen činjenicom da mu mutacija krvnih sudova onemogućava da pocrveni.

  – Veštac Geralt?

  Proguta škampa, okrete se. Čarobnjak poznatih crta osmehnu se jedva vidljivo, dodirujući vezene revere ljubičastog dubleta.

  – Doregaraj iz Volea. Znamo se. Sreli smo se već...

  – Sećam se. Izvini, nisam te prepoznao odmah. Drago mi je...

  Čarobnjak se osmehnu donekle izražajnije, uzimajući dva pehara s poslužavnika koji je paž nosio.

  – Posmatram te već neko vreme – reče, pružajući jedan pehar Geraltu. – Svima kojima te je Jenefer predstavila rekao si da ti je drago. Hipokrizija ili nekritičnost?

  – Ljubaznost.

  – Prema njima? – Doregaraj širokim pokretom ruke pokaza na učesnike pira. – Veruj mi, ne vredi truda. To je tašta, zavidna i licemerna banda, oni tvoju ljubaznost ne umeju da cene, shvatiće je kao sarkazam. S njima, vešče, treba prema njihovom aršinu: drsko, arogantno, neučtivo, tada ćeš im ponajviše imponovati. Hoćeš da popijemo vina?

  – Cviček, koji ovde služe? – ljupko se osmehnu Geralt. – Gadi mi se. Ali ako tebi prija... Nateraću se.

  Sabrina i Marti, koje su osluškivale iza svog stola, glasno prsnuše u smeh. Doregaraj ih obe prezirno pogleda, okrete se, lupnu svojom čašom o Geraltovu i osmehnu se, ali ovog puta iskreno.

  – Poen za tebe – priznade otvoreno. – Brzo učiš. Dođavola, gde si to pokupio? Na drumovima po kojima se vučeš tragom stvorenja koja izumiru? U tvoje zdravlje. Nasmejaćeš se, ali ti si jedan od malobrojnih u ovoj sali kojima želim tako da nazdravim.

  – Zaista? – Geralt srknu vina, mljacnu delikatno, sladeći se ukusom. – Uprkos činjenici da mi je zanimanje da tamanim stvorenja koja odumiru?

  – Ne vuci me za jezik – čarobnjak ga prijateljski klepnu po ruci. – Banket tek što je počeo. Sigurno će te presresti još neke ličnosti, štedi malo i za njih te zajedljive replike. A što se tvoje struke tiče... Ti, Geralte, barem imaš toliko dostojanstva da se ne kitiš trofejima. Osvrni se oko sebe. Hrabro, odbaci konvencije, oni vole kad u njih zuriš.

  Veštac je poslušno zario pogled u grudi Sabrine Glevisig.

  – Pogiedaj – Doregaraj ga uhvati za rukav, pokaza prstom čarobnicu koja je prolazila pored njih i lepršala tilom. – Salonke od kože rogate agame. Primetio si?

  Klimnuo je glavom, neiskreno, jer je video isključivo ono što nije krila prozirna bluza od tila.

  – Moliću lepo, koža pitona kamenjarca – čarobnjak je nepogrešivo raspoznavao salonke koje su paradirale po dvorani. Moda koja je skratila haljine za pedalj poviše članka olakšavala mu je zadatak.

  – A ono tamo... Bela iguana. Daždevnjak. Viverna. Kajman naočar. Bazilisk... Sve do jednog gmizavci kojima preti izumiranje. Bestraga mu glava, zar ne možeš da nosiš cipele od teleće ili svinjske kože?

  – Kao i obično, ko o čemu, ti o kožama, Doregaraju? – Filipa Ejlhart stade pored njih i zapodenu razgovor. – O kožarstvu i obućarstvu? Trivijalne li i neukusne teme!

  – Tako je to s gađenjem: nekom ovo, nekom ono – čarobnjak napravi prezrivu grimasu. – Lepe su ti aplikacije na haljini, Filipa. Ako ne grešim, to je kuna zlatica? Vrlo ukusno. Sigurno znaš da je ta vrsta pre dvadeset godina zbog svog prekrasnog krzna potpuno iskorenjena.

  – Pre trideset – ispravi ga Filipa, trpajući u usta poslednjeg škampa, onog kog Geralt nije stigao da pojede. – Znam, znam, vrsta bi sigurno vaskrsla kada bih naredila modistkinji da mi haljinu opšije čupercima kučine, razmišljala sam o tome. Ali kučina mi se zbog boje nije uklapala.

  – Pređimo za onu stranu stola – predloži veštac. – Tamo sam video pozamašan pladanj crnog kavijara. A pošto je jesetra lopatarka takođe već gotovo u potpunosti nestala, treba da požurimo.

  – Kavijar u tvom društvu? Maštala sam o tome – Filipa stade da trepće, dohvati ga pod ruku, uzbudljivo zamirisa na cimet i nard. – Haj’mo, ne odugovlačimo. Pravićeš nam društvo, Doregaraju? Nećeš? Dobro, uživaj onda!

  Čarobnjak frknu i okrete se. Sabrina Glevisig i njena riđa drugarica ispratiše ih pogledima otrovnijim od ugrožene vrste kobre.

  – Doregaraj – promumla Filipa, bez ustručavanja se privijajući uz Geraltov bok – on ti je špijun kralja E
taina iz Cidarisa. Budi na oprezu. Ti njegovi gmizavci i kože, to je uvod koji prethodi ispitivanju. A Sabrina Glevisig je budno naćulila uši...

  – Zato što ona špijunira za Henselta iz Kedvena – dovrši Geralt. – Znam, pominjala si. A ta riđa, njena prijateljica...

  – Nije riđa, farbana je. Gde su ti oči? To je Marti Sodergren.

  – Čiji je ona špijun?

  – Marti? – Filipa se nasmejala, blesnula je zubima ispod jarko nakarminisanih usana. – Ničiji. Marti ne zanima politika.

  – Obespokojavajuće! Mislio sam da su ovde svi špijuni.

  – Mnogi – čarobnica pritvori oči. – Ali ne svi. Ne Marti Sodergren. Marti je isceliteljka. I nimfomanka. Ah, sto mu gromova, pogledaj! Pojeli su sav kavijar! Do poslednje trunčice! Olizali tanjir! I šta sad da radimo?

  – Sada ćeš me – Geralt se nevino nasmeši – obavestiti da ovde nešto lebdi u vazduhu. Reći ćeš da moram da odustanem od neutralnosti i napravim izbor. Predložićeš mi nagodbu. O tome šta će biti moja nagrada u toj opkladi ne smem čak ni da sanjam. Ali znam šta mi sleduje ako izgubim.

  Filipa Ejlhart je dugo ćutala, ne obarajući pogled.

  – Mogla sam da pretpostavim – tiho će. – Dajkstra nije izdržao. Dao ti je predlog. A upozoravala sam ga da prezireš špijune.

  – Ne prezirem špijune. Prezirem špijuniranje. I prezirem prezir. Nemoj više da mi predlažeš nikakve nagodbe, Filipa. Naravno, i ja osećam da nešto lebdi u vazduhu. I u zdravlju neka lebdi. Mene se to ne tiče, to nije moja stvar.

  – Već si mi jednom to rekao. U Oksenfurtu.

  – Drago mi je što nisi zaboravila. Okolnosti, nadam se, pamtiš isto tako?

  – Do detalja. Nisam ti tada otkrila kome služi taj tvoj Rjens, i kako mu je tamo bilo. Dopustila sam mu da pobegne. Eh, bio si ljut tada na mene...

  – Blago rečeno.

  – Došlo je vreme da se rehabilitujem. Sutra ću ti dati tog Rjensa. Ne prekidaj me, ne pravi te grimase. To nije nikakva nagodba u Dajkstrinom stilu. To je obećanje, a ja obećanja ispunjavam. Ne, bez ikakvih pitanja, molim te. Sačekaj do sutra. Fokusirajmo se sada na kavijar i na banalne spletke.

  – Nema kavijara.

  – Jedan časak.

  Osvrnula se brzo, pomerila ruku i promrmljala magijsku formulu. Srebrno posuđe u obliku ribe koja se izvila u luk da skoči učas se napunilo ikrom ugrožene vrste jesetre lopatarke. Veštac se osmehnuo.

  – Čovek može da se najede od iluzije?

  – Ne može. Ali iluzija može zagolicati one sa snobovskim ukusom. Probaj.

  – Hmm... Zaista... Čini mi se stvarnijim od stvarnog...

  – I ne goji – ponosno će čarobnica, cedeći sok limuna po narednoj prepunoj kašičici kavijara. – Mogu li da te zamolim za čašu belog vina?

  – Izvoli. Nego, Filipa?

  – Molim.

  – Ovde je navodno konvencija zabranila da se bacaju čini. Zar ne bi bilo bezbednije umesto iluzije kavijara izmađijati iluziju samog ukusa? Samog utiska? Ti bi to mogla...

  – Naravno da bih mogla – Filipa Ejlhart ga pogleda kroz kristalnu čašu. – Konstrukcija takve magijske formule jednostavnija je od konstrukcije mlatilice. Ali ako bismo imali samo utisak ukusa, izgubili bismo zadovoljstvo koje donosi aktivnost. Proces, ritualni pokreti koji ga prate, gestovi... Razgovor koji taj proces prati, kontakt očima... Oraspoložiću te jednim šaljivim poređenjem, hoćeš?

  – Već sam nestrpljiv.

  – Utisak orgazma takođe bih mogla da ti izmađijam.

  Pre nego što je veštac došao do reči, prišla im je nevisoka, vitka čarobnica duge, ravne kose boje slame. Odmah ju je prepoznao – to je bila ona u salonkama od kože rogate agame i bluzi od zelenog tila, koja nije krila čak ni tako sitan detalj kao što je mali mladež iznad leve dojke.

  – Izvinite – rekla je – ali moram da vam prekinem to flertovanje. Filipa, Ratklif i Detmold mole te da načas porazgovaraju s tobom. Hitno je.

  – Ako je tako, onda idem. Zdravo, Geralte. Flertovaćemo kasnije!

  – Aha! – plavuša ga je odmerila pogledom. – Geralt. Veštac koji je zaludeo Jenefer? Posmatrala sam te i lupala sam glavu ko si. Strašno me je to mučilo!

  – Poznata mi je ta vrsta muke – odvrati Geralt, osmehujući se ljubazno. – Upravo je u ovom trenutku doživljavam.

  – Oprosti mi moju nesmotrenost. Ja sam Keira Mec. Vidi, kavijar!

  – Pazi, to je iluzija.

  – Dođavola! U pravu si! – čarobnica ispusti kašiku kao da je rep crnog škorpiona. – Ko je bio tako besprizoran... Ti? Umeš da praviš iluzije četvrtog stepena? Ti?

  – Ja – slaga Geralt u trenu, ne skidajući osmeh. – Ja sam mađistor magije, pretvaram se da sam veštac da bih ostao inkognito. Misliš li da bi Jenefer mogao da zanima običan veštac?

  Keira Mec pogleda mu pravo u oči, iskrivi usne.

  Oko vrata je imala medaljon u obliku krsta ank, srebrn, inkrustiran cirkonima.

  – Hoćeš vina? – predložio je da bi presekao neprijatnu tišinu. Plašio se da njegova šala neće biti dobro shvaćena.

  – Ne, hvala ti... kolego mađistore – ledeno odvrati Keira. – Ne pijem. Ne mogu. Noćas nameravam da zatrudnim.

  – S kim? – upita je prilazeći joj u riđe ofarbana prijateljica Sabrine Glevisig, odevena u prozirnu bluzicu od belog žoržeta, ukrašenu dovitljivo razmeštenim aplikacijama. – S kim? – ponovila je, nevino zalepršavši dugim trepavicama.

  Keira se okrete i odmeri je počev od salonki od bele iguane sve do inale biserne dijademe.

  – A šta te se to tiče?

  – Ništa. Profesionalna radoznalost. Nećeš me predstaviti svom drugu, čuvenom Geraltu iz Rivije?

  – Nerado. Ali znam da te se neću moći otarasiti. Geralte, ovo je Marti Sodergren, isceliteljka. Njena specijalnost su afrodizijaci.

  – Da li moramo da razgovaramo o poslu? O, ostavili ste mi malo kavijara? Kako je to lepo od vas.

  – Pažnja – rekoše uglas Keira i veštac. – To je iluzija.

  – Stvarno! – Marti Sodergren se naheri, namreška nos, zatim uze u ruku pehar, pogleda trag karmina. – Pa da, Filipa Ejlhart. Ko bi se drugi usudio na takvu besprizornost. Zmijetina jedna. Znate li da ona špijunira za Vizimira iz Redanje?

  – I da je nimfomanka? – rizikovao je veštac. Marti i Keira istovremeno prsnuše u smeh.

  – Zar si na to računao kad si joj eroberung pravio i pokušavao da flertuješ? – pitala je isceliteljka. – Ako je tako, onda te je neko zlurado prešao. Filipa je od pre nekog vremena prestala da se zanima za muškarce.

  –A možda si ti žensko? – Keira Mec je napućila sjajne usne. – Možda se samo pretvaraš da si muško, kolego po magiji? Da bi ostao inkognito. Znaš, Marti, priznao mi je malopre da voli da se pretvara.

  – Voli i ume – zlurado se osmehnula Marti. – Zar ne, Geralte? Ne tako davno videla sam kako se pretvaraš da slabo čuješ i da ne govoriš Drevni jezik.

  – Ima on mnogo mana – hladno će Jenefer, prilazeći i gospodarski uzimajući vešca pod ruku. – On je, praktično, sazdan isključivo od mana. Gubite vreme, devojke.

  – Izgleda da je tako – složila se Marti Sodergren, i dalje zlurado nasmešena. – Želimo vam, onda, lep provod. Hajde, Keira, da popijemo nešto bezalkoholno. Možda se i ja odlučim na nešto noćas.

  – Auh! – zasopta Geralt pošto su otišle. – U pravi čas, hvala ti, Jen.

  – Zahvaljuješ mi? Rekla bih da si neiskren. U ovoj sali ima tačno jedanaest žena koje se razmeću svojim sisama pod prozirnim bluzama. Ostavim te na pola sata, a onda te uhvatim u razgovoru s njih dve...

  Jenefer prekide, pogleda u sudove u obliku ribe.

  – I u najedanju iluzijama – dodade. – Oh, Geralte, Geralte. Dođi. Prilika je da te predstavim nekolikim osobama koje vredi upoznati.

  – Da li je jedna od njih Vilgeforc?

  – Interesantno – čarobnica začkilji očima – što baš za njega pitaš. Da, to Vilgeforc želi da te upozna i razgovara s tobom. Upozoravam te, razgovor može da deluje banalno i bezbrižno, ali neka te to
ne zbuni. Vilgeforc je lucidan, neviđeno inteligentan igrač. Ne znam šta hoće od tebe, ali budi oprezan.

  – Biću oprezan – uzdahnu. – Ali mislim da tvoj lucidni igrač nije u stanju da me iznenadi. Ne nakon onoga što sam ja ovde prošao. Bacili su se na mene špijuni, sručile se ugrožene vrste gmizavaca i hermelina. Nahraniše me nepostojećim kavijarom. Nimfomanke koje muškarci ne zanimaju dovodile su u sumnju moju muškost, pretile mi silovanjem na ježu, plašile me trudnoćom, štaviše orgazmom, i to takvim koji ne prate ritualni pokreti. Brrr...

  – Pio si nešto?

  – Malčice belog vina iz Cidarisa. Ali je u njemu verovatno bio afrodizijak... Jen, da li ćemo se posle razgovora s tim Vilgeforcem vratiti u Loksiju?

  – Nećemo se vratiti u Loksiju.

  – Molim?

  – Želim da ovu noć provedem u Aretuzi. S tobom. Afrodizijak, kažeš? U vinu? Zanimljivo...

  *

  – Oh-oh – uzdahnula je Jenefer, rastežući se i prebacujući svoju butinu preko Geraltove. – Oh-oh. Otkad nisam ovako vodila ljubav... Otkad!

  Geralt je isplitao prste iz njenih uvojaka, nije komentarisao. Prvo, tvrdnja je mogla da bude provokacija, bojao se skrivene udice na mamcu. Drugo, nije želeo rečima da briše ukus njene naslade koji mu je i dalje bio na usnama.

  – Otkad nisam vodila ljubav s muškarcem koji mi je izjavio ljubav i kome sam priznala da ga volim – promrmljala je malo zatim, kad je već bilo jasno da veštac neće progutati mamac. – Zaboravila sam kako to može da izgleda. Oh-oh.

  Protegla se još jače, ispruživši ruke i oberučke hvatajući rubove jastuka, a njene grudi obasjane mesečinom poprimile su takav oblik da je veštac osetio drhtaj niz leđa. Zagrlio ju je, oboje su ležali nepomično, stišavali su se, hladili.

  Napolju su galamili cvrčci, čuli su se, takođe, udaljeni, tihi glasovi i smeh, svedočeći o tome da banket još traje iako je već kasno.

  – Geralte?

  – Da, Jen.

  – Pričaj.

  – O razgovoru s Vilgeforcem? Sad? Pričaću ti ujutru.

  – Sada, molim te.

  Gledao je u sekreter u uglu sobice. Na njemu su ležale knjige, monografije i drugi predmeti što ih polaznica koja se privremeno nastanila u Loksiji nije odnela sa sobom. Nežno naslonjena na knjige, sedela je tamo i okruglasta krpena lutkica u plisiranoj haljinici, izbledeloj od čestog držanja u zagrljaju. Nije ponela lutke, pomislio je, da se u Loksiji, u zajedničkoj spavaonici, ne bi izvrgla podsmehu drugarica. Nije ponela svoju lutkicu. I sad sigurno bez nje ne može da zaspi.