Vreme Prezira

by Andrzej Sapkowski

  Silovitim pokretom pokupio je mape i beleške koje su pokrivale sto, podigao je glavu, osvrnuo se.

  – Naćulite uši – osorno reče registratorima. – Izdavaću naređenja.

  Njegovi potčinjeni ukočiše se u iščekivanju.

  – Svako od vas – poče – čuo je jučerašnji govor maršala Kuhorna zastavnicima i oficirima. Zbog toga vam skrećem pažnju, gospodo draga, da se vas ne tiče to što je maršal govorio vojnicima. Vi treba da izvršavate druge zadatke i druga naređenja. Moja naređenja.

  Evertsen se zamisli, obrisa čelo.

  – Rat zamkovima, mir kućama, rekao je juče Kuhorn vođama. Poznato vam je to načelo – dodade odmah zatim – učili su vas na vojnoj akademiji. Taj princip je obavezivao do danas, a od sutra treba da ga zaboravite. Od sutra obavezuje drugi princip, koji će sada biti deviza rata što ga mi vodimo. Ta deviza i moje naređenje glase: rat svemu što živi. Rat svemu što se laća vatre. Treba da ostavljate za sobom spaljenu zemlju. Od sutra proširujemo rat preko linije iza koje ćemo se povući kada potpišemo traktat. Mi ćemo se povući, ali tamo, iza linije, treba da ostane spaljena zemlja. Kraljevstva Rivije i Edirna treba da budu pretvorena u pepeo! Setite se Sodena! Danas je stigao dan odmazde!

  Evertsen se glasno nakašlja.

  – Pre nego što vojnici ostave za sobom spaljenu zemlju – reče ćutljivim registratorima – vaš je zadatak da izvučete iz te zemlje i tog kraja sve što se može, sve što može da uveća bogatstvo naše otadžbine. Ti ćeš se, Odegaste, baviti utovarom i izvozom već skupljenih i uskladištenih poljoprivrednih plodova. Treba pokupiti ono čega još ima na poljima, a što neće uništiti ratoborni Kuhornovi vitezovi.

  – Imam malo ljudi, gospodine komorniče...

  – Biće dosta robova. Poteraćete ih da rade. Marder i ti... Zaboravio sam ti ime.

  – Helvet. Evan Helvet, gospodine komorniče.

  – Pozabavićete se živim inventarom. Grupisaćete ih u jata, saterati u obeležene punktove u karantin. Čuvajte se slinavke i druge zaraze. Bolesne ili sumnjive živuljke ubiti, strvinu spaliti. Ostatak oterati na jug označenim trasama.

  – Razumem.

  Sada specijaini zadaci, pomisli Evertsen, promatrajući potčinjene. Kome ih dodeliti? Sve žutokljuno, mleko im curi pod nosom, šta su oni mogli dosad da vide, šta da iskuse?... Eh, nedostaju mi oni stari, vični komornici... Ratovi, ratovi, stalno ratovi... Vojnici ginu masovno i često, ali komornici, gledajući proporcionalno, malo ređe.

  Ipak, među vojnicima neće biti gubitka, jer stalno pristižu novi, jer svako hoće da bude vojnik. A ko hoće da bude komornik ili registrator? Ko će, kada ga sinovi budu pitali po povratku kakve je podvige činio u ratu, hteti da priča kako je varićkom merio zrno, brojao smrdljive kože i vagao vosak, kako je preko džombastih, volujskim govnima pokrivenih puteva vodio konvoj kola natovarenih plenom, kako je poterivao stada koja riču i mekeću, gutajući prašinu, smrad i muve...

  Specijalni zadaci. Železara u Guleteu, s visokim pećima. Topionice, livnica i kovačnica u Ejsenlanu, pedeset kvintala godišnje proizvodnje. Kalajdžinice i manufakturna proizvodnja vune u Alderzbergu. Sladomelji, pecare rakije, tkaonice i farbare u Vengerbergu...

  Rasklopiti i izneti. Tako je naredio car Emhir, Beli Plamen koji Igra na Kurganima Neprijatelja. Ukratko. Rasklopiti i izneti, Evertsene.

  Naređenje je naređenje. Rudnici i eksploatacija ruda. Novac. Nakit. Umetnička dela. Ali time ću se sam pozabaviti. Lično.

  Pored crnih stubova dima vidljivih na horizontu izrasli su sledeći. I sledeći. Vojska je sprovodila u delo Kuhornova naređenja. Kraljevstvo Edirn postajalo je zemlja požara.

  Putem po kojem tandrču kola i dižu se oblaci prašine vukla se duga kolona opsadnih sprava. Za Alderzberg, koji se stalno brani. I za Vengerberg, prestonicu kralja Demavenda.

  Peter Evertsen je gledao i brojao. Računao. Preračunavao. Peter Evertsen je bio veliki carski komornik, za vreme rata prvi vojni komornik. Vršio je tu službu već dvadeset pet godina. Brojevi i računice, to je bio sav njegov život.

  Mangonel{24} košta pedeset florena, trebuše{25} dvesta, petrarija{26} minimum sto pedeset, najjednostavnija balista osamdeset. Iškolovano uslužno osoblje ubira devet i po florena najamničke plate. Kolona koja ide do Vengerberga, uključujući konje, volove i sitnu opremu, vredi trista grivni. Od grivne, čiste kovine koja teži pola funte, kuješ šezdeset florena. Godišnji učinak velikog rudnika iznosio je pet-šest hiljada grivni.

  Kolonu sa opsadnim spravama pretekla je laka konjica. Po znacima na plamencima Evertsen je prepoznao taktički odred princa Vineburga, jedan od onih prebačenih iz Cintre. Da, pomislio je, oni će imati čemu da se raduju. Bitka je dobijena, vojska iz Edirna je u rasulu. Rezervni vojni odredi neće biti gurnuti u tešku borbu s redovnom vojskom. Juriće one koji se povlače, podizaće rasturene grupe bez vođa, ubijaće, pljačkaće i paliće. Raduju se, jer sve najavljuje prijatan, veseo rat. Rat koji neće umoriti. I neće ubiti.

  Evertsen je računao.

  Taktički steg spaja deset običnih stegova i broji dve hiljade konjanika. Mada Vineburžani sigurno više neće ući ni u kakvu veliku bitku, u okršajima neće pasti manje od jedne šestine vojnika. Potom će uslediti logori i bivakovanja, pokvarena hrana, prljavština, vaške, komarci, zagađena voda. Nastupiće ono što je uobičajeno, neizbežno: tifus, dizenterija i malarija, koje neće ubiti manje od jedne četvrtine. Tome treba dodati paušal – nepredviđeni slučajevi, obično oko jedna petina vojske. Kući će se vratiti osamsto. Ne više. Zasigurno manje.

  Drumom su prolazili naredni stegovi, iza konjanice su se pojavili pešadijski korpusi. Marširali su streljački odredi u žutim žaketima i s okruglim šlemovima na glavama, samostrelci s pljosnatim kapelinama{27}, štitonoše i kopljanici. Za njima su išli vojnici naoružani štitom, zaštićeni oklopom kao rakovi, veterani iz Vikovara i Etolije, a dalje šareni buljuk – landsknehti iz Metine, najamnici iz Turna, Mehta, Gesa i Ebinga.

  Uprkos vrućini, odredi su bodro marširali, dizala se po putu prašina uskovitlana od vojničkih čizama. Lupali su bubnjevi, lepršale zastavice, njihali su se i svetlucali šiljci kopalja, helebardi i gizarmi{28}. Vojnici su marširali živahno i veselo. Išla je to pobednička vojska. Nepobediva vojska. Idemo, momci, napred, u boj! Na Vengerberg! Da dokusurimo neprijatelja, osvetimo se za Soden! Da veselo vojujemo, kese plenom napunimo i onda kući! Kući!

  Evertsen je gledao. I brojao.

  *

  – Vengerberg je pao posle nedelju dana opsade – dovrši Neven. – Iznenadiće te, ali tamo su esnafi zdušno i do kraja branili kulu i određene delove zidina. Poubijana je celokupna vojna posada i gradsko stanovništvo, oko šest hiljada ljudi. Kada se vest o tome pronela, nastupila je velika bežanija. Razbijeni pukovi i civilno stanovništvo masovno se dadoše u bežanje u Temeriju i Redanju. Gomile izbeglica kretale su se dolinom Pontara i prevojima Mahakama. Ali nisu svi uspeli da uteknu. Istureni konjički odredi Nilfgardijaca pošli su za njima, presecali su im put ... Znaš u čemu je bila stvar?

  – Ne znam. Ne razumem se u ... Ne razumem se u rat, Nevene.

  – U pitanju su bili zarobljenici. Robovi. To je bilo to. Hteli su da zarobe što veći broj ljudi. Za Nilfgard je to najjeftinija radna snaga. Zato su tako žestoko proganjali begunce. Bio je to veliki lov na ljude, Geralte. Lak lov. Jer je vojska pobegla, a izbeglice niko nije branio.

  – Niko?

  – Skoro niko.

  *

  – Nećemo stići... – ishrakao je Vilis, osvrćući se. – Nećemo stići da umaknemo... Bestraga mu, granica je tako blizu... Tako blizu...

  Rajla se uspravi u uzengijama, pogleda na drum koji je vijugao među brdima prekrivenim borovom šumom. Dokle okom dopreš, put je bio posejan ostavljenom imovinom, leševima konja koje su kola i kolica odgurnula na ivičnjake. Iza njih, iza šuma, šibali su u nebo crni stubovi dima. Čula se sve bliža dreka, sve su bučniji bili odjeci borbe.

  – Likvidiraju prethodnicu... – Vilis obrisa lice od čađi i znoja. – Čuješ li, Rajla? Stigli su prethodnicu i poubijali ih sve do jednog! Nećem
o stići!

  – Sada smo mi prethodnica – hladno potvrdi plaćenica. – Sad je red na nas.

  Vilis ublede, neko od vojnika koji su osluškivali glasno uzdahnu. Rajla cimnu uzde, okrete konja koji je teško krkljao i jedva podizao glavu.

  – Ionako nećemo stići da umaknemo – mirno je rekla. – Konji samo što se ne sruše. Pre nego što stignemo do prevoja, sustići će nas i usmrtiti.

  – Bacimo sve i sklonimo se u šumu – reče Vilis, ne gledajući u nju. – Svako za sebe. Možda ćemo tako uspeti da... preživimo.

  Rajla nije odgovorila, pogledom i pokretom glave pokazala je na prevoj, cestu, na poslednje redove duge kolone izbeglica i onih koji grabe prema granici. Vilis je shvatio. Opsovao je gadno, iskočio iz sedla, zalelujao se, oslonio na mač.

  – Sjahujte s konja! – promuklo doviknu vojnicima. – Preprečujmo put čim se ukaže prilika! Šta ste se zablenuli? Jednom se živi, jednom se mre! Mi smo vojska! Mi smo prethodnica! Moramo zaustaviti poteru, moramo je odgoditi...

  Ućuta.

  – Ako usporimo poteru, ljudi će stići da pređu u Temeriju, s one strane planina – dovrši Rajla, i sama sjahujući s konja. – Tamo su žene i deca. Šta tako kolačite oči? To nam je posao, za to smo plaćeni, zaboravili ste?

  Vojnici se zgledaše. Načas je Rajla pomislila da će ipak pobeći, da će obosti mokre i baldisane konje da učine poslednji napor, da će ih poterati za kolonom izbeglica ka spasonosnom prevoju. Grešila je. Rđavo ih je procenila.

  Prevrnuli su kola na putu. Brzo su napravili barikadu, provizornu, nisku. Potpuno nedovoljnu.

  Nisu dugo čekali. U klanac su upala dva konja koja su krkljala, saplitala se, pena im je lila iz usta. Samo je jedan na svojim leđima nosio konjanika.

  – Bleze!

  – Budite spremni... – plaćenik skliznu iz sedla u zagrljaj vojniku. – Budite spremni, u vražju mater... Već su iza mene...

  Konj zahropta, otplesa korak u stranu, svali se na sapi, teško pade na bok, džilitnu se, ispruži vrat, otegnuto zarza.

  – Rajla – ishraka Blez, okrećući pogled. – Dajte... Dajte mi nešto. Izgubio sam mač...

  Ratnica, gledajući požarne dimove koji su se dizali u nebo, pokaza pokretom glave sekiru oslonjenu o prevrnuta kola. Blez dohvati oružje, otkotrlja se. Leva nogavica bila mu je natopljena krvlju.

  – Šta ćemo s drugima, Bleze?

  – Pobili su ih – zastenja plaćenik. – Sve. Čitav odred... Rajla, nije ovo Nilfgard... To su Veverice... Vilenjaci su nas stigli. Skoja’taeli idu napred, ispred Nilfgardijaca.

  Jedan od vojnika bolno jauknu, drugi teško prisede na zemlju, pokrivajući šakama lice. Vilis opsova, vukući remenje lakog oklopa.

  – Na mesta! – dreknu Rajla. – Iza brane! Neće nas žive uhvatiti! Obećavam vam!

  Vilis pljunu, a onda brzo skide s naramenjaka trobojnu, crno-zlatno-crvenu traku specijalne vojske kralja Demavenda, te je hitnu u šipražje. Glačajući i čisteći svoj orden, Rajla se popreko osmehnu.

  – Ne znam da li će ti to pomoći, Vilise. Ne znam.

  – Obećala si, Rajla.

  – Obećala sam. I održaću obećanje. Na mesta, momci! Samostrele i lukove u šake!

  Nisu dugo čekali.

  Kad su odbili prvi talas, ostalo ih je samo šestoro. Borba je bila kratka ali ogorčena. Mobilisani vojnici iz Vengerberga vraški su se tukli, po žustrini nisu zaostajali za plaćenicima. Nijedan nije hteo da živ padne u ruke Skoja’taelima. Draže im je bilo da poginu u borbi. I umirali su pokošeni strelama, umirali su od uboda kopalja i udaraca mačeva. Blez je umro ležeći, proburažen bodežima dvojice vilenjaka koji su se srušili na njega, povukavši ga sa barikade. Nijedan od tih vilenjaka nije ustao. I Blez je imao bodež.

  Skoja’taeli im nisu dali da predahnu. Sručio se na njih drugi odred. Vilis je, i treći put proboden kopljem, pao.

  – Rajla! – povikao je jedva čujno. – Obećala si!

  Plaćenica se, posekavši još jednog vilenjaka, brzo okrete.

  – Hodi, Vilise – prisloni mu oštricu mača ispod grudne kosti i snažno gurnu. – Do viđenja u paklu!

  Malo zatim bila je sama. Skoja’taeli su je okruživali sa svih strana. Umrljana krvlju od glave do pete, ratnica podiže mač, zavrte se, zatrese crnom pletenicom. Stade među leševe, strašna, kao demon iskežena. Vilenjaci ustuknuše.

  – Hajdete! – divljački viknu. – Šta čekate? Živu me nećete uhvatiti! Ja sam Crna Rajla!

  – Glaeddyv vort, beanna – mirno je rekao lepi plavokosi vilenjak heruvimskog lica i krupnih, detinjih očiju boje različka. Pomolio se iza Skoja’taela koji su se, okruživši je, i dalje kolebali. Njegov snežno-beli konj je frktao, snažno je zamahivao glavom gore-dole, energično grebao kopitom po pesku natopljenom krvlju.

  – Gláeddyv vort, beanna – ponovi konjanik. – Baci mač, ženo.

  Plaćenica se grozomorno nasmeja, obrisa lice manžetnom rukavice, razmazujući znoj pomešan s prašinom i krvlju.

  – Moj mač je suviše skup da bih ga bacala, vilenjaku! – viknula je. – Ako hoćeš da mi ga uzmeš, moraćeš da mi polomiš prste! Ja sam Crna Rajla! Hajde, da vas vidim!

  Nije dugo čekala.

  *

  – Niko nije pritekao Edirnu u pomoć? – upita veštac posle duže pauze. – Navodno su postojali saveznici. Dogovori o uzajamnoj pomoći... Traktati...

  – Redanja je u haosu posle Vizimirove smrti – promrsi Neven. – Znaš da je kralj Vizimir ubijen?

  – Znam.

  – Vlast je preuzela kraljica Hedvig, ali u zemlji vlada džumbus. I teror. Lov na Skoja'taele i nilfgardske špijune. Dajkstra je mahnitao po celoj zemlji, gubilišta su plivala u krvi. Dajkstra i dalje ne može da hoda. Nose ga u lektici.

  – Mogu da zamislim. Jurio te je?

  – Nije. Mogao je, ali me nije jurio. Ma, nebitno. U svakom slučaju, Redanja koja je upala u haos nije bila u stanju da opremi vojsku koja bi podržala Edirn.

  – A Temerija? Zašto kralj Foltest iz Temerije nije pomogao Demavenda?

  – Čim je počela agresija u Dol Angri – tiho reče Neven – Emhir var Emreis je poslao delegaciju u Vizimu...

  *

  – Dođavola! – prosikta Bronibor, gledajući zatvorena vrata. – O čemu oni tako dugo debatuju? Zašto se uopšte Foltest ponizio pristajući na pregovore, zašto je primio posetu tog nilfgardskog psa? Trebalo bi ga poseći i poslati Emhiru glavu, u vreći!

  – Zaboga, vojvodo! – zagrcnu se sveštenik Vilemer – pa to je poslanik! Ličnost poslanika sveta je i nedodirljiva! Ne pristoji...

  – Ne pristoji? Reći ću ja vama šta ne pristoji! Ne pristoji da stojimo besposleno i gledamo kako osvajač pustoši zemlje naših saveznika! Lirija je već pala, a Edirn pada! Sam Demavend neće zaustaviti Nilfgard! Treba, međutim, smesta poslati u Edirn ekspedicijski korpus, Demavenda treba rasteretiti udarom po levoj obali Jaruge! Tamo je malo vojske, većina stegova prebačena je u Dol Angru, a mi ovde većamo! Umesto da se borimo, mi pričamo! A uz to i gostimo nilfgardskog poslanika!

  – Ćutite, vojvodo – princ Herevard iz Elandera ukori starog vojnika hladnim pogledom. –To je politika. Treba gledati malo dalje od vrha konjske glave i koplja. Treba saslušati poslanika. Car Emhir nam ga nije poslao bez razloga.

  – Sigurno nije bez razloga – zareža Bronibor. – Emhir upravo kosi Edirn i zna da ćemo ga potući ako kročimo tamo s Redanjom i Kedvenom, da ćemo ga izbaciti iza Dol Angre, u Ebing. Zna da ćemo ga, ako udarimo na Cintru, pogoditi u mali stomak, primorati ga na borbu na dva fronta! Toga se on boji! I zato hoće da nas zastraši, da ne bismo intervenisali. Upravo je s tim zadatkom – a ne s nekim drugim – došao ovamo nilfgardski poslanik!

  – Treba da saslušamo poslanika – ponovi knez. – I da donesemo odluku u skladu s interesima našeg kraljevstva. Demavend je nerazborito isprovocirao Nilfgard i sada snosi posledice. A meni se uopšte ne žuri da ginem za Vengerberg. Ono što se događa u Edirnu nije naša stvar.

  – Nije naša stvar? Šta vi, kog đavola, trućate? To što su Nilfgardijci u Edirnu i Liriji, na desnoj obali Jaruge, to š
to nas od njih deli samo Mahakam, smatrate tuđim poslom? Čovek treba da nema ni zrnce razuma...

  – Prekinite da se prepirete – upozori Vilemer. – Ni reči više. Ide kralj.

  Vrata dvorane se otvoriše. Članovi kraljevskog saveta ustadoše, čagrljajući stolicama. Mnoge stolice bile su prazne. Veliki hetman i većina vojnih starešina bili su uz svoje odrede, u dolini Pontara, u Mahakamu i na reci Jaruzi. Prazne su, isto tako, bile i stolice koje su obično zauzimali čarobnjaci. Čarobnjaci... Da, pomisli sveštenik Vilemer, mesta koja su zauzimali čarobnjaci ovde, u kraljevskom dvorcu u Vizimi, dugo će ostati prazna. Ko zna nije li to zauvek.

  Kralj Foltest je brzo premerio salu, stao je pored prestola, ali nije seo, samo se nagnuo, oslanjajući pesnicu o sto. Bio je veoma bled.

  – Vengerberg je opkoljen – tiho je rekao kralj Temerije – i biće preuzet svakog trenutka. Nilfgard nezadrživo napreduje ka severu. Opkoljeni odredi se još uvek bore, ali to više ništa neće promeniti. Edirn je izgubljen. Kralj Demavend je pobegao u Redanju. Sudbina kraljice Meve je neizvesna.

  Savet je ćutao.

  – Našu istočnu granicu, dakle izlaz u dolinu Pontar, Nilfgardijci će osvojiti za nekoliko dana – nastavljao je Foltest, i dalje veoma tiho. – Hage, poslednje utvrdenje Edirna, neće dugo izdržati, a Hage je već naša istočna granica. A na našoj južnoj granici... desilo se nešto veoma loše. Kralj Ervil iz Verdena zakleo se na vernost imperatoru Emhiru, koji ga je time primio u vazalnu zavisnost. Otvorio je i predao mu tvrđavu kod ušća Jaruge. U Nastrogu, Rozrogu i Bodrogu, čiji je zadatak bio da čuvaju naše krilo, već stoje nilfgardski garnizoni.