Vreme Prezira

by Andrzej Sapkowski

  Povrati se, nakloni se, primoravajući i devojčicu da se nakloni.

  Emhir var Emreis ne ustade s trona. Ali lagano nagnu glavu. Dvorjani zaustaviše dah.

  – Kraljice – progovori Emhir. Devojka se zgrčila. Imperator nije gledao u nju. Gledao je u plemstvo okupljeno u dvorani.

  – Kraljice – ponovi. – Srećan sam što mogu da te pozdravim u svojoj palati i svojoj državi. Jemčim ti svojom carskom reči da je blizu dan kada će ti se vratiti sve titule koje ti pripadaju, zajedno sa svim zemljama koje ti po naslednom pravu pripadaju, koje ti legalno i nesumnjivo pripadaju. Uzurpatori koji se kočopere na tim tvojim vlastelinskim posedima započeli su sa mnom rat. Neka onda ceo svet sazna da se meni, a ne njima, obraćaš za pomoć. Neka ceo svet sazna da ovde, u mojoj državi, uživaš poštovanje i kraljevsku reputaciju koji pripadaju sizerenu, dok si među mojim neprijateljima bila samo izgnanik. Neka ceo svet zna da si u mojoj državi sigurna, dok moji neprijatelji ne samo što su ti odricali krunu nego su i kidisali na tvoj život.

  Pogled nilfgardskog cara zaustavio se na poslanicima vladara Kovira, Esterada Tisena, te na ambasadoru kralja Lige iz Hengforsa, Nedamira.

  – Neka ceo svet sazna istinu, a tu ubrajam i kraljeve koji, izgleda, nisu znali na čijoj je strani pravda i istina. I neka ceo svet sazna da ću ti pomoći. Biće potučeni i tvoji i moji neprijatelji. U Cintri, u Sodenu i u Brugi, u Atreu, na Skeliškim ostrvima i na ušću reke Jare opet će zavladati mir, a ti ćeš sesti na presto na radost tvojih zemljaka i svih ljudi koji ljube pravdu.

  Devojka u plavoj haljinici još niže obori glavu.

  – Pre nego što se to desi – nastavi Emhir – u mojoj državi dobićeš dužno poštovanje, i od mene i od mojih podanika. A pošto u tvom kraljevstvu i dalje gori ratni plamen, kao dokaz časti, poštovanja i prijateljstva Nilfgarda, proglašavam te princezom Rovana i Imlaka, gospodaricom dvorca Darn Rovan, u koji ćeš sada krenuti i gde ćeš sačekati mirnija, srećnija vremena.

  Stela Kongreve se obuzdala, nije dopustila da joj se na licu pojavi i najmanji trag čuđenja. Neće je držati pored sebe, pomisli, šalje je u Darn Rovan, na kraj sveta, tamo gde sam nikad i ne boravi. Očigledno je da se ovoj devojčici uopšte ne udvara, niti pokazuje i najmanju nameru da se uskoro oženi. Očito da neće čak ni da je viđa. Zašto se onda oslobodio Dervle? Šta sve ovo znači?

  Prenu se, brzo uhvati princezu za ruku. Audijencija je bila gotova. Dok su izlazile iz sale, car nije u njih gledao. Dvorjani su se klanjali.

  Kad su izašle, Emhir var Emreis prebaci nogu preko naslona prestola.

  – Kelah – reče. – Dođi.

  Senešal stade udaljen od vladara na ceremonijom propisanom rastojanju, pokloni se.

  – Bliže – reče Emhir. – Priđi bliže, Kelah. Tiho ću govoriti. A to što ću ti reći, to je samo za tvoje uši.

  – Vaše veličanstvo...

  – Šta se još sprema za danas?

  – Prijem akreditivnih pisama i davanje formalne egzekvature poslaniku kralja Esterada iz Kovira – brzo odrecitova majordom. – Imenovanje namesnika, prefekata i palatina u novim provincijama i palatinatima. Potvrda grofovske titule i apanaže za...

  – Poslaniku ćemo dostaviti egzekvaturu i omogućićemo mu privatnu audijenciju. Ostalo ostavljamo za sutra.

  – Tako je, vaše veličanstvo.

  – Obavesti vikonta Ejdona i Skelena da smesta posle prijema ambasadora dođu u biblioteku. Tajno. I ti tamo da budeš. I dovešćeš tog vašeg poznatog maga, tog vidovnjaka... Kako ono beše?

  – Ksartizijus, vaše veličanstvo. Živi u kuli iza grada...

  – Ne zanima me gde stanuje. Pošalji ljude po njega, treba da ga dovedu u moje odaje. Tiho, tajno.

  – Vaše veličanstvo... Da li je to razumno, to, da taj astrolog...

  – Naredio sam nešto, Kelah.

  – Razumem.

  Pre nego što su prošla tri sata, svi pozvani susreli su se u carskoj biblioteci. Poziv nije začudio Vatjea de Ridoa, vikonta Ejdona. Vatje je bio šef obaveštajne vojne službe. Emhir je pozivao Vatjea veoma često – rat je, najzad, bio u toku. Poziv nije začudio ni Stefana Skelena, zvanog Šumska Sova, koji je pored imperatora vršio funkciju koronera, stručnjaka za specijalne službe i zadatke. Šumsku Sovu nikad ništa nije čudilo.

  Treća zvanica, međutim, bila je neobično iznenađena pozivom. Tim više što se car najpre njoj obratio.

  – Mađistore Ksartizijuse.

  – Vaše carsko veličanstvo...

  – Moram otkriti mesto boravka jedne ličnosti. Ličnosti koja je nestala ili se skriva. Možda je zarobljena. Čarobnjaci od kojih sam to već tražio podbacili su. Prihvatićeš se toga?

  – Na kojoj udaljenosti se nalazi... može da se nalazi ta osoba?

  – Kad bih to znao, ne bi mi trebale tvoje basme.

  – Oprostite mi, vaše veličanstvo... – zamuca astrolog. – Stvar je u tome što velika razdaljina otežava astromantiju, praktično je isključuje... A ako se ta osoba nalazi pod magičnom zaštitom... Mogu da pokušam, ali...

  – Skrati, mađistore.

  – Treba mi vremena... I komponenata za magijske formule... Ako konjunkcija zvezda bude uspešna, onda... Vaše veličanstvo, to što tražite nije lako... Treba mi vremena...

  Još malo, i Emhir će narediti da ga nabiju na kolac, pomisli Šumska Sova. Ako vrač ne prestane da bulazni...

  – Mađistore Ksartizijuse – prekide imperator neočekivano ljubazno, upravo blago. – Imaćeš na raspolaganju sve što ti treba. Pa i vreme. U razumnim granicama.

  – Učiniću što je u mojoj moći – izjavi astrolog. – Ali moći ću da utvrdim samo približnu lokalizaciju... Znači rejon ili radijus...

  – Šta?

  – Astromantija... – zamuca Ksartizijus. – Na velikim razdaljinama astromantija omogućava samo približnu lokalizaciju... Vrlo približnu, s visokim stepenom tolerancije. S vrlo visokim stepenom tolerancije. Uistinu ne znam hoću li uspeti...

  – Uspećeš, madistore – procedi imperator, a njegove tamne oči zlehudo zablistaše. – Pun sam vere u tvoje sposobnosti. A što se tolerancije tiče, što tvoja bude manja, moja će biti veća.

  Ksartizijus se sav zgrčio.

  – Moram da znam tačan datum rođenja ove osobe – izjeca. – Ako je mogućno, čas... Dragocen bi mi bio neki predmet koji joj je pripadao...

  – Kosa – tiho reče Emhir. – Može li kosa?

  – O! – zaradova se astrolog. – Kosa! To znatno olakšava stvar... Ah, kad bih još mogao da dobijem izmet ili mokraću...

  Emhirove oči opasno začkiljiše, a mag se zgrči i nisko pokloni.

  – Ponizno se izvinjavam vašem veličanstvu... – zastenja. – Oprostite, molim vas... Razumem... Da, kosa je dovoljna... Sasvim dovoljna... Kad mogu da je dobijem?

  – Dobićeš je još danas, kao i datum i sat rođenja. Mađistore, neću te više zadržavati. Vraćaj se u svoju kulu i počni da pratiš konstelacije.

  – Sunce vas ogrejalo, vaše veličanstvo.

  – Dobro, dobro, možeš ići.

  Sad smo mi na redu, pomisli Šumska Sova. Šta li nas čeka?

  – Svako ko bude pisnuo – polako izgovori imperator – o ovome što će ovde za koji časak biti rečeno biće raščerečen. Vatje!

  – Molim, vaše veličanstvo?

  – Kojim putem je ovde dospela ova... princeza? Ko je u to bio uključen?

  – Od tvrđave Nastrog – nabra čelo šef obaveštajne službe – pratili su njeno visočanstvo gardisti koje je predvodio...

  – Ne pitam te to, dođavola! Otkud se devojka obrela u Nastrogu, u Verdenu? Ko ju je dopremio do tvrđave? Ko sada tamo komanduje? Da li je to onaj od koga potiče izveštaj? Nekakav Godivron?

  – Godivron Pitkern – brzo će na to Vatje de Rido. – Očigledno je bio obavešten o Rjensovoj misiji i misiji grofa Kahira ep Kelaha. Tri dana posle događaja na ostrvu Taned, u Nastrogu se pojavilo dvoje ljudi. Tačnije: jedan čovek i jedan poluvilenjak. Oni su ti koji su, pozivajući se na naloge Rjensove i grofa Kera, predali princezu Godivronu.

  – Aha – imperator
se osmehnu, a Šumska Sova oseti hladnoću na leđima. – Vilgeforc je jemčio da će uhvatiti Cirilu na Tanedu. Rjens me je uveravao to isto. Kahir Maur Difrin ep Kelah dobio je u tom pogledu jasna naređenja. Kad ono, tri dana posle afere na ostrvu, u Nastrog na reci Jara dovode Cirilu – ne Vilgeforc i ne Rjens, ne Kahir, nego čovek i poluvilenjak. Godivron, očito, nije ni pomislio da ih obojicu uhapsi.

  – Ne. Da ga kaznimo za to, vaše veličanstvo?

  – Ne.

  Šumska Sova proguta pljuvačku. Emhir je ćutao, brišući čelo, ogromni brilijant na njegovom prstenu sijao je kao zvezda. Malo zatim car podiže glavu.

  – Vatje!

  – Vaše veličanstvo?

  – Na noge, svi tvoji potčinjeni. Naređujem da se uhvate Rjens i grof Kahir. Pretpostavljam da obojica borave na teritorijama koje još nisu zauzele naše vojske. Iskoristi u tu svrhu Skoja’taele ili vilenjake kraljice Enid. Obojicu uhapšenika dopremi u Darn Ruah i podvrgni mučenju.

  – Šta da ih pitam, vaše veličanstvo? – žmirnu Vatje de Rido, pretvarajući se da ne vidi bledilo koje je pokrilo lice senešala Kelaha.

  – Ništa. Kasnije, kad omekšaju, ja ću ih lično ispitati. Skelene!

  – Molim?

  – Čim taj čiča Ksartizijus... Ako taj bulaznik gatar po govnima uspe da odredi to što sam mu naredio... Onda ćeš organizovati potragu za izvesnom ličnošću na toj određenoj teritoriji. Lični opis ćeš dobiti. Ne isključujem da će astrolog pokazati teritoriju pod našom vlašću, u tom slučaju ćeš dići na noge sve odgovorne ličnosti u datom području. Čitav vojni i civilni aparat. Posredi je pitanje od najvišeg prioriteta. Jesi razumeo?

  – Razumeo sam. Mogu li...

  – Ne, ne možeš. Sedi i slušaj, Šumska Sovo. Ksartizijus najverovatnije ništa neće naći. Osoba koju sam mu naložio da traži nalazi se sigurno na tuđoj teritoriji i pod magičnom je zaštitom. Mogu glavu da dam da se osoba koju tražim nalazi na istom mestu gde i naš tajanstveno nestali prijatelj, čarobnjak Vilgeforc iz Rogevena. Zato ćeš, Skelene, oformiti specijalni odred i pripremićeš ga, lično ćeš njime rukovoditi. Izabraćeš najbolje ljude. Treba da budu spremni na sve i... da nisu sujeverni. Što će reći – ne smeju se bojati magije.

  Šumska Sova podiže obrve.

  –Tvoj odred – dovrši Emhir – imaće zadatak da napadne i zauzme to Vilgeforcovo skrovište koje mi je sada nepoznato i sigurno dobro zaštićeno. Skrovište tog našeg bivšeg prijatelja i zaverenika.

  – Razumeo sam – hladno odvrati Šumska Sova. – Osobi koju tražimo, koju ću tamo zasigurno naći, pretpostavljam, ne sme ni dlaka s glave da padne?

  – Dobro pretpostavljaš.

  – A Vilgeforcu?

  – Njemu može – car se okrutno nasmeja. – Njemu i treba da padne, jednom zasvagda. Zajedno s glavom. To se odnosi i na druge čarobnjake koje zatekneš u njegovom skrovištu. Bez izuzetaka.

  – Shvatio sam. Ko treba da pronađe Vilgeforcovo skrovište?

  – Ti, Šumska Sovo.

  Stefan Skelen i Vatje de Rido razmeniše poglede. Emhir se nagnu preko naslona fotelje.

  – Sve jasno? Dakle... U čemu je stvar, Kelah?

  – Vaše veličanstvo... – jauknu senešal, na koga niko, izgleda, nije do tada obratio pažnju. – Milosti...

  – Nema milosti za izdajice. Nema milosti za one koji se protive mojoj volji.

  – Kahir... Moj sin...

  – Tvoj sin... – Emhir zažmirka. – Još uvek ne znam šta je skrivio tvoj sin. Voleo bih da verujem da je njegova krivica bila samo u njegovoj gluposti i nesposobnosti, ne u izdaji. Ako je tako, biće posečen, nećemo ga razapinjati na točku.

  – Vaše veličanstvo! Kahir nije izdajnik... Kahir nije mogao...

  – Dosta, Kelah, ni reči više. Krivci će biti kažnjeni. Pokušali su da me izdaju i to im neću oprostiti. Vatje, Skelene, za sat vremena preuzmite potpisane instrukcije, naređenja, punomoćja, i odmah pristupite izvršenju zadataka. I još nešto: ne moram valjda da dodajem da devojče koje ste nedavno svi videli u prestonoj dvorani za sve treba da ostane Cirila, kraljica Cintre i princeza Rovana. Svi, naređujem, neka to shvate kao državnu tajnu i pitanje od najvišeg državnog značaja.

  Okupljeni pogledaše u imperatora s čuđenjem. Dejtven Adan in Karn ep Murvud blago se osmehnu.

  – Niste razumeli? Umesto prave Cirile iz Cintre poslali su mi nekakvu smlatu. Izdajice su se sigurno zavaravale da je neću prepoznati. Ali ja znam da prepoznam pravu Ciri. Prepoznao bih je i na kraju sveta i u mraku pakla.

  Velika je zagonetka to što jednorog, uprkos neobičnoj svojoj plašnji i zazoru od ljudi, u času kada sretne devu koja još bračnu postelju nije okusila – približi joj se, klekne, i bez ikakvog straha položi glavu u njeno krilo. Uprohujala i drevna vremena, vele, bilo je deva koje su na tome svojski šićarile. U beženstvu i čednosti godinama su ostajale, i lovcima tako jednoroge vabile. Uskoro se ipak otkrilo da jednorog samo mlađanim devama odlazi, da za starije ne haje. Jednorog je mudra životinja koja zacelo razume da je prekomerno istrajavanje u čednosti sumnjiva i protivprirodna stvar.

  Phjsiologus

  Šesto poglavlje

  Probudila ju je vrućina. Osvestio ju je žar koji pali kožu kao oštro dželatovo gvožđe.

  Nije mogla da pomeri glavu, nešto ju je držalo. Napregla se i zaurlala od bola, osećajući da joj se koža na slepoočnicama kida, da puca. Otvorila je oči. Kamen na koji je naslonila glavu bio je smeđ od skorele i osušene krvi. Napipala je slepoočnicu, osetila je pod prstima tvrdu, ispucalu krastu. Zalepljena za kamen, krasta se otkinula kad je Ciri pomerila glavu, i sad su iz nje tekle krv i plazma. Ciri se iskašlja, ishraka, ispljunu pesak i gustu, lepljivu pljuvačku. Podiže se na laktove, pa sede, obazirući se oko sebe.

  Odasvud ju je okruživala kamena, sivkastocrvena ravnica ispresecana jarugama i rasedima, sa mestimičnim ispupčenjima gomilica kamenja ili ogromnih stena čudnovatih oblika. Iznad ravnice, visoko, visilo je veliko, žuto, zažareno sunce, žutelo se celo nebo, razobličavalo je vidljivost zaslepljujućim bleskom i titranjem u vazduhu.

  Gde sam ja?

  Pažljivo dotaknu raspuknutu, nabubrelu slepoočnicu. Bolelo ju je. Veoma ju je bolelo. Mora da sam dobrano tresnula i zdravo izribala zemlju. Najednom je primetila izgrebanu, pocepanu odeću i otkrila novo žarište bola– u krstima, u leđima, u ramenu, u bedrima. Prilikom pada, prašina, oštri pesak i šljunak zavukli su se svuda – u kosu, u uši, u usta, u oči koje su je pekle, koje su suzile. Goreli su joj ruke i laktovi, do mesa oguljeni.

  Nežno i polako je ispravila noge i ponovo jauknula, jer je levo koleno odgovorilo na pokret prodornim, tupim bolom. Napipala ga je preko neoštećene kože pantalona, ali nije osetila otok. Kad je udahnula, osetila je zloslutno probadanje u kuku, a pokušaj da povije trup učinio je da zamalo vrisne, prostreljena oštrim grčem u donjem delu leđa. Ala sam se izubijala, pomisli. Ali valjda nisam ništa polomila. Da sam polomila kosti, bolelo bi još više. Čitava sam, samo malo izubijana. Moći ću da ustanem. I ustaću.

  Polagano, opreznim pokretima zauzela je stav, nespretno je kleknula, pokušavajući da zaštiti razbijeno koleno. Onda je stala četvoronoške i tada počela da stenje, jauče i sikće. Posle čitave, učinilo joj se, večnosti, najzad je uspela da ustane. Ali istog se časa srušila na kamenito tlo, jer joj se od vrtoglavice zamutilo pred očima i momentalno su joj se noge odsekle. Osećajući silovit talas nesvestice, legla je na bok. Raspaljene stene pekle su kao užareno ugljevlje.

  – Neću ustati... – zajecala je. – Ne mogu... Izgoreću na ovom suncu...

  U glavi joj je pulsirao tup, odvratan, nepopustljiv bol. Svaki pokret samo je pojačavao bol, pa je Ciri prestala da se pomera. Prekrila je glavu rukom, ali žar je ubrzo postao neizdrživ. Shvatila je da ipak mora da pobegne od njega. Savlađujući parališući otpor bolnog tela, žmureći od razdirućeg bola u slepoočnicama, otpuzala je do veće stene od koje su vihorovi isklesali oblik čudnovate gljive, čiji je nepravilni klobuk davao u podnožju malu hladovinu. Sklupčana tako, kašljala je i šmrcala.

  Ležala je dugo, sve dok sunce koj
e je lutalo po nebu opet nije nasrnulo na nju vatrom što se odozgo slivala. Pomakla se na drugu stranu stene, samo zato da bi zaključila da je uzalud. Sunce je stajalo u zenitu, kamena gljiva praktično joj više nije davala hlada. Pritisnula je rukama slepoočnice, koje su joj pucale od bola.

  Probudila ju je drhtavica koja je podiđe kroz celo telo. Vatrena kugla sunca izgubila je zaslepljujuću zlaćanost. Sada, budući niže, viseći nad iskidanim, zubatim stenama, bila je narandžasta. Vrućina je malo popustila.

  Ciri je s reškom mukom sela, osvrnula se unaokolo. Bol u glavi se stišao, prestao je da oslepljuje. Opipala je glavu i zaključila da joj je vrućina spalila i osušila krastu na slepoočnici, pretvorivši je u tvrdu, klizavu ljusku. Ipak ju je i dalje bolelo celo telo, činilo se da na njemu nema nijednog zdravog mesta. Nakašlja se, zaškripa joj pesak u zubima, pokuša da ispljune. Uzalud. Nasloni se leđima na pečurkastu stenu, još uvek vrelu od sunca. Najzad je prestalo da prži, pomislila je. Sada, kad se sunce naginje ka zapadu, već je izdržljivo, a ubrzo...

  Ubrzo će pasti noć.

  Zadrhta. Dođavola, gde sam to ja? Kako da izađem odavde? I kuda? Kuda treba da idem? A možda da se ne pomeram s mesta, možda da čekam da me nađu? Pa tražiće me. Geralt. Jenefer. Pa neće me ostavid samu...

  Opet je pokušala da ispljune i opet ništa nije izašlo. I tada je shvatila.

  Žeđ.

  Sećala se. Žeđ ju je mučila još onda, dok je bežala. Za sedlom vranog konja na kojem je jahala bežeći u Galebovu kulu bila je drvena manjerka, tačno se toga sećala. Ali nije tada mogla ni da je odveže, ni da je podigne, nije imala vremena. A sada manjerke nije bilo. Sada ničega nije bilo. Ničega sem oštrog, usijanog kamenja, sem kraste koja zateže kožu na slepoočnici, sem bola u telu i grča u grlu koje ne može da olakša čak ni gutanjem pljuvačke.

  Ne mogu ovde da ostanem. Moram da idem i nađem vodu. Ne nađem li je, gotova sam.

  Pokušala je da ustane, ranjavajući prste o kamenu gljivu. Ustala je. Koraknula je. I cvileći se srušila na sve četiri, istegla se u grčevitom pokušaju suvog povraćanja. Hvatali su je grčevi i vrtoglavica, tako snažno da je morala da zauzme ležeći položaj.