Sezona Oluja

by Andrzej Sapkowski

  Čak i ne verujući preterano u uspeh poduhvata.

  •

  – Čim sam došao u Risberg – skrenu pažnju čarobnjacima – predstavili ste me Ortolanu i svim volšebnicima višeg ranga. Čak i da pretpostavimo da nije bilo krivca za goetiju i masakr među tim čarobnjacima višeg ranga, vest o vešcu u zamku morala se raširiti. Vaš vinovnik, ukoliko postoji, začas će shvatiti u čemu je stvar, te će se pritajiti, obustaviće svaku radnju. U potpunosti. Ili će sačekati da ja odem, pa će je tada nastaviti.

  – Insceniraćemo tvoj odlazak – odgovori Pineti. – Tvoj dalji boravak u zamku biće tajna. Bez brige, postoji magija koja garantuje tajnost onoga što treba da ostane tajna. Veruj nam, uspećemo da se poslužimo takvom magijom.

  – Dakle, svakodnevno patroliranje, po vašem mišljenju, ima smisla?

  – Dakle, ima. Radi svoje, vešče. Za ostalo ne brini.

  Geralt svečano obeća sebi da neće brinuti. Međutim, sumnje je imao. I nije do kraja verovao čarobnjacima. Imao je svoja podozrevanja.

  Ali nije nameravao da ih otkrije.

  •

  U Popićevoj seči bodro su lupale sekire i škripale testere, mirisalo je na sveže drvo i smolu. Zanesenim krčenjem šume ovde se bavio drvoseča Popić s brojnom porodicom. Stariji članovi porodice sekli su i testerisali, mlađi su okresivali grane s obaljenih stabala, najmlađi su nosili suvarke. Popić ugleda Geralta, zabi sekiru u panj, obrisa čelo.

  – Zdravo. – Veštac priđe bliže. – Šta ima kod vas? Sve je u redu?

  Popić ga je gledao dugo i turobno.

  – Loše je – napokon reče.

  – Zbog?

  Popić je dugo ćutao.

  – Ukrali su testeru – konačno zareža. – Ukrali su testeru! Pa kako to, a? Zašto vi idete po proplancima, gospodine, a? A zašto Torkvi! sa svojima trči tamo-amo po šumama, a? Tobož stražarite, a? A testere kradu!

  – Pozabaviću se time – Geralt glatko slaga. – Pozabaviću se tim pitanjem. Zbogom.

  Popić pljunu.

  •

  U narednoj Seči, ovog puta Pupavčevoj, sve je bilo u redu, niko nije ugrožavao Pupavca i verovatno ništa nije ukradeno. Geralt čak nije ni zaustavio Ukljevu. Uputio se ka sledećem naselju. Zvanom Varionica.

  •

  Premeštanje između naselja olakšavali su šumski putevi razrovani kolskim točkovima. Geralt je često naletao na zaprege, kako na one natovarene šumarskim proizvodima, tako i na prazne, koje tek idu po tovar. Sretao je i grupe putnika pešaka, gužva je bila iznenađujuće velika. Čak je i u dubini prašume retko bilo pusto. Iznad paprati, poput hrbata narvala iz morskih talasa, ponekad se pomaljala zadnjica žene koja četvoronoške skuplja jagode ili neki drugi šumski pokrov. Povremeno se između drveća krutim korakom vrzmalo nešto što je po stavu i liku podsećalo na zombija, a u stvarnosti je ipak bio dedica koji traži gljive.

  Ponekad je nešto lomilo suvarke usred luđačkog vriska – bila su to deca, podmladak drvoseča i ugljara, naoružana lukovima napravljenim uz pomoć štapa i kanapa. Zadivljujuće je bilo koliko štete su deca mogla pričiniti u prirodi pomoću tako primitivne opreme. Zastrašivala je pomisao da će podmladak jednom porasti i segnuti za profesionalnom opremom.

  •

  Varoš Varionica, u kojoj je takođe vladao mir i ništa nije ometalo rad ni ugrožavalo radnike, svoj naziv – kako originalno – dobila je po potaši koja je tu varena, sredstvu cenjenom u staklarskoj i sapunarskoj industriji. Kako su čarobnjaci objasnili Geraltu, potaša se dobijala iz pepela drvenog uglja koji su spaljivali u blizini. Geralt je već posetio – i nameravao je tog dana da poseti – okolna naselja ugljara. Najbliže je nosilo naziv Hrastovac, a put ka njemu faktički je vodio pokraj moćne skupine ogromnih hrastova starih nekoliko stotina godina. Čak i u podne, čak i pri jarkom suncu i vedrom nebu, pod hrastovima je uvek ležala mračna tmina.

  Upravo je kraj hrastova, pre nepunih nedelju dana, Geralt prvi put naišao na konstabla Torkvila i njegov odred.

  •

  Kada su u galopu istrčali iza hrastova i opkolili ga sa svih strana, u zelenim maskirnim odelima, s dugačkim lukovima na leđima, Geralt ih je odmah okarakterisao kao Šumare, članove proslavljene lovačke paraformacije, koji su sami sebe nazivali Stražarima prašume, a bavili su se lovom na neljude, naročito vilenjake i drijade, i ubijanjem pomenutih na prefinjen način. Dešavalo se da su Šumari optuživali šumske putnike da su u dosluhu s neljudima ili da trguju s njima, i za jedno i za drugo su im pretili linčom, a dokazati nevinost bilo je teško.

  Stoga je susret kraj hrastova imao izgleda da bude drastično žustar – Geralt je odahnuo s olakšanjem kad se ispostavilo da su zeleni jahači u stvari čuvari zakona koji ispunjavaju svoje obaveze. Komandant, crnpurast tip prodornog pogleda, predstavivši se kao konstabl u službi bajlifa iz Gors Velena, drsko i nabusito je zatražio Geraltu da mu otkrije ko je, a kada je saznao, poželeo je da vidi veščevski znak. Medaljon sa zubatim vukom ne samo što je prihvaćen kao zadovoljavajući dokaz već je pobudio izrazito divljenje čuvara zakona. Činilo se da je uvažavanje obuzelo i samog Geralta. Konstabl je sjahao s konja, zamolio Geralta da učini isto i pozvao ga da na trenutak porazgovaraju.

  – Ja sam Frans Torkvil. – Konstabl zbaci sa sebe privid nadobudnog službenika i pokaza se kao spokojan i konkretan čovek. – A ti si veštac Geralt iz Rivije. Onaj isti Geralt iz Rivije koji je pre mesec dana u Ansegisu spasao od smrti ženu i dete, ubivši čudovište ljudoždera.

  Geralt stisnu usne. Već je uspešno zaboravio na Ansegis, na čudovište s pločicom i na čoveka koji je poginuo njegovom krivicom. Dugo ga je to jelo, napokon je uspeo da ubedi sebe da je uradio koliko je mogao, da je dvoje spasao, a čudovište više nikoga neće ubiti. Sada se sve vratilo.

  Frans Torkvil verovatno nije primetio kako se veščevo lice smračilo nakon njegovih reči. A ukoliko je i primetio, nije se potresao.

  – Vešče, ispada da – nastavi – obojica iz istih razloga jašemo ovim čestarima. Loše stvari su od proleća počele da se dešavaju na Tukajskom pogorju, ovde je došlo do vrlo rđavih zbivanja. Vreme je da se stavi tačka na to. Nakon masakra u Krivuljama savetovao sam čarobnjacima iz Risberga da unajme vešca. Kako vidim, poslušali su me, premda ne vole da slušaju.

  Konstabl skinu šešir i otrese ga od iglica i semenja. Nosio je kapu identičnog kroja kao i Neven, samo što je filc bio slabijeg kvaliteta. I umesto perom egreta, ukrašena je bila repnim perom lovnog fazana.

  – Već dosta vremena brinem o zakonu i redu na Pogorju – nastavi, gledajući Geralta u oči. – Bez hvalisanja, ali mnogo zločinaca sam ulovio, s mnogima od njih sam zakitio suve grane. Ali ovo što se danas ovde radi... Za to je dodatno potreban neko takav kao ti. Neko ko se snalazi u činima i ko se u čudovišta razume, ko se neće ni stvora, ni aveti, ni aždaje uplašiti. Dobro je, zajedno ćemo stražariti i štititi ljude. Ja za moju bednu platu, ti za novac čarobnjaka. Zanima me, koliko ti plaćaju za taj posao?

  Petsto novigradskih korona, prenesenih avansom na bankovni račun, Geralt nije imao nameru da otkriva. Za toliko su čarobnjaci iz Risberga kupili moje usluge i moje vreme. Petnaest dana mojeg vremena. A po isteku petnaest dana, bez obzira na ono što se dogodi, uplaćuju mi još dvaput toliko. Darežljivo. Više nego zadovoljavajuće.

  – Dabome, sigurno ne plaćaju malo. – Frans Torkvil brzo shvati da odgovor neće dočekati. – Mogu to da priušte. A tebi će samo reći: nikakav novac ovde nije prevelik. Jer to je užasna stvar, vešče. Užasna, mračna i neprirodna. Glavu dajem da je zlo koje je ovde ludovalo došlo iz Risberga. Ako ništa, čarobnjaci su pobrkali nešto u toj njihovoj magiji. Jer ta njihova magija je kao vreća zmija: koliko god jako da zavežeš, na kraju uvek ispuza nešto otrovno.

  Konstabl krišom pogleda u Geralta, bio mu je dovoljan taj pogled da shvati da mu veštac neće odati ništa, nikakve detalje dogovora s čarobnjacima.

  – Upoznali su te s detaljima? Ispričali su ti šta se zbilo u Tisama, Krivuljama i Rogovizni?

  – Donekle.

  – Donekle – ponovi Torkvil. – Tri dana posle B
eleteina, varoš Tise, ubijeno devet drvoseča. Polovina maja, naseobina testeraša u Krivuljama, ubijenih dvanaestoro. Početak juna, Rogovizna, kolonija ugljara. Petnaest žrtava. Takvo je donekle stanje do današnjeg dana, vešče. Jer to nije kraj. Glavu dajem da nije kraj.

  Tise, Krivulje, Rogovizna. Tri masovna zločina. Dakle, nije nesreća na poslu, nije demon koji se otrgao i pobegao, kojeg goeta fušer nije uspeo da savlada. To je premeditacija, planirana akcija. Neko je tri puta zatvorio demona u nosiocu i tri puta ga poslao da ubija.

  – Ja sam već mnogo toga video. – Mišići na konstablovim vilicama silno zaigraše. – Mnogo bojišta, vrlo mnogo leševa. Napade, otimačine, najezde bandita, krvave rodovske osvete i nasrtaje, čak i jednu svadbu s koje su izneli šest mrtvaka, uključujući i mladoženju. Ali da neko seče tetive da bi zatim obogaljene klao? Da skalpira? Zubima pregriza grla? Žive raskida, iz trbuha izvlači creva? A na kraju, od odsečenih glava piramide slaže? Pitam, sa čime mi to imamo posla ovde? To ti čarobnjaci nisu kazali? Nisu ti pojasnili za šta će im veštac?

  Za šta je veštac potreban čarobnjacima iz Risberga? Toliko da su ga ucenom morali naterati na saradnju? Čarobnjaci bi svakako spretno izašli na kraj sa svakim demonom, sa svakim nosiocem, i to bez specijalnog truda. Fulmen sphaericus, Sagitta aurea, prve dve čini, što na pamet padaju, od mnogih čijem se dejstvu može izložiti energumen s razdaljine od sto koraka i upitno je da li bi preživeo dejstvo. Ali ne, čarobnjaci više vole vešca. Zbog čega? Odgovor je jednostavan: čarobnjak je postao energumen, konfrater, kolega. Neko od kolega po profesiji izaziva demone, dozvoljava im da uđu u njega i naređuje im da ubijaju. Već je tri puta to uradio. Ali čarobnjaci nikako ne mogu da spale kolegu loptastom munjom niti da ga probuše zlatnom strelom. Za kolegu je potreban veštac.

  Nije mogao, niti je hteo to da kaže Torkvilu. Nije mogao i nije hteo da mu govori ono što je kazao čarobnjacima u Risbergu. A na šta su oni reagovali s omalovažavanjem. Sasvim primerenim banalnosti.

  •

  – I dalje to radite. I dalje se bavite tom, kako je ono zovete, goetijom. Izazivate ta bića, izvlačite ih iz njihovih sfera, iza zatvorenih vrata. Stalno ista pesma: kontrolisaćemo ih, savladati, primoraćemo ih na poslušnost, upregnućemo ih u posao. Stalno isto opravdanje: saznaćemo njihove tajne, nateraćemo ih da obelodane tajne i zagonetke zahvaljujući čemu ćemo umnogostručiti moć sopstvene magije, lečićemo i isceljivati, eliminisaćemo bolesti i elementarne katastrofe, učinićemo svet boljim, a čoveka srećnijim. I stalno se ispostavlja da je to laž, da vas samo zanima sopstvena moć i vlast.

  Videlo se da je Cara pucao od želje da ripostira, ali Pineti ga je zaustavio.

  – A što se tiče bića iza zatvorenih vrata – nastavi Geralt – što ih zbog praktičnosti zovemo demonima, sigurno znate isto što i mi, vešci. Ono što smo utvrdili još odavno, što je zapisano u veščevskim protokolima i hronikama. Demoni vam nikada, ama baš nikada neće odati nikakve tajne niti zagonetke. Nikad vam neće dati da ih upregnete u posao. Oni dopuštaju da ih izazivate i dovodite u naš svet samo s jednim ciljem: žele da ubijaju. Jer to vole. I vi to znate. Ali im to omogućavate.

  – Da možda – reče Pineti nakon dužeg ćutanja – pređemo s teorije na praksu. Mislim da je u veščevskim protokolima i hronikama zapisano ponešto i o njoj. A barem od tebe, vešče, ne očekujemo moralne traktate, već pre praktična rešenja.

  •

  – Drago mi je što smo se upoznali. – Frans Torkvil pruži ruku Geraltu. – A sada na posao, u obilazak. Da stražarimo, ljude da štitimo. Za to smo stvoreni.

  – Za to.

  Već u sedlu, konstabl se nagnu.

  – Kladim se – reče tiho – da ovo što ću ti sada reći i sam vrlo dobro znaš. Ali kazaću to uprkos svemu. Pazi, vešče. Budi oprezan. Nećeš da pričaš, ali ja znam svoje. Čarobnjaci su te sasvim sigurno unajmili da popraviš ono što su oni pokvarili, da počistiš prljavštinu koju su sami naneli. Ali ako nešto pođe po zlu, oni će tražiti žrtvenog jarca. A ti si veoma podoban za to.

  •

  Nebo nad šumom poče se smrkavati, iznenadni vetar zašume u krošnjama drveća. Zatutnji daleki grom.

  •

  – Ako nije oluja, onda su poplave – utvrdi Frans Torkvil pri njihovom narednom susretu. – Svaki drugi dan grmi i pada. A posledice su takve da je sve tragove koje tražiš kiša zatrla. Zgodno, zar ne? Baš kao po porudžbini. I to mi miriše na čarobnjaštvo, konkretno na Risberg. Vele da čarobnjaci umeju da umese vreme. Da izazovu magični vetar, a prirodni da začaraju kako bi duvao kada oni žele. Da pojuruju oblake, bude kišu ili grad, a i oluju da podstaknu na njihov poziv. Kada im to ide naruku. Kako bi, na primer, izbrisali tragove. Šta kažeš ti na to, Geralte?

  – Istina je da čarobnjaci mogu dosta toga – odgovori. – Vremenom su upravljali oduvek, od Prvog iskrcavanja, koje se navodno nije okončalo katastrofalno samo zahvaljujući činima Jana Bekera. Ali kriviti volšebnike za sve nesreće i nepogode jeste preterivanje. Na kraju krajeva, govoriš o prirodnim pojavama, Frans. Jednostavno je takva sezona. Sezona oluja.

  •

  Poterao je kobilu. Sunce se već naginje ka zapadu, pre sumraka je nameravao da obavi patrolu u još nekoliko naselja. Najbliža je bila kolonija ugljara, smeštena na poljani zvanoj Rogovizna. Kada je bio tamo prvi put, društvo mu je pravio Pineti.

  •

  Teren masakra, na Geraltovo iznenađenje, umesto da bude sumorno i u širokom luku zaobilaženo utočište, pokazao se kao mesto puno ljudi gde je cvetao posao. Ugljari – sami su sebe zvali prašinarima – upravo su naporno radili na izgradnji nove ugljare, konstrukcije koja služi za spaljivanje drvenog uglja. Ova ugljara bila je kupolasto formirana gomila drva, ne nekakva neuredna hrpa, već brižljivo i ravno složena gomila. Kada su Geralt i Pineti skrenuli na poljanu, zatekli su ugljare kako oblažu ovu gomilu mahovinom i revnosno je posipaju zemljom. Druga ugljara, ranije izgrađena, već je radila, to jest uveliko se dimila. Čitava poljana bila je obavijena dimom koji je nagrizao oči, oštar miris smole napadao je nozdrve.

  – Koliko je vremena prošlo... – veštac se nakašlja. – Koliko si rekao da je vremena prošlo otkad je došlo...

  – Ravno mesec dana.

  – A ljudi ovde rade kao da ništa nije bilo?

  -.Postoji velika potreba za drvenim ugljem – objasni Pineti. – Samo drveni ugalj omogućava da se pri spaljivanju dobije temperatura koja omogućava topljenje metala. Topioničke peći kod Dorijana i Gors Velena ne bi mogle da rade bez uglja, a metalurgija je najvažnija i najrazvijenija grana industrije. Zahvaljujući potražnji, ugljarstvo je unosno, a ekonomija je, vešče, kao priroda, ne podnosi vakuum. Ubijene ugljare su sahranili tamo, eno, vidiš li kurgan? Svež pesak se još žuti. A na njihovo mesto su došli novi. Ugljara se dimi, život ide dalje.

  Sjahali su s konja. Ugljari im nisu posvetili pažnju, bili su previše zauzeti. Ako su nekoga i interesovali, onda su to bile žene i deca koja su trčkarala među kolibama.

  – Dabome. – Pineti pogodi pitanje, pre nego što ga veštac postavi. – Među sahranjenima ispod kurgana bila su i deca. Troje. Tri žene. Devet muškaraca i momaka. Hajde sa mnom.

  Ušli su između hvatova drva koja su se sušila.

  – Nekoliko muškaraca je – govorio je čarobnjak – ubijeno na mestu, smrskane su im glave. Ostali su bili paralisani i neutralisani, oštrim predmetom su im presečene tetive na nogama. Mnogima su, uključujući i svu decu, bile polomljene ruke. Paralisane su poubijali. Rastrgnuta su im grla, rasporeni trbusi, otvoreni grudni koševi. Odrana im je koža s leđa, skalpirani su. Jednoj ženi...

  – Dovoljno je. – Geralt je gledao u crne tragove krvi koji su se i dalje videli na brezovim stablima. – Dovoljno je, Pineti.

  – Valja da znaš s kim... sa čim imamo posla.

  – Već znam.

  – Još samo poslednji detalj. Nedostaju tela. Svim ubijenim ljudima odsečene su glave. I složene su u piramidu, ovde, baš na ovom mestu. Glava je bilo petnaest, tela trinaest. Dva tela su nestala.

  – Prema skoro identičnoj šemi su se – nas
tavi čarobnjak nakon kratke pauze – obračunali sa stanovnicima dveju drugih naseobina, Tisa i Krivulja. U Tisama je ubijeno devetoro ljudi, a u Krivuljama dvanaestoro. Sutra ću te odvesti tamo. Danas ćemo još skoknuti u Novu Smolarnicu, nije daleko. Videćeš kako izgleda proizvodnja drvne smole i katrana. Kada ti sledeći put dođe da nešto mažeš katranom, znaćeš otkuda potiče.

  – Imam pitanje.

  – Reci.

  – Stvarno ste morali da pribegnete uceni? Niste verovali da ću svojom voljom doći u Risberg?

  – Mišljenja su bila podeljena.

  – Čija je ideja bila da me u Keraku smestite u tamnicu, zatim oslobodite, ali konstantno držite u šaci sa sudom? Kome je to palo na pamet? Koral, zar ne?

  Pineti ga pogleda. Dugo ga je posmatrao.