Sezona Oluja

by Andrzej Sapkowski

  Talas se survao na Palmiru. I prosto ju je satro, zbrisao s lica zemlje. Voda je za tren oka dosegla do palisade, progutavši tamo zbijene ljude. Gomila trupaca nošena talasom svalila se na palisadu, izlomivši pritke. Strovalila se i zaplutala stražarska kula.

  Neobuzdani vodeni taran udario je u urvinu. Brdo se tako zatreslo da su Neven i Mozaik pali, a Geralt je s najvećim naporom održao ravnotežu.

  – Moramo da bežimo! – kriknu Koral, zalepivši se za balustradu. – Geralte! Bežimo odavde! Idu novi talasi!

  Talas se survao na njih, potopio ih. Ljudi s terase, oni koji nisu ranije otperjali, sada su perjali. Bežali su usred vriske, više, što više, na brdo, prema kraljevskoj palati. Malobrojni su ostali. Geralt je među njima prepoznao Ravengu i Anteu Deris.

  Ljudi su kričali, pokazivali. Talasi su podlokali urvinu desno od njih, kod naselja vila. Prva vila složila se kao kuća od karata i skliznula niz nagib, pravo u vrtlog. Za prvom je krenula druga, treća, četvrta.

  – Grad se raspada! – zaurla Neven. – Razleće se!

  Lita Nejd podiže ruku. Izgovori zaklinjalicu. I nestade.

  Mozaik se prilepi uz Geraltovu ruku. Neven urliknu.

  Voda je već bila ispod njih, ispod terase. A u vodi su bili ljudi. Odozgo su im pružali motke, kuke, bacali su im užad, izvlačili ih. Nedaleko od njih snažno građen muškarac skoči u uskomešanu masu, plivajući se baci u pomoć ženi koja je tonula.

  Mozaik kriknu.

  Video je fragment krova kolibe kako pleše na talasu. I decu koja su se držala za krov. Troje dece. Skinuo je mač s leđa.

  – Drži, Nevene!

  Zbacio je jaknu. I skočio u vodu.

  To nije bilo obično plivanje i obične plivačke veštine tu nisu bile od pomoći. Talasi su ga bacali gore, dole i na stranu, uskovitlane grede, daske i nameštaj udarali su u njega, nadiruća masa trupaca pretila je da od njega napravi kašu. Kada je najzad doplivao i uhvatio se za krov, već je bio jako izubijan. Krov je skakao i okretao se na talasu kao čigra. Deca su se drala različitim glasovima.

  Troje, pomisli. Nikako neću moći da ponesem sve troje.

  Osetio je ruku kraj ruke.

  – Dvoje! – Antea Deris ispljunu vodu i zgrabi jedno dete. – Dvoje uzmi!

  Nije to bilo tako jednostavno. Dečaka je povukao, metnuo pod pazuh. Uspaničena devojčica se tako jako zakačila za gredu da on dugo nije mogao da odvoji njenu ruku. Pomogao mu je talas, potopivši ih i nakrivivši. Potopljena devojčica pusti gredu, a Geralt ju gurnu pod drugi pazuh. A zatim sve troje počeše da tonu. Deca su grgotala i koprcala se. Geralt se borio.

  Nije znao na koji način, ali izronio je. Talas ga je gurnuo o zid terase, izbivši mu vazduh. Nije ispustio decu. Ljudi odozgo su vikali, pokušavali da pomognu, da im pruže nešto za šta bi se mogli uhvatiti. Nisu uspeli. Vir ih je povukao i poneo. Sudario se s nekim, bila je to Antea Deris sa devojčicom u rukama. Borila se, ali video je da je i ona pri kraju snage. Teško je iznad vode držala detetovu i svoju glavu.

  Pored pljuskanje, teško disanje. Mozaik. Istrgla mu je jedno dete i zaplivala. Video je kako ju je udarila greda nošena talasom. Kriknula je, ali dete nije pustila.

  Talas ih je opet bacio na zid terase. Ovoga puta su ljudi odozgo bili pripremljeni, doneli su čak i merdevine, visili su na njima ispruženih ruku. Uzeli su decu od njih. Video je kako Neven hvata i povlači Mozaik na terasu.

  Antea Deris ga je pogledala. Imala je lepe oči. Osmehnula se.

  Talas je udario u njih masom trupaca. Velikim pritkama odvaljenim s palisade.

  Jedna pritka udarila je Anteu Deris i pribila je uz terasu. Antea je ispljunula krv. Mnogo krvi. Zatim je obesila glavu na grudi i nestala pod vodom.

  Geralta su udarile dve pritke, jedna u leđa, druga u bedro. Udari su ga paralizovali, momentalno i potpuno umrtvili. Zagrcnuo se vodom i krenuo ka dnu.

  Neko ga je uhvatio, gvozdenim, bolnim hvatom, i povukao nagore, ka blistavoj površini. Posegnuo je i napipao snažan biceps tvrd kao stena. Atleta je radio nogama, sekao vodu kao triton, slobodnom rukom odgurivao je plutajuće trupce i utopljenike koji su se obrtali u kovitlacu. Izronili su odmah pored terase. Odozgo usklici, pokliči. Ispružene ruke.

  Uskoro je ležao u bari vode, kašljući, pljujući i rigajući na kamene ploče terase. Pokraj njega je klečao Neven, bled kao krpa. S druge strane Mozaik. Takođe bez rumenila. Ali drhtavih ruku. Geralt je jedva seo.

  – Antea?

  Neven odmahnu glavom, okrenu lice. Mozaik spusti glavu na kolena. Video je kako se trese od plača.

  Pored je sedeo izbavitelj. Atleta. Tačnije, atletkinja. Neuredna čekinja na glavi ošišanoj na nulu. Trbuh kao zašnirana dimljena šunka. Ramena kao u rvača. Listovi kao u bacača diska.

  – Dugujem ti život.

  – Ma ajde... – Komandantkinja iz kordegardije nehajno mahnu rukom. – Nema tu šta da se priča. A ti si svejedno šupak i besne smo na tebe, ja i devojke, zbog one tuče. Zato nam bolje ne izlazi na oči, inače ćemo te ugaziti. Jasno?

  – Jasno.

  – Ali moram ti priznati – komandantkinja živahno pljunu, istrese vodu iz uva – odvažan si ti šupak. Odvažan si ti šupak, Geralte iz Rivije.

  – A ti? Kako se zoveš?

  – Violeta – kaza komandantkinja i odjednom se natmuri. – A ona? Ta...

  – Antea Deris.

  – Antea Deris – ponovi, iskrivivši usne. – Šteta.

  – Šteta.

  Na terasu su pristigli ljudi, nastala je gužva. Nije više bilo opasno, razvedrilo se, vihor je prestao, zastavice se obesile. Talasi su slabili, voda se povlačila. Ostavljajući bojište i ruine. I leševe po kojima su već milele krabe.

  Geralt je s naporom ustao. Svaki pokret i svaki dublji udah odazivali su se tupim bolom u slabinama. Koleno ga je užasno bolelo. Oba rukava košulje bila su mu pokidana, nije mogao da poveže kada ih je tačno izgubio. Koža na levom laktu, desnom ramenu i verovatno na lopatici bila mu je odrana do živog mesa. Krvario je iz mnogih plitkih posekotina. U suštini, ništa ozbiljno, ništa zbog čega bi trebalo brinuti.

  Sunce se probilo kroz oblake, zasijali su odblesci na stišavajućem moru. Blesnuo je krov svetionika s kraja rta, svetionika od bele i crvene cigle, relikta iz vilenjačkih vremena. Relikta koji je već preživeo mnogo takvih oluja. I činilo se da će ih još mnogo preživeti.

  Savladavši već spokojno ušće reke, mada jako zatrpano plutajućim smećem, sa sidrišta je isplovljavao škuner „Pandora Parvi“, pod punim jedrima, kao na paradi. Masa je klicala.

  Geralt je pomogao Mozaik da ustane. Ni na devojci nije ostalo mnogo odeće. Neven joj je dao plašt da se pokrije. I nakašljao se značajno.

  Pred njima je stajala Lita Nejd. S lekarskom torbom na ramenu.

  – Vratila sam se – reče, gledajući vešca.

  – Ne – ospori. – Otišla si.

  Pogledala je u njega. Hladnim, stranim očima. A odmah potom je koncentrisala pogled na nešto vrlo daleko, smešteno vrlo daleko iza desnog veščevog ramena.

  – Znači tako to želiš da privedeš kraju – utvrdi hladno. – Takvu uspomenu da ostaviš. Šta ćeš, tvoja volja, tvoj izbor. Mada si mogao da izabereš malo manje patetičan stil. Zbogom onda. Idem da pomognem ranjenima i potrebitima. Tebi očigledno ne treba moja pomoć. Ni ja sama. Mozaik!

  Mozaik odmahnu glavom. Uze Geralta pod ruku. Koral frknu.

  – Znači tako? Tako hoćeš? Na taj način? Ma, tvoja volja. Tvoj izbor. Zbogom.

  Okrenula se i otišla.

  •

  U masi, koja je počela da se okuplja na terasi, pojavio se Febus Ravenga. Mora da je učestvovao u spasilačkoj akciji, pošto je mokra odeća visila s njega u komadima. Jedan uslužni faktotum priđe i dade mu šešir. Tačnije rečeno, ono što je od njega ostalo.

  – Šta sada? – upita neko iz mase. – Šta sada, gos’n većniče?

  – Šta sada? Šta da radimo?

  Ravenga ih pogleda. Dugo je gledao. Zatim se uspravi, iscedi šešir i stavi ga na glavu.

  – Sahranićemo umrle – kaza. – Pobrinućemo se za žive.
I bacićemo se na obnovu.

  •

  Udari zvono na kampanili. Kao da je htelo da istakne da je preživelo. Da su određene stvari, premda se mnogo toga izmenilo, nepromenjene.

  – Hajdemo odavde. – Geralt izvuče iz okovratnika mokru travuljinu. – Nevene? Gde je moj mač?

  Neven se zagrcnu, pokazujući prazno mesto kod zida.

  – Maločas... Maločas su bili ovde! Tvoj mač i tvoja jakna! Ukrali su ih! Majku li im njihovu! Ukrali su! Hej, ljudi! Ovde je bio mač! Vratite ga! Ljudi! Ah, vi kurvini sinovi! Dabogda pocrkali!

  Vešcu se odjednom slošilo. Mozaik ga pridrža. Slab sam, pomisli. Mnogo sam slab ako moraju da me pridržavaju devojke.

  – Dosta mi je ovog grada – reče. – Dosta mi je svega što je ovaj grad. I svega što on predstavlja. Hajdemo odavde. Što pre. I što dalje.

  Interludijum

  Dvanaest dana kasnije

  Fontana je tiho popljuskivala, oplata je mirisala na mokar kamen. Mirisalo je cveće, mirisao je bršljan, patio koji se penjao po zidovima. Mirisale su jabuke u činiji na mermernoj ploči stola. Dva pehara znojila su se od ohlađenog vina.

  Za stolom su sedele dve žene. Dve čarobnice. Da se pukim slučajem u blizini našao neko ko je umetnički nastrojen, ko je pun slikarske mašte i darovit za lirske alegorije, ne bi imao nikakvih problema da ih obe predstavi. Vatrenoriđa Lita Nejd u cinober-zelenoj haljini bila je kao zalazak sunca u septembru. Jenefer iz Vengerberga, crnokosa, odevena u crno-belu kombinaciju, podsećala je na decembarsko jutro.

  – Većina susednih vila – Jenefer prekinu tišinu – leži u ruševinama u podnožju urvine. A tvoja je netaknuta. Nije pao čak nijedan crep. Prava si srećnica, Koral. Savetujem ti da razmotriš kupovinu loto tiketa.

  – Sveštenici – osmehnu se Lita Nejd – ne bi to nazvali srećom. Kazali bi da je to protekcija božanstava i nebeskih sila. Božanstva pružaju protekciju pravednima i čuvaju čestite. Nagrađuju dobrodušnost i poštenje.

  – Naravno. Nagrađuju. Ako požele i ako su baš u blizini. Nazdravlje, prijateljice.

  – Nazdravlje, prijateljice. Mozaik! Sipaj gđici Jenefer. Prazan joj je pehar.

  – A što se tiče vile – Lita pogledom otprati Mozaik – može da se kupi. Prodajem, jer... Jer moram da se odselim. Aura Keraka mi više ne služi.

  Jenefer podiže obrve. Lita joj nije dopustila da čeka.

  – Kralj Viraksas je – reče s jedva čujnom ironijom – započeo vladavinu s potpuno kraljevskim ediktima. Primo, dan njegovog krunisanja obeležava se u kraljevstvu Kerak kao državni praznik i neradan dan. Secundo, proglasio je amnestiju... za kriminalce, politički zatvorenici i dalje sede, i to bez prava na posete i korespondenciju. Tertio, carina i lučke takse povećavaju se za sto procenata. Quarto, u periodu od dve nedelje Kerak moraju napustiti svi neljudi i mešanci koji štete državnoj ekonomiji i oduzimaju poslove ljudima čiste krvi. Quinto, u Keraku se zabranjuje bavljenje bilo kakvom magijom bez saglasnosti kralja i ne dozvoljava se volšebnicima da poseduju zemlju i nepokretnosti. Čarobnjaci koji stanuju u Keraku moraju da se reše nepokretnosti i dobiju licencu. Ili da napuste kraljevstvo.

  – Sjajan znak zahvalnosti – frknu Jenefer. – A priča se da su baš čarobnjaci postavili Viraksasa na presto. Da su organizovali i finansirali njegov povratak. I potpomogli mu u preuzimanju vlasti.

  – Dobro se priča. Viraksas će za to bogato platiti Kaptolu, upravo zbog toga i podiže carine i računa na konfiskaciju imovine neljudi. Edikt se tiče mene lično, nijedan drugi čarobnjak nema u Keraku kuću. To je osveta Ildiko Brekl. Kao i revanš za medicinsku pomoć koju sam ukazivala ovdašnjim ženama, a koju su savetnici Viraksasa proglasili nemoralnom. Kaptol bi mogao u mom slučaju izvršiti pritisak, ali neće to učiniti. Kaptolu nisu dovoljne trgovačke privilegije, učešća u brodogradilištu i pomorskim kompanijama koje je dobio od Viraksasa. Pregovara dalje i ne misli da oslabi svoju poziciju. Pošto su me proglasili za personu non grata, moram da emigriram u potrazi za novim pasištima.

  – Što ćeš, kako ja ipak smatram, učiniti bez velikog tugovanja. Smatram da, pod trenutnom vlašću, Kerak nema velike šanse u konkursu za najsimpatičnije mesto pod suncem. Tu vilu ćeš prodati, kupićeš drugu. Makar i u Liriji, u planinama. Sada su u modi lirijske planine. Mnoštvo čarobnjaka se preselilo tamo, jer je tamo i lepo i porezi su razumni.

  – Ne volim planine. Više volim more. Ne brini se, pronaći ću neko utočište bez velikog truda, uz moju specijalnost. Žene su svuda i svima sam potrebna. Pij, Jenefer. Nazdravlje.

  – Podstičeš me da pijem, a sama jedva kvasiš usta. Da nisi bolesna? Ne izgledaš najbolje.

  Lita teatralno uzdahnu.

  – Poslednji dani su bili teški. Dvorski prevrat, ona strašna oluja, ah... Uz to ove jutarnje mučnine... Znam, proći će nakon prvog tromesečja. Ali to su još čitava dva meseca...

  U tišini koja je zavladala moglo se čuti zujanje ose koja je kružila nad jabukom.

  – Ha-ha – Koral prekinu tišinu. – Šalila sam se. Šteta što ne možeš da vidiš svoju facu. Nasela si! Ha-ha.

  Jenefer pogleda uvis, u vrh zida obrastao bršljanom. I dugo ga je posmatrala.

  – Nasela si – nastavi Lita. – I kladim se da ti je odmah proradila mašta. Priznaj, odmah si povezala moje blagosloveno stanje sa... Ne pravi face, ne pravi face. Vesti su sigurno dospele do tebe, glasine su se sigurno raširile kao krugovi u vodi. Ali budi spokojna, nema u glasinama ni trunke istine. Šanse da ostanem trudna su mi manje nego tebi, ništa se u tom pogledu nije promenilo. A s tvojim vešcem me je vezivao samo posao. Profesionalne stvari. Ništa više.

  – Ah.

  – Prost narod kao prost narod, voli tračeve. Vide ženu s muškarcem i odmah od toga prave ljubavnu aferu. Priznajem, veštac je veoma često boravio kod mene. I dakako, viđali su nas zajedno u gradu. Ali, ponavljam, radilo se samo o poslu.

  Jenefer odloži pehar, nasloni laktove na sto, spoji vrhove prstiju, složivši dlanove u krović. I pogleda riđokosoj čarobnici u oči.

  – Primo – Lita se blago nakašlja, ali ne spusti pogled – nikada ne bih ništa slično uradila prijateljici. Secundo, tvoj veštac uopšte nije bio zainteresovan za mene.

  – Nije? – Jenefer podiže obrve. – Zaista? Kako to objasniti?

  – Možda su – Koral se blago osmehnu – prestale da ga zanimaju žene u poodmaklim godinama. Bez obzira na njihov aktuelan izgled. Možda više voli istinski mlade? Mozaik! Dođi ovamo kod nas. Samo pogledaj, Jenefer. Mladost u cvatu. I donedavno nevinost.

  – Ona? – Jenefer se brecnu. – On sa njom? S tvojom učenicom?

  – De, Mozaik. Izvoli. Ispričaj nam o tvojoj ljubavnoj avanturi. Radoznale smo da čujemo. Obožavamo romanse. Priče o nesrećnim ljubavima. Što nesrećnije, to bolje.

  – Gđice Lita... – Devojka, umesto da pocrveni, poblede kao leš. – Molim vas... Pa već ste me kaznili za to... Koliko puta ćete me kazniti za istu krivicu? Nemojte mi narediti...

  – Pričaj!

  – Ostavi je, Koral – Jenefer mahnu rukom. – Ne muči je. Uostalom, uopšte nisam radoznala.

  – U to baš i ne verujem. – Lita Nejd se zlurado osmehnu. – Ali dobro, oprostiću devojci, faktički sam joj već odredila kaznu, krivicu sam joj oprostila i dozvolila sam joj da nastavi školovanje. I već su prestala da me zabavljaju njena izmumlana priznanja. Skratiću: zatreskala se u vešca i pobegla s njim. A on ju je, kada mu je dosadilo, jednostavno ostavio. Jednog jutra probudila se sama. Od ljubavnika ostala hladna postelja i izgubio mu se trag. Otišao je jer je morao. Raspršio se kao dim. Prohujalo s vihorom.

  Mozaik, iako je to izgledalo nemoguće, poblede još više. Ruke su joj se tresle.

  – Ostavio je cveće – tiho reče Jenefer. – Buketić cveća. Zar ne?

  Mozaik podiže glavu. Ali nije odgovorila.

  – Cveće i pismo – ponovi Jenefer.

  Mozaik je ćutala. Ali rumenilo joj se polako vraćalo na lice.

  – Pismo – reče Lita Nejd, posmatrajući devojku ispitivački. – Nisi mi kazala za pismo. Nisi to spomenula.

  Mozai
k stisnu usne.

  – A znači zato – dovrši Lita naizgled spokojno. – Zato si se vratila, iako si mogla očekivati strogu kaznu, mnogo strožu od ove koju si na kraju dobila. On ti je rekao da se vratiš. Da nije, ne bi se vratila.

  Mozaik nije odgovorila. Jenefer je takođe ćutala, namotavajući crnu loknu na prst. Naglo podiže glavu, pogleda devojci u oči. I osmehnu se.

  – Kazao ti je da se vratiš kod mene – reče Lita Nejd. – Kazao ti je da se vratiš, iako je mogao da pretpostavi šta možeš da očekuješ od mene. Priznajem, to nisam očekivala od njega.

  Fontana je popljuskivala, mirisala je na mokar kamen. Mirisalo je cveće, mirisao je bršljan.

  – Ovim me je iznenadio – ponovi Lita. – Nisam to od njega očekivala.

  – Zato što ga nisi poznavala, Koral – mirno odgovori Jenefer. – Uopšte ga nisi poznavala.

  What you are I cannot say;

  Only this I know full well –

  When I touched your face today

  Drifts of blossom flushed and fell.

  Zigfrid Sasun

  Dvadeseto poglavlje

  Konjušar je već uveče dobio pola korone, konji su čekali osedlani. Neven je zevao i češao se po vratu.

  – Za ime bogova, Geralte... Zar zaista moramo tako rano? Pa još je mračno...

  – Nije mračno. Baš je kako treba. Sunce će izaći najkasnije za sat.

  – Tek za sat – Neven se uspentra na sedlo paripa. – A taj sat bih radije odspavao...

  Geralt skoči na sedlo, razmislivši, uruči konjušaru drugu monetu od pola korone.

  – Avgust je – kaza. – Od izlaska do zalaska ima nekih četrnaest časova. Hteo bih za to vreme otići što dalje.

  Neven zevnu. I kao da je tek sada video neosedlanu žeravastu kobilu koja je stajala u boksu iza pregrade. Kobila mahnu glavom, kao da je htela da opomene na sebe.

  – Evo, sad ću – urazumi se pesnik. – A ona? Mozaik?