by Unknown
Nežna kišica rominjala je po njegovoj površini, a malo kasnije, kad sam zašao dublje u južna mora, jaka oluja me je prisilila da uzmem veću visinu. Moji instrumenti su pokazivali da je ispod mene samo voda, pa sam slobodno leteo iznad nje. Tamno nebo se počelo razvedravati i ja odlučih da se spustim kroz kišnu zavesu punu, najčudnijih na svetu, loptastih cvetova, do iznenađujuće tihog okeana. Ručao sam na jednom dugačkom i uskom vlažnom sprudu, koji je, verovatno, za vreme plime bivao sav u vodi.
(Dva povelika meseca, u združenoj fazi, vukući u istom pravcu, bila su u stanju da izazovu plimu.)
Bio sam sav ukočen od dugog sedenja u letelici, pa sam odlučio da malo prošetam
obalom uživajući u moru i samoći. Neka sićušna stvorenja sa mekom ispresecanom ljušturom pojavljivala su se na obali sa svakim talasom; većina ih se ukopavala u pesak, dok su neka hitala preko spruda i ponovo se bacala u okean na drugoj strani. Posmatrao sam ih očaran, primećujući da su svi njihovi pokreti usmereni u jednom pravcu. To mi se učinilo veoma čudnim. A takođe, kad sam malo usporio hod, u nameri da bolje osmotrim, imao sam utisak da se njihovi pokreti ubrzavaju. Druga neka vrsta, štulastih nogu, nalik na rakove, stvorenja koja nije lako opisati, izvirala je batrgajući se iz talasa u sve većem broju i kretala se preko uskog spruda da bi ponovo nestala u valovima.
Sve mi je to bilo zagonetno dok nisam primetio neku smeđu biljnu mrlju u vodi, koja je plutala prema meni. Upravo se bila našla iza povlačećeg talasa kad sam je prvi put ugledao, dok se kretala prema talasu, kada je pena izgubila svoju snežnu belinu, a valovi poprimili gusti maslinasti izgled.
Dve blistave crne gromade se dokotrljaše na obalu. Jedna zastade kao da je iznenada postala svesna moga prisustva: odjednom se rasvori i masa živih tamnih paprati se polako (i rekao bih, ljutito) rasprostre između mene i letelice. Na svoj iznenadni užas shvatih da neću biti u stanju da je se bezbedno dočepam.
I tada, brzim, gotovo gracioznim pokretom, paprat se ponovo povuče u svoj oklop i oba stvorenja nastaviše preko žala prema okeanu.
Trgnuh se tada iz svoje obamrlosti i počeh sve jasnije da shvatam da se nešto događa. Krenuo sam brzim, nervoznim koracima prema letelici, ali me jedan iznenadan oštar pisak ukopa u mestu. Neko stvorenje, nalik na kornjaču, udari u obalu upravo ispred mene. Široki talas se potom lagano dokotrlja obuhvativši ga kipeći sa svih strana, kao da hoće da ga povuče na otvoreno more. Stvorenje me pogleda svojim velikim pametnim očima i ja ponovo začuh onaj pisak i ugledah strah u njima. Potrča zatim prema pesku, kao da želi da se otrgne iz zagrljaja okeana. Ali ovog puta ga začas zaustavi neka nevidljiva sila. I sve na kraju preli jedan dugački i teški blatnjavi talas.
Naše oči se sretoše u obostranom užasu. Debela i rastegljiva vodena masa se zakotrlja preko njegovih leđa i ono nestade. Potom se obalom razli duboka smeđa plima. Stajao sam paralizovan onim što sam video i tražio pogledom neki trag tog delfinskog stvorenja. Postepeno sam postajao svestan dveju činjenica: reke morskih životinja na peščanom sprudu je nestalo. Nekoliko ih se još batrgalo u mutnoj vodi, ali 55
druga više nisu izlazila na obalu. Druga stvar koju sam zapazio bila je da se obala opasno smanjila.
Ponovo sam se uputio prema letelici, ali ovog puta paničnim trkom. Pretrčao sam
tek nekoliko koraka kad mi ostatak jednog talasa u povlačenju zapljusnu čizme nekim, rekao bih, bestidnim sisavim zvukom.
Ustuknuo sam ali me je dohvatio po nogama i oborio. Odmah se ubitačna plima ustremi prema meni. Na sreću, brzo sam se iskobeljao, skočio i pobegao.
Do letelice je bilo još nekih stotinak metara, a preko središnjeg dela spruda već su se probijali potočići. Ona stvar u vodi, šta bila da bila, nastojala je da pređe preko obale.
Letelica je bila parkirana na najširem delu spruda, ali pored nje su se već stvarala jezerca, u koje je plima nasipala vodu i stalno ih širila.
Trčao sam koliko su me noge nosile. Letelica je izgledala beznadežno daleko, a pesak je sve više otežavao moje napredovanje. Nisam mogao doći do daha. Pao sam po drugi put. Voda me je malo dohvatila po levoj ruci: osetih bolan ubod koji mi izazva suze u očima. Protrljao sam odmah ruku o neku stenu, ali tako snažno da mi se koža ogulila i prokrvarila. Na to se dadoh ponovo u trk.
Ispred mene su se stvarali kovitlaci, a voda je već zahvatila stajni trap i lestve. Sad sam šljapkao po vodi, krećući se još sporije, jer sam s naporom izvlačio čizme iz muljevitog tla pri svakom novom koraku. Strahovao sam da se ta neman ne popne uz lestve. Probijao sam se očajnički tih nekoliko poslednjin metara. Voda je stalno rasla i već je dodirivala donje delove uniforme. Skinuo sam košulju i zamahnuo snažno njome ne bih li se dočepao lestvi. Težina tela me je nabacila na njih i ja stegnuti grčevito šaku oko prečke, ali ostadoh tako viseći u neizvesnosti šta će biti sa mnom ako se ponovo nađem dole. Na kraju sam ostao bez obe svoje čizme.
I zadrhtah pri pomisli na Kristofera Sima i njegove ljude.
Posle dva sata, dok sam obazrivo krstario sivim, natmurenim nebom, na
monitorima se pojavi izreckana linija preko duge krivulje horizonta. Opet je počela kiša, ali ovog puta bez vetra. Okean je postajao sve bučniji, a iz magle sa moje desne strane pojavi se granitni vrhunac, oštar kao igla, ispran vetrom i kišom, na kom nije bilo mesta gde bi se čovek mogao bar ponadati da stane.
Nastavio sam let.
Bilo je i drugih; jedan lanac vrhova koji su izbijali iz okeana gotovo uporedo sa putanjom Korsarijusa. Svi su bili konični, mada su se neki polomili i stropoštali u okean, kao presečeni nekim unutrašnjim razdiranjem. Oblici su bili toliko geometrijski pravilni da se nisam mogao oteti utisku da posmatram neko umetničko delo. Znao sam, takođe, da su ljudi koji su pošli sa Simom morali izabrati ovo mesto za utočište, ako su spoznali opasnosti koje su ih vrebale iz mora.
Zavukao sam se među vrhunce, idući za strujom i prateći ritam stena i talasa što su o njih udarali. Bilo je to prostrano područje. Ni po čemu se jedna oblast nije razlikovala od druge, pa sam teško mogao zaključiti da li sam u nekoj od njih već bio. Vremenom se smračilo, a ja sam bio umoran. Zato sam se spustio na jedan skresani vrhunac; ali razumećete me kad kažem da još dugo nisam mogao zaspati. Ta stvar u moru mi nije izlazila iz glave, pa sam dugo ležao gledajući u nebo, sve do kasno iza ponoći. Vetar je rasterao maglu, a zvezde su izronile sijajući se kao brilijanti na granitnim kulama i u ogledalu mora. Ovog puta sam zatvorio haubu na letelici.
Crvenkasto sunce već je uveliko bilo odskočilo na nebu kada sam se probudio.
Vazduh je bio čist i hladan. Javio sam se Tenandromu. Rekli su mi da im je potrebna moja letelica na Holtmejerovoj lokaciji i da će mi kapetan biti zahvalan ako je vratim.
Sada je ovaj stenama načičkani pejzaž izgledao nestvarniji nego noću. Stoga sam se na tlu osećao neprijatno, i bilo mi je drago što sam opet u visinama. Ali, dok sam plovio iznad tih glatkih sivih formacija, neopozivo sam shvatio da sam u vezi sa Simom bio u pravu. I da su dokazi ovde. Tu negde.
I zamalo da prođem pored njih. Mislio sam da su morali izabrati jedan od vrhova
56
čiji su šiljci odrubljeni. Ali dokaze sam našao na jednoj relativno uskoj zaravni, negde otprilike na polovini između vrha i mora. Bilo je to jedno zasvodenje zemljane boje, potresno po svome kućevnom izgledu sred sve te divljine. Ali bilo je, u stvari, jezivo malo i hladno i, dok sam prilazio, shvatih da sam strašno pogrešio; odjednom, u trenu mi je postalo jasno zašto sedmorica nisu imali imena.
Blagi bože pa oni su ga ostavili ovde samog.
Kružio sam još pola sata baveći se koječim, pregledajući svoje sledovanje, razmišljajući da li da pozovem Mekajres i usput navodeći sebi razloge da bi možda najbolje bilo da se sve ostavi legendi kakva jeste. Ali već sam bio otišao predaleko.
Sa dva veka zakašnjenja spustio sam se kroz slani vazduh do tog mesta.
Vetar je duvao niz strminu; tlo pod nogama bila je čvrsta stena. Nikakvog rastinja naokolo i nikakvo stvorenje tu ne bi sebi podizalo dom, na toj oštroj litici. Nekoliko većih oblutaka našlo se odnekuda tu,
a bilo je i nešto rasturenih otpadaka. Gotovo na samoj ivici rta nekoliko kamenih ploča stajalo je kao polomljeni zubi. Zaravnjeni vrh se nadvio odozgo sa stranama gotovo okomitim. Dole je bio okean, nekih šezdeset metara, hladan.
Stajao sam ispred tog kubeta, u čarapama, nesiguran, procenjujući praktičnost njegovih linija, improvizovanu antenu pričvršćenu za krov, prazne prozore sa spuštenim zavesama. More je neprestano udaralo o podnožje stene, tako snažno da sam i na toj visini osećao čestice raspršene vode.
Nisam imao utisak da je tu neko skoro boravio, kao što je izgledalo na Korsarijusu.
Ta oronula školjka čami na svom uskom sedalu već čitavu večnost. Vreme je odavno izbrisalo njenu pravu boju, a bila je i malo naherena, verovartno zbog toga što se stena ispod nje malo pomerila.
Grobnica Kristofera Sima. Nije to baš bio elegantan završetak, na toj granitnoj litici, pod belom zvezdom broda koji ga je nekada pouzdano nosio kroz mnoge poduhvate.
Mislim da su imali nameru da dođu po njega kad se rat okonča, ali to posle nije više imalo neke svrhe. I možda su ostavili Korsarijus kao potvrdu svog obećanja da će se vratiti. Ali stvari su krenule naopako.
Vrata su bila tako konstruisana da se u slučaju potrebe zatvaraju automatski. Bila su zatvorena, ali ne i zabravljena, pa sam ih, pritisnuvši kvaku, otvorio. Svetlost u unutrašnjosti bila je mutna; zastao sam čekajući da se malo provetri.
Ugledao sam stolicu, u stvari, dve stolice, sto, nekoliko povezanih knjiga, pisaći sto i dve lampe. Pitao sam se da li je na to dugo putovanje pošao iz Abonaja, da li je do poslednje očajničke borbe došlo tamo između dva brata ili možda u ovoj sobi. Da li ga je Tarijen preklinjao da nastavi borbu? Verovatno je to bila strašna dilema: ljudi su imali 57
premalo vere, a trenutak je zahtevao da se sve stavi na kocku. Nisu mu mogli dozvoliti da presedi bitku (kao što je učinio Ahil). Na kraju je Tarijen morao uvideti da nema izbora nego da uzapti brata i rasturi njegovu posadu nekom izmišljenom pričom. (Ili je možda razljućeni Kristofer Sim učinio to sam, pre nego što se sastao sa Tarijenom.) I onda su izmislili priču o sedmorici, isplanirali uništenje Korsarijusa, i, kad su neprijateljstva prošla, doneli njega i njegov brod ovamo.
Tarijen se sigurno nameravao vratiti ovamo. Ali je poginuo nekoliko nedelja posle tih događaja, a možda i svi ostali koji su bili posvećeni u tu tajnu. Ili su se možda plašili, u pobedi, gneva svoje žrtve. Stajao sam na vratima i pitao se koliko li je godina ova skučena sobica bila njegov dom.
On bi shvatio, pomislio sam, i kad bi mogao saznati da nije bio u pravu, da je Rimvej došao, i Toksikon, pa čak i Zemlja, bio bi smiren. Na kompjuteru nije bilo ničega.
To mi je izgledalo čudno; očekivao bih da vidim poslednju poruku, možda ženi na dalekoj Delakondi, možda narodu za koji se borio. Ali nikakvog glasa iz njega. Posle izvesnog vremena, shvatio sam da tu nema više šta da se traži, te sam otišao na galeriju koja je predstavljala granicu njegovog postojanja.
U tužnom i mračnom raspoloženju napravio sam jedan krug, idući ivicom litice do
severnog kraja, senkom koju je pravila stena, a vratio se rubom ponora. Pokušao sam da zamislim sebe ostavljenog za kaznu na ovom mestu, potpuno samog u ovom svetu, hiljadu svetlosnih godina daleko od ikoga sa kim bih mogao razgovarati. Okean mora da je izgledao veoma privlačno.
Gore iznad mene kružio je Korsarijus. I on ga je tako morao gledati svake večeri kad je nebo bilo bistro.
A onda sam ugledao slova, urezana u steni upravo iznad moje glave. Bila su duboko usečena u granit, sa oštrim ivicama koje su jasno odražavale bes, ali jezik na kom su ispisana nisam razumeo.
ώ ποποί! ώ Δημοθένμς!
Kasnije sam protumačio: bio je to paroksizam bola i tuge. Poslednja reč prizivala je Demostena, velikog atinskog govornika, čiji je britki jezik krotio Egejce. Sim je ostao klasik do poslednjeg časa.
Kompjuter nije bio pogodan da primi poslednji vapaj Kristofera Sima. Bio je upućen, bez sumnje, njegovom zlatoustom bratu. Ali mene je pogodio zato što to nije bio uzvik besa, nego bola. Kasnije su se s time složili i naučnici. Na kraju krajeva, rekli su, nijedan čovek u takvoj situaciji ne bi ostao na običnom podsmehu. Prizivanje atinskog državnika predstavljalo je spoznaju (verovatno posle dugog razmišljanja u njegovom žalosnom položaju) da je Tarijen izabrao pravi put. Stoga je poruka na steni mogla da ima samo značenje praštanja, koje je iz svoje konačne bezizlaznosti upućivao jedan odani i privrženi brat.
Ugled braće nije nikad bio ozbiljnije doveden u pitanje i, u stvari, u jednom prosvećenom društvu razumljivo je što su Kristofer i Tarijen uzdignuti na pijedestal tragičnih heroja. Dramski pisci i romansieri obrađivali su s vremena na vreme sukob između njih dvojice, a scene njihovog zagrljaja i rastanka sa suzama postale su deo folklornog blaga.
Ali, razmišljajući o svemu tome, ja sam došao do zaključka da te reči imaju drugo značenje. Čitao sam dosta o Demostenu, posle tog dana, kad sam stajao ispred te poruke isklesane u steni: taj prepredeni lisac upotrebio je sve svoje govorničke sposobnosti da ubedi svoju nesrećnu zemlju da zarati sa Aleksandrom Velikim. Zato mislim da je poslednja reč bila reč Kristofera Sima.
58
Napravio je još jedan krug oko planete da bi otklonio svaku sumnju. To je bila uobičajena tehnika svemirskog izviđača; pogledaš jednom tokom približavanja, pogledaš Još jednom svuda unaokolo. Često se dešavalo da drugi, bliži utisci, budu suprotni prvim, daljim utiscima. Zbog nekog nastranog faktora u redosledu verovatnoće, često se tek na drugoj strani planetarnog lica javljao pakosni osmeh.
Samo, ne ovoga puta. Ono što je zapazio približavajući se video je i kružeći oko planete. Ovaj svet je bio nastanjen životom visokog stepena inteligencije. Svuda je bilo nepogrešivih znakova u obliku brodogradilišta, električnih vodova za železnicu, centrala, svemirskih luka, kamenoloma, fabrika, rudnika, stambenih naselja, mostova, kanala i stotina drugih znakova života koji buja brzo i moćno.
Posebno su važne bile svemirske luke. Izbrojao ih je tri. U trenutku kad je preletao visoko iznad njih, ni u jednoj nije bilo broda spremnog za poletanje, ali se u jednoj od njih nalazio brod na popravci: dugačka, crna, nosata stvar koja je po veličini i obliku ličila na teretni brod sa linije Zemlja — Mars. Sigurno ne tako velika ni trkački nastrojena kao putnički brod sa linije Sol — Sirijus.
Dok je posmatrao kroz neprobojni prozorčić kontrolne kabine, znao je da će ovo biti veoma značajan susret. Tokom dugih, dugih vekova širenja ljudske vrste, više od sedam stotina naseljivih svetova je otkriveno, ucrtano u mape, ispitano i u nekim slučajevima eksploatisano. Na svim tim svetovima bilo je života. Na malom broju njih bilo je inteligentnih bića. Ali do tog trenutka još niko nije otkrio drugi oblik života dovoljno razvijen da se šeta među zvezdama.
Naravno, teorijski je razmatrana mogućnost takvog otkrića. Čovekov avanturistički duh stvorio je istraživačku sferu koja se širila u kosmosu. Pre ili kasnije, pretpostavljali su, ta sfera mora jednom da dodirne drugu sferu u nekoj tački među zvezdama. Svi su nagađali šta će se tada dogoditi. Možda će se spojiti, čineći veći, sjajniji, dvostruki mehur. Ili će možda oba mehura da se rasprsnu. U svakom slučaju, izgleda da je došao čas dodira.
Da je bio u opsegu hvatanja pogranične prislušne stanice, poslao bi im sigAal sa detaljnim opisom svog otkrića. Čak ni sad nije bilo suviše kasno da putuje nazad sedamnaest nedelja da bi dospeo u opseg prijema. Ali to bi značilo traganje za stanicom sa gorivom u toku puta. U brodu ga, jednostavno, nije bilo dovoljno za dvostruki put i povratak kući. Tamo dole su imali goriva. Možda bi mu dali malo i možda bi gorivo odgovaralo mašinama. Ali bilo je isto tako verovatno da bi se pokazalo beskorisnim.
Za sada je imao dovoljne rezerve energije za spuštanje i za eventualni povratak u bazu. Bolje vrabac u ruci nego golub na grani. Zato je nagnuo brod i uleteo u nepoznatu atmosferu upućujući se ka najvećoj od tri svemirske luke.
Nije se nimalo brinuo zbog onoga što ga je možda čekalo na tlu planete. Današnji Zemljani nisu oni nervozni i bojažljivi Zemljani iz sumorne pro�
�losti kad su bili vezani za Zemlju. Zbližili su se sa svemirom. Naučili su da tumaraju naokolo sa bezbrižnim osmehom i da puste ostale životne oblike da brinu. Time su odavali utisak autoriteta, što je uvek palilo. Ništa ne zastrašuje više od idiotskog osmeha na licu nekoga za koga je dokazano da nije idiot.
Veoma korisno oružje iz dijabologičkog arsenala bio je sveznajući osmeh.
Njegovo spuštanje izazvalo je zadovoljavajući utisak. Planetina masa od devet desetina Zemljine mase omogućavala mu je da pokaže malo više veštine u upravljanju brodom. Ustremio se naniže, skrenuo naviše, spustio se unazad, stajao na raširenim vrhovima repa, smanjio kočioni udar i prizemljio se tako da ne bi promašio raširenu maramicu za više od deset inča.
Izgledalo je da izviru iz zemlje kao što ljudi to čine kad se automobili sudare na napuštenom putu. Desetine njih, stotine. Bili su nižeg rasta, najviši nije premašivao pet stopa. Osim toga, nisu se razlikovali od njegove vrste ružičastog lica i plavih očiju više 60
nego što bi se razlikovali Kinezi prekriveni finim sivim krznom.
Napravivši krug van domašaja njegovih mlaznica, oni su buljili u brod, pričali, gestikulirali, gurkali se laktovima, prepirali se, slegali ramenima, i, uopšte, ponašali se poput radoznale gomile koja je pronašla duboku, tamnu jamu iz koje izviru čudni zvuči.
Iz njihovog ponašanja bilo je uočljivo da se ne boje, niko nije pokušao da se udalji, bilo otvoreno, bilo potajno. Jedino zbog čega su bili oprezni bila je mogućnost iznenadnog udara iz ugašenih mlaznica.
Nije se odmah pojavio. To bi bila greška — a šeprtlje ne biraju za pilote izviđačkih brodova. Pravilo broj jedan pri izlasku je da vazduh mora da se ispita. Ono što je odgovaralo gomili napolju možda njemu ne bi prijalo. U svakom slučaju, ispitao bi vazduh čak i da je njegova rođena majka pušila cigaru u prvom redu među posmatračima.
