by Unknown
Šrajberovom analizatoru je trebalo četiri minuta da usisa uzorak kroz cev, da ga razloži, ispita deliće, izbroji bakterije i kaže da li je taj vazduh dostojan da ga njegov gospodar udahne.
Dok je analizator odlučivao, on je strpljivo sedeo. Na kraju je igla na njegovom pola crvenom, pola belom brojčaniku oklevajući domilela do sredine belog. Brzo pomeranje igle bi značilo da je atmosfera društveno prihvatljiva. Sporost je bila Šrajberov način da saopšti da će mu se pluća sirotinjski provesti. Analizator je oduvek bio robot‐snob koji je atmosfere rangirao po kastinskom sistemu. Najbolji i najčistiji vazduh bio je Bramin, čisti Bramin. Najgori je bio nedodirljiv.
Isključivši ga, otvorio je unutrašnja i spoljašnja hermetički zatvorena vrata i seo u njihov otvor klateći nogama osamdeset jardi iznad tla. Iz svog povoljnijeg položaja mirno je posmatrao gomilu, sa izrazom nekoga ko može da pljune, ali koga drugi ne mogu da pijunu. Šesti dijabologički zakon tvrdio je: što više, to ređe. Dokaz: galebovo taktičko preimućstvo nad čovekom.
S obzirom da su bili inteligentni, oni koje su nesrećne okolnosti postavile osamdeset jardi dublje u gravitacionom polju, ubrzo su procenili vertikalnu nepovoljnost svog položaja. Budući da nisu mogli da prevrnu brod, ni da se popnu uz njegovu uglačanu površinu, pilot im je bio van domašaja. Oni nisu ni želeli da ga dohvate iz neprijateljskih razloga. Ali želje postaju tim snažnije čim je manje verovatno da će biti zadovoljene. I tako su oni želeli da on siđe, da se suoči sa njima, samo zato što im je bio van domašaja.
Da bi stvar bila još gora, on se okrenuo na bok i sad je ležao u okviru, sa jednom nogom savijenom i rukama obavijenim oko kolena, a zatim je nastavio da ih posmatra sa očiglednim zadovoljstvom. Oni su morali da stoje. I morali su da gledaju nagore po cenu kočenja vrata. Druga mogućnost bila je da podese glavu i oči na visinu bezopasnu za vrat i da trpe da ih gleda neko koga oni ne mogu da gledaju. Sve u svemu, đavolski neprijatna situacija.
Što je duže trajalo postajalo je sve neprijatnije. Neki su vikali na njega piskutavim glasovima. Njima je uputio dobroćudni osmeh. Drugi su gestikulirali. Uzvratio im je na isti način i najbistriji među njima nisu baš bili srećni zbog toga. Ko zna iz kojih razloga se nijedan naučnik još nije potrudio da ispita zbog čega izvesni pokreti prstiju stimulišu posebne žlezde u bilo kom delu kosmosa. Osnovna dijabologicka obuka uključivala je i kurs takozvanog skretanja signala pomoću kog se jednim pokretom ruke moglo ukloniti jezgro stranog ega.
Gomila se izvesno vreme nemirno komešala grickajući sivo krzno na svojim prstima, mrmljajući i povremeno mrzovoljno gledajući nagore. Još uvek su se držali podalje od opasne zone, očigledno pretpostavljajući da primerak naslonjen na okvir možda ima saputnika za komandama. A zatim su postali potišteni, zadovoljavajući se da besciljno i smrknuto gledaju u vrhove repova.
Ovo stanje stvari potrajalo je sve dok nije stigao konvoj teških vozila iz kojih su se 61
iskrcale trupe. Pridošlice su nosile pendreke, pištolje i uniforme boje blata u kom se valjaju svinje. Formiravši tri reda, okrenuli su se nadesno i, po komandi, krenuli napred.
Gomila se razdvojila da im napravi prolaz.
Naoružani vojnici su stručno formirali krug, odvojivši brod od horde posmatrača.
Trojica oficira su paradirali naokolo ispitujući vrhove repa i ne prilazeći više nego što je bilo neophodno. Zatim su se povukli unazad i zagledali u okvir hermetičkih vrata.
Predmet njihove pažnje posmatrao ih je sa akademskim zanimanjem.
Najviši oficir potapšao se po grudima u blizini srca, zatim se sagnuo i potapšao zemlju dajući svom licu nevini izraz dok je ponovo gledao u pridošlicu gore visoko. Šešir mu je pao zbog trzaja glavom i on ga je zgazio okrećući se da ga dohvati.
Ovaj sitni incident je izgleda zadovoljio onog na visini od osamdeset jardi, jer se nasmejao, pustio nogu koju je držao i nagnuo se da bolje osmotri žrtvu. Pocrvenevši ispod krzna, oficir je još jednom izveo masažu stomaka i zemlje. Onaj drugi je ovoga puta razumeo. Klimnuo je glavom graciozno i odobravajući i nestao u komori. Nekoliko sekundi kasnije najlonske lestvice su se izvile niz stranu broda i osvajač je sišao spretno poput majmuna.
Tri stvari su pogodile i trupe i gledaoce čim je stao ispred njih i to: njegovo golo lice i ruke, njegova velika visina i težina i činjenica da nije nosio nikakvo vidljivo oružje.
Čudan oblik i izgled su mogli i da očekuju. Na kraju krajeva, i oni sami su pomalo lutali svemirom i znali su i neobičnije forme života. Ali kakvo bi stvorenje moglo da ima mozga da sagradi brod, a da bude tako nerazumno da ne nosi oružje?
Oni su u suštini bili logični ljudi.
Jadničci.
Oficiri nisu ni pokušali da razgovaraju sa ovim primerkom iz velikog nepoznatog sveta. Nisu bili telepate i svemirsko iskustvo ih je naučilo da su sami zvuci iz usta beskorisni sve dok jedna ili druga strana ne nauči njihovo značenje. Zato su mu znacima pokazali da žele da ga odvedu u grad, gde će sresti ostale predstavnike njihove vrste sposobnije da uspostave kontakt. Bili su dosta vešti u objašnjavanju rukama, što je i prirodno za jedini drugi oblik života koji je otkrio nove svetove.
Složio se s tim u istom maniru plemića koji opšti sa nižima od sebe, što je bilo uočljivo od samog početka. Možda je Šrajber isuviše uticao na njega. Još jednom je gomila napravila prolaz dok ga je stražar sprovodio do kamiona. Prošao je pored hiljada očiju udostojivši ih omalovažavajućeg pokreta broj sedamnaest, klimanja glavom kojim je priznavao njihovo postojanje i tolerisao njihovu vulgarnu zainteresovanost za njega.
Kamioni su se otkotrljali, ostavljajući brod sa otvorenim kapkom, lestvicama koje su se klatile i preostalim trupama koje su i dalje stajale oko repa. Svi su zapazili taj detalj.
Nije se potrudio da onemogući pristup brodu. Ništa nije moglo da spreči stručnjake da ga razgledaju i da ukradu ideje od druge rase iz svemira.
Nijedna osoba takvih sposobnosti ne bi mogla da bude tako kriminalno
nesmotrena. Znači, to nije mogla da bude nesmotrenost. Čista logika je ukazivala na to da po strančevom mišljenju nije bilo vredno ispitati konstrukciju broda, jer je bila odavno zastarela. Ili je nju možda bilo nemoguće ukrasti, jer je bila nerazumljiva za niža bića? Šta do đavola on misli, ko su oni? Tako im Crnog Kasovog Sveta, pokazaće mu!
Mlađi oficir se popeo uz lestve, ispitao unutrašnjost broda, sišao dole i izjavio da unutra nema više stranaca, čak ni domaćih životinja, ničeg. Stranac je stigao sam. Ova informacija je kružila kroz gomilu. Nije ih baš previše zanimalo. Mogli bi da shvate posetu flote ratnih brodova sa deset hiljada ljudi. To bi bila demonstracija snage dostojna njihove veličine. Ali ležeran dolazak jednog jedinog posetioca podsećao je na upadanje misionara među neznabošce u spojenim svetovima Morantije.
U međuvremenu su kamioni napustili svemirsku luku, provezli se dvadeset milja dugim putem kroz prirodu i ušli u grad. Tu se čelno vozilo odvojilo od ostalih, uputilo se ka zapadnim predgrađima i stiglo do tvrđave okružene ogromnim zidovima. Stranac je 62
sišao i smesta je ubačen u tamnicu.
Rezultat ove akcije je takođe bio čudan. Trebalo je da pruži otpor zatvaranju, čiji cilj mu niko još nije objasnio. Ali, nije. Tretirajući lepo presvučen krevet u svojoj ćeliji kao luksuz kojim su mu priznata prava, ispružio se koliko je dug sa sve čizmama, duboko uzdahnuo i zaspao. Sat je držao blizu uha, da bi nadoknadio neprekidno kucanje automatskog pilota, bez koga spavanje u svemiru nikad nije bilo kompletno.
U toku sledećih nekoliko sati stražari su često dolazili da ga pogledaju i da provere da ne rastura brave ili dezintegriše rešetke uz pomoć neke nepoznate tehnike. Nisu ga pretresli, pa su zato bili oprezni. Ali on je spavao kao zaklan i hrkao, ravnodušan prema uzbunjujućem žamoru koji se širio svemirskim carstvom.
Još uvek je spavao kad je stigao Parmit sa tovarom slikovnica. Parmit, star i kratkovid, sedeo je pored kreveta i čekao dok i njegovi kapci nisu postali teški tako da je počeo da proučava udobnost tepiha. Tada je odlučio da mora ili da počne da radi ili da legne. Probudio je onog drugog drmu
sanjem.
Počeli su sa knjigama. Ah kao ahmud koji se igra u travi. Aj kao ajsid koji se drži pod čašom. Um kao um‐tuk koje se nalazi na mesecu. Uhm, kao uhmlak, klovn ili veseljak. I tako dalje.
Ceo dan su proveli u tome prekidajući samo da bi jeli, i napredak je bio brz. Parmit je bio prvoklasan učitelj, onaj drugi odličan đak sposoban da shvati zapanjujuće brzo i da ništa ne zaboravi. Na kraju prve duge seanse bili su u stanju da se upuste u kratak i jednostavan razgovor.
»Ja se zovem Parmit. Kako se ti zoveš?«
»Vejn Hilder.«
»Dva imena?«
»Da.«
»Kako se zove tvoje mnoštvo?«
»Zemljani.«
»Mi se zovemo Vardi.«
Razgovor je prestao usled nedostatka reči i Parmit je otišao. Posle devet sati vratio se u društvu Gerke, mlađeg primerka koji je specijalizovao recitovanje reči i izraza, i to ponovo i ponovo sve dok slušalac nije bio u stanju da ih savršeno ponovi. Nastavili su sa poslom još četiri dana, radeći do kasnih večernjih sati.
»Ti nisi zatvorenik.«
»Znam«, reče Vejn Hilder, učtivo samouveren.
Parmit je izgledao nesigurno. »Otkud znaš?«
»Ne biste se usudili da me zatvorite.«
»Zašto ne?«
»Ne znate dovoljno. Zbog toga tražite zajednički jezik. Morate da učite od mene — i to brzo.«
Ovo je bilo suviše očigledno i Parmit nije ni pokušao da protivureči, nego je rekao:
»Procenio sam da će ti biti potrebno oko devedeset dana da tečno progovoriš. Izgleda da će ti dvadeset biti dovoljno.«
»Ne bih bio ovde da moja vrsta nije veoma pametna«, istakao je Hilder.
Gerka je ispoljio nemir, Parmit je bio zbunjen.
»Mi ne podučavamo nijednog Varda«, dodao je nadmeno. »Još niste stigli do nas.«
Parmit reče užurbano: »Moramo da nastavimo izvršenje svog zadatka. Važna komisija čeka da te sasluša čim budeš mogao lako i jasno da razgovaraš. Ponovo ćemo pokušati prefiks ft koji nisi baš savladao. Evo jedne teške vežbe. Slušaj Gerku.«
»Fton deas ftleman ftangaft,« deklamovao je Gerka, mučeći svoju donju usnu.
»Futong deas...«
»Fton«, ispravi ga Gerka. »Fton deas ftleman ftangaft.«
»Bolje zvuči na civilizovanom jeziku. Vlažne večeri su bez buba. Futong...«
63
»Fton!« insistirao je Gerka, praveći katapult od svojih usta.
Komisija je sedela u ukrašenoj dvorani sa deset polukružnih stepenastih redova sedišta. Bilo je četiri stotine prisutnih. Način na koji su im se čuvari i niži oficiri dodvoravali ukazivao je na veliku važnost ovog skupa.
I bio je važan. Ove četiri stotine predstavljale su političku i vojnu silu koja je stvorila carstvo prošireno na niz solarnih sistema i koja je kontrolisala dvostruko više planeta.
Sve doskora bili su uvereni da su gospodari stvaranja. Sad su se javile neke sumnje.
Morali su da reše ozbiljan problem. Kasnije će neki istoričar sa Zemlje taj problem bez imalo poštovanja nazvati »spornom tačkom«.
Prestali su da razgovaraju između sebe kad su stražari uveli Hildera i doveli ga do stolice okrenute prema redovima sedišta. Četiri stotine pari očiju ispitivalo je stranca, neke radoznalo, neke izazivački, mnoge sa neskrivenim neprijateljstvom.
Sedajući, Hilder ih je razgledao kao što bi gledao u neki od smrdljivijih kaveza u zoološkom vrtu, sa lakim gađenjem. Nežno je kažiprstom protrljao nos i šmrknuo.
Omalovažavajući pokret broj dvadeset dva, pogodan za upotrebu u prisustvu većeg broja predstavnika vlasti. Postigao je svoj brižljivo proračunati cilj. Šestorica najratobornijih su ga streljali očima.
Starac dlakavog lica ustade mršteći se i obrati se Hilderu kao da recituje dobro uvežban govor. »Niko osim bića visoke inteligencije i savršene logike ne može da osvoji vasionu. S obzirom da ste vi, očigledno, predstavnik takve vrste, cenićete naš položaj.
Samo vaše prisustvo nas primorava da razmotrimo krajnje alternative saradnje ili suparništva, mira ili rata.«
»Nikad ne postoje samo dve mogućnosti«, izjavi Hilder. »Postoje belo i crno i hiljade međunijansi. Postoje da i ne i hiljade ako, ali i možda. Na primer: mogli biste da se odselite dalje, izvan domašaja.«
Navikli na sređen tok misli, nisu baš uživali posmatrajući kako neko mrsi nit njihove logike. Niti im se dopao rezultujući čvor u vidu krajnjeg predloga. Starac se još više namrštio, a glas mu je postao oštriji.
»Takođe, treba da ocenite i sopstveni položaj. Vi ste jedan među bezbrojnim milionima. Nezavisno od toga kolika je snaga vaše vrste, vi, lično bespomoćni ste. Zato smo mi ovde da pitamo, a vi da odgovarate. Da je naš položaj obrnut, tada bi istina bila suprotna. To je logično. Da li ste spremni da odgovarate na naša pitanja?«
»Spreman sam.«
Neki su bili iznenađeni ovim. Drugi su bili pomireni sa sudbinom, prihvatajući zdravo za gotovo da će on pružiti informacije po sopstvenom nahođenju i zadržati ostale za sebe.
Zauzevši ponovo svoje mesto, starac dade znak Vardu svoje leve strane i ovaj ustade i reče: »Gde je vaš glavni svet?«
»Trenutno ne znam.«
»Ne znate?« Njegov izraz je pokazivao da je očekivao neprijatnosti od samog početka. »Kako možete da se vratite ako ne znate kuda?«
»Kad uđem u njegov radio‐opseg, pratim signal radio‐fara.«
»Zar vam vaše svemirske mape ne omogućavaju da ga nađete?«
»Ne.«
»Zašto ne?«
»Zato«, reče Hilder, »zato što nije vezan za svoju primarnu planetu. On luta naokolo.«
Izražavajući nevericu, ovaj drugi reče: »Hoćete da kažete da je to planeta odvojena od Sunčevog sistema?«
»Nikako. To je izviđačka baza. Sigurno znate šta je to.«
»Ne znam«, odseče ispitivač. »Šta je to?«
»Sićušni, kompaktni svet opremljen svim neophodnim skalamerijama. Veštačka 64
sfera koja služi kao pogranična stražarska stanica.«
Krijući svoje misli, ispitivač je nastavio, »vi to definišete kao pograničnu stražarsku stanicu. To nam ne kazuje gde se nalazi vaš rođeni svet.«
»Niste me pitali o mom rođenom svetu. Pitali ste me o mom glavnom svetu. Čuo
sam sopstvenim ušima.«
»Onda gde vam je rođeni svet?«
»Ne mogu da vam pokažem bez mape. Da li imate mape nepoznatih oblasti?«
»Da«, ovaj drugi se nasmejao poput zadovoljne mačke. Izneo ih je i razvio dramatičnim pokretima. »Našli smo ih na vašem brodu.«
»Veoma ljubazno od vas«, reče Hilder, razočaravajuće zadovoljan. Napuštajući svoje mesto, stavio je prst na kartu na vrhu i rekao: »Ovde! Stara dobra Zemlja!« Zatim se vratio nazad i seo.
Vard je buljio u pokazanu tačku, zatim je pogledao svoje sunarodnike kao da hoće nešto da primeti, ali se predomislio i ništa nije rekao. Izvadio je pero, obeležio kartu i savio je u trubu sa ostalim kartama.
»Ovaj svet koji nazivate Zemljom je početak i centar vašeg carstva?«
»Da.«
»Planeta‐majka vaše vrste?«
»Da.«
»Dobro«, nastavio je odlučno, »koliko ima pripadnika vaše vrste?«
»To niko ne zna.«
»Zar ne kontrolišete sopstvenu brojnost?«
»Jesmo, nekada davno. Ali sada smo suviše raštrkani naokolo.« Hilder je malo razmislio i dodao: »Mogu da vam kažem da nas ima četiri milijarde na tri planete u našem Sunčevom sistemu. Broj onih koji su izvan tih planeta može samo da se nagađa.
Delimo se na one sa korenom i one bez korena, a ovi drugi se ne mogu izbrojati. Ne dozvoljavaju da budu prebrojani, jer bi neko mogao da ih oporezuje. Uzmite da je ukupni zbir veći od milijarde.«
»To nam ništa ne govori«, protestovao je ovaj drugi. »Ne znamo koliko veći.«
»Ni mi«, reče Hilder, vidljivo zastrašen tom mišlju. »Nekad nas to plaši.« Obuhvatio je pogledom publiku. »Ako se n
iko do sada nije uplašio od tog viška, sad je vreme.«
Mrko gledajući, ispitivač je pokušao drugačije da sagleda stvar. »Kažete da ste raštrkani. Na koliko svetova?«
»Sedamstočetrnaest, prema poslednjem izveštaju. To je već zastarelo. Svaki izveštaj zaostaje za osam do deset planeta.«
»I gospodarite tim ogromnim brojem?«
»Ko je ikad gospodario planetom? Pa mi još nismo doprli do srca sopstvene planete i sumnjam da ćemo ikad dopreti. «Slegnuo je ramenima i završio: »Ne, mi se samo muvamo naokolo i gnjavimo ih pomalo. Isto kao i vi.«
»Hoćete da kažete da ih vi eksploatišete?«
»Kako god vam se sviđa.«
»Zar nikad niste naišli na protivljenje?«
»Slabo, prijatelju, slabo«, reče Hilder.
»Šta ste tada radili?«
»To zavisi od okolnosti. Neke smo ignorisali, neke smo izlupali, a neke smo poveli ka svetlu.«
»Kakvom svetlu?« upita onaj drugi zbunjeno.
»Takvom da vide stvari na naš način.«
To je bilo suviše za debeljuškasti primerak u trećem redu. Dižući se na noge, on progovori kiselim tonom. »Da li i od nas očekujete da vidimo stvari na vaš način?«
»Ne odmah«, reče Hilder.
»Možda nas smatrate nesposobnim da...«
65
Starac koji je prvi govorio ustade i umeša se: »Ovo ispitivanje moramo da nastavimo logično ili nikako. To znači: jedan po jedan pravac ispitivanja i jedan po jedan ispitivač.« Autoritativno je dao znak Vardu sa kartama. »Nastavi, Tormine.«
Tormin je nastavio još puna dva sata. Očito, bio je stručnjak za astronomiju, jer su se gotovo sva njegova pitanja odnosila na to. Tražio je detalje o razdaljinama, brzinama, solarnim klasifikacijama, uslovima na planetarna i o nizu sličnih stvari. Hilder je revnosno odgovarao sve što je mogao, i tvrdio je da ostalo ne zna.
Napokon je Tormin seo i koncentrisao se na svoje beleške kao neko ko je zaokupljen osnovnom istinom. Nasledila ga je osoba strogog pogleda po imenu Grasud, koja se nestrpljivo vrpoljila tokom poslednjih pola sata.
