Alef Science Fiction Magazine 006

by Unknown

  »To je sasvim logično«, složi se Hilder šireći svoj osmeh.

  »Ne počinjite sa mnom«, zamoli ga Mordafa. »Ako me nasamarite nekom logičkom

  zabludom neću se smiriti dok je ne ispravim. Od toga nijednom od nas neće biti dobro.«

  »Ah, znači vaša namera je da meni bude dobro?«

  »Neko mora da odluči, s obzirom da vrhovne vode to više nisu u stanju. Predložiću im da vas puste uz najbolje želje i potvrde prijateljstva.«

  »Mislite da će se obazirati na to?«

  »Dobro znate da hoće. Na to sve vreme računate.« Mordafa ga je lukavo gledao.

  »Zgrabiće savet da bi povratili samopoštovanje. Ako uspe, oni će biti zaslužni. Ako ne uspe, okriviće mene.« Razmišljao je nekoliko sekundi i upitao sa neskrivenom radoznalošću, »Da li nailazite na isto i na drugim mestima, među drugim narodima?«

  »Potpuno isto«, potvrdi Hilder. »I uvek je tu Mordafa da sredi stvari na isti način.

  Moć i žrtvena jagnjad idu zajedno kao muž i žena.«

  »Voleo bih da jednog dana upoznam svoje nepoznate dvojnike.« Ustajući, on krenu

  prema vratima. »Da nisam naišao, koliko dugo biste čekali da se smrzne vaša psihološka mešavina?«

  »Sve dok neko sličan vama ne upadne unutra. Ako ne dođe po sopstvenoj želji, vlastodršci izgube strpljenje i dovuku ga. Katalizator izvučen iz sopstvene vrste.

  Autoritet živi jedući svoje organe.«

  »To je paradoksalno izloženo«, primeti Mordafa, tako da je zvučalo kao blagi prekor. Zatim je otišao.

  Hilder je stajao iza vrata i gledao kroz gornju polovinu rešetaka. Dva stražara naslonjena na suprotni zid uzvraćali su mu pogled.

  On im se obrati sa prijateljskom umilnošću: »Mačka koja ima osam repova je nepostojeća. Svaka mačka ima jedan rep više od nepostojeće. Znači, svaka mačka ima devet repova.«

  Prevrnuli su očima i namrštili se.

  Impresivna delegacija ga je odvela nazad do broda. Svih četiri stotine bili su tu, oko četvrtina njih u blistavim uniformama, ostali u najboljim nedeljnim odelima. Naoružani stražari su po komandi žonglirali puškama. Kadina je održao sladunjav govor pun bratske ljubavi i uzvišenih stvari koje će tek doći. Neko je Hilderu poklonio buket smrdljivog bilja i on zapazi razliku u čulu mirisa.

  Penjući se osamdeset jardi do vrata, Hilder pogleda dole. Kadina mu uputi zvaničan pozdrav. Gomila je uzvikivala »Ura!« u komandovanom ritmu. On dunu nos u maramicu; bio je to omalovažavajući pokret broj devet, zatvori vrata i sede za 71

  kontrolnu tablu.

  Iz cevi se čula potmula grmljavina. Digao se oblak pare i raspršio prašinu po gomili.

  Ovo je bilo slučajno i nije bilo zabeleženo u knjizi. Šteta, pomisli on. Sve treba da bude po spisku. Sa ovakvim stvarima treba da budemo sistematični. Prskanje prašinom treba da bude dostojno zabeleženo pod naslovom »Oproštaj svemirskog putnika.«

  Brod zagrme ka nebu, ostavljajući svet Varda daleko iza sebe. On ostade za upravljačem sve dok se nije oslobodio gravitacionog polja celog sistema. Tad se uputi ka području radio‐farova i priključi automatskog pilota da drži taj kurs.

  Izvesno vreme je sedeo zamišljeno gledajući u tamu osutu zvezdama. Onda uzdahnu i zabeleži u svom dnevniku:

  »Kocka K49. Sektor 10, solarni stepen D7, treća planeta. Ime: Vard. Oblik života po imenu Vardi, stepen kosmičke inteligencije BB, putuju po svemiru, četrdeset dve kolonije. Napomena: razmekšani.«

  Pogleda na svoju sićušnu biblioteku pričvršćenu za čeličnu pregradu. Nedostajala su dva toma. Zdipili su ona dva puna dijagrama i ilustracija. Ostale su ostavili, jer nisu imali Kamen iz Rozete za dešifrovanje štampanih znakova. Nisu ni dotakli najbliže izdanje pod naslovom: »Dijabologika, nauka izluđivanja ljudi.«

  Ponovo uzdahnuvši, on uze papir iz fioke i započe svoj stoti, dvestoti, ili možda tristoti pokušaj da smisli Alef broj veći od A, ali manji od C. Uvrtao je kosu dok nije štrčala na sve strane poput šiljaka i, mada on to nije znao, nije izgledao sasvim uravnoteženo.

  72

  Branko Gradišnik

  KAZNA

  Prevod sa slovenačkog: Milorad Predojević

  U ordinaciji su sedeli pacijent i lekar. Na zidovima su visili portreti koje su naslikali bolesni umetnici. Vazduh je lagano njihao zavesu ispred prozora. Već je palo veče; sve je izgledalo kao pod vodom, jer se zgušnjavala napetost u tom čistom i mračnom prostoru, gde se nisi imao čega prihvatiti a morao si da govoriš, da se naprežeš, gledaš u oči. Pacijentove riđe vlasi mutno su svetlucale; lekareve zenice prekrivao je tanak film mraka i očni kapci su mu nervozno podrhtavali.

  »Sećate li se šta se dešavalo s vama?« pitao je lekar. »Bolje da vam pročitam...«

  Pokretom koji je napola nudio a napola pozivao, podigao je zdravstveni karton.

  Pacijent se zagledao negde u svoje papuče. »Pročitajte«, gotovo gunđajući reče posle kraće pauze.

  Ko zna zašto, lekar nije upalio svetio. Nadneo se nad zelenkastim kartonom, koji je vremenom već izgubio boju, i s naporom razaznavao reči. Uostalom, moguće je i da je sve već znao napamet...

  »Doveli smo vas ovde pre tri dana jer ste hteli da se bacite kroz prozor. U rap‐tusu ste ispoljavali motorični nemir, katatoničnu smušenost, umrtvljenost duševnih funkcija.

  U početnoj fazi lečenja neurolepticima, malko ste se umirili. Obuzela vas je melanholija.

  Kod prvog razgovora ste ćutali, kad već ionako sve znamo'. U drugom razgovoru priznali ste da ste, na onom svetu ubili ženu', što već nismo mogli doznati. Još uvek vas je mučila melanholija, s napadima kajanja i samooptuživanjem. Ženu niste hteli da primite, tvrdeći da biste joj učinili nešto neprijatno i, da je već mrtva'. Posle dodatnog lečenja acetilholinom, simptomi su se povukli. Ovo je naš treći razgovor.« Lekar je podigao lice iznad kartona i pogledao ravno u pacijenta. »Ako vam je, dakle, dobro«, rekao je i odložio karton, »ništa neću skrivati pred vama. Reći ću vam istinu. Vi mi, pak, kažite svoju.«

  Prošlo je nekoliko trenutaka kao da je sav svet na njih zaboravio; iza zavese dopirali su uzvici bolesnika koji su trčali za loptom; boja na portretu iza lekarevih leda najednom se narandžasto zažarila; u sobu je prodro snop svetlosti. Pacijent se sagnuo napred, a ipak nije progovorio.

  »Pogledajte«, rekao je lekar, »ne znam zašto bi čovek ćutao. Pa, na kraju krajeva, sve je tako jednostavno. Hteli ste kroz prozor jer se osećate krivim za ženinu smrt. To je razumljivo. Ali ne razumem zašto ne pomislite kako njoj mora biti kad svaki dan uzalud dolazi i čeka da je pustite kod sebe. Kad iziđem napolje, vidim je kako sedi medu golubovima u parku, onako tiho i plašljivo biće, potpuno mirna i puna nade. Zbilja, ta riđokosa je vaša žena, zar ne?

  U mraku zidovi su se približili pacijentu. Osetio je kako ga pritiska prostor, kako ga nagoni da progovori.

  »Pa, oboje ste riđokosi?«

  73

  Pacijent je klimnuo glavom.

  »Zašto onda ne želite da je vidite? Kad već sedi tamo, u parku? Zašto nećete da je vidite. Pa, vi nju volite? Da, drugačije se ne biste kajali? Zašto?

  Pacijent je odmahnuo rukom. »Ako je još nisam ubio, onda hoću«, rekao je kao da

  se u njemu nešto kidalo.

  »I zato ste se bacili kroz prozor? Da se to ne dogodi?«

  »Čekajte«, rekao je pacijent i bezvoljno se pomerio, »sve to skupa su gluposti.

  Postoje dva sveta, da? Tako, na onom sam je ubio, a na ovom nisam. To je sve.«

  Lekar je izvukao tabakeru i ponudio ga, doduše onim neodređenim pokretom, koji

  je ovoga puta otišao nekud uprazno, kao da mu je svejedno... Pacijent je uzeo cigaretu; pripalili su. »Eto, vidite«, rekao je lekar i ugasio plamenčić; od njega je u prvom trenutku ostao samo glas i tek kasnije su se izdvojili obrisi belog mantila. »Vidite, uzeli ste cigaretu, pušite, razgovarate. Znate, dakle, o čemu se radi... Kažite mi sve... Kakav je taj drugi svet? Šta se tamo događa? Kako ulazite u njega?«

  »To je svet riđokosih«, s otporom je rekao pacijent. »Onaj drugi svet
je svet riđokosih. A ipak se događa uvek isto. Dogodilo se toliko puta da bih vam mogao ispričati svaku sitnicu, od trenutka kad se tamo nađem, pa sve dok je... dok je ne bacim...«Kod tih reći je prebledeo, zinuo i nekako se nespretno pridigao sa stolice, kao da mu je telo najednom otežalo.

  Lekar se nije pomakao. »To su snovi?« upitao je.

  »Snovi... ?«

  »Zato što se ponavljaju, zato što se događa uvek iste?«

  Pacijent je slegnuo ramenima. »U početku sam i sam govorio da su snovi, ali sam

  potom uvideo da to uopšte nije važno. Ja sam ipak neprestano ovde, u ovoj koži, ovo sam ja...« Otvorenim dlanovima dotakao je grudi i čelo. »Ovo sam ja, ovde unutra, i u snovima takođe.« Još više se sagnuo, kao da želi da nekako drukčije oseti svoje telo ispod pidžame. »Pa nisam valjda budala. I sam sam sebi govorio da to nije istina. Zatim me je to prestalo uznemiravati. Ne radi se o onom svetu, pa makar bio toliko istinit. Što se mene tiče, može postojati i hiljadu svetova. Muči me jedino ženina smrt, to me muči; kažite mi, zašto je ubijem, zašto je mrzim, kad je toliko volim?«

  »Nemojte tako«, rekao je lekar. »Naravno da vam je draga. Doduše, plašite se da je u stvarnosti, u onoj drugoj stvarnosti koja vam se otkriva u snovima, ne omrznete, da se tamo obelodanjuje vaš prav međusobni odnos. Nego, zar se ne sećate? Bilo je to na železničkoj stanici, nema tome ni nedelju dana, kako ste reskirali svoj život da biste je spasli ispred voza? Samo čudom ostali ste živi... Ona nam je sve ispričala...«

  »Moguće je da sam tada pokušao da se ubijem«, iznenada se sasvim razgovetno nasmejao pacijent. »Ne, o tim stvarima znam više nego što biste vi ikad mogli saznati.«

  »Ako mi dozvolite da uopšte išta saznam, morate mi reći šta se sve događa na onom svetu. Obrazovan ste čovek, umetnik, s vama se može otvoreno razgovarati...

  Čitavog života nastojite da pronađete odgovor, i baš zato ne smete popustiti. I da nema ničega drugog, moralo bi vas interesovati kakva je zvanična istina, kakvo je naučno objašnjenje vaših snova...«

  Pacijent se ponovo zasmejao i odmah se opet uozbiljio. »Ne znam«, rekao je »na

  kakvo priznanje biste želeli da me pripremite. Da mi se onaj svet, dok samu njemu, čini realnijim od ovoga ovde, to za snove nije ništa neobično. Ali radi se o mojoj ženi...«

  »Razume se, svakako«, klimnuo je lekar. »Ali, otkud da su tamo sve sami riđokosi?«

  »Zašto samo riđokosi? Ako baš hoćete... kako bih rekao... To je drugi svet, drukčiji svet, uopšte nije sličan našem... Ja to znam samo kad se probudim, kad sam ovde; kad sam tamo, izgleda mi da je sve na svom mestu. To je svet riđokosih, i ja sam takođe riđokos, tako... Takav je to svet... I sve mi izgleda normalno.«

  »Pa kakav je onda taj svet?« opet je pitao lekar.

  »Zar vam nisam rekao, drukčiji. Od našega se razlikuje brojnim pojedinostima, pa 74

  čak i po osnovnim karakteristikama. Nešto više ne mogu vam reći, jer poređenje uopšte nije moguće... Potpuno različite stvari nije moguće uporedivati... Bilo bi još najbolje kad bih rekao da su zajedničko za ova dva sveta jedino — ljudi, samo što su tamo svi riđokosi...«

  »Pričajte mi. Pričajte...«

  »No, dobro. Nebo je zeleno. Pločnici su prostrti kao da su ćilimi. Vozila idu na magnetni pogon. Saobraćaj regulišu ptice. Svi smo goli. Sunce je kao pomorandža.«

  Pacijent je najednom zastao i namrštio se. »Eh, sve su to gluposti, šta će vam one«, rekao je i osvrnuo se u mraku. Lekareva cigareta plesala je kao nemiran pogled. Soba je postala tešnja. Mirisalo je na boju.

  »I kako odlazite tamo?«

  »Uh, što ste dosadni... Tamo ne dolazim... Tamo jesam... Ne jednom, zatekao sam

  sebe kako idem... ulicom... Vraćam se kući... Uđem u valjak, koji me ostavi tačno ispred stana... Reci nisu prave... Sa ženom stojim nalakćen na prozoru... Razumete li, izrazi nisu baš pravi, ali ne znam kako bih vam to drukčije ispričao. Zapravo, to jeste prozor, da prozor, samo se kad sam ovde, odande čini kao da je to nešto sasvim drugo...«

  »Stojite naslonjeni na prozoru...«

  »Da, nalakćeni... Znam, ubiću je. I zatim je, evo ovako, obuhvatim oko struka, i zatim se sagnem da bih je dohvatio za gležanj i naglo je gurnuo napolje... osećajući pri tom beskonačnu mržnju... i, ne jednom, dogodi se kao da sam raspolućen, kao da nas ima dvojica, sve se razdvaja na snove i za zbilju, i strah me je, i kajem se. Nemoćan, upinjem se, gledam i pokušavam da se zaustavim, ali, istovremeno, podižem i nju i izbacujem je izvan okvira — a ne mogu verovati da je sve to istina; to su zapravo snovi, to su snovi!«

  »A onda?«

  »Probudim se. Noć je. Zajedno smo. Ona je živa... Ali zašto vam sve to pričam, zašto od svih ljudi baš vama...« Nestrpljivo se pomerio, kao da namerava da ustane i da ode, a tek zatim se setio gde je i ponovo je seo.

  »Ne razumem«, rekao je lekar. »Zašto vam se to čini toliko važnim? Zapravo činjenica da je ubijate na onom svetu morala bi za vas da bude utešna. Na ovom, našem svetu, sve je ipak u redu...«

  »Ipak, ja se kajem! Žao mi je, kajem se, i pošto ne mogu da nadglasam svoju savest

  — to ipak nisu bili snovi, ipak sam je ubio, i to je istina, kriv sam i gotovo, gotovo!«

  Pacijent je skočio na noge. »Ali sad mi je svejedno!« povikao je. »Sad mi je svejedno!

  Ako je nisam umorio ovde, jesam tamo. A svetovi su međusobno povezani, ovde su unutra«, pljesnuo se po čelu, »ovde su, a ja sam i ovde i tamo, i ona je i ovde i tamo...

  Bolje, pomozite...

  Nisu primetili kad se sasvim smračilo. Pacijent je ustao, a da ni sam nije znao zbog čega, još uvek okrenut lekaru. »Do onoga dana«, rekao je, »na železničkoj stanici, kad sam je spasao smrti, uvek bih se probudio pre nego što bih je... I nikad ne bi počela da pada... Ali one noći sve sam video i sve sam čuo... Sam bih došao do vas da mi se nije učinilo da tako bežim od kazne... da ne izneveravam uspomenu na nju...«

  »I bacili ste se, da ne biste bacili nju?«

  »Bacio sam se zato što sam nju bacio. I to je sve. Sad mi je zaista svejedno...«

  Lekar je ćutao. Čulo se tiktakanje sata, kapanje vode, šapat trave, neko se okrenuo u postelji, neko je zakašljao. Trebalo bi upaliti svetio. Ako je lekar uopšte još u sobi? Da li tama uopšte pomaže? Već je vreme. Još bi sve moglo i da se uradi?

  »Istina nije od tolike važnosti«, neočekivano je izgovorio lekar s one strane mraka.

  »Istinu svako može da kaže, ali ona nije toliko važna. Kad bi bila važna, već odavno bih odustao. Moral je ono što istini određuje važnost. Moral mi omogućava da vas lečim... I vama je takođe preostao moral... Bolest ne štiti od odgovornosti. Bolesnik ne srne biti ubica. Ali, ako se neko kaje, još ima šansi.«

  75

  »Dakle... ja sam lud?«

  »Da li biste hteli da čujete šta o tome kaže nauka? Kakav bi bio njen odgovor?

  Pacijent nije ni potvrdio ni odbio.

  »Bolesni ste. Vaša izrazita introvertiranost, bekstvo od spoljašnjeg sveta koje već dugo ispoljavate svojim postupcima; istovremeni život u više svetova, u svetu jave i u svetu sna; preplitanje života i nestvarnih ličnosti; depersonalizacija koja uz to ide; vaša narcisoidnost koja je uzrok da na ovom svetu žive samo riđokosi, zbog koje ste i za ženu uzeli riđokosu, koja je, na kraju krajeva i uzrok svemu što činite; naginjanje

  'filozofiranju'; sklonost ka samokažnjavanju, da biste 'za iskupljenje' čak i život sebi oduzeli; katatonična zbunjenost, motorićni nemir — faza za koju je karakteristično da je izazivaju nemirni, zbrkani snovi; zamišljeni samoubilački pokušaj do koga u tim okolnostima često može i da dođe; neokrnjenost pretežnog dela mišljenja i htenja; nepokolebljivost s kojom se tvrdoglavo brani svoja zabluda; do u detalje racionalizovan sistem zabluda... sve su to simptomi koji ukazuju na shizofreniju s karakteristikama paranoje.«

  »Upalite svetio«, rekao je pacijent.

  Proteklo je nekoliko zaista čudnih trenutaka u kojima se ništa nije događalo, a onda se čulo neko pomeranje u mraku. Na plafonu se, trep�
�ući, upalila plavičasta neonska cev. Pacijent i lekar pogledali su se kao zaslepljeni. Pacijent je stao ispred stola, stiskajući svoje dlanove na grudima. Polako, nemir u njegovom pogledu je utrnuo.

  »Naravno«, rekao je, »naravno da ste to vi. Šta sam ono hteo da kažem? Ma šta da kažem, moje reci došle bi vam upravo kao... Sve se može... Ali ipak ću vam sve ispričati...« Seo je veoma polako.

  »Šta biste hteli da mi ispričate?« upitao je lekar.

  Pacijent je takode odgovorio pitanjem. »Zašto ste mi rekli da sam lud? Ako sam zaista tako prokleto bolestan, vama će u analizi tolika odgovornost biti samo od štete.«

  »Najpre«, rekao je lekar, »obećao sam da ću biti otvoren. A drugo, psihoterapija kod shizofrenije nikad ne uspeva. Osnovna teškoća, kako prići bolesniku koji je nenormalno zatvoren u svoj iracionalni svet, na izgled je nepremostiva. Od bolesnika treba odstraniti strah, a to nije moguće zaobilaznim putem, već moramo požuriti jer se bolest sve vreme razvija. Inače, izgubili bismo dragoceno vreme za uspešnije oblike lečenja. Otvoren sam, dakle, samo zato što vam moram reći šta vas čeka.«

  »Elektrošok?«

  Lekar je klimnuo glavom. »Verovatno vam se to čini neprijatnim, ali moraćete da se savladate. Elektrošok važi za nehuman vid lečenja samo zbog pratećeg amnestičkog sindroma. Gubitak pamćenja koji povremeno prati terapiju zaista je neprijatan, iako je u isto vreme i lekovit, budući da je namena elektrošoka upravo psihički raskid s bolesnikovom prošlošću, da bi se iz stresa probudio oslobođen pređašnjih smutnji, tako reći kao 'drugi' čovek. A što se tiče bola — na njega se odmah zaboravi.«

  »Opet su zaćutali. Lekar je mesnatom rukom ravnomerno gladio svoj mantil, kao da je nešto tražio. Pacijent je opet ispod tanke tkanine osetio svoje omršavelo telo.

  »A ako vam ne dam pristanak? Ako vam ne dozvolim?« upitao je naposletku.