by Unknown
»Zašto bih vam dozvolio? Zar ne vidite da mi uopšte nije do toga? Svejedno mi je šta se zbiva? Stalo mi je jedino do žene? Zar ne shvatate, ja sam grešnik a ne luđak?« Ustao je i počeo da kruži po sobi. Lekar je oklevao a zatim je i on ustao, jer je pacijent i dalje kružio. »Šta me briga! Šta me briga za sve to zajedno. Fućkam je na onaj svet. Radi se o ljubavi, o smrti, razumete li?« Odjednom se zaustavio i pogledao lekara s nekakvim čuđenjem kao da ga prvi put vidi. »Pa kome to ja uopšte i govorim? Dajte, dajte... idite već... Nestanite mi ispred očiju... Gadite mi se...« I učinilo se kao da raste, da se povećava i širi. Negde je zazvonilo. Između njih je bio sto. Lekar je rekao: »Pristanak mi je dala vaša žena.« Išlo je sve brže. »Moja žena? Moja žena? Kakva je sad to osveta?«
Sada su obojica trčali oko stola na kome je nepomično ležao zeleni karton. Predmeti su 76
padali kao sneg. Pacijent je pojurio prema vratima, koja su se kao u snu otvorila i prema njemu su pošli čuvari bolnice. Luđačka košulja? Tamo je bio prozor... Pa još jedan...
Nosili su ga između ljudi, noge su mu se vukle po podu, kao da su polomljene.
Letimično je pogledao na lekarev mantil. Zar je baš moralo tako silom?
Prošlo je nekoliko trenutaka ispunjenih smušenošću i odsečnim, gotovo vojničkim
naređenjima. Pacijent je, međutim, uzalud pokušavao da se oslobodi. Tu je bila postelja. Nekakve spodobe stale su oko njega, nekakvi uređaji svetlucali su u uglu sobe.
U ustima guma, da ne bi vikao. Ko su oni? Žice. Ko je vikao? Ko je vikao da ga obduciraju? Pokvasili su mu kosu. Video je lekarov ludački pogled... Lekar je ludak...
Sada mu je primicao nekakvu žicu... Da bi ga prodrmao? Kakva je ovo kazna?
Ovo nije moguće, ovo je san. Nije bilo ni skoka? Gde se to nalazi?
I kad mu se telo zateglo u strahovitom grču koji mu je protresao sve mišiće, kad je bio kao biljka, kad je video svoje izvijanje ispod plafona, kad je lebdeo iznad sobe i grizao gumu, kad je sve mirisalo na metal i tela i bolest, i kad je oslepeo od svetlosti, pokušao je da se probudi. Oko njega bili su sve sami ludaci... Pekli su ga i dalje... Treba se probuditi... Otvoriti oči!
Probudio se.
Otvorio je oči.
Napolju je bio svetao dan. Okolo su stajali riđokosi, goli, i u prvom trenutku pogled na njih izazivao je samo smeh. Jedan od njih oprezno mu je i spretno skinuo nekakav šlem s glave. Zvonilo je podne. Bio je na onom svetu.
Zatvorio je oči i ponovo ih otvorio. Sve je prožimala zelena svetlost, kao da je dolazila od predmeta i ljudi. Na stolu se pomerila nekakva buba slična osi. Pored prozora je prominuo brz oblak. Lekar, koji je, kad su čuvari izišli iz sobe, dovukao svoju stolicu do njega, imao je očinske crte i zlatne pege u očima. Bio je već u poštovanja dostojnim godinama, kosa na slepoočnicama bila mu je nešto bleđa, nalik zlatnim nitima.
»Opet ste kod kuće«, rekao je i osmehnuo se. »Kladio bih se da se osećate kao drugi čovek.«
Pacijent je sedeo potpuno mirno. Iako je sve izgledalo jednostavno, nije se usuđivao da se osmehne. Postao je svestan svoje golotinje i pokrio se rukama.
»Ničega se ne sećate?« upitao je lekar i u isti mah mu je uperio zrak svetlosti u oči.
Pacijent je odmahnuo.
»Ničega? Zar vam ništa nije poznato? Nego, kod povratka biva tako, ali često dolazi i do amnestičnoga sindroma, a uzrok je kulturni šok, previše novoga i drukčijega... Kod vas je, naravno, neki drugi razlog — pa uopšte niste želeli da se vratite... Na kraju krajeva, u svetu uobrazilje proživeli ste lep komad života — iako je ovde proteklo jedva nekoliko sati...«
Pacijent je ćutao.
»Vidim da se još ne snalazite«, nastavio je lekar. »Zato ću vam ispričati u čemu je zapravo stvar.
Vi ste nesrećnik koji je prošlog petka bacio kroz prozor svoju ženu, misleći da će taj pad moći da prikaže kao nesreću. A onda su vam brzo ušli u trag. Istraga je utvrdila zaostalost vašeg 'ja', pomanjkanje moralne svesti sa socijalnim kočnicama. Bili ste, jednom rečju, psihopatski prestupnik, vaš 'čin kratkog spoja' bio je posledica izliva primitivnog straha. Kod psihopata, oprostite mi što govorim tako otvoreno — nastupa osećanje krivice još pre učinjenog dela, a u njihovom ponašanju kao da se skriva podsvesna želja da budu kažnjeni. Tako objašnjavamo zašto psihopatskog zločinca kazna ne samo! da ne popravlja nego mu prosto godi.
To je takode razlog što vas sud, iako je krivica bila nedvosmisleno dokazana, nije osudio na zatvor, nego na lečenje. Jednom rečju — prepustio vas je nama, s nalogom da se pobrinemo za rast i razvoj vašega ,ja'.
77
Bilo je potrebno da vam se omogući moralni i duševni razvoj. Uobičajen metod —
upotrebili smo ga takode i u vašem slučaju — jeste da programiramo ,svet' u kojem nezrela osoba odrasta bez potresa, a to je imaginarni život, koji je našem veoma malo sličan, da se ova i ona ,java' ne bi ukrštale. U ovom svetu ostavili smo vas na samom početku za koji ste bili moralno sposobni — u detinjstvu. Međutim, dok ste sedeli s modulatorom na glavi, u imaginarnom svetu proticale su godine detinjstva, sazrevanja, odrastanja.
U lečenju te vrste spada i vaspitni moment, nekakvo obredno čišćenje čovekovog
'ja'. Pošto ste ubili ženu, na onom ipak tako različitom svetu, ostavili smo vam njenu repliku, pa ste tako dobili šansu da se preobratite. I to se upravo i dogodilo.
Kad smo odlučili da vas vratimo u život, sud je uzeo u obzir dve stvari: prvo, da ste se na veštački izazvano podsećanje kako izbacujete ženu kroz prozor odazivali kajanjem, i drugo, da ste bili spremni da za nju i život žrtvujete. Tako su bili ispunjeni postavljeni uslovi za vašu resocijalizaciju. A kad smo vas počeli buditi, dogodilo se nešto neprijatno. Niste želeli da se vratite. Uzrok je jasan: hteli ste da ostanete, jer je žena —
odnosno njena slika — bila još živa. Da biste opravdali svoje ponašanje, uobrazili ste čak shizofreniju, bolest koja u stvari uopšte ne postoji. Zaista, pričinili ste nam dosta nevolja pre nego što smo prodrli kroz vaš sistem zabluda. Tek kad smo iskoristili vaš strah od elektrošoka, bili ste spremni da se probudite. Ali, nemojte se uznemiravati...«
Pacijentu su niz lice tekle suze i nesvesno ih je brisao podlakticom. »Ne, ne plačem«, rekao je, »ne plačem, svejedno mi je... Ali da je zaista više nema...« i zagnjurio je lice medu dlanove.
»Plačite, ali nemojte preterivati«, rekao je lekar i sklopio ruke. »Oplakujete predašnji život, suze su čvrst temelj čovečnosti...«
»Ali meni je svejedno... Ja bih njoj... nju volim... voleo bih njoj...« Pacijent je s nadom pogledao u lekara. »Pustite me nazad.«
Lekar se zbunjeno pridigao. »Mrtva je«, rekao je. »To se ne može promeniti.«
»Ne, nije mrtva. Tamo je, na onom svetu, na Zemlji, čeka me ispred ludnice, sedi na klupi i čeka me.«
»Dajte, saberite se, ovde ste, ipak, odrasli. Ona žena bila je samo snimak. Pa ni toga više nema, vaš smo program izbrisali... Sada već drugi čovek sanja drugi svet...«
Pacijent ništa nije shvatao. »Išao bih nazad, njoj«, rekao je.
»No«, rekao je lekar, »najpre se smirite.«
Pacijent se trgao. »Šta to znači?« ne jednom se upitao. »Da nje više nema? Da nema više ničega? Nema zvezda, nema Zemlje, nema Sunca? Da nema više ljudi i njihove istorije? Nema vere i nade? Mrak je i nema ničega, ničega? Je li sve uništeno?«
»Ništa nije uništeno«, opet je strpljivo rekao lekar, »jer ovde ničeg nije ni bilo. Nije bilo ničega, to su bili samo vaši snovi, scenario odigran u vašu korist... Pričekaj te malo.
Ne budite nestrpljivi. Pričekajte da vam se povrati sećanje. Pogledajte svet oko sebe.
Čujete li poj ptica? I krila insekata, koja dodiruju jedno drugo? I vidite li kakvo je zelenilo neba?
Pacijenta je namah obuzela nova misao. »Kažete da sam izmislio shizofreniju? Da sam se ovde probudio? A šta ako je moja bolest izmislila vas? Ako je sve to samo zbrka u mome mozgu, ako mi se konačno sve izmešalo pa sam jednom zasvagda pobrkao realnost? I pričate mi sve te besmislice
samo zato što se bojite za sebe i za svoj lažni svet?
Kažete da je u međuvremenu, dok sam živeo bogat i potpun — i srećan, da srećan
— život na Zemlji, u realnosti proteklo jedva nekoliko sati, koje sam preležao pod šlemom? A možda su me uistinu zahvatili prvi električni udari i otada je, dok ovde s vama gubim vreme u ispraznim razgovorima, protekla tek prva sekunda prvog elektrošoka? Ne mislite valjda da mi tako lako možete uzeti ono zbog čega ste me poslali na Zemlju — ljubav. Zašto bih vam poverovao?«
78
»Ah, ne«, nekako bezbrižno rekao je lekar, »što bismo se igrali slepih miševa... Tu ste, preda mnom. Pokušajte onda da se vratite tamo... Inače, amneziju je moguće otkloniti jednostavnim zahvatom...«
Ućutali su. Napolju su zvonile hiljade zvona. Pacijent je zakoračio do prozora i pogledao teren koji se širio ispod njega. Zvonici su se redali unedogled i gubili se u letnjem sutonu. Dole, desno blestalo je nešto sivkasto, na onoj strani mogla se videli skerletno zlatna šuma...
»Zašto su svi riđokosi?« upitao je.
»Kako zašto? Zato... Svet je, ipak, takav«.
»Nije«, rekao je pacijent i počeo da šeta po sobi. »Ne, to je bezumlje, tako bismo mogli beskonačno... Ipak...« I odmah je zastao, kao da se dosetio nečeg opasnog.
»Šta onda?« zainteresovao se lekar.
»Ništa, ništa.«
»Zašto me tako gledate?« prvo nemarno a odmah zatim i zainteresovano upitao je
lekar. I zatim: »Nešto vam je palo na pamet...«
»Istina je«, rekao je pacijent istovremeno sa olakšanjem i sa naporom. »Nečega sam se setio. Rekli ste mi da bar pokušam da još jednom predem na onaj svet... To bi, svakako, bilo moguće... Da, moguće... O tome sam hteo... U snovima, kad sam bio na granici užasa, kada sam je gurnuo... Bio je potreban smrtni strah pa da se probudim... I za ovo što su me ovamo dozvali bio je potreban strah... Strah pred elektrikom, pred bolom, pred izopačenjem... Ako bi me opet zahvatio taj životinjski strah... moglo bi se...
Samo kako, gde...« I zbunjeno se osvrnuo oko sebe, dok se nije setio bakarnih zvonika ispred prozora.
Pre nego što je lekar, zaobilazeći sto, mogao stići do njega, pacijent je već proturio obe noge u prazninu. Previo se i obuhvatajući prozorski okvir dlanom desne ruke i levim pazuhom spustio se izvan njega. »Ne približavajte mi se!« povikao je, kad je lekar pošao korak‐dva napred. »Sad je sve u redu. Bar se po treći put neću probuditi? Samo me strah može nagnati da se probudim! Pa makar toga i ne bilo. Makar ga i ne bilo. Šta god se desilo, šta god, u stvari, bilo biću sa ženom. Ako sam je poslao u smrt, onda ću joj se u smrti i pridružiti. A ako sam lud, ona me čeka i čekaće me i dalje.« Sada je lakat levice privukao sebi i spustio se malko niže, ali tako da je još uvek mogao videti šta se u sobi dešava.
Lekar je stajao metar‐dva od prozora i ozbiljno ga, pažljivo, posmatrao. »Ništa ne kažete«, rekao je pacijent, koji je neočekivano poželeo da sve objasni, da govori, da sve obrazloži... »Šta mislite, nisam shvatio da je ozdravljenje takode kazna? Napravili ste od mene čoveka, da bih sam izmerio svoj pad? Sada je jasno da istina nije važna. Važne su samo suze i kajanje. Jadna moja žena...« Osetio je da će početi da jeca od žalosti, i, da bi preduhitrio tu sramotu, spustio se još više, viseći samo na prstima desne ruke. U prvom trenutku učinilo mu se da je lagan kao perce i da uopšte neće moći da padne, a onda mu se telo ispunilo težinom, kao da se ispunilo vodom. Još jedanput se bolno osvrnuo iznad sebe i pogledao u lekarov strogi, očinski lik. Potom se, videvši pokret koji je izražavao nameru da ga zadrži, iako je bio sličniji blagoslovu, pustio i bez ikakve začuđenosti shvatio je da ga strah više ne može biti. Učinilo mu se da će spokoj trajati duže od sećanja.
79
ROMAN KOJI DOLAZI
na svet insekata i započne novi život.
Ender to i čini. Otkriva specijalnu poruku
Orson Skot Kard
od nestalog, poraženog sveta, kao i nje‐
govu kraljicu u stadijumu larve, kao
ENDEROVA IGRA
mogućnost da se svet i Ender lično oduže
za bespoštedno istrebljenje kraljevstva
insekata.
Ovaj uzbudljivi roman čita se veoma la‐
Delo koje je u poslednjoj godini dobilo
ko iako, zapravo, predstavlja višeslojnu
najznačajnije nagrade koje se dodeljuju u
dramu ljudskog morala, surovosti i
svetu SF‐literature (Nebula, Hugo) doista
trijumfa humanosti, građenu na perspek‐
pripada novom smeru poetike SF žanra.
tivi rata svetova ali i plemenitoj ideji
Sva zbivanja koja možemo paralelno da
konačne pobede »više kosmičke pravde«
pratimo (na tri nivoa: u svesti glavnog ju‐
koja je u rukama pobednika, »govornika
naka, objektivnog »trećeg lica« i onih koji
za mrtve«.
odlučuju o sudbini glavnog junaka) tako
Vojislav Despotov
plene pažnju da je čitanje teško prekinuti
— još je teže biti svestan činjenice da
prisustvujemo »izmišljenoj« radnji, fikciji.
To svedoči o velikom literarnom iskustvu
autora, kao i talentu za uverljivu naraciju
unutar priče koja je van domašaja naših
realnih znanja i pretpostavki iz sveta
daleke budućnosti i probijenih granica.
Tuđinska rasa (insekata) pokušava da
uvuče čovečanstvo u ogromni rat Saveza.
Radnja je smeštena u vreme kada su se
granice individualnih sposobnosti pome‐
rile, na doba od svega nekoliko godina
detinjstva, kada se rađaju kontrolisani
geniji u jednom strogo kontrolisanom i
koncipiranom društvu (pokorne države,
programiran natalitet, programiranje de‐
teta kroz direktnu vezu sa kompjuterom
itd). Ender Vigin je dete koje Međuna‐
rodna flota izabira da spreči istrebljenje
sopstvene rase. Fantastično dete u svojoj
šestoj godini napušta porodicu na Zemlji i
odlazi u Borbenu školu gde se podvrgava
strogom režimu školovanja, obuke s
misaonim igrama, kompjuterskim ratnim
igrama i pravim taktičko‐strategijskim
vežbama pri nultoj gravitaciji.
Ender poseduje visoki talenat za kom‐
pjutersko programiranje ali i instinkt ubi‐
ce, što ga čini jedinstvenim; gurnut je na
granicu ljudske izdržljivosti da bi se, kao
zapovednik flote, suprotstavio invaziji.
Milijarde i milijarde insekata su poraže‐
ne i njihovi svetovi ostaju prazni. Rat je
doneo pobedu i trijumf Zemlji kojom up‐
ravlja Piter Vigin, Enderov stariji brat.
Njegova voljena sestra Valentina, pisac
političke i ratne filozofije, nagovara ga da
sa njom i prvom grupom kolonista pođe
80
(odlomak iz knjige ENDEROVA IGRA
zid, a on više nije bio obrnuto u odnosu
Orsona Skota Karda)
na njih.
»Šta ti to hoćeš da uradiš, da se
U borbenu sobu ušli su nespretno, kao
ubiješ?«, upitao je Šen.
kad deca po prvi put ulaze u bazen za
»Pokušaj i sam«, reče Ender. »Odelo te
plivanje, držeći se za rukohvate sa strane.
štiti od povreda a možeš da se kontrolišeš
Nulta gravitacija ih je plašila, dezorijen‐
odbacujući se nogama, ovako.« Improvi‐
tisala, uskoro su ustanovili da je mnogo
zovao je malopređašnji pokret.
bolje ako se nogama uopšte i ne koriste.
Šen je sumnji
čavo zavrteo glavom —
Nije dobro, odeća ih je sputavala. Bilo je
nije hteo da se upušta u budalasti podvig.
teško praviti precizne pokrete, pošto su
Međutim, jedan dečak se ipak otisnuo, ne
odela usporavala, pružajući otpor više
toliko brzo kao Ender, s obzirom da nije
nego ijedna odeća koju su ranije nosili.
startovao sa obrtanjem, ali, ipak, dovolj‐
Ender je zgrabio rukohvat i savio kole‐
no brzo. Ender čak nije ni morao da mu
na. Zapazio je da odeća, pored tromosti,
vidi lice. Znao je da je to Bernard. A
stvara i efekat pojačanog pokreta. Bilo je
odmah za njim krenuo je i Alaj, njegov
teško pokrenuti se ali su se nogavice ode‐
najbolji prijatelj.
će kretale, vrlo snažno, čak i nakon zasto‐
Gledao ih je kako lete ogromnom pros‐
ja mišića tela. Povuci ovako snažno pa će
torijom. Bernard se borio za orijentaciju u
odelo povući dvostrukom jačinom. Neko
pravcu za koji je držao da je pod, Alaj se
vreme ću biti nespretan. Bolje da odmah
predao pokretu odbacivanja od zida. Nije
započnem s vežbama.
čudo što je Bernard slomio ruku u šatlu,
Još uvek se držeći za rukohvat, Ender se
pomislio je Ender. Grči se dok leti. Panici.
snažno odgurnu.
Uskladištio je ovu informaciju za neki
Obrnuo se istog časa; noge su mu
budući izveštaj.
poletele iznad glave dok se površina poda
I još jedna informacija: Alaj se nije otis‐
našla iza njegovih leđa, kao zid. Činilo se
nuo u Bernardovom pravcu. Ciljao je u
da je odskok bio prejak; ruke su ispustile
ugao sobe. Putevi su im se sve više i više
rukohvat. Poleteo je kroz borbenu sobu,
razdvajali; dok je Bernard nespretno
