Alef Science Fiction Magazine 026

by MoZarD

  dok nisu procurele do Istočnih zemalja. Ali postojale bi gde god bi Šia okrenuo svoje hladne, kao more sive oči. Narod je naučio da ne izgovara Runovo ime tamo gde ga Gospodar mora može čuti, a Birn, jedan od njegovih kapetana, naimenovan je za novog

  zapovednika flote.

  Ali uspomene blede, a ljudska odanost je promenljiva. Nove priče raširile su se po

  pijacama i dokovima Skiega. Jednog jesenjeg popodneva reče Šia svojim slugama:

  „Idem da prošetam pored obale. Nemojte me uznemiravati.” I sluge se pokloniše i ne

  35

  začudiše se naredbi, jer su je već mnogo puta čule, iako (istinu govoreći) nikad u tako kasne sate.

  Šia je došao do ivice peska. Posmatrao je navalu i povlačenje talasa. Kovitlali su se

  oko njega, ne dodirujući ga, uvek ostavljajući slobodan prostor u mokrom pesku. On zakorači napred. Talasi se povukoše.

  Progovori naglas. „Rune?”

  U njegovoj svesti voda je odgovorila ‐ Došao si da likuješ, Šia? Zar ti ne čini zadovoljstvo što znaš da sam ovde zarobljen?

  Šia ne reče ništa, ali načini pokret rukom. More se promeni. Vetar se podiže, zapeva i razdera talase koji se baciše na stene.

  On ih umiri: Još uvek si ljut?”

  ‐ Zar nemam razloga? ‐ povika glas koji je samo on mogao da čuje.

  „Zar ja nemam razloga?” odgovori Šia.

  Prošlo je duže vreme dok se odgovor nije pojavio u njegovim mislima. ‐ Ti si imao

  razlog.

  Šia se osmehnu. „Rune, da li bi voleo da budeš slobodan?”

  Tišina.

  „Iako ti sam slobodu ne bih nikad tražio”, reče nežno. „Poznajem te. Hoćeš li je otkupiti od mene, Rune? Oslobodiću te sada, uz uslov.”

  ‐ Koji uslov?

  „Treba mi tvoja pomoć.”

  ‐ Moja pomoć?

  „Potrebni su mi tvoja veština i snaga. Treba mi tvoje poznavanje ljudi. Treba mi tvoja podmuklost, moj izdajnice i tvoja lukavost.”

  Voda zajeca. Duže vreme nije bilo odgovora. Najzad se javiše reci. ‐ Pomoći ću ti,

  gospodaru.

  Šia se nasmeja od srca i podiže ruke da dozove vetrove.

  Na obali, se uzdiže veliki vir, kao taman, tečni dim, isisan iz okeana uz pomoć vetra. Bio je ogroman i crn. Tonuo je sve niže i niže. Kada dostiže visinu stasitog čoveka, iz njega izroni glava i kako je tonuo niže, pomoliše se ramena, grudi, struk, sve dok se u vodi do kolena, ne pojavi nag čovek. Polako, on krenu ka obali. Bio je visok i krupan, svetle kose koja mu je padala na ramena. Drhtao je i teško disao.

  Šia je skinuo svoj sivi ogrtač i prebacio ga preko mišićavih ramena. „Hajde.”

  Ne osvrćući se, krenuše zajedno preko plaže prema kući.

  Jutarnje sunce probi se kroz prozore sa istočne strane; a sa njim ude i zvuk mora. Run sede do prozora, osluškujući zvuk talasa. Taj zvuk nije čuo skoro godinu dana; more ne

  može da čuje svoju sopstvenu muziku.

  U podnožju kreveta ležala je odeća za njega. Priseti se, zabavljajući se, kakva su lica napravile sluge kada je ušao u kuću, nag, dok je sa njega kapalo. Šia je izdao nekoliko naredbi i nestao u zadnjem delu kuće. Posluga, koju je svu poznavao, donela

  mu je peškir, odeću i hranu. Skoro da je zaboravio ukus hleba, osećaj svile na sebi.

  Kad su sunčevi zraci počeli da šaraju po obojenim podnim pločicama, obukao se i

  prošao kroz terasu da pronađe gospodara kuće. Kao što je i očekivao, Šia je sedeo na

  obali.

  Gospodar mora se okrenu kad Run meko krenu preko peska. „Dobro jutro”, reče

  učtivo. „Da li si dobro spavao?”

  Run se nasmeja. „Hvala, jesam.” Polako se smesti pored čarobnjaka.

  Šia reče: „Tvoj povratak je na neki način uzdrmao moje domaćinstvo.”

  36

  „Gde su mislili da sam bio?” zapita Run.

  „Oni ne razmišljaju o takvim stvarima”, reče čarobnjak.

  Run pogleda dole u svoje ruke. Nisu se promenile od kad ih je poslednji put video,

  pre godinu dana. Da bar nisam razmišljao o čarobnjaštvu i tim stvarima u vezi magije,

  pomisli.

  On stiša svoj bes i reče: „Oni su mudri. Siguran sam da će se mornari i kapetani na

  dokovima podjednako iznenaditi.”

  „Nisam te doveo nazad da bi bio kapetan ili mornar”, reče Šia.

  „A zašto si me vratio?” upita Run.

  Šia reče: „Da budeš ratnik. Da mi se pridružiš ‐ ako hoćeš ‐ u velikoj avanturi i zadatku od ogromne važnosti.”

  Run nakrivi glavu i upitno se zagleda u čarobnjaka. Šia nije imao običaj da govori

  dramatično, osim u šali. Ali sive, promenljive oči bile su ozbiljne. Šia pokaza na vodu.

  „Pogledaj”, reče.

  Run pogleda na svoj zatvor i vide vulkan, sav zelen i siv, kako se pomiče, izranja iz

  talasa, bljujući vlažnu vatru.

  Ona se sruči ponovo u zaliv, a talasi prouzrokovani tim padom, podigoše se iznad

  obale, obilazeći dva čoveka koja su tu sedela. „Na šta te to podseća?” reče Šia.

  Run reče polako: „To je lako. Na Vatrenu planinu.”

  Vulkan se nalazio na četiri dana puta od obale Rioke. Njome je vladao gospodar vatre, Seramir. Vulkan je sada mirno počivao, kao da je potrošio svu vatru. Ipak, nekad je Seramir bio veoma moćan. Pre sedamdeset godina njegovi brodovi isplovljavali su ispod Vatrene planine, crni brodovi, crvenih jedara, sa svetio ofarbanim zmajem na lukovima. Mrki, naoružani ljudi krstarili su brodovima i krali blago i sve što je lepo na Istočnoj obali.

  Čarobnica Kelen, najveća u svoje doba, došla je sa zapada da magiju suprotstavi magiji. Još uvek se o toj borbi prepričavaju priče s jednog na drugi kraj Rioke. Bila je to strahovita bitka. Ali Kelenina magija je prevagnula. Brodovi su uništeni, ljudi potučeni, utopljeni ili spaljeni, Seramir je molio za mir. Prema uslovima tog primirja, bio je prinuđen da ostane u granicama Vatrene planine, zabranjeno mu je da plovi ili tera druge da se udalje duže od jednog dana plovidbe.

  Ipak i dalje su ga se plašili u obalnim zemljama. Ljudi su sa strahom govorili o crvenookom gospodaru vatre. A trgovački brodovi koji su plovili prema Skiegu ili iz njega, plaćali bi danak u zlatu, kapetanima dugih, zmajolikih brodova.

  „Da, Vatrena planina”, reče Šia. „Tamo Seramir Gospodar vatre živi, posmatra ‐ i

  mrzi.”

  „Mrzi?” upita Run koji je o mržnji znao tek nešto malo.

  „Mrzi ‐ zemlju, gradove, ljude koji tu žive. Sad stari. Nestaje mu snage, a on je zbog

  toga sve više želi i žudnja za njom raste. Jedina moć, koju on Gospodar vatre, još ima

  nad Riokom, jeste moć nad oružjem. To ga razdrazuje. Njemu ne treba zlato, šta je zlato za čarobnjaka? Ja mogu pesak da pretvorim u zlato. A to može i on. On žudi da bude

  nadmoćan.”

  Ubeđenost u Šiinom glasu natera Runa da Zadrhti. „Je li on lud?” upita.

  „Malo. Čarobnjaci su ipak ljudska bića.”

  Onda mogu da ga razumem, pomisli Run. I ja sam jednom bio lud. „Govoriš o ratu”, reče, „Mislio sam da se Seramir zakleo da više nikad neće ratovati u Rioki, kad ga je Kelen savladala.”

  „Zakleo se da više neće slati brodove ili ljude da pale gradove i haraju zemljom. I

  drži se te zakletve. Jedino”, Šia se premesti, a pesak skliznu dole niz dinu, „izgleda da su 37

  zemaljske vatre u poslednje vreme postale nemirne. Svuda po Rioki, pa do same granice Zapadnih zemalja, stižu vesti o otvorenim pukotinama u zemlji, o stenama koje

  se pomiču i padaju, potocima koji isparavaju. Na grebenima Mantale desila se erupcija

  pre mesec dana i potopila brodove i ljude mlazovima tečne vatre. Poginulo ih je četrdeset. U luci sad raste mala vatrena planina.”

  Run se sećao Mantalo luke, plave, bele i zlatne, ispunjene brodovima visokih jarbola kako se ljuljuškaju na suncu. Ispun
i ga užas. „Seramir je to uradio?”

  „Pretpostavljam da jeste.”

  „Kako njegova snaga može da dosegne toliko daleko?”

  Šia se napola nasmeja, odobravajući pitanje. „Neki uređaj ili naprava koju je pronašao ili doneo ili napravio, omogućava mu da svoju volju protegne čak do Zapadnih

  zemalja. O tim stvarima ima puno priča u naučnim knjigama.”

  „Može li neko da ga zaustavi?”

  „Mora”, reče Šia, „ali Kelen je umrla, a postoji samo nekolicina koja ima moć da mu se suprotstavi. Njime sada upravlja zloba ‐ želja da uništava.”

  Run pogleda preko zaliva. „Ti si gospodar mora”, reče, „zar ne možeš da potopiš

  njegovu zemlju u okean?”

  „Nemam ja oružje kojim bi dospeo do te udaljenosti. Da bih ga potukao, moram da

  odem tamo.”

  Run zatrepta. „Zar te on ne bi poznao?” upita sumnjičavo.

  „Ne bih išao sam, niti u svom obličju. U pravu si, on će me očekivati ili bar nekog

  nalik meni. Ali šta ako Run ‐ prijatelj, sluga i izdajnik Šie Gospodara mora ‐ bude oslobođen u trenutku njegovog milosrđa ili ‐ slabosti? ON bi mogao da otplovi do Vatrene planine. A sa njim, naravno, poći će i njegov sluga.” Šia ukrsti ruke na krilu, a njegove sivo‐zelene oči, nedokučive kao okean, zasjaše.

  Run s mukom sklopi oči, slušajući uspon i pad besanog, beskrajno upornog mora.

  Ne mogu, pomisli. Ne mogu da odigram takvu ulogu.

  „Ako odbijem da uradim tu stvar”, reče, „hoćeš li me ponovo zatvoriti?”

  „Pogledaj me.” reče Gospodar mora.

  Run otvori oči. Šiin sivi pogled pretraživao je njegovo lice. „Ako je zaista”, reče čarobnjak, „okean sprao tvoju sposobnost da šarmiraš, varaš i lažeš, onda ću pronaći neki drugi način da se suprotstavim Seramiru, a ti možeš da odeš odavde. Ali ako se odlučiš, budi zaista i uveren u to.” Šiin glas se smekša. „Nisi više sposoban da me slažeš.”

  Run sagnu glavu. „Molim te”, reče, „dozvoli mi da razmisljm.”

  Šia ga ostavi. Sedeo je sam (što nije mesecima bio ‐ okean nije nikada sam) mirišući slan vazduh. Galebovi su se dozivali, nošeni vazdušnim strujanjem. Pokušao je

  da stvori sliku Mantalo luke, kako ona verovatno izgleda, uništena i tamna, prekrivena

  garom. Bila je to ružna slika.

  Ukopao je bosa stopala u pesak. U glavi je osećao tupost i usporenost. Vetar mu je

  razbarušio kosu i on okrenu lice prema istoku da bi posmatrao kako izlazeće sunce obasjava morsku površinu.

  Jednom se i njemu desilo da prevari i izda. Sećao se Ošera, koji je sebe smatrao čarobnjakom, a u stvari bio samo pokvarena i hvalisava budala. Ali nije tako i izgledao.

  Dobro bi odmerio svoju žrtvu, pa su njegova hvalisanja i mamci delovali.

  Govorio je: „Bez tebe, Šia je niko i ništa. Ti mu praviš i snabdevaš brodove. Ti biraš

  kapetane i posadu. Ti si zapovednik njegove flote i njegov glavni savetnik. U pravu sam, zar ne? A ipak ga zoveš 'gospodaru'. Posed, brodovi, gazdovanje ‐ samo uz tvoj trud on

  to održava. On ti je gospodar samo kad je u pitanju magija. Zar te to ne vreda? Trebalo 38

  bi. Zoveš ga 'prijatelju', a ja ću ti dati ono što se on nikad nije udostojio da ti da ‐ magiju.

  Naravno da te se plaši i da ti nije pravi prijatelj, inače bi ti to odavno ponudio.”

  Ovakvim i sličnim recima Ošer je podsticao Runovo samoljublje. Šia je to mogao da

  prekrati sa dve reči. Ali izgledalo je da ništa ne primećuje. Jedne jesenje noći bez mesečine, Run je samo otvorio vrata kuće, ove iste kuće i slomio vrat stražaru koji je pokušao da podigne uzbunu. Ispunjen željom da se domogne magije, pustio je Ošera i

  njegove vojnike da udu, uhvate i zarobe Šiu.

  Ali Ošer je poginuo, a Šia pustio razjareno more u kuću i sravnio je sa zemljom.

  Uplašen, kao nikad do tada, tom snagom, Run je pokušao da se spase bekstvom, putujući zapadno i severno, što dalje od mora, nadajući se da će tako dospeti izvan podrućja Šiine moći. Ali svuda kuda bi krenuo, potoci, reke, jezera, izvori, sva voda u bunarima, isprečila bi se pred njim da mu pregradi put. Promrzao, gladan, bez skloništa i kivan, predao se, a Šia ga okova lancima hladnim kao led i dovede ga do obale.

  On prekrsti ruke. Tu je proveo godinu dana, ne uzimajući hranu, budan, kao deo

  okeana, oseke i plime, ali ipak svestan i ipak ljudsko biće, ako neko može u isto vreme da bude i čovek i okean. U njemu su se njegovo slavoljublje i ponos rastopili, isprali neprekidnim Ijuljuškanjem zemlje. Bar je mislio da su se istopili.

  Ali bes, kao grumen gvozda u zemlji, ostao je. (Da si rekao samo dve reći, gospodaru, ništa se ne bi desilo. Ali ti nisi ništa ni video ni rekao. Progovorio si tek kad je sve bilo gotovo.)

  Na kraju, glave pune nagomilanih sećanja, ustade i krenu da potraži Šiu.

  Našao ga je u biblioteci, kako drži svitak pergamenta.

  „Učiniću to.” reče.

  Šia potvrdno klimnu glavom. Nežno prstima dodirnu krhki papir. „Tako sam i

  mislio.” Sa lica mu nije bilo moguće ništa pročitati, ali mu se u glasu nazirala fina mešavina tuge i olakšanja.

  Šii je trebalo otprilike tri nedelje da se pripremi za put. Neki od zadataka bili su praktične, a neki magijske prirode.

  Za to vreme, Run je boravio u blizini kuće. Šia je to tražio od njega govoreći: „Bilo

  bi najbolje da tvoj dolazak bude iznenađenje za Seramira, posebno ako već nije saznao

  da si slobodan. Ako dođeš u grad, počeće da kruže priče, a on ima svoje doušnike u gradu.”

  Run se složio. Nije bilo nikoga koga bi želeo da sretne u Skiegu. Način na koji je ranije živeo sada je izbtedeo. Danju je šetao po suncu ili plivao u zalivu, oduševljen osećajem sunca i vode na koži. Popodne bi, sa kućnom stražom, vežbao rukovanje oružjem i borbu.

  Uveče bi sedeo sa Šiom u biblioteci, slušajući šta mu čarobnjak govori o Gospodaru

  vatre. „Njegovo područje je ostrvo”, reče Šia, ,,i sve što živi tamo je njegovo. Ne veruj nikome. Cak i onaj ko izgleda kao najneviniji veslač može biti špijun ili još gore, stvorenje koje je Seramir napravio od vatre. On ima tu moć kao i svi gospodari elemenata.” Govorio je povremeno kao da je u njemu bilo nekoliko ličnosti. „Ne jedi hranu koja je pripremana na vatri sve dok ne vidiš da i drugi jedu. Vatreni ljudi ne jedu.

  Svaka hrana pripremljena na vatri može biti začarana zamka za tebe.”

  „Ali ti ćeš biti sa mnom”, reče Run. „Zar ne mogu da gledam šta ti jedeš?”

  „Možda nećemo uvek biti zajedno”, reče Šia.

  Nekoliko dana pre puta, Birn, zapovednik flote, dođe u kuću. Run je provodio većinu vremena na plaži. Jednog jutra dok je šetao, Šia ga pozva. Run dođe do njega.

  „Prošetaj sa mnom”, reče čarobnjak.

  Poslušno, Run ga je pratio do doline zapadno od plaže. Trava je bila bujna, sočna,

  39

  kao i sva Šiina zemlja. Još jednom čarobnjak poče da govori o Gospodaru vatre.

  „Želeo bih da ti on veruje”, reče. „Ako bude imao poverenja, hvalisaće se pred tobom svojim moćima. Može ti čak pričati i o oružju uz pomoć koga prouzrokuje takva

  razaranja po Rioki. Ali ne verujem da će ti reći gde se to oružje nalazi. Ja ću morati da ga potražim u njegovim sobama. A ako ne budem mogao da ga pronađem tamo”, Šia napravi pauzu i promišljenim, sračunatim pokretom otkide glavu krasuljku, „moraću da

  ga nateram da mi kaže gde je.” Žuta pčela ljutilo zazuja među njegovim prstima, oblete

  jedan krug oko njega i ode dalje.

  Run reče: „Zar ne možeš da uništiš to oružje sa udaljenosti, iz luke?”

  Šia protrese glavom. „Seramir dobro čuva svoju planinu”, reče. „To bi bilo moguće

  jedino ako bi on jurnuo i bio poražen. Ja ga ne mogu savladati sa udaljenosti. Cak i da se nađemo licem u lice, bilo bi teško. Nije to la
ko zarobiti čarobnjaka na njegovom posedu.”

  Run reče: „Znam.”

  Šia se osmehnu. „Ti si jak čovek”, reče, „ali lanci kojima sam te ja vezao bili su od

  običnog čelika, začarani. To ne bi zadržalo Seramira. Sve što je napravljeno uz pomoć vatre, njegov je podanik.”

  Nastavili su da šetaju preko doline. Najzad, Šia se zaustavi pored ogoljenog kruga,

  tamnog i čudnog usred bujne trave. „I zato ćemo sami iskovati lanac”, reče Šia. On ponovo pogleda u Runa. Jednom si želeo da se baviš magijom, zar ne?”

  Run stisnu zube. .Jesam.”

  Šia kleknu pored ogoljenog mesta. Run uradi isto. „1 hoćeš. Ispruži ruku prema centru kruga i čekaj.”

  Run ga posluša. Uskoro je osetio vibracije, kao da sama zemlja bezglasno zuji.

  Osećaj nije bio prijatan, iako ni bolan i počeo je da slabi. „Povuci nazad”, reče Šia.

  Run povuče ruku unazad. Tresla se od napetosti, kao da je držao neki teret. „Šta je

  to?” upita.

  Šia reče: „Mesto gde se nalazi snaga. Neki su ovo zvali i veštičijim krugovima. Kao

  što sočivo može da uhvati sunčev zrak, tako i ova tačka prikuplja snagu volje koju nazivamo magija.”

  Run protrlja ruku. „Ništa ne razumem.”

  „Kao što je vulkan pun nikad viđene zemaljske vatre, kao što izvor oslobađa podzemne vode, tako je ovaj krug bazen, bunar, izvor ‐ nazovi to kako hoćeš ‐ magije.

  Njega može koristiti samo onaj ko zna kako da ga upotrebi.”

  A ja to ne znam, pomisli Run. Sa strepnjom je zurio u krug snage.

  Šia reče: „Ne može te povrediti.”

  Ovo ubeđivanje ga podstaknu. Run reče: „Šta ja treba da radim?”

  „Stavi obe ruke u krug.” Šia ispruži svoju ruku napred kako je i rekao, „Izaberi jednu od tih slika, bazen ili bunar, ili izvor, ili sam stvori neku drugu u svojim mislima.

  Napravi jasnu i jaku sliku, a onda zamisli sebe kako uzimaš materiju iz njega.”

  Run je ispružio obe ruke prema ogoljenom krugu. Za trenutak je osetio prazninu.

  Najzad u sebi stvori sliku ogromnog magneta usred gole zemlje. Bila je to stera, mrka,