Alef Science Fiction Magazine 026

by MoZarD

  „Siguran si da nisi gladan”, reče Seramir.

  „Siguran”, reče Run odlučno. Srknuo je još malo vina, otvoreno prelazeći

  45

  pogledom po sobi. Nameštaj je bio od ebonovine, tapiserije od čiste vune, a površina

  stola ‐ očešao ju je vrhom prsta, tanka glatka ploča od bledozelenog zada.

  Seramir blago reče: „Dakle, Rune, koji nisi zapovednik flote, da li je moja kuća dovoljno dobra za tebe?”

  Run reče: „Gospodaru, nikada do sada nisam video ništa nalik ha nju.”

  „Zar Šia ne živi u takvom luksuzu?”

  „Ne u takvom”, reče Run. Zurio je u svog domaćina. Čarobnjak je bio obučen u finu

  svilu. Zlatna kopča u vidu zmaja stajala mu je na desnom ramenu. „Hvala ti što si me primio u svoje kraljevstvo, Gospodaru.”

  Čarobnjak podiže zlatan pehar. „Zar da s prezirom odbijem ono što je Šia cenio?”

  reče. „Iako sam veoma znatiželjan da saznam šta te dovodi ovamo.”

  „Reći ću ti Gospodaru”, reče Run. Bilo mu je neobično da ovog čoveka naziva Gospodarom. Iako mu se činilo da Seramir i Šia imaju nešto ‐ nije bio siguran šta ‐

  zajedničko. Nije to bilo nešto tako obično, kao naređivanje. Pitao se da li samo posedovanje magije može da izmeni čovekovo lice... Plamen u Seramirovim tamnim očima blistao je istim sjajem kao i Šiine morski zelene. Sličnost je u tom trenutku bila toliko velika da je morao da odvrati pogled.

  Buljeći u vino u peharu, ispričao mu je priču koju su on i Šia pripremili. Izlazila je

  lako iz njega. Kad je završio, Seramir napući usne. „Teško ti je bilo da služiš jednog čarobnjaka”, reče, ,,i još uvek želiš da služiš drugog?”

  Run proguta knedlu. „Dok sam služio loše”, odgovori „naučio sam okrutnu lekciju.

  Kunem se da ću vas služiti dobro, gospodaru. Dajte mi da imam brod pod nogama i više

  ništa neću tražiti od vas.” Dao je malo gorčine svom glasu. Ja nemam kuda da odem, Gospodaru, osim da pobegnem iz Istočnih zemalja. U Skiegu mi niko ne bi dao posao.

  Ako mi ne poverite brod, dopustite mi da skidam prilepke sa brodskih korita. Ali molim

  vas da me ne terate odavde.”

  Čarobnjak klimnu glavom. „Vidim zašto te je Šia Gospodar mora cenio”, reče.

  „Neću te slati odavde. Kaži mi ‐ šta osećaš prema njemu?”

  Run ispi čašu. „Mrzim ga”, reče i ne bi iznenađen kada začu prizvuk istine u svojim

  recima.

  „Imaš i razloga”, reče Seramir. „Da li bi mu naškodio, ako bi bio u stanju?”

  Run poče oprezno. „Došao sam ovde da bih stari život ostavio iza sebe,

  Gospodaru.”

  „Dobro rečeno”, reče Seramir. „Znači, ti bi voleo da budeš mornar, kapetan, a ne

  izdajica?” U glasu mu se oseti ironija. „Kako li se sviđaju začini u vinu? Kuvamo ga u našoj kuhinji.”

  Runu se stegnu grlo. Kuvano vino se priprema na vatri. On brzo spusti čašu.

  „Jesi li ugasio žeđ?” reče čarobnjak. „Ja nisam. Pij, Rune, izdajniče.”

  Runova desna ruka zgrabi zlatni pehar i podiže ga do usana. Bespomoćan, on ga

  ispi.

  „Tako treba”, reče Seramir. „A sad mi reci pravo, zašto si došao na moje ostrvo?”

  Run poče da govori, a onda zastade. Imao je osećaj kao da su mu usta puna pamuka. Glava ga je bolela. A onda, polako, promuklim glasom, ispriča Gospodaru vatre

  tačno zbog čega je došao na ovu planinu, dok su mu carobnjakove tamne oči obasjavale

  lice svojim plamenom.

  Bilo je mračno; meka, hladna, sigurna tama.

  Držeći Marisu za ruku, Run se penjao duž planinskog puteljka. Otimajući se, ona potrča ispred njega, ali on je nade kako leži u udubljenju u zemlji i čeka ga. Kosa joj je 46

  gorela vatrenim sjajem. Nad njima je tutnjala Vatrena planina, kao višeglavi piton, čiji je jezik načinjen od plamenog dima.

  Kad su prestali da vode ljubav, Run se napregao da zadrži Marisu u svom zagrljaju,

  ali ga ona blago odgurnu. „Skoro će da svane”, reče, ,,i ja moram da idem. A moraš i ti.

  Sačekaj me sutra uveče ispod kule.” Ona otrča uz kameni obronak, dok joj se kosa presijavala naspram crvenih čeljusti vulkana. Runa obuze veliki zamor. On protrlja oči.

  Sad mu je bio potreban san, da spava i spava, sve do ponoći kad će se probuditi i ponovo napustiti postelju u potrazi za Marisom.

  Većinu časova u budnom stanju proveo je sa njom, retko je viđao ostale

  stanovnike kuće. Ponekad bi ga njegove sluge budile, oblačile u raskošnu odeždu i vodile kroz hodnike do velike sobe, gde bi se sreo sa Gospodarom vatre. Plašio se tih

  situacija iako nije znao zašto. Gospodar bi uvek blago i ljubazno govorio sa njim, davao mu dobro jelo i piče i nije ga dugo zadržavao.

  Zagledao se u nebo. Svetlo se pomaljalo. Dole na istoku bledela je jutarnja zvezda,

  zatreperila i nestala. Brige su ga mučile kao otvorene rane. Trebalo bi da sam kod kuće, u postelji, mislio je. Neće im se dopasti ako me nadu napolju posle svanuća.

  Pridigavši se iz udubljenja koja su njihova tela zagrejala, počeo je da se spotiče polako niz planinsku kosu prema kući. Nikad dosad nije otišao tako daleko. Nije mogao

  sasvim jasno da vidi stazu; po jutarnjem svetlu gubio ju je po nekoliko puta. Morao je

  da odluta još više duž padine da bi je'pronašao. Najzad ju je sasvim izgubio. Uznemiren i umoran, jer je već odavno svanulo i sunce se potpuno pojavilo nad njim, razmišljao je

  na koji način da pronađe stazu. S mukom se penjao uz greben, tražeći hladne pravilne

  oblike kule i zamka.

  Ugleda ih, ali bio je veoma visoko, a iza njega ugleda svetlucave, ljuljuškave plavo‐

  zelene vrtloge okeana.

  Spusti se na stenu i zagleda u njega.

  Kad su ga uznemirene sluge pronašle, spoticao se o niske obronke planine, daleko

  od svoje utrte staze. Odveli su ga niz planinu najkraćim putem i tako omamljenog doveli pravo pred Gospodara vatre. Činilo mu se da ih čuje kao kroz izmaglicu ili san.

  „Lagani toplotni udar, gospodaru”, reče jedan od sluga, drhteći. „Toliko dugo je već noćno stvorenje da više ne može da podnese sunčevu svetlost.”

  Gospodar sede u svoju veliku kamenu fotelju na postolju. „Dovedite ga ovamo”, reče.

  Ljudi donesoše Runa, koji nije pružio nikakav otpor, do postolja stolice na kojoj je

  sedeo Gospodar vatre. „Klekni”, rekoše. On kleknu. Tamne oči pretraživale su mu lice, a ruka se ispruži da mu dohvati bradu. Dodir ga opeče kao vatra.

  „Zabrinut si, zar ne?” reče meki, duboki glas. „Gde si bio? Odeća ti je poderana i

  pokidana. Zašto si toliko zakasnio?”

  „Izgubio sam stazu ‐ nisam mogao da je vidim ‐ sunce...” Run pade slugama na ruke.

  Prsti se digoše sa brade. „Stavite ga u postelju i pustite da spava. Koji od vas je odgovoran za njegovo lutanje po planini?”

  U pitanju se osetila ljutnja. Stražari su se tresli i pogledali jedan u drugog. Najzad, jedan od njih stupi napred. „Ja sam, Gospodaru.”

  Seramir ustade i začu se uzdah. U njegovim rukama zanjiha se sjajna spirala. Čovek

  koji je govorio zaćuta, ali su mu se kolena tresla.

  Na dve dužine od njega blesnu plameni bič koji je pržio. On ispruži ruku da bi zaštitio oči. Pogodilo ga je četiri puta. Četvrti udarac baci ga na pod. U jednom zamahu Seramir smota zastrašujući bič. „Pomozite mu da ustane”, naredi. „Negujte ga dok ne

  47

  ozdravi.” Oprezno, ljudi iznesoše svog druga iz sobe. Runa su doneli u njegovu sobu sa

  teškim crnim zavesama navučenim na prozore. Skinuše mu cipele, smestiše ga u postelju i odoše. Kao i obično, jedan od njih ostao je da čuva stražu ispred vrata.

  Run ih ču kako šapuću, a onda odlaze. Polako on ustade. Nadlanicom je protrljao
<
br />   oči kao dete. Bio je veoma umoran, oči su ga bolele, ali prisilio se da ostane malo duže budan. Želeo je da razmisli.

  U sobi je bilo toplo. Pitao se da li namerno održavaju tu temperaturu da bi ga uspavali. Kroz vrata je mogao da čuje svog stražara kako zvižduće. Njegova

  omamljenost je bila samo gluma, prevara. Stazu prema kući video je odmah, a takođe i

  odgovarajuće rriesto po kome bi mogao da tumara i zaluta. Njegova klonulost pred postoljem takođe je bila lažna. Uspeo je i da vidi nešto, što ne bi nikad zaboravio da je ranije mogao da vidi. Vatreni bič. Pomisli: Seramir ni ne zna da sam ja to video, da sam bio budan. Ne zna ni da sam video more. Ja sam Run. To mi je ime. Sada se sećam.

  Sećam se i da sam preko tog mora doplovio ovde, ne znam odakle, brodom, sa nekim

  ciljem...

  Potreba za odmorom ošamutila ga je. Nije znao zbog čega je bio kao bez razuma, a

  srećan, ni šta ga je držalo u Seramirovoj moći. Nešto što su stavljali u hranu i piće?...

  Nije mogao da se seti, ali ipak je video more. Setio se, takođe, da je on čovek navikao na dnevno svetio i vazduh. Ipak, ovde na Vatrenoj planini spavao je danju, a živeo noću.

  Snažno se ugrize za usnu. Bol mu je pomogla da ostane budan. Bojao se da će se,

  ako opet zaspi, vratiti ludilu i igri. Pomisli, ne želim to da radim. Pitao se zašto je ovde, zatvoren u ovoj maloj sobi bez prozora, ispred koje je stajao stražar. Pamćenje mu je izbledelo i bilo je veoma važno što se uopšte nečega i sećao. Možda je, to što ga je činilo omamljenim, zaista bilo u hrani. Nije više mogao da ostane budan. Zakleo se u sebi da će se toga setiti. Zapamtiće da je video more..

  Spavao je, budio se i opet spavao.

  Prvi put kada se probudio, stražar uđe noseći zlatan pehar pun toplog začinjenog

  vina. „Popij ovo”, reče.

  Run se pretvarao da je bolestan. „Molim te”, prošapta, „mogu li dobiti malo vode?” Stražar se namršti, progunda nešto i donese mu malo. „Hvala ti”, reče Run.

  Kad se potpuno probudio, doneli su mu još vina i hranu. Vino je prosipao ispod kreveta, malo pomalo, kako bi pomislili da je popio. Hranu nije jeo, već ju je zavijao u odeću, krio po džepovima i bacao sovama i lisicama noću.

  U ponoć, po običaju, Run krenu da se sretne sa Marisom. Došla je smešeći mu se,

  dok joj se crvena kosa presijavala, tela okretnog i brzog kao plamen i stisla se uz njega.

  On je poljubi, ali sada je znao ko je ona: ne prava žena, već iluzija, biće stvoreno od magije i vatre, kome je obličje i svrhu dao Gospodar vatre. Nije imala dušu, dnevno svetio je činilo da izbledi, tako da je u zoru morala da beži od njega u okrilje plamena iz koga je došla.

  Više joj nije verovao. A ipak još je bila divlja i lepa dok je uživao sa njom pod zvezdanim nebom. A onda ponovo, kako se rađao dan, ona se ptrže i pobeže od njega

  uz šapat koji je obećavao da će se vratiti.

  Kada se ponovo probudio, pio je samo vodu. Glava mu je bila bistrija što je više bio

  gladan. Možda, mislio je, možda mi neko iz ove kuće može reći ko sam i šta radim ovde.

  Sa strepnjom reče stražarima, „Želeo bih da se noćas prošetam po kući i vidim njena čudesa.”

  Oni mu se nasmejaše. „Šta bi tako nerazuman stvor kao ti mogao da vidi?”, reče

  onaj koji je trebalo da ga čuva ove noći.

  48

  „Ma, povedi ga”, reče drugi. „Naša je dužnost da ga činimo srećnim, sećaš se.”

  Stražar frknu. Zvao se Hraki; bio je manji od Runa i spretnih ruku. Ja ću te usrećiti”, reče, „pođi za mnom.”

  „Ali ja hoću da idem sam”, hirovito izusti Run.

  „Ti? Izgubićeš se. Ići ćeš tamo gde te ja odvedem.”

  Run klimnu glavom, obradovan. Pomislio je kako je njegov plan mogao biti

  osujećen, a, u stvari, jedva da se namučio.

  Planirao je da te noći nauči tajna mesta u kući i potraži tragove zadatka po kome je

  došao, u hodnicima. U kuhinji je seo na stolicu i posmatrao kuvare i sluškinje kako rade.

  Njegovom stražaru je postalo dosadno, te poče da razgovara sa jednom od devojaka.

  Kad je bio siguran da ga niko ne gleda, Run štrpnu zalogaj mesa i voća sa stola.

  Progutao je na brzinu, pre nego što se Hraki vratio. I sa ovoliko malo hrane, snaga kao da mu je najednom prostrujala kroz vene.

  Hraki se vratio namrgođen. „Šta to radiš?”, upita, nameštajući odelo. Nije izgledao

  zadovoljan i Run se pitao da li su ga devojke zadirkivale.

  „Ništa”, odgovori brzo. Pretpostavljao je da su droge koje su mu izbledele pam‐

  ćenje, ugušile i snagu. Prisetio se da je nekad bio veoma snažan čovek, poznat po rukovanju oružjem i ratničkim veštinama. Kada se pridigao sa stolice, pazio je da stražar ne primeti nikakvu razliku, ali se ipak kretao sa većom sigurnošću. Ponovo se zapitao zbog čega je došao na Vatrenu planinu. Pomisli, mora da me se plaše ako me opijaju da

  me načine slabim.

  Hraki ga povuče za rame. „Hajde”, reče užurbano i Run se zapita zašto je bio tako

  nestrpljiv. Stepeništem su se popeli do drugog sprata. Run je išao polako, praveći se da je slab. Ali njegove prodorne oči pratile su sve i ništa nisu zaboravljale. U mislima je počeo da stvara sliku velike kuće, kao da u glavi crta mapu.

  Svi prozori bili su zastrti teškim crnim zavesama. Run pokuša da rastvori jednu.

  Hraki ga odgurnu od nje. „Znaš da ti je zabranjeno da gledaš napolje”, reče. Run koraknu nazad, ali pri tom izgubi ravnotežu, pade i zakači zavesu ramenom. Hraki je dograbi i ponovo navuče. „Nespretna budalo.” Ošamario je Runa, jače. Run nije ni trepnuo i ohrabren time što ne pruža otpor stražar ga ponovo udari. Run nije reagovao,

  iako su mu ramena podrhtavala. Ali kroz prorez na zavesi mogao je da vidi odsjaj vatre i zvezdanog sjaja po površini mora. Ne obraćajući pažnju na Hrakijevu grubost, tumarao

  je hodnikom, srnešeći se ispod bezizražajnog lica.

  Kad su stigli na treći sprat, Hraki mu nije dozvolio da uđe ni u jednu od soba. „Ovo

  su privatne sobe gospodara Seramira”, reče. „Ako bismo slučajno ušli...” on pretrnu.

  „Hajde.”

  „Kuda idemo?”, upita Run.

  Čovek obliza usne. „U kulu”, odgovori. Na kraju hodnika nalazilo se stepenište koje

  je vodilo gore, dok se ostali deo spuštao i on pokaza na njega. Nešto prikriveno i ružno naziralo mu se u glasu i očima.

  „Ti”, reče, „hoćeš da vidiš čuda. Pokazaću ti nešto čudno tamo gore. Ali ne smeš

  nikome o tome da pričaš. Ti ne bi ni smeo da budeš u kuli.”

  „Šta ima tamo?”, upita Run.

  Hraki reče: „Videćeš.” On gurnu Runa. „Hajde, penji se.” Naterao je Runa da ide ispred njega. Stepenište je bilo strmo i od kamena; koraci su im odjekivali. Run se zabrinu i znoj poče da ga obliva. Zamislio je kako ga Gospodar vatre čeka u kuli, da ga kazni za prestup, drogama od kojih bi zaspao i nikad se ne bi probudio. Pomisao na to

  toliko ga je pokolebala da je posrnuo prema zidu.

  Hraki zlokobno prošišta. „Budalo. Ne zaustavljaj se.” On gurnu Runa otpozadi.

  49

  Naredivši sam sebi, Run se ohrabri. Dok mu je srce iskakalo iz grudi, on se uspeo do vrha stepeništa. Stražar stiže za njim, dok su mu se oči staklile od čudnog oduševljenja.

  Vrh kule bio je u obliku četvorougla i hladan. Troja vrata vodila su u tri različita pravca. Na podu nije bilo tepiha, kao ni tapeta na prljavim tamnim zidovima.

  Stražar pokaza na jedna od vrata. Bila su malo odškrinuta. „Možeš ući u tu sobu, ali

  moraš da obećaš da nećeš ništa dirati”, reče.

  „Obećavam”, reče Run. Gutajući strah u sebi, on uđe u sobu. Hraki ga je sledio.

  Bila je prazna. U ognjištu je gorela vatra. Prema njenom svetlu Runu su se pričinili neobični oblici. Posle izvesnog vremena, počeo je d
a razaznaje šta je to. U jednom uglu male sobe nalazila se polica sa svojom tajanstvenom tihom mašinerijom, a u drugom uglu točak. U trećem uglu bio je sto sa pažljivo složenim instrumentima za mučenje: klešta, gvožde i zavrtnji. Run proguta gorčinu koja je počela da mu se diže uz grlo. Reče:

  „Ne sviđa mi se ovo mesto.”

  Hraki zlobno promrmlja: „Ni drugima se ne dopada.” Ali zamoli Runa da izađu.

  Napolju, on pokaza na druga vrata: „Možeš da pogledaš i ovu sobu.” Ali, kada Run krenu da otvori vrata, čovečuljak mu odgurnu ruku sa držača. „Ne!” On pokaza na pločicu koja se pomerala na vratima. „Pogledaj kroz ovo.” Run skloni pločicu.

  Oklevajući, on pogleda kroz otvor.

  Ova soba je bila mali kameni kavez, prazna, da nije bilo tri stvari. Okova, koji bi se

  obavili oko članaka i zglobova čoveka i tako ga držali uspravno uz zid. Druga stvar bio je još jedan par okova pričvršćenih za pod, tako da neko okovan njima mora da leži ispružen na hladnom kamenu, nesposoban da se pokrene, osim da podigne glavu.

  Treća stvar u sobi bila je gnezdo zmija čija se koža presijavala, a tela ličila na živi plamen. Mlitavo su šištale jedna na drugu. Vatra je vrcala iz njihovih repova, krljušti i jezika. Hraki promrmlja: „Lepotice, ha?” On drmnu Runa za rame. Run se obuzdavao i

  na njegovom licu se odrazi praznina. Ali u duši je pretrnuo od besa i užasa kada je zamislio muškarca ili ženu okovane za zid ili još gore za pod, nesposobne da pobegnu

  od zmijskog dodira.

  U stražarevim očima mogla se nazreti neka gorčina, što se Runu nije dopalo. „A tu

  je i treća soba”, reče. On povuče Runa preko hodnika, otvori treća vrata i skoro ugura

  Runa unutra.

  U ovoj sobi bio je čovek.

  Ležao je vezan za pod u sredini sobe, sa rukama i nogama ispruženim i zategnutim.

  Run nije mogao da vidi lance koji su ga držali. Svuda okolo, iz vazduha, šibali su ga crvenkasti plamenovi. Vatra je gorela ne gaseći se, dotičući njegovo lice, trbuh i prepone. Izbijala mu je iza leđa, i širila se duž njegovih ruku i nogu. Mišići su mu se grčili u agoniji. Nečujno se uvijao i previjao okovan nevidljivim lancima.