Alef Science Fiction Magazine 026

by MoZarD

  100

  tebe ‐ redoslijed elektromagnetskih impulsa u izvjesnom (relativno) velikom stroju.

  Ironično, s obzirom na tvoja uvjerenja, ali tvoj svijet je takozvana simulacija: znanatvenici su ga iz svojih glupih razloga oblikovali u Rusiju XIX st. Passons.

  Zaključke sam izvuci.

  A da se uvjeriš, i vidiš kako tvoj svijet zaista izgleda (bez, reći ćemo, Kantovih naočala), ljubazno preporučam slijedeće:

  Oko šest sati poslije podne siđi u gostinsku sobu i čučni između stolića sa šarenom

  vazom i prozora. U ruci moraš držati krastavac. Točno u šest sati i dvije minute (prema satu s kukavicom u gostinskoj sobi) zažmiri i laktom gurni vazu tako da padne i razbije se. Odmah zatim pljuni ravno pred sebe. Leđa ti moraju biti okrenuta na sjever, lice na jug. Poslije ćeš se već sam snaći.

  P.S.

  Nadam se da će te ovo probuditi iz bedastog rusofilstva u koje si zapao zbog

  staračke dobi.

  P.P.S.

  Gorenavedeno naravno nije nikakva vradžbina. Radnje, izvedene (NB!) točno u

  tom redoslijedu, odgovaraju naredbama koje treba dati stroju da se pretvoriš u, kako mi to zovemo, samostalan program ‐ da se oslobodiš okova pojavnog svijeta.

  Krastavac može biti ukiseljen ili svjež. Adieu.

  Ovdje je poruka završavala. Fjodor Mihajlovič Dostojevski sjedio je za stolom, podbočivši se, i grčevito grizao brkove iznad gornje usnice.

  Bližilo se šest sati.

  101

  Hari Harison

  PRITISAK

  (druga priča u zbirci „Jedan korak sa Zemlje”)

  (Harry Harison, Pressure)

  (preveo: Aleksandar B. Nedeljković)

  Napetost u brodu se povećavala kao i spoljašnji pritisak, i to u podjednakoj meri.

  Možda je to bilo zato što Nissim i Aldo nisu imali baš nikakvog posla. Pogledavali su na manometre i brzo skretali u stranu, a onda i protiv svoje volje ovo ponavljali, iznova i iznova. Aldo je zgrčio prste; bio je sa nelagodnošću svestan hladne vlage na svojoj koži.

  Nissim je lančano pušio, pripaljujući cigaretu o cigaretu. Samo je Stan Brandon, čovek

  na kome je ležala odgovornost za ovu misiju, ostajao miran i pazio. Dok je očitavao instrumente, činilo se da je sasvim relaksiran, a kad bi nešto podešavao na tabli ispred sebe, bilo je u njegovim pokretima nekog stila. Iz nekog razloga, baš to je ljutilo ovu dvojicu, mada to nisu hteli da priznaju.

  „Merač pritiska je propao!” izusti Nissim, naginjući se napred, iako ga je sigurnosni

  pojas vukao u fotelju. „Pokazuje nulu.”

  „I treba da propadne, doktore, tako je napravljen”, reče Stan sa osmehom. Pružio

  se i pomakao jedan prekidač. „Ne može se drukčije meriti ta vrsta pritisaka. Komadi metala i kristala na spoljašnjem oklopu, različite su otpornosti na kompresiju, i kad jedan od njih više ne izdrži i raspadne se, uključujemo sledeći...”

  „Znam, znam, sve to znam.”

  Nissim se smirio i povukao jedan poduži dim iz cigarete. Naravno da je u procesu

  Obuke učio i o načinima za merenje pritiska. Ali za trenutak mu je to otišlo s pameti.

  Igla se ponovo postojano pela uz skalu. Nissim ju je osmotrio, skrenuo pogled, pomislio na ono što se nalazilo izvan ove metalne sfere bez prozora i bez šavova, pa opet i protiv svoje volje pogledao skalu manometra i osetio vlagu na dlanovima. Nissim Ben‐Haim, vodeći fizičar na Sveučilištu u Tel‐Avivu, imao je suviše mašte.

  I Aldo Gabrielli imao je sličan problem. Kad bi samo imao šta da radi, umesto da

  čeka i gleda! Crnokos, crnomanjast, veličanstvenog nosa, izgledao je kao pravi Italijan, a bio je Amerikanac jedanaeste generacije. Njegov položaj profesora elektronskog

  inženjerstva bio je isto tako učvršćen kao i Nissimov u oblasti fiziike, ako ne i bolje.

  Gabriellia su smatrali genijem čiji je rad sa skantronskim pojačivačem doveo do revolucije u mehanici MT uređaja. Sad ga je obuzimao strah.

  Brod C. Huygens padao je kroz atmosferu Saturna, koja je oko njega postajala sve

  gušća. Ljudi koji su sastavljali ovaj brod na stanici Saturn Jedan zvali su ga, ne mareći za njegovo zvanično ime, jednostavno „Lopta”. I to je u suštini i bio, metalna sfera sa zidovima debelim deset metara i srazmerno malim prostorom unutra. Ogromne sekcije

  klinastog oblika izlivene su u asteroidnom pojasu i otpremljene do Saturna, do orbitalne stanice Saturn 1, radi montaže. Tamo, u visokoj orbiti, gde su iznad njih visili Saturnovi prstenovi neviđene lepote i ogromna masa same planete, uobličili su Loptu. Molekular-nim zavarivanjem, bez obzira što ono širi jaku radijaciju, sastavili su sekcije u savršeno 102

  slivenu celinu, ali, pre uglavljivanja poslednjeg klina, pažljivo su uneli unutra jedan MT

  ekran. Kad se i poslednji komad ujedinio sa ostalima, preostao je samo jedan mogući način za ulazak u centar lopte, a to je, kroz ekran za momentalni transport. Kad su zavarivači, sa svojom opakom radijacijom, završili, mogla je da počne završna faza izgradnje. U centralnoj šupljini je prvo izgrađen pod, pa ispod njega specijalno prilagođen veliki MT uređaj, kroz koji su onda uneti aparati za atmosferu, zalihe i razna oprema, tako da su sad ljudi tu mogli stanovati. Najzad su uneti aparati za daljinsku kontrolu, a sa spoljne strane postavljeni rezervoari i atomski raketni motori koji su omogućili da se Lopta kreće kao svemirski brod. Brod namenjen da padne na Saturn.

  Pre osamdeset godina ne bi se mogao izgraditi C. Huygens, zato jer još nisu bile razvijene slitine kompaktovane pritiskom. Pre četrdeset i dve godine, ne bi se mogao izgraditi zato jer molekularno zavarivanje još nije bilo pronađeno. Pre deset godina, ne bi se mogao upotrebiti oklop bez ijednog otvora ili slabog mesta, zato jer je tek tada pronađena atomska deferencijacija. Nikakve žice niti vodiči talasa nisu slabili kompaktnu metalnu masu Lopte. Umesto toga, kroz slitinu su se prostirale oblasti deferencijacije, čiji je metal bio hemijski i fizički potpuno isti kao i sav ostali metal, ali ipak sprovodio električne impulse zasebno. U svojoj ukupnosti, Lopta je bila simbol sve šireg znanja ljudskog roda. Ali za trojicu ljudi, koji će u njoj potonuti na dno trideset hiljada kilometara duboke Saturnove atmosfere, bila je to zapečaćena zatvorska ćelija.

  Sva trojica su primili psihološko kondicioniranje protiv klaustrofobije, i sva trojica

  su je sad osećali.

  „Kontrola, javi se, kako me čujete?”, reče Stan u svoj mikrofon, a zatim uključio prijem hitrim pokretom vilice po prekidaču. Moralo se pričekati nekoliko sekundi dok je traka sa njegovim rečima ispala i nestala kroz ekran, pa dok je traka sa odgovorom iz

  ekrana ušla u prijemni aparat.

  „Jedan i tri”, beše odgovor. Glas je zvučao oštro, sibilantno, kao šuštanje svile.

  „Ovo počinje sigma efekt”, reče Aldo, a ruke mu se po prvi put smiriše. Sad je namerno pogledao merač pritiska. „Sto trideset pet hiljada atmosfera; na toj dubini obično i počinje.”

  „Hoću da pogledam tu traku koja je stigla”, reče Nissim, gaseći cigaretu

  gnječenjem o pepeljaru. Posegnuo je da raskopča svoj sigurnosni pojas.

  „A, ne radite to, doktore”, reče Stan, podižući ruku u znak opomene. „Dosad smo

  tonuli glatko, ali će uskoro biti drmanja. Znate na šta moraju ličiti vetrovi u ovoj atmosferi. Dosad nas je držala neka vrsta mlazne struje sa kojom smo se lateralno kretali. To ne može da traje večno. Reći ću im da pošalju drugu traku do vašeg sedišta.”

  „Ali začas ću”, reče Nissim, no ruka mu je ipak zastala.

  „I za kraće vreme od toga može se razbiti lobanja”, reče Stan prijatnim glasom, i

  kao da potvrđuje njegove reči, grdna masa Lopte odjednom se silovito bacila u stranu, i pri tom izvrnula. Dvojica naučnika su se čvrsto držali svojih sedišta dok je pilot ispravio brod.

  „Dobro proričete nevolju”, reče Aldo. „Da li delite i srećna predskazanja?”

  „Samo utorkom, doktore”, odgovori Stan koji se nije dao uznemiriti. Aparatura za<
br />
  pokazivanje pritiska je ponovo ugasla, i on je uključio sledeću. „Brzina tonjenja postojanja.”

  „Ova stvar pakleno dugo traje”, žalio se Nissim, pripaljujući cigaretu.

  „Dvadeset hiljada milja do dna, doktore, a i njega treba dotaći polako.”

  „Dobro sam upoznat sa debljinom Saturnove atmosfere”, reče Nissim ljutite „I da li

  biste promenili to doktore? Ako ni zbog čega drugog, već i zato što se obraćate dr Gabrielliu na isti način, i nastaje izvesna zabuna.”

  103

  „U pravu ste, doktore.” Pilot se okrenuo i namignuo čuvši kao je fizičar ljutito uvukao vazduh. „Ovo je bila samo šala. Svi smo u istom čamcu pa možemo biti drugari

  kao kod kuće. Zovite me Stan i ja ću vas zvati Nissim. A vi, doktore, hoćete li da budete Aldo?”

  Aldo Gabrielli se pretvarao da nije čuo. Ovaj pilot je baš umeo da naljuti čoveka.

  „Šta je ovo?” pitao je kad je slaba ali uporna vibracija počela da potresa Loptu.

  „Teško je to odgovoriti”, odvrati pilot okrećući niz prekidača i zatim pregledajući rezultate na svojim ekranima. „Nešto je tamo napolju, možda oblaci, i mi kroz to prolazimo. Udari u korito broda su neujednačeni.”

  „Kristalizacija”, reče Nissim, posmatrajući manometre. „Gornji sloj atmosfere ima

  temperaturu od minus sto stepeni Celzijevih, ali je pritisak gasova tako nizak da ne dolazi do zamrzavanja. Ovde je pritisak daleko viši. Verovatno padamo kroz oblake kristala metana i amonijaka...”

  „Upravo sam izgubio i poslednji radar”, reče Stan. „Odnelo ga.”

  „Trebalo je da imamo televizijske kamere, da vidimo šta je napolju”, reče Nissim.

  „Da vidimo šta?” zapita Aldo. „Oblake vodonika i puno smrznutih kristala? Kamere

  bi bile uništene kao i svi ostali instrumenti. Jedini bitan instrument je radio‐altimetar.”

  „A on radi fino”, objavi Stan zadovoljno. Još smo previsoko da bi se nešto moglo

  očitati, ali iz altimetra imam zeleno svetio. A kad pomislite, i mora tako biti, jer je on integralni deo oklopa.”

  Nissim je povukao malo iz cevčice za vodu ugrađene u bočnu stranu njegovog

  sedišta. Aldu su usta iznenada postala suva kad je ovo video, pa je i on popio malo.

  Beskrajni pad se nastavio.

  „Koliko dugo sam spavao?” pitao je Nissim, iznenađen da je uprkos napetosti zaspao i to nenamerno.

  „Samo nekoliko sati”, reče mu Stan. „Mislim da vam se dopalo. Hrkali ste kao vodeni bufalo.”

  „Moja žena uvek kaže kao kamila.” Pogledao je na sat. „Vi ste budni preko sedamdeset dva časa. Zar ne osećate posledice?”

  „Ne. Nadoknadiću kasnije. Imam ovde izvesne pilule, a sem toga, bio sam na

  dugim dežurstvima i ranije.”

  Nissim se uvali nazad u sedišle i vide da Aldo mrmlja neke cifre sam sa sobom dok

  na džepnom računani rešava neki problem. Nijedno osećanje ne može večno trajati, mislio je, čak ni strah. Tamo gore svi smo bili krvavo uplašeni, ali to nije moglo beskonačno da traje.

  Nešto malo osećanja probudilo se u njemu kad je video merač pritiska, ali za kratko.

  „Pokazuje da smo u čvrstoj materiji”, reče Stan „ali ipak se spuštanje nastavlja.”

  Ispod njegovih očiju, podočnjaci su bili crni, kao lukovi od čađi. Poslednjih trideset časova je proveo na sredstvima za stimulaciju.

  „To mora biti ili tečni amonijak i metan”, Nissim reče „ili polutečni, koji se pretvara naizmenično u gas pa u tečnost. Bog bi znao, svašta je moguće sa takvim pritiscima kao

  što su napolju. Blizu milion atmosfera. Neverovatno.”

  „Ja, ipak, verujem”, reče Aldo. „Možemo li da se krećemo u stranu i eventualno dođemo do neke čvrste podloge?”

  „To sam radio poslednjih sat vremena. Imamo izbor: ili da tonemo i dalje u ovu rupu, ili da iskočimo malo pa da tonemo na nekom drugom mestu. Ali ne smem da balansiram dugo sa uključenim motorima, s obzirom na gravitacione sile koje dejstvuju

  104

  tamo vani.”

  „Imamo li goriva za jedan skok?”

  „Da, ali bih ga ja čuvao u rezervi. Spali smo na oko trideset procenata.”

  „Ja glasam da tonemo dalje”, reče Nissim. „Ako je dole tečnost, ona verovatno pokriva celu površinu. Uz ovakve pritiske i oluje siguran sam da bi svaka neravnina bila zbrisana i sravnjena u geološki kratkom vremenu.”

  „Ne slažem se”, reče Aldo. „Ali neka drugi to istraže. Ja glasam da tonemo dalje samo zbog situacije sa gorivom.”

  „Onda, džentlmeni, tri prema nula. Silazimo.”

  Nastavilo se postojano tonjenje. Kad su se približili jednoj zatalasanoj površini, pilot je usporio Loptu, ali ulazak u tečnost protekao je bez nekog naročitog potresa; prelaz je bio postupan.

  „Sada nešto očitavam”, reče Stan, po prvi put uzbuđen. ,,Altimetar pokazuje

  petnaest kilometara. Izgleda da ovo ipak ima nekakvo dno.”

  Ostala dvojica nisu govorili dok se spuštanje nastavljalo, jer su se bojali da pilotu

  skreću pažnju. A zapravo, ovo je bio najlakši deo puta. Što su dublje tonuli, sve je bilo manje uznemirenja u njihovoj okolini. Na visini od jedan kilometar, nije više bilo potresa niti i najmanjeg kretanja u stranu. Tonuli su polako i primicali se dnu. Na pet stotina metara, Stan je prepustio prizemljenje kompjuteru i čekao, ruku nadnetih nad

  komandama, spreman da preuzme upravljanje ako se nešto poremeti. Atomski motori

  su za trenutak proradili, i sa jednim jedinim udarcem, zaoravši dno, oni su se spustili.

  Stan je isključio kompjuter i pogasio motore.

  „To je to”, reče, protežući se silno. „Sleteli smo na Saturn. A uz to ide jedno piće”,

  promrmljao je nezadovoljno kad je otkrio da ne može tako jednostavno da ustane iz svog sedišta.

  „Sila teže je dva‐zarez‐šest G”, reče Nissim, gledajući delikatnu kvarcno‐opružnu vagu ugrađenu u ploču ispred njega. „Neće biti lako raditi tako težak.”

  „Ono što ima da se uradi ne bi trebalo dugo da traje”, reče Aldo. „Da popijemo po

  jednu. Onda će Stan malo odspavati dok mi radimo sa momentalnim transportom.”

  „Važi. Moj posao je završen i ja sam samo posmatrač dok me vi, momci, ne

  odvedete kući. Za nas!” Oni podigoše svoje otežale čaše otežatim rukama i ispiše.

  Opterećenje prouzročeno više nego dvostrukom gravitacijom bilo je predviđeno i

  planirano. Aldo i pilot promeniše sedišta, tako da je inženjer sada imao pod rukom panele sa instrumentima i MT ekran. Otkačinjanjem kočnica, Nissimovo sedište su zaokrenuli, pa je sada i on mogao da dohvati ekran. Pre nego što su oni ovo završili Stan je već poravnao svoje sedište, ispružio se i čvrsto zaspao. Druga dvojica to nisu ni primetili. Sad su konačno mogli da počnu svoj posao u okviru ove misije. Aldo, specijalist za MT, obavio je pripremne testove, što je Nissim pažljivo posmatrao.

  „Svi automati koje smo slali ovamo ispoljili su sigma efekat već na petini puta kroz

  atmosferu”, reče Aldo, uključujući uređaj za testiranje. „Čim bi efekat postao dovoljno jak, gubili smo svaku kontrolu, a posle pola puta više nismo ni znali šta se dešava.

  Jednostavno smo gubili kontakt.” Proverio je sva očitavanja dvaput, ostavio na ekranu

  ucrtan talas, i zavalio se u sedište da opusti umorna leđa i ruke.

  „Talas izgleda dobro”, reče Nissim.

  „I jest dobar. Kao i sve ostalo. Što znači da je bar jedna polovina vaše teorije tačna.”

  „Divno!”, reče Nissim; po prvi put otkad su poleteli, nasmešio se. Stegao je obe pesnice kad je pomislio kakvim će rečima smrviti izvesne fizičare koji su bili tako brzopleti da izraze neslaganje sa njim. „Znači, greška nije u otpremniku?”

  105

  „Apsolutno.”

  „Onda da pošaljemo nešto i da vidimo da li će proći. Prijemnik je podešen i čeka.”
<
br />   „C. Huygens zove Saturn Jedan, javite se. Kako me čujete?”

  Obojica su posmatrali kako kaseta sa trakom upada u ekran. Tad je Aldo okrenuo

  prekidač MT‐a na „prijem”. Ništa se nije desilo. Čekao je šezdeset sekundi i poslao još jednu poruku, ali sa istim rezultatom.

  „I, evo dokaza”, reče Nissim sretno. „Otpremnik savršen. Prijemnik savršen, u to se

  možemo pouzdati. Ali ništa ne prolazi. Prema tome, mora biti prisutan moj faktor prostorne distorzije. Čim unesemo tu popravku, imaćemo normalan kotnakt.”

  „Nadam se, uskoro”, reče Aldo, gledajući uvis u zaokrugljeni svod njihove ćelije, sa

  izrazom blage depresije na licu. Jer, dok se ta popravka ne unese, mi ostajemo upravo

  ovde, zapečaćeni u srcu ovoga king‐size kugličnog ležaja, iz koga i kad bi izišli ne bi imali kuda ići, jer smo tvrdo zaglavljeni na dnu amonijačnog mora ispod trideset hiljada kilometara smrtonosne atmosfere.”

  „Opustite se. Popijte nešto dok ja izvedem prve jednačine. Kad znamo da je teorija

  tačna, onda ostaje samo da se konkretni posao časkom obavi.”

  „A‐ha”, reče Aldo, zabacujući glavu unazad i zatvarajući oči.

  Stan je još uvek bio iscrpljen kad se probudio; spavanje pod ovolikom gravitacijom

  nije u punoj meri odmaralo. Zevnuo je i pomerio se, ali protezanje mu je donosilo više

  bola nego zadovoljstva. Kad se okrenuo drugima, video je da Nissim radi koncentrisano

  sa kompjuterom dok Aldo drži okrvavljenu maramicu na nosu.

  „Prokrvarili ste zbog gravitacije?” pitao je Stan. „Da ja to malo namažem

  adrenalinom.”

  „Nije gravitacija”, Aldov glas je dopirao prigušeno kroz tkaninu. „Ovo kopile me udarilo.”

  „Tačno posred te velike šargarepe”, reče Nissim, ne dižući pogled sa kompjutera.

  „Tako dobru metu teško je promašiti.”