by MoZarD
Na televizijskom ekranu, na brzinu izmontirana reportaža prikazivala je povratak svemirske sonde Algonkvin IX na Mars, ali niko to nije gledao. Od ponoći, ovo je bio već treći put da se ta traka emituje, i svako ju je video najmanje jednom; ali kad se, za promenu, na ekranu pojavio još jedan Marsovac, nalik na tužnog jazavičara sa izduženim fokinim perajima umesto udova, jedan od igrača pokera se pomakao i uzviknuo:
— A jeste čuli ovaj marsovski vic? Zašto Marsovac ne pliva u Atlantiku?
— Ti si na redu — reče onaj što je delio karte.
— Zato što bi napravio krater oko njega — reče reporter sklapajući svoje kar‐te.
Niko se nije nasmejao, čak ni Mandala, iako su neke od šala bile prilično dobre. Svako je već počeo da se zamara od tih šala, ili jednostavno da se zamara.
Mandala je propustio prvo uzbuđenje oko Marsovaca, jer je spavao. Kad je
upravnik dnevne smene telefonirao i probudio ga, Mandala je pomislio, prvo, da je to
šala, i drugo, da je dnevni upravitelj poludeo; najzad, i ako se brod sa Marsa vra‐tio sa nekakvim životinjama, ko bi za to mario? Pa čak i ako nisu prave životinje ne‐go nešto drugo. Ali kad je video koliko rezervacija stiže preko teleksa, shvatio je da neko ipak mari. Međutim, Mandalu takve stvari nisu mnogo interesovale. Zgodno je što su marsovci došli, jer su time popunili njegov motel, i svaki drugi motel na sto milja uokolo Kejp Kanaverala, i sa time je rečeno sve što se o Marsovcima može reći a da gospodin
Mandala obrati ikakvu pažnju.
Slika na televizoru se zamračila a zatim se pojavio natpis Bilten iz Redakcije vesti NBC.
71
Pokeraši istog momenta obustaviše svoju igru.
U holu je vladala skoro potpuna tišina dok je nevidljivi spiker čitao vest koju je pustila NASA: »Dr Hugo Bane, veterinar iz Fort Vorta, Teksas koji je kasno prošle noći došao da pregleda Marsovce u prihvatnom centru u vazdušnoj bazi Patrik, sačinio je preliminarni izveštaj. Sadržaj tog izveštaja obelodanio je, u ime NASA‐e, pukovnik Erik T.
Vingerter zvani 'Hepi'«.
Čovek jedne telegrafske agencije povikao je: — Pojačaj! — Kao da je grč prošao kroz one najbliže televizoru. Ton je za trenutak sasvim nestao, a zatim se pojačao do silovitog treštanja: »...Marsovci su kičmenjaci, toplokrvni i, izgleda, sisari. Površni pregled indicira usporen metabolizam, mada to može do neke mere biti posledica njihovog teškog putovanja od preko 220,000.000 kilometara u skučenom prostoru komore za uzorke na brodu Algonkvin IX. Nema, ponavljam nema, indikacija za ma kakve zarazne bolesti, ali ipak se primenjuju standardne mere sterilizacije...«
— Vraga — povika neko, verovatno jedan iz CBS. — Valter Kronkajt je inter-vjuisao u klinici Majo...
— Ćuti! — povika hor glasova, i opet se mogao čuti televizor: »...se završava kompletan tekst izveštaja doktora Huga Bahea, doslovno onako kako ga je pre nekoliko
minuta saopštio pukovnik 'Hepi' Vingerter.« Nastala je pauza; zatim je spiker, našavši gde je stao, umornim ali čvrstim glasom nastavio čitanje starijih vesti i reportaža. I kartaroši su nastavili tamo gde su stali, ne slušavši kako spiker ponavlja izveštaj sa konferencije za štampu na kojoj je dr Sem Salivan sa Katedre za lingvisti‐ku Univerziteta u Indijani izneo svoje zaključke da zvuci što ih Marsovci proizvode odista predstavljaju neku vrstu jezika.
Koje gluposti, mislio je Mandala, otežale glave, snen. Privukao je svoju stolicu i seo, prepuštajući se polusnu.
Probudio ga je bučni smeh; uspravio se ratoborno. Udario je po svom zvoncetu da
bi privukao njihovu pažnju. — Gospodo! Dame! Molim vas! — povikao je. — Četiri je
sata ujutro. Naši ostali gosti pokušavaju da spavaju.
— Da, sigurno — reče čovek iz CBS dižući jednu šaku nestrpljivo — ali samo malo.
Imam jedan štos. Šta je na Marsu soliter? Predaješ se?
— 'Ajde — reče crvenokosa devojka iz redakcije Lajfa.
— Podrum sa dvadeset sedam nivoa!
Devojka reče;
— Dobro, evo i ja imam jedan. Koji religiozni razlog ima marsovska žena da žmuri
za vreme odnosa?
— Zastala je za trenutak. — Ne dao bog da ona vidi da se njen muž dobro provodi!
— Je l' mi igramo ili ne? — požalio se jedan od kartaroša, ali ostao je u manjini.
— Ko je pobedio na marsovskom izboru lepotica? — Niko!
— Kako navesti Marsovku da odustane od seksa? — Venčati se s njom!
Mandala se na ovo poslednje glasno nasmejao, i kad mu je jedan od reportera prišao i zatražio šibicu, Mandala mu je dade.
— Heh — reče reporter — duga noć, a?
— Još kako — reče Mandala odobrovoljeno. Na ekranu, ista se traka prikazivala po četvrti put. G. Mandala je zevnuo, gledajući odsutno u ekran; nije se imalo mnogo
šta videti ali, kad pomislite, niko nije više ni video niti će videti, kad su u pitanju Marsovci. Svi ovi reporteri, kamermani, člankopisci, ton‐majstori, razmišljao je Mandala sa zadovoljstvom, čekaju konferenciju za štampu na Kejpu u deset ujutro, ali njihova vožnja od šezdeset kilometara kroz palmeto močvare biće uzaludna. Jer, kad stignu tamo, videće isto što se već vidi na ovom ekranu.
Jedan od pokeraša pričao je dugu, komplikovanu šalu o Marsovcima koji na
72
Majami Biču nose bunde. Ovi su Mandali prilično smetali. Kad bi samo neki od njih otišli u svoje sobe i spavali, onda bi Mandala mogao da pokuša da pita ostale da li su se prijavili ili nisu. Mada je to svejedno, jer više nijednog gosta ne bi mogao da primi, pošto su sve sobe zauzete. Odustao je od takvih razmišljanja i zurio nezainte‐resovano u ekran, pokušavajući da zamisli kako ljudi širom sveta gledaju te iste slike na svojim ekranima, čitaju o Marsovcima u novinama, posvećuju pažnju. Zar su zasluživala pažnju ova mlitava stvorenja koja puze po tlu na svojim dugim, slabim udovima, nalik na peraja foke ali izdužena; stvorenja dugih, velikih, glupih očiju koja se muče da uhvate vazduh i da se odupru Zemljinoj snažnoj gravitaciji?
— Glupa mala kopilad — reče jedan reporter onome sa lulom. — Znaš šta sam čuo? Da su ih astronauti držali zatvorene u komori za uzorke samo zbog smrada.
— Na Marsu im verovatno ne smeta — reče onaj sa lulom odmereno. — Raz‐
ređen je vazduh.
— Ne smeta? Ma njima to prija. — Bacio je novčanicu od jednog dolara na sto pred Mandalu. — Mogu li dobiti sitninu za automat za koka‐kolu? — Mandala je ćutke
odbrojao metalne novčiće. Nije mu palo na pamet da bi Marsovcu mogli miri‐sati, ali da je o toj temi ranije uopšte razmišljao, prvo bi pomislio da smrde.
Uzeo je jedan novčić i za sebe i pošao za dvojicom reportera do automata. Sli‐ka
na ekranu se sad izmenila, videle su se fotografije prilično slabog kvaliteta koje su astronauti doneli, a na fotografijama niske, nepravilne zgradice boje peska, izgrađene na peščanoj ravnici svetlije boje. Te zgradice su, po recima NASA‐e, predstavljale
»najveći grad na Marsu«, sa ukupno stotinjak bezličnih »kuća« bez prozora.
— Pa ne znam — reče drugi reporter konačno, natežući flašu koka‐kole. — Misliš
da su, po našim merilima, inteligentni?
— Teško je to reći — uzvratio je reporter sa lulom. Bio je to izveštač Rojtera, i imao je baš takav izgled, široko crveno lice engleskog vlastelina. — Svakako podižu kuće
— dodao je.
— To radi i mužjak gorile.
— Svakako. Svakako. Lice Rojterovog reportera je sinulo. — Čekaj. To me podseća na jedan. Bio jedan — kod kuće to pričamo o Ircima — aha, znam. Polazi sledeći
brod na Mars, vidiš, i utvrdi se da je neka strašna bolest sa Zemlje zbrisala sve Marsovce, sve sem jedne ženke. I svi ovi ovde pomrli, svi svuda sem te jedne. E, svi se zbog toga nerviraju, diskutuju u UN, sastave dokument protiv genocida i Amerika plati dvesta miliona dolara reparacija, i na kraju krajeva, da ne bi rasa Marsovaca sasvim izumrla, odluče da spare nekog poslednjeg bed
nika sa tom jednom mar‐sovskom ženkom!
— Blaaah!
— Tačno tako. I, eto, nađu Padija O' Šonesija, koji je baš ostao bez para, i kažu mu; »Vidiš, Padi, samo uđi u ovaj kavez, unutra je jedna ženka. Ti treba da učiniš da ona ostane trudna, razumeš?« A O' Šonesi kaže; »A šta ja tu dobijam?« I oni mu ponude, ovaj, hiljadu funti. I naravno on pristane. Ali kad otvori vrata kaveza i vidi na šta liči ženka, izađe napolje. — Rojterov reporter je ostavio praznu flašu u sanduk pokraj automata i načinio grozno lice, da bi dočarao Padijev izraz gađenja. — »Za ime svih svetaca«,, kaže Padi, »nisam računao na nešto ovako.« »Ali hiljadu funti, Padi!« kažu oni njemu, da ga podstaknu. »Pa, ako je tako, neka bude,« kaže on, »ali samo pod jednim uslovom.« »Pod kojim?« pitaju ga. »Morate mi obećati,« kaže on, »da će deca
biti poslata u manastir.«
— Aha, čuo sam taj — reče drugi reporter. I rekavši to učini pokret da ostavi flašu, zakači nogom, i četiri sanduka praznih flaša koka‐kole poleteše na pod. Na‐stade tresak i kršenje.
73
To već Mandala nije mogao da podnese. Zgrožen, zamucao je, tresnuo po zvonu i
povikao; — Ernest! Berzi! Trkom!
Kad se Ernest pojavio, proturajući kroz vrata ulaza za osoblje svoju glavu crnu kao
stara suva šljiva, i pokazujući izrazom lica da očekuje neku katastrofu, Mandala se razvikao:
— Proklete vaše tvrde glave, sto puta sam vam rekao da te sanduke odmah
iznosite. — Stajao je nad dvojicom sobara, kipeći od besa, dok su oni sagnuti sakupljali cele flaše i skršeno staklo, podižući postrance zabrinute poglede u njegovom pravcu, jedan crn, drugi arapski mrk. Mandala je znao da ga svi reporteri gledaju i da ne odobravaju takvo ponašanje.
Izišao je u poznu noć da se ohladi, jer mu je bilo žao što je tako vikao, a znao je i da bi dalje greške mogle izazvati daleko veću štetu.
Trava je bila vlažna. Sa klinova koji su držali odskočnu dasku, sakupljena rosa kapala je u bazen. Motel nije bio onako tih kao što treba da bude pred zoru, ali je ipak bio dovoljno tih. Samo se ponekad čuo udaljeni smeh ili galama iz hola. Smirio je svoju dušu hodajući duž galerija oko soba, proveravajući mašine za pravljenje ledenih kockica i automate za cigarete, i nalazeći da je sve u redu.
Vojni manijak iz baze Mak Koj šibao je kroz nebeske visine iznad Mandale. Iza aviona zvezde su se još uvek jasno videle uprkos zori koja je pristizala sa istoka.
Mandala je zevnuo, šarajući pogledom po nebu, pitajući se koja li je od tih zvezdica Mars. Vratio se na svoje radno mesto, i uskoro je bio toliko zauzet iscrpljujućom serijom telefonskih buđenja, razgovora, naplaćivanjem od gostiju koji odlaze, da nije imao vremena da razmišlja o marsovcima. Najzad, kad je većina gostiju već ulazila bučno u svoje automobile i autobuse, i kad su službenici dnevne smene već stizali, Mandala je otvorio dve hladne koka‐kole i poneo jednu kroz ulaz za osoblje, Ernestu.
— Teška noć — rekao je. Ernest je, klimnuvši glavom, prihvatio i koka‐kolu i dobru
nameru, i ispio flašu. Nalaktili su se na zid koji je odvajao bazen od pristupnog puta, i posmatrali su odatle kako novinari i novinarke odlaze drumom prema autoputu da bi stigli na konferenciju za štampu u deset. Protekle noći skoro niko od njih nije ni minuta spavao. Mandala je odmahnuo glavom, izražavajući svoje neodobravanje: zar zbog tako
malog razloga praviti toliku gužvu.
A Ernest je pucnuo prstima i sa širokim osmehom rekao:
— Znate onaj marsovski vic, g. Mandala: kako se kaže kad vam se primiče
marsovac visok dva metra sa kopljem?
— Pa, Erneste, do vraga — reče Mandala, — kaže se: »dobar dan, poštovani gospodine«. Taj štos svako zna. — Zevnuo je, protegao se i dodao zamišljeno, — Čovek
bi pomislio da će se pričati neke nove šale. Ali sve što čujem su stari fazoni, samo umesto da se usmereni protiv raznih nacionalnosti i religija i — svakoga, sad su protiv Marsovaca.
— Jeste, to sam primetio, g. Mandala — reče Ernest.
Mandala se uspravio. — Bolje da se ispavate — preporučio je — jer bi ovi svi mogli
da se vrate noćas. Ne znam samo zašto... Znate šta ja mislim, Ernest? Ne računajući šale, mislim da kroz šest meseci niko neće ni pamtiti da su došli nekakvi Marsovci. Ne vidim da će njihov dolazak ikome doneti ma i za dve pare promene.
— A, s tim se, na žalost, ne bih mogao složiti, g. Mandala — reče Ernest blago. —
Nekim ljudima će doneti promenu. Doneće prokleto veliku promenu meni.
74
75
1
Ipolit Ivanov se vraćao kući Puškinovom ulicom. Padala je jednolična sitna kiša na koju su se svi za nedelju dana već bili privikli. Vazduh je bio tako zasićen vlagom da se kišobran nije sušio i propuštao je vodu. Ipolit je gledao pod noge zato što je svaki čas nailazio na duboke barice.
Preskočivši još jednu baru, on ugleda kako u sledećoj pliva, licem nadole, izuzetno
vredna marka, posvećena letu Levanevskog preko Severnog pola. Marka je bila vrednija
od ijedne koju je Ipolit Ivanov ranije video.
Kasnije se Ipolit Ivanov mnogo puta pitao kako je to na prvi pogled mogao prepoznati marku koju ranije nikada nije video, a koja je uz to plivala po bari okrenuta licem nadole.
Ali u tom trenutku Ipolit nije nimalo sumnjao o čemu je reč.
Ipolit je zamro nad baricom, kao obični lovački ker nad leglom rajskih ptica. Onda
je, ko zna zašto, sklopio kišobran i ispustio ga na zemlju. Zatim je čučnuo i pažljivo podvukao dlan ispod marke u vodi. Marka je, kao ribica, kliznula dalje od kraja bare, ne dajući se uhvatiti. Ipolit Ivanov je zakoračio u baru, zašavši do gležanja u vodu, i drugom rukom presekao marki odstupnicu. Ona je pokušala da se probije na sredinu bare, ali se ubrzo predala i našla na Ipolitovom dlanu. On je podigao dlan do očiju, prstima druge ruke uzeo marku za ugao, okrenuo je i ponovo spustio na dlan. Da, to je zaista bila marka posvećena letu Levanevskog preko Severnog pola, letu sa kojeg se hrabri pilot nije vratio. Mokro muževno lice gledalo je u Ipolita, natpis je bio sasvim jasan, slovo »f«
u reči San Francisko bilo je malo, što je višestruko uvećavalo retkost i vrednost marke.
Držeći ispruženi dlan, Ipolit je slobodnom rukom izvadio iz gornjeg džepa na sakou
kutijicu sa validolom i, zubima je otvorivši, usuo tri pilule u usta. Žvakao ih je kao suvo grožđe i mislio kako sad nema prava da se razboli ili umre, jer je njegov život dobio novi smisao.
Stigavši kući, Ipolit je odsutno pogledao ženu, odbio večeru i, donevši iz kupatila rolnu papira, odmotao neka dva metra da bi napravio ležaj za marku, koja je morala da se osuši, ugreje i privikne na novi dom.
Tek kada se marka udobno smestila u kolevci od toaletnog papira i kao da je zadremala, Ipolit Ivanov se dosetio da je ta marka — tuđa.
Postoje dva tipa kolekcionara. Prvi se zadovoljavaju samom činjenicom posedovanja. Oni mogu držati u bankovnom sefu plavog Mauricijusa ili marku sa Džohora od
stotinjak dolara i viđati se sa svojim blagom jednom u dve godine. Kolekcionar drugog tipa mora se sastajati sa ostalim filatelistima, kako bi ovi mogli oceniti njegove marke, podeliti sa njim radost, ili, češće, pozavideti njegovoj sreći. A sreća koju je imao Ipolit bila je tako neverovatna, fantastična, nepojmljiva zdravom razumu, da je on, čim je prošao prvi zanos, shvatio, da to tako neće proći.
Grad Veliki Guslar je relativno mali: organizacija filatelista, uključujući tu i školsku sekciju, ima osamdeset i šest članova, i svi veći kolekcionari ne samo što se poznaju, nego i tačno znaju šta ko od njih ima.
Znalo se da jednu takvu marku ima stari Ložkin. Ali stari Ložkin je pripadao, malobrojnoj u našoj zemlji, prvoj grupi kolekcionara, čiju kolekciju nisu mnogi videli.
Ipolit nije ušao među izabrane. Da je takav raritet posedovao neko drugi, za to bi, verovatno, znao čitav grad.
Znači, rekao je sebi Ipolit Ivanov, to je Ložkinova marka.
Znač
i, Ložkin je izašao da prošeta po kiši sa svojom dragocenom markom, ona mu
je ispala i našla se u bari.
76
To baš nije verovao.
Nijedan kolekcionar neće poneti sa sobom na kišu tako skupocenu stvar i neće je
ispustiti u baru. A ako mu se tako nešto i desi, naglavce će skočiti za njom.
Ali šta ako Ložkin nije ništa primetio? Recimo, nosio je svoj album da ga skloni od
potencijalnih lopova u garderobu... Neće ići. Guslar nema železničku stanicu pa tako ni garderobu sa sefovima. Dobro, onda je nosio album da ga pokaže nekom svom prijatelju... Ali otkud prijatelji tom starom namćoru i ciciji?
— Jesam li ja pošten čovek? — upitao je Ipolit Ivanov svoju ženu.
— Hoćeš li već jednom da večeraš? — upitala je sa strane žena.
— Jesam li ja pošten čovek? — ponovio je Ipolit.
— To tek treba da se vidi — rekla je žena.
— Upravo tako — rekao je Ivanov. — Upravo tako.
I rešio je da odmah odnese marku starom Ložkinu.
Marka se već malo bila osušila, u toaletnom papiru joj se dopalo, ali se nije bunila
kad ju je Ipolit pažljivo stavio u ličnu kartu, gurnuo u unutrašnji džep sakoa i pošao ka vratima.
— Znači, nećeš večerati? — upitala je žena. .
— Vidiš da neću — potvrdio je Ipolit.
U blizini zgrade Ložkina, kojeg je Ipolit jedva poznavao — ponekad su se viđali na
