by MoZarD
sastancima kolekcionara, ali se nisu ni javljali uvek jedan drugom — Ivanova su počele mučiti neke sumnje.
On, Ipolit Ivanov, kojem je dopala neslućena sreća, odmah je pomislio o svom poštenju. I to poštenje nateralo ga je da pođe Ložkinu. Ali znači li to da je i stari Ložkin isto tako pošten i plemenit kao Ivanov? Šta ako on nije izgubio tu marku? Šta ako ona mirno leži u njegovom albumu. I sad, ugledavši drugu takvu marku, stari Ložkin brzo će shvatiti da se i njemu osmehnula sreća, i reći će: »Ah, pa ja sam tu marku baš jutros izgubio. Mnogo vam hvala, što ste mi je doneli!« I onda će on imati dve marke, a Ipolit Ivanov, spasilac tog malog parčeta hartije, imaće šipak. I Ipolitove sumnje nisu bile bez osnova, jer se i među filatelistima ponekad, izuzetno, mogu sresti nepošteni ljudi. Jedan od njih — da ga ne imenujemo — prošle godine je podmetnuo Ipolitu marku sa nalepljenim ugaonim zupcima, a kada je Ivanov to otkrio, napravio se da tu marku vidi prvi put u životu. Ali takvi građani nisu tipični za naše društvo i u najskorijoj budućnosti sigurno će sasvim nestati.
Razmišljajući tako, Ivanov je zastao pred vratima zgrade broj 16, i tu dugo stajao,
ne primećujuci kako mu se kiša sliva niz lice. Tako neodlučnog zatekao ga je Kornelij Udalov, koji se baš vraćao kući, zato što je imao gosta i bilo je vreme da ga se nahrani, a njegova žena Ksenija je odbijala da to učini.
— Ideš kod nas? — upitao je Udalov. — Davno nisi bio.
— Idem kod Ložkina — rekao je Ipolit. On i Udalov znali su se odavno, pa su čak
išli u školu u paralelnim razredima.
— Pa što stojiš? Kod njega gori svetio — rekao je Udalov.
I Ipolitu nije ostalo drugo do da pođe za prijateljem.
Udalov je nastavio po stepenicama do svog stana, a Ipolit je zazvonio na
Ložkinovim vratima.
Ložkin dugo nije otvarao. Zatim se vrata pomakoše unutra u stan. Ložkin je bio raščupan, neobrijan, zabrinutog lica i u staroj kućnoj haljini koja se vukla po podu i papučama.
— Dobro veče! — preterano glasno i veselo rekao je Ivanov. — Primate li
filateliste u goste?
77
— Dobro veče — rekao je Ložkin ne mičući se i ne propuštajući Ivanova unutra. —
Zauzet sam, umoran, odmaram se.
— Samo nakratko — rekao je Ipolit. — Samo sam hteo jedan savet — vaša
erudicija je široko poznata.
Laskanje je bilo pouzdan način da se Ložkin pridobije, za šta su mnogi znali.
— Kakva erudicija — usprotivio se Ložkin. — Nemam ja erudicije. Šta sam imao —
izgubio sam.
— Ipak, kad su u pitanju predratne marke — vi imate najveću kolekciju. I ako mi vi
ne možete pomoći, niko ne može. Časna reč, neću vam uzeti više od minut‐dva. Samo
jedno pitanje, i ja odoh.
— Dobro, uđi — popustio je Ložkin. — Samo, ostani u predsoblju. Sve kaplje sa tebe.
— Jeste — rekao je Ivanov. — Napolju pada kiša.
— Šta te zanima?
— Hteo bih da vidim vašeg Levanevskog. Samo načas.
Ložkinovo lice se odmah promenilo nagore. On poblede i skupi usne.
— Kakav Levanevski! — povikao je Ložkin. — Ne znam ja nikakvog Levanevskog.
Ali zabrinutost zbog toga da je Ložkin možda stvarno izgubio marku, spojena sa nadom da zadrži marku za sebe, naterala je obično neodlučnog Ivanova da bude uporan.
— Štormilo je video jednog Levanevskog kod vas — rekao je, stojeći uza zid, kako
ne bi isprljao stan. — I to sa falinkom.
— Sa fa‐lin‐kom?!
Ložkin se trgao, kao da su ga udarili.
— Moj Levanevski da ima falinku? Ma to tvoj Štormilo ima falinku! Čekaj tu!
Ložkin je jurnuo u sobu, a i Ivanov je nehotice zakoračio za njim.
— Stoj! — viknuo mu je Ložkin. — Soba mi je suva.
Ipolit je odstupio nazad, ali je onda, slušajući kako Ložkin vadi iz ormara albume i
klasere, provirio u sobu, radoznao da vidi kako ovaj drži svoje marke. I video je: Ložkin je izvadio debeli klaser, otvorio ga i zamro. Stajao je, pogrbljen, leđima okrenut Ivanovu, i nije se micao.
— Pa, šta je — požurivao ga je Ipolit. Marka, zamotana u toaletni papir, kao da ga
je pekla. — Nema marke?
Kako je to rekao, srce mu se, opečeno i izmučeno, zgrčilo do opasne granice.
— Ima! — proderao se u odgovor Ložkin. — Nećeš me isprovocirati!
Okrenuo se i pošao ka Ipolitu, noseći pred sobom otvoreni klaser, kao što na sahranama generala nose jastučiće sa ordenjem.
2
Za to vreme Udalov se vratio kući, izvukao iz velike pazarne torbe gosta, i ovaj se stao spretno, brzo i graciozno zalizivati, popravljajući razdvojenim jezikom perje na svom duguljastom telu. Udalov je poređao po stolu kupljene namirnice i nehotice se sa uživanjem zagledao u stas i savršene linije došljaka iz svemira, koji je već treći dan boravio kod Udalova, u celoj galaksiji poznatog pobornika prijateljstva svemirskih civilizacija i značajnog međuplanetarnog radnika, iako je u gradu Veliki Guslar imao samo skromno mesto rukovodioca u građevinskom preduzeću.
Dok je Udalov odmotavao namirnice da bi spremio sebi i gostu skromnu večeru, u
sobu je zavirila njegova žena Ksenija i, ugledavši na stolu pernatog guštera sa repom, 78
koji je pomalo ličio na ukrasnu kašiku, gadljivo se namrštila i ciknula:
— I decu ću da odvedem iz kuće!
— Ne obraćaj pažnju — rekao je gušter Udalovu, kada je Ksenija, tresnuvši vratima, odjurila. — To je uobičajena idiosinkrazija prema gmizavcima. Čest slučaj kod dvonožaca. Ali nas dvojica dobro znamo kako sam ja lep. Pre svega, u dušev‐nom smislu.
— Pa i spolja gledano nisi ružan — rekao je Udalov, iako je bio malo zabrinut. Ipak
je bolje kad u kući vlada mir i kad je žena gostoljubivije raspoložena.
— Tip Ksenijinog karaktera dobro je poznat u galaksiji — pogodio je Udalovljeve
misli došljak, kojeg su kratko zvali Koko. — Ima i gorih žena. Kefir ćeš mi malo ugrejati.
Više volim topao kefir.
Kasnije, kad su seli da večeraju, Koko je dodao:
— I ti bi se gadio mojoj ženi.
3
―Jesi li video? — pitao je Ložkin, pokušavajući da zatvori klaser. — Jesi li se uverio?
Ipolit Ivanov vešto je pritisnuo prstima ivicu klasera, ne dajući mu da se zatvori.
Hteo je bolje da vidi marku. Marka je gordo stajala, jedina na celoj stranici. Isti muževni pogled pilota, isti skromni natpis, čak i isto malo slovo »f« u reči San Francisko.
Ali, nije to zbunilo Ipolita. Nešto drugo je privuklo njegovu pažnju. Čovek koji je mogao da prepozna takvu marku u bari, pa još licem okrenutu nadole, odmah je spazio
detalj koji ga je zaprepastio.
U donjem desnom uglu marke nalazio se poštanski pečat. Jasan i oštar, na njemu
su se lako mogla pročitati slova »...njingrad«. Ali prvo slovo bilo je prepolovljeno zupcima marke a poslednje je malo izlazilo napolje. Isti takav pečat sa istim slovima bio je i na marki koju je našao Ivanov. A pečati na dvema markama ne mogu biti identični.
— Dosta je! — stari Ložkin je iščupao klaser iz ruku Ivanova, zaklopio ga i pritisnuo uz upale grudi.
— Ne — odgovorio je Ivanov. — Nije!
Loše predosećanje je zahtevalo energične korake. Ivanov nije mogao podneti
sumnju. Svaka laž je neizdrživa!
Ivanov je izvadio iz džepa ličnu kartu, iz nje načetvoro složeni papir, a iz njega poštansku marku. Odlučno je zakoračio u sobu i stavio svoje blago na sto.
— Objasnite — tiho je rekao.
Stari Ložkin je smrtno prebledeo i upitao, jedva mičući usnama:
— Odakle ti to?
4
―Koliko ćeš još ostati kod nas? — upitao je Udalov Kokoa.
&n
bsp; Koko je popio kefir iz činije, uzeo bombon, oblizao zelene usne i lenjo se opru‐žio
između čaša i tanjira.
— Zavisi od toga kako će se razvijati stvari — odgovorio je. — Znaš i sam, u pitanju je naučna ekspedicija. Dok ne ispunim zadatak, moram da ostanem ovde. Ali nije mi krivo. Baš volim da dođem na Zemlju.
— A u čemu se sastoji zadatak, ako nije tajna? — upitao je Kornelij Udalov.
— Direkcija instituta planira da izda kolektivnu monografiju pod naslovom
»Koncepcija časti i poštenja u razmerama galaksije«. U trideset tomova. Rok se bliži kraju, a još ni polovina istraživanja na terenu nije završena.
— I rade li mnogi na tome?
79
— Onaj naš tiranin nas je sve poslao, dabogda mu otpao rep!
Udalov se trgnuo. Još nikad nije čuo da njegov prijatelj Koko upotrebljava ta‐ko jake reći.
— Moglo je biti i gore — rekao je. — Za tebe.
— Da, ja sam imao sreće. Poslali su me na relativno stabilan svet.
— Hoćeš li čaj?
— Sa tri kocke šećera. A je 1' ti ostalo prošlogodišnjeg slatka od jagoda?
— Ksjuša je negde sakrila.
— To se moglo i očekivati.
— Jesi li se već sreo sa nekim?
— Ne, proveo sam nedelju dana po bibliotekama. Radio sam noću, inkognito,
razumeš. U Istorijskoj samo što me nije uhvatila mačka. Kako samo mogu da puštaju mačke u biblioteku? Poslao sam anonimno pismo njihovom direktoru da povedu malo
računa o tome.
— Imaš pravo — složio se Udalov. — Mada, ne valja ni kad ima miševa.
— A i ovde sam ispitao neke — nastavio je Koko, lupkajući tvrdim krajem repa po
stolu. — Popričali smo.
— Kako to? Kako si mogao takav?
— Ne brini, ograničio sam se na naše. Proveo sam jedno veče sa Sašom Grubi-nom, a posetio sam i starog Ložkina. Napravio sam mu problem.
— Ti? Uza svu svoju delikatnost?
— Slučajno. On je baš razgledao svoje poštanske marke. Znaš kako su neki ljudi čudni — skupljaju komadiće papira — takozvani svračiji sindrom. Kao zanimanje je besmisleno, ali je interesantno za stvaranje modela ponašanja Zemljana.
— Nije baš tako besmisleno — rekao je Udalov. — Te marke koštaju debele pare.
Nego, zar kod vas ima svraka?
— Nema. To je iz mog zemnog iskustva. Ili se kaže zemljanog?
— Zemaljskog.
— Hvala. Ćuo sam za tu relativnu vrednost maraka. Da si samo video Ložkina kad
sam mu repom zakačio najdraži papirić. Moglo se pomisliti da mu je kuća izgorela. Ali ja to ne tumačim pohlepom u čistom obliku, nego kolekcionarskim ludilom. Kako ti se sviđa naziv? Sam sam ga smislio.
— Znači, upropastio si mu najvredniju marku?
— Ne brini se. Kako sam je upropastio, tako sam je i rekonstruisao.
5
―A ja sam žurio ovamo po kiši, i brinuo se! — ljutio se u susednom stanu Ivanov, — I sve zato da bih vratio marku — kome! Ne čoveku, nego lupežu!
— Lupežu? Odmah povuci reč? Pincetom ću te probosti za takvu uvredu! —
Ložkinu su se tresle ruke, a u uglovima usana pojavila mu se pena.
— Jesu li moja i tvoja marka kopije, ili nisu?
— Slične su, i to je sve! Slučajnost!
— Ne može biti takve slučajnosti! Ispričaćete mi sve, ili ću obavestiti druge filateliste. Ništa me neće zaustaviti!
— Ne znam ja ništa — rekao je Ložkin, skrećući pogled u stranu, prema komodi.
— Dobro — umorno je rekao Ivanov. Uzeo je sa stola marku, prema kojoj više nije
osećao ništa i, vrativši se u predsoblje, rekao: — Prvo ću otići kod Ginzburga. Onda idemo kod Smolenskoga, pa pravo kod Štormila — naše savesti i kontrolora.
80
Ložkin je tvrdoglavo ćutao.
— Nemate više šta da kažete? — upitao je na odlasku Ivanov.
— Celog svog života... — počeo je Ložkin, ali mu se glas prekinuo.
U nekoj drugoj situaciji Ivanov bi se sažalio na starca. Ali ovo je bilo ozbiljno. Ako je neko u Velikom Guslaru naučio da falsifikuje takve marke, kao što je »let Levanevskog«, kolekcionari ubuduće prosto neće znati šta da rade.
Ivanov je odlučno sišao niz stepenice, izašao u dvorište, poslednji put pogledao na
Ložkinove osvetljene prozore. Kiša nije ništa oslabila, kapi su bile sitne, oštre i hladne.
Ivanov se uputio prema kapiji.
— Stani! — začuo se uzvik otpozadi.
Ložkin je, onako u kućnoj haljini, istrčao iz zgrade kao rasklimatana avet.
— Upropastićeš me! — povikao je.
— Idem! — tvrdoglavo je rekao Ipolit Ivanov.
— Ubiću te, ako odeš! — viknuo je Ložkin. — Vrati se, sve ću ti objasniti. Kunem ti
se uspomenom na mamu!
Te reći nateraše Ivanova da se zaustavi. Ložkin je izgledao jadno i ružno. Kućna haljina mu je odmah prokisla i sad je teško visila, Ložkin je stajao u dubokoj bari, ne primećujući to, i Ivanov je uvideo da će se, ako ne vrati starca u kuću, ovaj neizbežno i ozbiljno prehladiti.
— Dobro — rekao je. — Samo bez laganja.
— Šta ima da lažem — rekao je Ložkin, vraćajući se unutra. — To je sve Koko kriv,
krokodilsko nedonošče!
6
―Čuješ kako te zovu? — upitao je Udalov. On je stajao kod prozora i posmatrao scenu koja se odigravala napolju. Koko je kliznuo sa stola, vešto se uspuzao po zidu do prozora i gurnuo duguljasto lice kroz poluotvoreno okno.
— Čujem — rekao je. — Ali ne vređam se. Mada bih mogao i da se uvredim.
— Ne sviđa ti se poređenje sa krokodilima?
— Kakve veze imaju krokodili? Ne sviđa mi se ljudska nezahvalnost.
Dole su se sagovornici sklonili ispod trema kod ulaza, i kroz šum kiše do Uda‐lova
su stizale brze, konfuzne reči starog Ložkina.
— Taj krokodil mi je repom zgužvao Levanevskog, razumeš? Doleteo, lepo, sa druge planete, došao nezvan u goste, sav čaj mi u kući popio, samo što se nije ispo-ganio...
— Stvarno, samo što se nisam... — uvredeno je rekao Koko. — Primitivci!
— E, onda sam ga pritisnuo — čuo se glas Ložkina. — Rekao sam mu ponešto o
našem kosmičkom prijateljstvu. Uzmuvao se kao đavo na tiganju...
— A je l' stvarno liči na krokodila? — upitao je Ivanov.
— Ma još gore!
— Nikad nisam video krokodila — tiho je primetio Koko — ali sad ću se oba‐vezno
upoznati sa nekim.
— Bolje nemoj — odvratio je Udalov. — Poješće te.
— Na, kaže on meni — čuo se glas Ložkina — uzmi aparat za kopiranje. I da mi tako jednu malu mašinu. Stavićeš, kaže, u nju bilo kakvo parče papira i svoju oš‐tećenu marku, i dobićeš za minut tačnu kopiju. Do atoma. A kad budeš imao marku, kaže, vratićeš mi mašinu. Razumeš?
— I stvarno si dobio marku? — pitao je Ipolit Ivanov.
— Tačno takvu je napravila. Nema greške. Oni tamo, u kosmosu, kakvu sve
81
tehniku nemaju, ne možeš ni da zamisliš. Bukvalno se razbacuju njome.
— Bolje bi bilo da je daju nama — rekao je Ivanov. — Mi bismo sa takvim mašinama imali sjajnu proizvodnju.
— Neće — rekao je Ložkin. — Kažu, principijelno se ne mešaju. Kao, hoće da mi
sami dođemo do toga. A u stvari su obične škrtice.
Koko se uvredio.
— Otkud njemu moralno pravo da sudi...
— Sačekaj — prekinuo ga je Udalov.
— Znači, napravio si marku i vratio mašinu? — upitao je Ivanov.
― Dobro, pogrešio sam — priznao je Ložkin. — Napravio sam jednu marku. A onda sam rešio da napravim još jednu. Tako, da imam za razmenu. Vidiš, Ginzburg ima
>
duplikat antiratne serije, znaš za nju.
— Znam — uzdahnuo je Ipolit.
— Shvati me. Napravio sam još jednu marku za Ginzburga. To je i njemu dobro, a i
ja imam koristi. A marka nije falsifikat. Prava je, kopirana na nivou kosmičkih standarda.
— Sramota — rekao je Ivanov.
— Sramota, sigurno. Ali kad se nisam mogao uzdržati.
— A ja sam, evo, došao po kiši da vratim marku...
— Ne moraš mi ništa govoriti... Dobro, eto, napravio sam još jednu, a onda sam se
setio Štormila. Znaš li ti, šta Štormilo ima za razmenu? Ne znaš? Dzeržinskog bez zubaca, eto šta!
— Znam, znam — rekao je Ivanov.
— Pa, zar nije radi toga vredelo da se napravi još jedan Levanevski?
— Čekaj malo — rekao je Ivanov. — Pa koliko si to Levanevskih odštancovao?
— Nisam više, tu sam se zaustavio — rekao je Ložkin. — Misliš da ja ne uviđam
dubinu svog moralnog pada?
— Pa sutra će Ginzburg pokazati Levanevskog Štormilu. I šta onda, gde je onda vaše poštenje?
— Upravo tako — rekao je Koko. — Gde je tu poštenje?
— Odneo sam samo Štormilu — rekao je Ložkin. — A onu za Ginzburga izgubio sam usput. Tako si je ti i našao.
— I sreća vaša što sam je našao — rekao je Ivanov suvo. — Svejedno, morali ste
se ranije zaustaviti.
— Pa jesam! Odmah danas vraćam mašinu Kokou.
— Sigurno?
— Sigurno.
— Onda vraćajte! Odmah! A Levanevskog ćemo baciti!
— Odlično. Sviđa mi se taj Ivanov — rekao je Kornelij Udalov.
— Ne žuri sa zaključcima — odvratio je Kokp.
— Vratiću. Nego, da možda ipak ne bacimo Levanevskog? — upitao je Ložkin
molećivo. — Pa Dzeržinskog bez zubaca ja sam već stavio u album. Kad bih opet imao
takvu priliku? A i ti možeš zadržati marku. Dobra je, prava. Do poslednjeg atoma.
— Ne — rekao je Ivanov, ali već malo nesigurno. — Svejedno moram obavestiti Štormila.
