by MoZarD
— I samo ćeš ga strašno uzrujati. On sad živi u uverenju da je napravio dobru razmenu sa mnom. A šta da radi ako sazna? Da se odrekne Levanevskog?
— Naravno, to...
— Sačekaj — rekao je Ložkin. — Možda bi hteo da vidiš mašinicu? Možda ti treba
još neka od mojih maraka? Ja ću začas da napravim kopiju. Besplatno. Pa nema tu ništa 82
loše. Sećam se da te je zanimala konzulska pošta. Zar nije tako?
— Ne! Neću da imam veze sa tim.
— Dobro, u redu — brzo je rekao Ložkin. — Samo dođi gore, pogledaćeš mašinu,
popićemo čaj... Može, a? Skroz sam pokisao. Dobiću upalu pluća zbog tebe, još ću i da umrem...
— Dobro, onda, idemo — rekao je Ivanov.
Ulazna vrata su se zatvorila.
7
―I mi bismo mogli da popijemo čaj — rekao je Koko Udalovu.
Galaktički gušter se učas prebacio na sto.
Udalov je bio zamišljen. Nekoliko puta se vraćao do prozora, osluškivao neće li se
čuti zvuk ulaznih vrata, a Koko mu se otvoreno podsmevao.
— Gotovo je — govorio je. — Tvoj Ivanov je već zaveden.
— U kom smislu?
— Falsifikuje marke na pošten način.
— Nije on takav — rekao je Udalov. — On je po kiši došao da vrati čoveku izgubljenu stvar.
— To je bila za njega razumljiva situacija. On je znao šta u takvom slučaju treba da uradi. A u ovoj situaciji brzo je popustio nagovoru Ložkina, koji oseća da je moralno pao, pa sad čini sve da bi neutralisao svedoka.
— Govoriš, kao da su u pitanju kriminalci — naljutio se Udalov.
— Kakvi kriminalci! Obični ljudi. Dok je iskušenje malo, pošteni su, ali čim prede preko neke granice, počinju da se klimaju kao trska na vetru.
— Žao mi je što imaš tako loše mišljenje o Zemljanima — rekao je Udalov.
— Zašto loše? Normalno. Uzgred, već je jedanaest, vreme je za spavanje. Slušaj,
Kornelij, hoćeš li da mi učiniš malu uslugu?
— Šta to?
— Idi kod Ložkina i uzmi aparat za kopiranje. Moraću da ga uništim. Znaš i sam kako je to...
— Mogao bi i ti da odeš.
— Mogao bih, naravno; nemoj misliti da te ja primoravam. Samo, nešto me leđa
bole, opet me steže išijas...
Udalov je morao da ode kod suseda po mašinu, iako je shvatio da je lukavi Koko to
učinio namerno: hteo je da Udalov vidi svojim očima koliko moralni lik nekih žitelja ove planete traži poboljšavanja... I Udalov je presekao odmorište na stepenicama, ljut na Kokoa, a tim više na Ložkina i Ivanova. I iako se u dnu duše nadao da filatelisti mirno piju čaj, uopšte nije verovao u to. I zato, čim je Ložkin otvorio vrata, Kornelij ga je odgurnuo, brzo ušao u sobu i video kako Ipolit Ivanov pokušava telom da zakloni mašinu, klasere, marke, sva oruđa prestupa.
— Ne trudi se, Ipolite — rekao je Udalov glasom Komandora koji je dotukao Don
Huana, iako nije od toga imao nikakvog moralnog zadovoljstva. — Ja sve znam.
— On sve zna — javio se iza njegovih leda Ložkin. — Onaj Koko stanuje kod njega.
— Predajte mi aparat za kopiranje — rekao je Udalov. — Vama se ne može
verovati...
— Samo smo proveravali da li radi — rekao je Ipolit, crven kao rak, držeći se za grudi.
— Vidim, vidim — rekao je Udalov. — Da vam se mašina ostavi još malo, počeli
biste da pravite i novčanice, je li tako?
83
— Novčanica ne može tamo da stane — rekao je Ložkin. I Udalov je shvatio da je
ta pokvarena ideja već pala na pamet njegovom susedu. Čoveku, kojeg je znao mnogo
godina i, iako ga nije naročito voleo, nije sumnjao u njegovo poštenje...
Udalov je uzeo mašinu sa stola i hteo da pocepa marke, ali nije znao koje su prave,
a koje — kopije. Uostalom, nije njegovo da sudi tim ljudima. Oni će sami sebe osuditi...
Udalov je bez reči izašao napolje i zatvorio vrata za sobom. I stao. Kopirna mašina,
pljosnata, nalik na tabakeru, ležala mu je na dlanu. Mogao je staviti u nju šta god je hteo. Recimo, autobusku kartu. Zanimljivo, šta bi se desilo? Udalov je izvadio autobusku kartu iz džepa. Na odmorištu stepenica nije bilo naročito svetio — bila je samo jedna sijalica od dvadeset i pet sveća. Udalov se osvrnuo — da li ga neko gleda?
Niko ga nije gledao. On ubaci autobusku kartu u prorez s jedne strane tabakere. Aha,
potreban je još i papirić, da bi se od njega dobila kopija. Papir je iščupao iz malog notesa i gurnuo ga na isto mesto. Mašina je tiho zujala, i s druge strane su izašla dva jednaka papirića. Dva potpuno jednaka listića iz notesa. Očigledno, Udalov je negde pogrešio, i mašina nije kopirala kartu, nego list iz notesa. I tog trenutka Udalov kao da se onesvestio.
Pa da, pomislio je mračno, gužvajući listove papira. Sve je jasno. Kako se nisam odmah setio! I to mi je neki galaktički prijatelj. Kako sam samo smetnuo s uma da on
piše monografiju o časti i poštenju. Ispituješ? Starog Ložkina si ispitivao, Ivanova si ispitivao, a sad si i mene, svog prijatelja, poslao na ispitivanje. I učinilo se Udalovu, da sijalica od dvadeset i pet vati nad njegovom glavom sumnjičavo treperi. Možda ga snima na traku da bi od njega, Kornelija Udalova, napravili ilustraciju za tridesettomnu monografiju.
Udalov je ušao u svoj stan.
Koko je odskočio od vrata i jurnuo na kauč.
— Nešto te dugo nema? — upitao je sladunjavim glasom.
— Uzmi svoju mašinu — rekao je Udalov. — Ti prljavi provokatoru!
— Šta ti je, šta se ljutiš? — brzo je rekao Koko. — Pa eksperiment se ne odnosi na
tebe.
— Ne tiče me se! — rekao je Udalov. — Uzmi svoje stvari i napolje iz moje kuće,
razumeš? Ivanov ima slabo srce, a stari Ložkin se sigurno prehladio...
— Kornelij, prijatelju, budi razuman...
— Neću. Nismo ti mi eksperimentalni pacovi. Kupi se odavde!
— Ali naše svemirsko prijateljstvo... — počeo je Koko.
— O njemu možeš da razmisliš kad odeš odavde.
— Ali napolju pada kiša! I kuda ću? U hotel me neće pustiti...
Udalov ga više nije slušao. Otišao je do prozora i, priljubivši čelo uz hladno staklo, stajao, gledajući u dvorište. Usamljena svetiljka obasjavala je polukrug tla kod ulaza.
Vrata su se otvorila, izašao je Ipolit Ivanov i izgubljeno pošao nekud, ne primećujući kišu. Zatim su se vrata ponovo malo otvorila, i kroz njih je kliznuo graciozni pernati gušter.
I tek tada je Udalov pošao na spavanje.
84
85
Rif i njegova dva pajtaša već su bili poprilično nacvrcani kada je ušla u Mega Siti Bar.
“Vidiš li ti isto što i ja?” upita Saj Rifa ćuškajući ga laktom.
“Šta, gde?” upita ovaj, okrenu glavu i zinu. “Ma, neka me đavo nosi...”
Kao da ne primećuje poglede zaprepašćenja i divljenja oko sebe, devojka je projezdila pored separea punih polupijanih rudara i sasvim pijanih kurvi, i nemarno se nalaktila na šank. Šanker je smesta primeti i priđe joj, i dalje brišući čašu mekom belom krpom. Od glasne muzike nisu mogli da čuju šta je poručila, ali momak je samo klimnuo glavom i posegnuo negde ispod, da bi trenutak kasnije natočio čašu svetlucave žute tečnosti koja je mogla biti samo pravi, krijumčareni viski.
“Au, majku mu”, reče Klajd, Rifov drugi pajtaš. “Koje meso! Živa šteta.”
“Što?” upita ga Rif, trljajući dlanom višednevnu bradu. “Misliš, što je napum-pana?”
Klajd samo nemo klimnu glavom zureći u njena leđa, zadnjicu i noge. Ovako, otpozadi, ni najmanje se nije primećivalo. Ali iz profila, svetlucava tkanina njenog usko pripijenog kombinezona prekrivala je blago nabreknuti stomak trudnice.
“Šta misliš, koji je mesec?” upita Saj. Rif mu ruko
m pokaza da ćuti, zagledan u njenu bujnu riđu kosu. Ona podiže čašu, nakratko okrenu lice ka njima, i Rif je smeo da se zakune da mu je namignula. Sledećeg trenutka ispila je čašu na eks, malo se namrštila i stresla, a onda je spustila na šank pozvavši šankera da ponovo sipa.
“Ja bi' rek'o da je negde četvrti, znam kad je ona Luijeva drolja ostala u drugom stanju pa ga je jurila da je ženi.” Klajd je blago vrteo glavom. “Isto je tako bila napupela.”
“Pa je l' ga ubedila?”
“Jok”, odgovori Klajd Saju. “Nije stigla. Stradao je u eksploziji planetoida gde je njegova ekipa montirala opremu za opservatoriju.”
Saj uzdahnu i ugasi džoint u pepeljari. “E...”
“Šta?” upita Rif, prenuvši se. Devojka za šankom više se nije okretala.
“Jeste li nekad kresali neku trudnicu? Baš me zanima na šta to liči.”
“Što, ma isto sranje”, reče Klajd znalački, i podrignu. “Moj burazer i ona njegova debela razbijali su se sve dok nije ušla u osmi mesec. A i posle toga ga je terala na šezdesetdevetku. Prič'o mi je da mu ga je duvala do besvesti.”
Rif otpi gutljaj piva iz konzerve, i pokaza na devojku koja se nalaktila i dokono posmatrala kako igrači na bini poskakuju okupani paranoidnim stroboskopskim
svetlom. “Ona tamo nije takva.”
“A?” zablenu se Klajd.
“Kažem, ona mačka tamo ima stila. Samo kreteni kao što ste vi to ne mogu da vide. Gledaj je kako stoji, kako odmahuje glavom da skloni kosu s lica. Gledaj kakvi su joj nokti...”
“Auuu!” posprdno će Saj. “Da se nisi zaćorio, a?”
Rif se naglo okrenu prema njemu i zgrabi ga za revere jakne. Saj se trže i prosu piće. “'Ej, polako!”
“Ono tamo je nešto što vas dvojica tupadžija niste nikada videli u životu. Klasa”
“Ma nemoj! Otkud onda ovde u ovoj rupi? Gle, molim te! Em sama, em trudna!
86
Koji moj traži u Mega Siti Baru ako je klasa, i ako ima stila?”
Rif ga pusti sa gadljivim izrazom na licu, kao da je uprljao ruke. “To je ono što upravo nameravam da saznam.”
Klajd se grohotom nasmeja, i Rif vide da je devojka ponovo okrenula glavu ka njima. Da, ovaj put ga je definitivno pogledala, dugo, značajno, i on oseti kako mu se stomak blago grči od iznenadnog uzbuđenja.
“Ko, ti?” reče Klajd, dok mu je pena curila niz bradu. “Otkačiće te dok kažeš piksla.
Sto posto je jedna od onih tranzitnih putnika što čekaju brod za Selinu. Zalutala je u ovaj ćumez u želji da nekako utuca vreme do poletanja.”
“Izgleda da je stari Rifonja baš rešio da joj pomogne da ga utuca, ho‐ho, kapiraš,
da ga utuca!” reče Saj povrativši se od trenutnog iznenađenja. Rif ga je s odvratnošću gledao kako grca i rže smejući se sopstvenoj neviđenoj duhovitosti. Konačno ne izdrža već ga zgrabi rukom za bradu i prekide ga u sred cerekanja.
“Slušaj, majmune jedan! Nudim ti opkladu: kladim se da ću da kresnem onu mačku
večeras bila ona trudnica ili ne, imala stila ili ne! A pošto si neverni Toma, neka opklada bude prava. Kladim se u noćnu smenu u rudniku.”
“Kako?'' upita Klajd zgranuto. I Sajeve oči odavale su zaprepašćenje, ali Rif vide da u njima već iskri lagano shvatanje. Svako od zaposlenih muškaraca morao je polovinu
godine da odradi u noćnoj smeni. To inače ne bi bilo mnogo važno, jer je na asteroidu u kom je prokopan rudnik stalno vladala noć, ali postojao je period u standardnom računanju vremena kada su buđ‐bube u utrobi asteroida postajale aktivne. Bile su to opake zverčice koje su se hranile svime na šta su mogle da naiđu, i nikome nije bilo jasno otkud one tu; pretpostavljalo se da ih je zapatio neki od prvobitnih istraživača Međuzvezdane Kompanije Za Rude i Energetiku, koji je par komada kao “kućne ljubimce” doneo sa nekog od sijaset egzotičnih svetova sazvežđa. Uglavnom, buđ‐bube
su zaslužile ime zbog načina ishrane ‐ čim bi naišle na bilo šta organskog porekla lučile bi neku tečnost koja bi to pretvarala u jestivu buđ. Naravno, stvari organskog porekla uglavnom su se nalazile na rudarima, ili bile sami ‐ rudari. Buđ‐bube su bile aktivne šest sati od dvadeset četiri, i taj period rudari su zvali “noć”. Za to vreme morala se proporcionalno izgurati norma u količini iskopane i uskladištene rude, uz besomučne napade rojeva ovih organizama. Asteroid je bio dovoljno veliki da svojom masom zadrži ono nešto retke atmosfere oko sebe, pa su buđ‐bube osim rudara i svojih saplemenika
imale za jelo i nekakav kržljavi sivi lišaj na površinskim kopovima. Ali, to su jele izgleda tek u najvećoj nuždi. Rudari su im bili glavna poslastica. Imajući to u vidu, vodeći ljudi Kompanije omogućili su rudarima željnim zarade relativno visoke prihode, ali uz obavezu koja je bila sastavni deo ugovora, da polovinu svog radnog vremena u godini
provedu u aktivnom periodu malih proždrljivaca. Nekoliko puta je pokušano i sveobuhvatno čišćenje tunela, ali izgubljeno je više ljudskih života nego prilikom ponovne kolonizacije Zemlje. Zbog toga je, do pronalaska nekog boljeg rešenja, zadržan stari sistem rada, i rudari su kraj svake “noćne” smene slavili kao novi rođendan ‐ pod uslovom da prežive, naravno.
Rif, Klajd i Saj upravo su ispunili svoj prvi godišnji ugovor, i toga dana potpisali sledeći. Ono što je Rif u opkladi ponudio značilo je praktično sledeće: onaj ko dobije preuzeće dnevnu smenu onog drugog, i obrnuto; takve transakcije među rudarima bile
87
su sasvim legalne. Praktično, to je značilo da onoga ko izgubi pre ispunjenja ugovora čeka gotovo sasvim sigurna smrt.
“Cvikaš, a? reče Rif gledajući u Sajeve sitne, praseće oči. “Znao sam da nemaš muda.”
Iznenada, Saj ga ščepa debelom, mesnatom šakom za ručni zglob i tresnu mu rukom o sto. “Prihvatom! Ti ćeš meni da kažeš da nemam muda! Klajd, ti si svedok!”
Klajd bespomoćno klimnu glavom, gutajući pljuvačku.
“A sad kreći, šmekeru, da te vidimo.” Saj se uneo Rifu u lice i ovaj shvati da se debeljko ne ceri tako samo od pića. Izgleda da je pre dolaska u birtiju malo i ušmrkivao.
Odjednom, više nije bio toliko siguran, ali povratka nije bilo. Besno, on odgurnu Sajevo lice u stranu, nagnu konzervu da saspe ostatak piva u usta, i zaliza masnu kosu koliko god je mogao pozadi. Okrenuo se i kratko pogledao Klajdovo belo, preplašeno lice, a onda ustao.
Dok je hodao sve bliže tim vitkim leđima i plamenom buktanju grive koja ih je gotovo sasvim prekrivala, noge su mu bile kao od olova. Muzika je dopirala sa svih strana, i ritam sekcija mu je dobovala po mozgu, ometajući mu misli. Pokušavao je da
se seti svih onih starih, oprobanih klišea kojima je odvajao šiparice na putničkom brodu koji ga je doveo do ovog usranog asteroida. Petnaest godina je putovao da bi “ugrabio šansu svog života”, kako su tvrdile beskrajne reklame dole, na njegovoj rodnoj planeti.
Platio je put radom na brodu, i izrastao tokom dugog putovanja u krupnog i pomalo opasnog muškarca koji je znao kako da dođe do onoga što želi. Ali sada, dok je prilazio šanku, osećao se kao da je ponovo onaj uplašeni šesnaestogodišnjak koji je nekako smogao hrabrosti da umakne teroru siromaštva i gladi, i tek stupio na palubu ogromne
letelice kao na površinu novog, nepoznatog sveta. Sa svakim korakom bivao je sve svesniji toga da je stavio život na kocku zbog jednog ili dva slučajna pogleda neke nepoznate trudnice; kada se našao samo par koraka iza nje, odjednom oseti naglu želju da se vrati, promrmlja Saju izvinjenje i pokuša da povuče opkladu. Ali, ne; onaj Rif koji je pre godinu dana sišao na pristanišnu rampu Mega Sitija zaškrguta besno zubima u njegovim mislima. Nipošto! Ako je nešto naučio za sve ove godine, a naročito tokom ove poslednje, dok je radio kao stoka i borio kao očajnik da mu buđ‐bube ne progrizu
cev za kiseonik ili mu se spuste na nezaštićene delove radnog odela, bilo je da postoji nešto što se zove čast, i da bez toga sve ono što je do sada radio može da baci u vetar.
Zbog toga je duboko udahnuo zagušljivi vazduh bara pun slatkastih isparenja, i prevalio taj poslednji, odlučujući korak. Preduh
itrila ga je okrenuvši se s osmehom od kog mu zastade dah.
“Imate vatre?” rekla je, i on oseti kako mu kolena klecaju. Glas joj je bio dubok, pomalo promukao, i on oseti da se naglo kruti tamo dole, jer takav glas je zamišljao dok je masturbirao u tami svoje skučene kabine na brodu, ili dok je bio prisiljen da sluša nemušto skičanje kurvi ili službenica Kompanije dok su se koprcale pod njim. Pomalo nesigurnom rukom, posegnuo je u unutrašnji džep jakne i pružio upaljač. Ona prinese
vrh svoje uske, damske cigarete plamičku i on joj obasja oči. Za trenutak je bio siguran da u njihovom beskrajno dubokom zelenilu može da nasluti sjaj dalekih zvezda. Tada ona dunu da ugasi plamen, i on udahnu duboko dim iz njenih usta. Osetio je vrtoglavicu.
88
“Želite li da mi se pridružite?” upita ga ona pomerajući se i graciozno se penjući na visoku barsku stolicu. On primeti da jednom rukom malo pridržava stomak.
“Da li vam je tu udobno? Mislim, zbog...”
“Zbog stomaka?” Nasmejala se. “U redu je, još mi ne smeta mnogo. Čak još i spavam na stomaku. Želite li nešto da popijete?”
“Naravno.” Pokušavao je da zvuči samouvereno, ali činilo mu se nekako da mu to
baš ne polazi najbolje od ruke. “Neka ovo bude moja runda.”
“Važi”, reče ona vragolasto, odbijajući dimove. Gledala ga je kroz poluspuštene kapke i guste, crne trepavice. “Pridružićete mi se s viskijem?” Upitno je pokazala na praznu čašu.
On klimnu glavom šankeru, pokušavajući da ne misli na to koliko će ga ovo koštati.
Krijumčarena pića u astro‐barovima piju samo oni koji imaju para na bacanje. Ali, postojalo je nešto još skuplje ‐ njegov život. Trenutak kasnije, njih dvoje se kucnuše i ispiše žestoku tečnost gledajući se netremice.
“Pa”, reče ona. “S kim imam čast?”
“O!” reče on glupavo. “Zovem se Rif. Radim na asteroidu.”
“Zina. Na proputovanju sam.”
