by MoZarD
nego odličan (Fala bogu, tamo nema
zaslužuju mjesto u njemu. Pored toga,
Hein‐leina, Asimova, a ni Clarkea — ko
možda bi trebali prepustiti Siriusu i
voli njih, neka se obrati na ediciju Polaris.
ostalima da objavljuju starije priče.
Mislim da je to pošteno!)
ANKETA SA ZAKAŠNJENJEM
ZAKLJUČAK
1. Najbolja novela u Alefu 11:
Interesantno je, da još nisam uspio kod
Roger Zelazny: A Rose for
samog sebe da nađem uzrok i razloge,
Ecclesiastes
ZAŠTO čitam SF. (Ako se nađe neko ko
2. Najbolje inostrane priče Alefa 11:
jeste, neka se javi Alefu — šta kažete na
Greg Bear: Blood Music
ovaj, nadam se, poslednji predlog?
Edward Bryant: Shark
(Molim, šaljite samo oko 10 kilobytea
Stephen King: I Am the Doorway
teksta sa objašnjenjima!). Očito bi trebao
Bob Shaw: Conversion
posetiti nekog psihoanalitičara u SAD,
Bruce Sterling. Swarm
gde ih ima puno. (Da pitamo čiku Pohla,
3. Najbolje domaće priče Alefa 11:
gde da nabavim one programe, von
Zoran Jakšić: Znak zveri
Schrinka i Einsteina. Možda bi čika Pohle
Branko Pihač: Eksperiment doktora
odgovorio samo nekom magazinu, a
Kuehlgrubera
nipošto otkačenim pojedincima)
Vladimir Lazović: Ratnik sunčevog
Puno srdačnih pozdrava i još mnogo
zalaska
Monolita, Sagita i Alefa!
4. Najbolji inostrani autori:
M.S.
Edward Bryant
(Puno ime i adresa poslati
John Varley
redakciji)
Roger Zelazny
P. S.: Molim vas, da zbog eventualnih
Poul Anderson
negativnih konsekvencija (po moj život) u
Orson S. Card
slučaju objavljivanja mog pisma objavite
5. Najbolja naslovna ilustracija
samo moje inicijale. Ako neko od čitalaca
Alefa11:
zatraži kontakt sa mnom, odgovoriću mu
Alef 3: Bob Živković
(u zavisnosti od sadržaja njegovog pisma).
UPOREDBA ALEF/SIRIUS
Unapred vam zahvaljujem!
5
6
7
Nakon svega, odvedena je dole do mora.
Nije se osećala najbolje, pa je sela na jednu stenu i zarila stopala u vlažan pesak.
Pognutih ramena, zurila je preko vode.
— Mislim da je bilo prilično strašno. Mislim da je bilo užasno! Zašto si mi to pokazao? Bio je još dečak. Šta ih je navelo da mu to učine?
— Bio je to samo film. Pokazali smo ti ga da bi nešto naučila.
— Ali to se stvarno i dogodilo!
— Dogodilo se pre nekoliko godina, nekoliko stotina milja daleko.
— Ali se zaista dogodilo; pomoću tankog zraka špijunirali ste ih i kad se na ekranu
pojavila slika, napravili ste od toga film i... Zašto ste mi ga pokazali?
— Čemu smo te učili?
Ali ona nije bila u stanju da misli... pred očima joj je stalno titrala ta slika, ti živi pokreti, crvenilo i jasna agonija.
— Bio je još dete — rekla je. — Nije imao više od jedanaest ili dvanaest godina.
— I ti si dete. Nemaš još šesnaest godina.
— Šta je trebalo da naučim?
— Pogledaj oko sebe. Trebalo bi nešto da vidiš.
Ali i dalje je sve bilo i suviše crveno, i suviše jasno...
— Trebalo bi da učiš ovde, na ovoj obali, pozadi u šumi, među onim stenama dole
i među školjkama pod tvojim nogama. Vidiš, ali ne prepoznaješ. — Glas mu je postao
vedriji. — Ti si, u stvari, dobra učenica. Učiš brzo. Da li se sećaš nečega iz telepatije koju si učila pre mesec dana?
— Metodom koja je slična radio‐talasima i prijemniku — počela je da recituje —
uzorci svesnog razmišljanja se čitaju iz jedne hemisfere velikog mozga i umnožavanja se u drugoj, rezultujući u umnožavanju doživljenih senzornih impresija... Ali ja to ne mogu da uradim... to mi ne pomaže!
— Da vidimo onda kako stoje stvari sa istorijom? Bila si odlična na ispitu. Da li ti pomaže to što znaš šta se sve dogodilo na svetu pre i posle Velikog požara?
— Pa... zanimljivo je.
— Film koji si gledala, predstavljao je, istoriju. To jest, ono što se dogodilo u prošlosti.
— Bilo je tako... tako užasno.
— Da li te istorija fascinira samo zato što je interesantna? Zar te ne zanima da saznaš i razlog zbog čega su ti ljudi to nešto učinili?
— Da, želim da znam razlog. Želim da znam zašto su razapeli onog čoveka na krst.
Interesuje me da saznam zašto su mu to učinili.
— Dobro pitanje... Otprilike u isto vreme kad su njega razapeli na taj krst, u Kini je odlučeno da se sile univerzuma predstave jednim krugom, pola crnim, pola belim.
Međutim, da bi podsetili sebe da ne postoji nikakva čista sila, u crnu polovinu su stavili jednu belu tačku, a u belu jednu ernu. Zanimljivo, zar ne?
Namrštila se i pokušala da razmišlja o tome, ali on je nastavio.
— Sećaš li se onog zlatara, ljubavnika, kako je u svojoj autobiografiji pisao da su
on i njegov otac videli na svom ognjištu čuvenog Salamandera. Otac je mlatnuo dečaka i rekao nešto što mali Selini nije mogao da upamti, ali bol koji je osetio u torn trenutku, nije nikada zaboravio.
— Sećam se te priče — rekla je. — Sećam se i da je Selini rekao da nije bio siguran
8
da li je taj šamar bio razlog što se sećao Salamandera ili je Salamander bio razlog što se sećao šamara.
— Da, da! — uzviknuo je ushićeno. — Tako je. Razlog... razlozi...— U tom ushićenju pala mu je kapuljača i ona je ugledala njegovo lice, obasjano bakarnim sjajem zalazećeg sunca. — Zar ne shvataš taj uzorak?
Ona obori pogled.
— Samo što ne znam šta je Salamander.
— Liči na one plave guštere koji se penju po tvom prozoru — objasnio je. Samo
što on nije plav i ne peva.
— Zašto bi onda trebalo da ga ko pamti? — osmehnula se. Ali on nije gledao u nju.
— A onaj slikar — nastavio je — bio je Selinijev prijatelj iz Firence. Slikao je Đokondu. Morao je, u stvari, da se odmori od iscrpljujućeg rada na »Tajnoj večeri« i rešio je da nju naslika. I stavio je osmeh na njeno lice... osmeh koji je vekovima zbunjivao ljude. »Šta je razlog tog njenog čudnog osmeha« pitali su se ljudi. Da, razlog, zar ne shvataš? Pogledaj samo oko sebe.
— A šta je sa Velikim požarom? — upitala je. — Nebo je plamtelo, voda u lukama
je ključala... zar to nije bilo besmisleno? Slično kao i sa dečakom.
— O, ne — odmahnuo je glavom. — Nije bilo bez razloga. Istina je da su ljudi vrištali kad je došlo do Velikog požara. Ali zašto? Zašto? Kako čovek može da učini to čoveku? Koji je razlog? Pogledaj samo oko sebe... baš tu gde sediš. Ovde na obali!
— Mislim da još nisam u stanju da vidim — odgovorila je. — Mogu samo da vidim
ono što su mu uradili, a to je bilo užasno.
— Dobro. — Podigao je skute svog ogrtača. — Možda ćeš, kad ne budeš videla tako živo ono što su mu učinili, početi da uviđaš zašto su to uradili. Mislim da je vreme da se vratimo.
Ustala je sa stene i krenula za njim.
— Onaj dečak... nisam sigurna, bio je sav uvezan, ali je imao četiri ruke, zar ne?
— Jeste.
Zadrhtala je ponovo.
— Znaš, mislim da ću napisati jednu pesmu. Ili ću ne�
�to napraviti... ili i jedno i drugo. Moram da istisnem to iz glave.
— To ne bi bilo loše — promrmljao je dok su se približavali šumi nedaleko od reke. — Zaista ne bi bilo loše.
I nekoliko dana kasnije, nekoliko stotina milja odatle...
I
Talasi su se razbijali u plavoj noći. Prigušena svetlost je gorela na vlažnim brodovima koji su lagano uplovljavali u luku. Drveni mostovi su spuštani i posada se rastrčala po palubama koje su škripale pod udarima njihovih bosih nogu. U grupama ili u parovima,
razmileli su se priobalnim ulicama, hrleći u krčme u burdelje pune dima, smeha i sočnih ženskih usana. Kapetan, čije su oči bile boje zamagljenog mora, dodirnu pesnicom svoju sablju i reče tiho:
— Nema ih više. Bolje da potražimo nove mornare za onih deset koje smo izgubili
kod Aptora. Deset dobrih ljudi, Jorde. Muka mi je kad pomislim u kakvu su se hrpu kostiju i mesa pretvorili.
— Deset za one pomrle — podsmehnuo se visoki Mejt — i dvadeset za one
9
preživele koje nećemo više nikada videti. Lud je svaki onaj mornar koji želi da nastavi ovo putovanje sa nama. Biće dobro ako izgubimo samo dvadeset. — Mejt je bio toliko
mršav da je svaka odeća visila na njemu.
— Nikada joj neću oprostiti što nas je naterala da odemo do onog monstruoznog
ostrva — promrmljao je kapetan.
— Govori tiše — upozorio ga je Mejt. — Ko si ti da joj opraštaš ili ne opraštaš?
Osim toga, išla je sa nama i našla se u istoj opasnosti kao i mi. Imala je ludu sreću da se vrati.
— Da li veruješ u te magične priče koje pričaju o njoj? — upitao je kapetan iznenada.
— Zašto, gospodine? — iznenadio se Mejt. — Da li vi verujete?
— Ja ne verujem — odgovorio je kapetan i suviše brzo. — Ipak, s obzirom da je od
trinaest samo troje preživelo i da je ona bila jedno od to troje...
— Možda nisu hteli da diraju žene — sugerisao je Jord.
— Možda — rekao je kapetan.
— Od tada je postala nekako čudna. Šeta noću. Video sam je kako se šeta pored
ograde i gleda čas u more, čas u zvezde.
— Desetoro dobrih ljudi — razmišljao je glasno kapetan. — Raskomadani i
izmasakrirani. Ne bih verovao da na svetu postoji takvo varvarstvo da nisam video onu ruku koja je plutala po vodi. I sada se naježim kad se toga setim. Ruka se podigla, kao da je htela da nas upozori, zatim potonula u tamne dubine.
— Pa — rekao je Mejt — treba da sakupimo ljude.
— Pitam se da li će ona sići na obalu?
— Sići će ako bude htela, kapetane. Vas se ne tiču njeni postupci. Vaše je da upravljate brodom i izvršavate njena naređenja.
— Nije samo to — osvrnuo se da pogleda svoj ukotvljeni brod. Mejt ga potapša po
ramenu.
— Ako nastavite da govorite takve stvari, govorite ih tiho... da ih samo ja čujem.
— Moj posao nije da izvršavam samo njena naređenja — ponovio je kapetan. A onda je krenuo naglo. Mejt je išao za njim niz mračni dok.
Patuljak se načas primiri. A onda se jedno bure skotrlja sa gomile buradi i neka senka protrča izmedu dve bale brodskog tereta. U isto vreme, idući ulicom, približavala su se dva čoveka. Onaj veći je gestikulirao rukama dok je bosim nogama kao kopitima udarao
po pločniku. Cevanice su mu bile umotane u kožu i krzno. Jednom rukom je mahao dok
je nešto objašnjavao, a drugom trljao svoju kratku, riđu bradu.
— Hoćeš da se ukrcaš na brod, a, prijatelju? Misliš da će uzeti tvoje stihove i pesmice umesto mišića i potezanja konopca?
Onaj manji, u beloj tunici, nasmeja se uprkos ovoj zajedljivoj primedbi.
— Pre petnaest minuta si mislio da je to odlična ideja, Ursone. Rekao si da će me
to učiniti pravim čovekom.
— Život je taj koji čini... Urson podiže ruku. — Život može i da uništi čoveka. — I
spusti ruku.
Onaj niži i mršaviji skloni pramen crne kose sa čela, zastade i zagleda se u brodove.
— Još uvek mi nisi rekao zašto te nijedan brod nije uzeo u poslednja tri meseca.
Urson obujmi tog nižeg čoveka oko pasa i potapša ga po kesi koja mu je visila o pojasu.
— Jesi li siguran, prijatelju Geo — počeo je div — da ne bismo mogli, pre nego što
10
odemo, da potrošimo malo ovog srebra na vino ili rakiju? Svako ko traži posao na brodu obično je bez para i u škripcu.
— Ursone, skloni tu tvoju šapu. — Geo istrže svoju kesu iz njegove ruke.
— Ne moraš da mi je otimaš — promrmljao je Urson, hvatajući ga ponovo za kesu.
— Slušaj, pet noći piješ na moj račun... vreme je da se otrezniš. Šta ako nas ne uzmu, ko će... —ali Urson je, smejući se, posegnuo ponovo za njegovom kesom.
Geo odskoči unazad.
— Prestani da... — Ali kako je odskočio, nagazio je na ono bure koje se otkotrljalo.
Poleđuške je pao na vlažan pločnik. Kesa mu je odletela zveckajući.
Obojica su počeli da pužu...
A onda je ona senka iskočila između bala, sagnula se brzo, jednom rukom ščepala
kesu, a drugom odgurnula hrpu dasaka i dala se u beg. Još dve ruke su mu se klatile dok je bežao.
— Do vraga! — poče Urson, a onda uzvinu — Pa to je pravi đavo!
— Hej, ti! — Geo se podigao na noge. — Vrati se! — Urson je već potrčao za lopovom.
A onda, kroz tišinu se razleže jedan zvonak, ali oštar glas.
— Stani, lopove mali. Stani.
I on je stao kao da je udario o zid.
— Vrati se, odmah. Vrati se.
Okrenuo se i počeo mehanički da se vraća natrag.
— Pa to je dete — rekao je Urson.
Bio je to jedan crnokosi dečak, polunag i sa četiri ruke. Pogled mu je bio fiksiran
prema gore.
Sada su se i ova dvojica okrenuli i pogledali gore.
Ona je stajala na brodskom mostu, crna silueta na horizontu. Jednom rukom je držala nešto na svom vratu dok joj je vetar nosio veo koji joj je sakrivao lice. Poput robota, dečak joj je prišao.
— Daj mi to, mali lopove.
Pružio joj je kesu i ona ju je uzela. A onda je sklonila ruku sa vrata. Čim je to učinila, dečak se zabatrgao unazad, zatim okrenuo i pojurio pravo u Ursona koji je rekao:
— Uuuh — a onda — Vrag da te nosi!
Dečak se borio kao hidra u gnevnoj tišini. Ali Urson je bio jači i spretniji.
— Kradeš, a? Pa, naučiću te pameti — Jednom rukom obujmio ga je oko pasa, a
drugom uhvatio za sve četiri ruke i podigao ga uvis. Dečakovo mršavo telo treslo se od straha, ali glasa nije pustio.
Sada je žena sišla na dok.
— Ovo je vaše, gospodine? — upitala je, pružajući kesu.
— Hvala, gospođo — promrmljao je Urson, pružajući ruku.
— Ja ću uzeti, gospođo — rekao je Geo, uzimajući svoju kesu. A onda je počeo da
recituje:
— »Senke i svetlosti budu isprepletane kada,
— Ruke i kuće biće jedno tada.«
— Hvala — dodao je.
Njene obrve su se podigle pod velom.
— Obrazovani ste. Da niste možda student?
11
— Bio sam do nedavno — Geo se osmehnu. — Ali stipendija je mala i moram nekako da preživim preko leta. Odlučio sam da se ukrcam na neki brod.
— Pošteno, ali možda luckasto. Kakav čovek je vaš prijatelj?
— Zovem se Urson. — Div je istupio pred nju. Bio sam najbolji mornar na svakom
brodu na kojem sam plovio.
— Urson? Medved? Mislila sam da medvedi ne vole vodu. Sem polarnih medveda.
Voda ih razdražuje. Ako se ne varam, nekad je postojala neka čarolija kojom su se krotili besni medvedi...
»Smiri
se, brate medvede«, Geo je počeo da recituje: miran je zimski san, ne boj se
vatre ni uzburkane vode«.
— Hej — pobuni se Urson. — Nisam ja medved.
— Tvoje ime znači medved — rekao je Geo. A onda se obratio tajanstvenoj ženi.
— Kao što vidite, stekao sam lepo obrazovanje.
— Ja, na žalost, nisam — odgovorila je. — Bila sam mlada kad se negovala poezija
i neki rituali. — Pogledala je u dečaka. — Vas dvojica ste slični. Obojica imate crnu kosu i crne oči. — Nasmejala se. — Ima još nekih sličnosti između pesnika i lopova?
— Pa — žalio se Urson, trljajući bradu — ovaj ovde neće da potroši nekoliko srebrnjaka i vinom pokvasi grlo svom najboljem prijatelju. I to je neka vrsta lopovluka ako se ja pitam.
— Nisam vas pitala — odgovorila je žena mirno.
Urson uzdahnu.
— Mali lopove — rekla je žena. — Mali četvororuki stvore. Kako se zoveš?
Tišina i crne oči se suziše.
— Mogu da te nateram da mi kažeš — i stavila je ponovo ruku na vrat.
Crne oči se sada raširiše i dečak poče izbezumljeno da uzmiče.
Geo ispruži ruku i uhvati keramičku pločicu koja je visila o dečakovom vratu. Na pločici je bila urezana crna zmija sa zelenim okom.
— Ovo će biti sasvim dovoljno — rekao je Geo.
— Zmija? — spustila je svoju preteću ruku. — Jesi li dobar lopov? — Pogledala je
u Ursona. — Pustite ga.
— I da mu ne isprašim stražnjicu...?
— Neće pobeći.
Urson ga pusti.
Dečak je stavio ruke iza leđa i počeo da masira zglavkove. Crne oči su je gledale kad je ponovila:
— Jesi li dobar lopov?
Odjednom je zavukao ruku u svoje dronjke i izvukao još jednu kožicu sličnu onoj
koju je imao oko vrata. Pružio je pesnicu i polako je otvorio.
— Šta je to? — Urson je zavirio preko Zmijinog ramena.
Žena se nagnula napred, potom naglo uspravila.
— Ti... — počela je.
Zmijina pesnica se zatvorila poput morskog polipa.
— Zaista si dobar lopov.
— Šta je to? — upitao je Urson. — Nisam ništa video.
— Pokaži im — naredila je dečaku.
Zmija otvori šaku. Na prljavom dlanu ležao je mlečnobeli privezak veličine
