by MoZarD
čovečijeg oka.
— Vrlo dobar lopov — ponovila je žena promuklo. Sklonila je sada veo sa lica. Geo
12
je ugledao na njenom vratu identičan dragulj, samo što ovaj nije visio na kožici, već na zlatnom lancu.
Ona podiže pogled i njene oči se sretnu sa Geovim očima. Blag osmeh se pojavi na
njenim usnama.
— Ne — rekla je. — Nije tako mudar kao što sam mislila. Pomislila sam prvo da je
uzeo moj. Ali prilično mudro. Vi, učenjače, s obzirom da poznajete rituale Leptara, možete li mi reći šta predstavlja ovo bezvredno kamenje?
Geo je zavrteo glavom.
— Ne znate? — uzdahnula je duboko. — Stari sveštenici i sveštenice su sve to izgubili ili uništili.
»Zaledi kapljicu u ruci
i pevajući razori zemlju.
Veličaj uzvišenost čoveka,
kao i uzvišenost žene.
Oči su zarobile viziju...«
Odrecitovala je te stihove uz naklon.
— Da li prepoznajete? Možete li mi reći odakle su ti stihovi?
— Znam samo jedan stih — odgovorio je Geo. — I on je malo drugačiji. Počeo je
da recituje:
»Spali tu mrvicu zrna u ruci
i pevajući razbij zvezde.
Veličaj uzvišenost čoveka,
kao i uzvišenost žene.«
— Pa. — Izgledala je iznenađena. — Bolji ste nego svi sveštenici i sveštenice Leptara. Odakle je taj stih?
— Taj stih je iz odbačenih rituala boginje Argo, rituala koji su bili zabranjeni i uništeni pre pet stotina godina. Ostatak pesme je potpuno izgubljen — objasnio je Geo.
— Vaši sveštenici i sveštenice verovatno je ne znaju. Pronašao sam taj stih u jednom starom tomu Antičke zbirke u biblioteci hrama Akedija. Pretpostavljam da su to fragmenti iz rituala koji su se obavljali pre nego što je Leptar očistio njene litanije. Znam barem toliko da moja varijanta tog stiha pripada tom periodu. Do vas je možda stigla pogrešna verzija. Garantujem da je moja varijanta autentična.
— Nije — rekla je sažaljivo. — Moja varijanta je autentična. Prema tome, ni vi niste naročito mudri. — Okrenula se dečaku. — Ali treba mi dobar lopov. Hoćeš li poći sa mnom? I vi, pesniče. Hoćete li i vi poći sa mnom?
— Kuda?
— Na onaj brod. — Osmehnula se i glavom pokazala na brod.
— Dobar brod — primetio je Urson. — Ponosio bih se da plovim njime, Geo.
— Kapetan je u mojoj službi — objasnila je Geu. — On će vas uzeti. Možda ćete
imati priliku da vidite sveta i postanete ono što želite.
Geo je video da je Ursonu nelagodno.
— I moj prijatelj ide sa mnom. Obećali smo jedan drugom da se nećemo rastajati.
Osim toga, on je odličan mornar dok ja nemam iskustva na moru.
— Na našem poslednjem putovanju — objašnjavala je žena — izgubili smo
posadu. Mislim da vaš prijatelj neće imati problema da obezbedi sebi jedan ležaj.
— U torn slučaju, biće nam čast da pođemo sa vama — rekao je Geo. — U čijoj
službi ćemo biti... još uvek vam ne znamo ime?
Veo je prekrio ponovo njeno lice.
13
— Ja sam jedna od vrhovnih sveštenica boginje Argo. A ko ste vi?
— Zovem se Geo — predstavio se Geo.
— Dobro došli na moj brod.
I baš tada naiđoše kapetan i Jorde. Išli su polako krivudajući između bala sa brodskim teretom.
— Kapetane — obratila mu se sveštenica, — našla sam tri čoveka koji će dostojno
zameniti one koje smo mojom greškom izgubili.
Urson, Geo i Zmija namrštili su se jedan drugome, potom pogledali u kapetana.
Jorde je slegnuo ramenima.
— I mi smo našli nekoliko ljudi, gospođo.
— Ljudi koje smo našli... — kapetan je odmahnuo glavom, — nisu onakvi mornari
kakve sam tražio za ovo putovanje. Nisu uopšte.
— Ja sam dobar i iskusan mornar — rekao je Urson — i plovio sam nakraj sveta i
natrag.
— Izgledaš snažno i vidi se da si pomorac. Ali ovaj... — kapetan pogleda u Zmiju,
— ovaj mi izgleda nekako čudno.
— Ovi nisu za brod — rekao je Mejt. — Sumnjam da bi ih ijedan brod uzeo, gospođo. Ovaj ovde je još dete i, mada ima četiri ruke, sumnjam da bi mogao da povuče uže ili razapne jedra. Neće nam biti ni od kakve koristi.
— Nisam ga uzela da vuče užad — objasnila je sveštenica. — Mala Zmija će biti moj gost. Ostale možete uzeti da vam rade na brodu. Znam da nemate dovoljno ljudi,
ali za ovog imam druge planove.
— Kako vi kažete, gospođo — rekao je kapetan.
— Ali, sveštenice... — počeo je Jorde.
— Kako vi kažete — ponovio je kapetan i Mejt je ućutao. Kapetan se sada obrati
Geu. — A ko si ti?
— Ja sam Geo, pesnik. Ali radiću sve što mi naredite, gospodine.
— To je sve što mogu danas da zahtevam od bilo kog mornara, mladiću. Dole ćeš
naći sebi ležaj. Skoro svi su slobodni.
— A ti? — upitao je Jorde Ursona.
— Ja sam stari pomorac i verujem da ste me već uzeli. — Pogledao je značajno u
kapetana.
— Kako te zovu? — Jorde je hteo da zna. — Izgledaš mi nekako poznat. Ličiš mi na
jednog koji je radio za mene.
— Zovu me lepim mornarom, najbržim potezačem užadi, najsnažnijim i
najspretnijim...
— Tvoje ime, čoveče, ime!
— Neki me zovu Urson.
— Poznavao sam te pod tim imenom. Ali tada nisi nosio bradu. Zar misliš da bih
ponovo plovio sa tobom? Zar misliš da sam tolika budala da na brod primim otrov kao
što si ti? — Jorde se obratio kapetanu. — On je nezgodan čovek, gospodine. Voli da se tuče. Mada je neukrotiv kao more i snažan kao bik, kunem se da neće ploviti na istom
brodu sa mnom. Unakazio je pola tuceta ljudi i isto toliko ubio.
Sveštenica Argoa se nasmejala.
— Kapetane, uzmite ga. — Pogledala je u Gea. — Magične reči kojima se krote divlji medvedi već su mu izrecitovane. A sada, Geo, ostaje nam još da vidimo koliko si dobar pesnik i kako magija deluje. — Obratila se konačno i Ursonu. — Jesi li ikada ubio nekog čoveka?
14
Urson je ćutao nekoliko trenutaka.
— Jesam — priznao je.
— Da si mi to rekao — počela je sveštenica — prvog bih te izabrala. I ti mi trebaš.
Kapetane, morate ga uzeti. Ako je dobar mornar, onda ga moramo uzeti. Ja ću usmeriti
njegove posebne sposobnosti... ako ih stvarno ima. Geo, pošto si ti izrekao one magične reči i pošto si mu prijatelj, ti ćeš ga držati pod kontrolom. I želela bih da razgovaram sa tobom, pesniče i studentu. Dođi. Svi ćete na brod večeras.
Dala im je rukom znak da pođu za njom i oni su se popeli na palubu.
II
Uljana lampa je bacala žutu svetlost po drvenim zidovima. Ustajao i memljiv miris zapahnuo je njih trojicu kada su ušli u kabinu. Geo je nabrao nos i slegnuo ramenima.
— Pa — rekao je Urson, — prilično zgodna rupa. — Popeo se na jedan od niza kreveta i dlanom udario po dušeku. — Ja ću uzeti ovaj. Ti četvororuki, uzmi ovaj u sredini, a Geo neka uzme donji. — Skočio je na pod. — Što si niže — objašnjavao je, —
bolje ćeš spavati zbog ljuljanja. Kako ti se dopada ovaj brod?
Pesnik je ćutao.
— Smestio sam te na donji ležaj zato što će ti se stomak prevrtati i od najmanjeg
nevremena ako si blizu tavanice i nisi na to navikao. — Urson spusti svoju tešku ruku na Geovo rame. — Rekao sam ti da ću paziti na tebe, zar ne, prijatelju?
Ali Geo se okrenuo i zagledao u nešto drugo.
Urson pogleda u Zmiju koji je sta
jao pored zida i posmatrao ga netremice. Ursonov
pogled je bio upitan. Ali Zmija je ćutao.
— Hej — Urson se ponovo obrati Geu. — hajde da nas dvojica prošetamo
palubom i pogledamo brod. To je prvo što radi jedan dobar mornar... naravno ako nije
pijan. Šta kažeš za moj predlog?
— Ne sada, Ursone — Geo je zavrteo glavom. — Ti idi.
— Reci mi, molim te, zašto ti odjednom moje društvo nije dovoljno dobro? To tvoje ćutanje...
— Kad si ubio čoveka? — prekinuo ga je Geo.
U kabini je zavladala tišina i čulo se samo zapljuskivanje talasa spolja. Urson steže šake u pesnice, potom ih otvori.
— Možda je to bilo pre godinu dana — rekao je tiho. — Možda se to dogodilo jednog utorka ujutru pre godinu dana, dva meseca i pet dana, na brodu koji se valjao
po talasima.
— Ubio si čoveka? Kako si mogao sve ovo vreme da se družiš sa mnom i da mi to
ne kažeš, a onda da to priznaš nekom strancu? Bio si mi prijatelj; spavali smo pod istim ćebetom, pili iz istog pehara. Kakav si ti to čovek?
— A kakav si ti čovek — upitao ga je div. — Jedna ljubopitljiva hulja koju bih mogao da smrvim kad bih... — Udahnuo je duboko. — Koju bih smrvio da nisam obećao
da neću praviti gužvu. Nikada nisam prekršio dato obećanje. — Ponovo je stegao pesnice.
— Ursone, nisam mislio da ti sudim. I sam to znaš. Ali ispričaj mi o tome. Bili smo
kao braća... tako nešto ne možeš da kriješ od...
Urson je disao teško.
— Ti ćeš da mi govoriš šta mogu i ne mogu da uradim. — Podigao je ruku, 15
zamahnuo njome i pljunuo na pod. Krenuo je prema stepenicama.
A onda ga pogodi neki zaglušujući zvuk. Bio je toliko snažan da im se činilo da će
im glave pući. Geo je rukama zapušio uši i okrenuo se naglo prema Zmiji.Iz dečakovih
crnih očiju sevnule su oštre strele.
Ponovo se čuo neki zvuk, ovoga puta nešto tiši i ličio je na reč »pomoć«. Ta reč je
zujala... vibrirala u njihovim glavama.
— Vi... pomoći... meni... zajedno...? — Reči su isprekidano dolazile jedna za drugom.
— Hej — rekao je Urson — da li ti to govoriš?
— Ne... ljuti... se... — usledile su reči.
— Nismo ljuti — rekao je Geo. — Šta to radiš?
— Ja... razmišljam. — Izgledalo je da te reči dolaze iz dečakovih usta.
— Kako to razmišljaš ako to svako može da čuje? — insistirao je Urson.
Zmija je pokušao da objasni:
— Vi... razmišljate... ja... čujem... Ja... razmišljam... vi... čujete...
— Znam da čujemo — rekao je Urson.
— Nije to hteo da kaže — Geo je odmahnuo glavom. — Hteo je da kaže da čuje
ono što mi mislimo baš kao što mi njega čujemo. Je li tako, Zmijo?
— ... kad... mislite... glasno... ja... čujem...
— E, onda se izvinjavam, ako sam mislio nešto što nije trebalo da čuješ —
uozbiljio se Urson.
Zmiju kao da nije zanimalo ovo izvinjenje, jer je upitao ponovo:
— Vi... pomoći meni... zajedno...?
— Šta hoćeš da ti pomognemo? — upita ga Geo.
— I u kakvoj si to nevolji kad ti treba naša pomoć? — dodao je Urson.
— ... Nemate... dobre mozgove... — rekao je Zmija.
— Šta to treba da znači? — upitao je Urson. — Naše glave ne razlikuju se od drugih glava u Leptaru. Čuo si kako je sveštenica razgovarala sa mojim prijateljem, pesnikom.
— Mislim da on hoće da kaže da mi ne čujemo baš dobro — rekao je Geo.
Zmija je klimnuo glavom.
— E, pa onda ćeš morati polako i imati strpljenja sa nama — promrmljao je Urson.
Zmija je ponovo zavrteo glavom.
— ... Mozak... promukao... kad... viče... i suviše... glasno... — Odjednom, prišao je krevetima. —... Čuti i... videti... bolje... ako... spavaš...
— Meni se ne spava — odgovorio je Urson, trljajući rukom bradu.
— Ni meni — priznao je Geo. — Zar ne možeš da nam kažeš nešto više?
— ... spavaj... — rekao je Zmija.
— Kako bi bilo da govoriš kao svako normalno biće? — predložio je Urson, još uvek prilično zbunjen.
— ... Govorio... jednom... — rekao je Zmija.
— Kažeš da si nekada mogao da govoriš? — upitao ga je Geo. — Šta ti se desilo?
Dečak je otvorio usta i pokazao prstom unutra.
Geo mu je prišao, uhvatio ga za bradu i zavirio mu u usta.
— Za ime sveta.
— Šta je? — upitao je Urson.
Geo se sada odmakao i lice mu je izražavalo gnušanje.
— Jezik mu je iščupan — rekao je divu. — Užasno.
16
— Za ime sveta, ko ti je to učinio, dečače? — zahtevao je Urson.
Zmija je zavrteo glavom.
— Reci nam, Zmijo — navaljivao je Urson. — Prijatelji nemaju tajni. Reci ko ti je
iščupao jezik.
— ... Koji čovek... ti... ubio... — rekao je Zmija.
Urson se namrštio, potom prsnuo u smeh.
— U redu — rekao je. — Shvatam. Ali ako ti možeš da čuješ tuđe misli, onda već
znaš ko je bio taj čovek. I znaš razlog.
— ... Ti... znaš... tog... čoveka... — zašištao je Zmija.
Geo i Urson izmenjaše zbunjene poglede.
— ... Spavajte... — rekao je Zmija... Spavajte... sada...
— Možda bi trebalo da pokušamo — rekao je Geo — i otkrijemo šta se dešava. —
Otišao je do svog ležaja i zavukao se pod ćebe.
Urson se popeo na gornji ležaj i prebacio noge preko ograde.
— Večeras neću moći lako da zaspim — promrmljao je. — Zmijo, čudovište malo
— nasmejao se, — odakle si? — Pogledao je brzo u Gea. — Grad je pun takvih kao što si ti. Neki sa tri oka, a neki samo sa jednim. Znaš, priča se da u Martinoj kući ima jedna žena sa osam dojki i dve... — ponovo se nasmejao. — Da li su te nakaze neka vrsta magije?
— U ritualima oni se pominju kao pepeo Velikog požara. Veliki požar se desio pre
čišćenja, onog o kojem sam pričao sa sveštenicom, prema tome, ne znam ništa više o
njima — objasnio je Geo.
— Mornari imaju svoje priče o Velikom požaru — rekao je Urson. — Pričaju da je
more ključalo, da su velike ptice bljuvale vatru sa neba i da su se metalna čudovišta digla iz talasa i uništila luke. Ali kakva su bila ta čišćenja koja si spominjao?
— Pre nekih pet stotina godina — počeo je Geo da objašnjava, — svi rituali boginje Argo bili su uništeni. U hramu su zavedeni potpuno novi rituali. Uništena su i sva pismena svedočenja, a sa njima i veći deo leptarske istorije. U pričama se tvrdi da su rituali i magije bile i suviše moćne. Ali to su samo nagađanja i većina sveštenika ne voli da priča o tome.
— To je bilo posle Velikog požara? — zainteresovao se Urson.
— Skoro hiljadu godina kasnije — odgovorio je Geo.
— Mora da je zaista bio velik požar ako njegov pepeo još uvek izlazi iz utroba zdravih žena. — Pogledao je dole u Zmiju. — Da li je istina da kap tvoje krvi pomešana sa sirćetom može da izleči giht? — Nasmejao se grohotom.
— I sam znaš da su to samo priče — rekao je Geo.
— Bio je jednom jedan patuljak sa dve glave i sedeo je ispred »Plave taverne« i po
ceo dan vrteo neku čigru. Mali idiot. Ali patuljci i oni beznogi koji tumaraju gradom i izvode trikove, ti su pametni.
— I ti, klipane — našalio se Geo — mogao bi da budeš jedan od tih. Koliko ljudi
poznaješ koji su tvoje visine i snage?
— Ludi lažljivče — rekao je Urson. A onda je nabrao obrve i zamislio se da bi na
kraju slegnuo ramenima. — Bilo kako bilo, nikada nisam čuo da iko može da čuje tuđe misli. Šetnja ulicom ne bi mi više bila tako prijatna. — Pogledao je dole u Zmiju. —
Da li svi možete da čujete šta drugi misle?
Sa srednjeg ležaja, Zmija zavrte glavom.
— Sada mi je lakše — rekao je Urson. — Imali smo jednom jednog takvog na brodu. Ima kapetana koji ih zapošljavaju na brodu. Taj je imao malu glavu, kao moja 17
pesnica, ili čak i manju. Ali grudi su mu bile kao u ogromnog čoveka. Oči, nos i usta nisu mu bile na glavi, već na tim velikim grudima. Jednog dana se potukao i neko mu je raspolutio glavu. Sav krvav, otišao je dole kod brodskog lekara i vratio se nakon sat vremena odsečene glave i s zavojima oko vrata. Treptao je svojim zelenim očima ispod
tog okovratnika od zavoja. — Urson se opružio na leđa i pogledao u Gea. — Hej, Geo,
šta misliš o onim kamenčićima oko njenog vrata? Da li znaš kakvi su to kamenčići?
— Ne znam. Ali delovala je dovoljno zabrinuto zbog njih. — Pogledao je gore u Ursona. — Zmijo, da li bi mi dao da pogledam ponovo?
Zmija mu pruži kamenčić na kožnom lančiću.
— Gde si to nabavio? — upita ga Urson. — U stvari, nije bitno. Saznaćemo to kad
zaspimo.
Geo pode rukom da uzme ogrlicu, ali Zmija brzo stegnu svoju šaku.
— Nisam hteo da ti je uzmem — objasnio je Geo. — Hteo sam samo da je
pogledam.
Vrata kabine su se odjednom otvorila i visoki Mejt se pojavi na stepenicama.
— Pesniče? — doviknuo je. — Ona hoće da te vidi. — A onda je otišao.
Geo je pogledao u drugu dvojicu, slegnuo ramenima, zatim skočio sa kreveta i pošao uz stepenice i napolje u hodnik.
Na palubi je bilo potpuno mračno. Svetlost je dolazila iz kabine nedaleko od njega i
iz još jedne, malo dalje od ove prve. Zastao je i zavirio u prozor prve, zatim produžio do druge.
Na nekoliko koraka od kabine, vrata su se otvorila i on se trgao.
— Uđi — pozvala ga je sveštenica Argoa. Ušao je u kabinu i zastao na prvom stepeniku. Zidovi su bili ukrašeni tapiserijama zelenih i crvenih boja. Prigušena svetlost je osvetljavala veliki krevet. prekriven svilom i brokatom. Na ogromnom pisaćem stolu nalazili su se papiri i kartografski instrumenti kao što su sekstanti, uglomeri i kompasi.
