Alef Science Fiction Magazine 012
Page 8
vuk. Išli su oprezno za njim.
Pred ulazom, Zmija je podigao dragulj sa Geovog vrata i usmerio ga prema otvoru.
39
Dragulj je sada zasjao, osvetljavajući plavo — zelenom svetlošću uglove polusrušenog otvora. Ušavši unutra, našli su se u hodniku i videli metalne ramove... jedine ostatke nekadašnjeg niza sedišta. Ostaci tkanina visili su sa prozora koji su većinom bili polupani. Metalni pod bio je prekriven grančicama i trulim liščem. Išli su između sedišta ka vratima na drugom kraju hodnika. Izgrebani natpisi visili su još uvek na zidovima i Geo je mogao da raspozna samo nekoliko slova:
N. . SM. . K... G
— Da li znaš koji je to jezik? — upitao je Iimi.
— Ne mogu da prepoznam — odgovorio je Geo.
Vrata na kraju hodnika su bila otškrinuta i Zmija ih je otvorio širom. Nešto je šmugnulo kroz razbijen prozor. Dragulj je osvetlio dva sedišta koja su bila slomljena.
Prednji prozor je bio obrastao lijanama. Dva kostura pala sa sedišta... možda još pre pet stotina godina, na zglavkovima ruku i nogu imali su metalne karike, a na lobanjama srebrne šlemove. Zmija je pokazao prstom na zdrobljene staklene ploče ispred slomljenih sedišta.
— ... Radio... čuli su u svojim glavama.
Zmija se spustio na pod i podigao nešto metalno i zardalo.
— ... Revolver... — zašištao je, pokazujući ga Geu.
Tri čoveka su ga zagledala pažljivo.
— Čemu to služi? — upitao je Urson.
Zmija je slegnuo ramenima.
— Ima li u blizini elektriciteta ili dioda? — upitao je Geo, setivši se tih reeči od ranije.
Zmija je ponovo slegnuo ramenima.
— Zašto si hteo sve ovo da nam pokažeš? — upitao ga je Geo.
Dečak se samo uputio natrag prema vratima. Kad su stigli do ovalnog ulaza i spremali se da siđu, Iimi je pokazao na srušenu zgradu nedaleko od njih.
— Da li znaš kako se zvala ta zgrada?
— ...Kasarna... — šišteći je odgovorio Zmija.
— Poznata mi je ta reč — rekao je Geo.
— I meni — promrmljao je Iimi. — Tako su zvali nekada mesto gde su držali vojnike. Reč je uzeta iz jednog od starih jezika.
— Tako je — složio se Geo.
— Da li se tu kriju snage Aptora? — upitao je Urson. — Onaj užas koji smo malopre doživeli?
— Tamo unutra? — upitao je Geo. Ruševine su bile sada sive pri bledoj svetlosti
mesečine. — Možda. Čini mi se kao da su prvo odavde izašli.
— I kuda sada? — upitao je Urson Zmiju.
Kad su izašli iz šume i bili na obali reke, Geo je rekao:
— Prvi put smo bili u pravu. Trebalo je ovde da ostanemo.
Žubor vode i šuštanje lišća ispunjavalo je tamu kad su polegali po osušenoj travi iza većih stena. Gusto granje i lijane zaklanjale su mesec. Umorni i iscrpljeni utonuli su ubrzo u dubok san...
....Srebrno jezero se širilo, dizalo uvis i poprimalo oblike jarbola, palube, ograde i mora. Idući palubom, avetinjska silueta se približavala. Silueta je dobila konačno svoje groteskno obličje... obličje kapetana.
— O, to si ti, oficiru, — rekao je kapetan.
Jorde je nešto odgovorio, ali to nisu mogli da čuju.
40
— Da, — odgovorio je kapetan. — I ja se pitam šta ona hoće. — Glas mu je bio
šupalj, beživotan poput cveta koji raste u tami. Kapetan je sada zakucao na vrata svešteničine kabine. Vrata su se otvorila i ušli su unutra.
Ruka koja je otvorila vrata bila je tanka kao suva grančica. Zidovi su bili pokriveni gustom paučinom i prašinom. Oni papiri na stolu bili su tanki i žuti... kao da su godinama tu stajali.
Svešteničin bled glas zvučao je sablasno.
— Ostaćemo još najmanje sedam dana, — rekla je.
— Ali, zašto? — upitao je kapetan.
— Dobila sam znak iz mora.
— Ne bih želeo da dovodim u pitanje vaš autoritet, sveštenice... — počeo je kapetan.
— Onda nemoj — prekinula ga je Argo.
— Moj oficir je stavio primedbu da...
— Tvoj oficir je jednom podigao ruku na mene — naglasila je sveštenica.
Zahvaljujući samo mojoj dobroti — tu je zastala i glas joj je postao nesiguran — stoji sada tu gde je. Da sam htela, mogla sam ga uništiti. — Pod velom se krila glava kostura.
— Ali... — počeo je kapetan.
— Čekaćemo ovde pored ostrva Aptor još sedam dana — naredila je Argo. —
Pogledala je pravo u Jordove oči. Ispod vela, iz crnih očnih duplji, zračila je mržnja.
Okrenuli su se da pođu. Gore na palubi, stali su da pogledaju more. Poput sivog dima, talasi su se mreškali. Daleko na horizontu, oštar jezik kopna lizao je tamne planine.
Potom je usledio slab krik...
VI
Geo se prevrnuo i otvorio oči. Zgrabio je mač i podigao se na noge. I Iimi je stajao sa isukanim mačem. Kroz drveće probijala se zora, siva i bela. Vazduh je bio prohladan i reka je iza njih žuborila.
I opet se čuo slab krik. Sada su i Zmija i Urson bili na nogama. Krici su dolazili iz one srušene kasarne. Geo je krenuo oprezno napred... ljubopitljivost ga je vukla prema tom zvuku. Ostali su krenuli za njim.
Odjednom su izašli iz šume i našli se na čistini ispred one srušene zgrade. Sada su
se prikradali iza drveća i gledali fascinirano.
Nešto između majmuna i čoveka švrljalo je u senci visokog zida. Bilo je Zmijine visine, ali Ursonove grade. Skočilo je preko četiri stepenika, urliknulo prodorno i bacilo se na jednu od krilatih zveri koje su prošle noći pale sa neba. Treslo je glavom dok je kidalo uginulu neman.
Odjednom, iz šume je istrčalo još jedno dlakavo stvorenje. Na pola puta preko čistine zaustavilo se, spazivši komad mesa dva metra od mesta gde se Geo sakrio.
Osvrnuvši se nekoliko puta, zarilo je svoje oštre kandže u meso i počelo da ga kida oštrim zubima.
Sada je i treća zver izašla polako iz šume. Bila je manja od one dve druge. Spazila je odjednom zaklano telo na čistini. Zastala je, zatim se bacila i zarila zube u vrat.
— Hajde — prošaputao je Urson. — Idemo.
Tišinom se prolomi slab krik i oni podoše.
Ona prva zver doskakuta do njih i zagleda se u njih zbunjenim očima. Kandže su se
41
otvarale i zatvarale u ritmu disanja, a kudrava glava bila je blatnjava i puna grančica.
Namreškala je njušku i frknula tiho.
Urson se uhvatio za mač, ali to Geo primeti i šapnu:
— Nemoj.
Geo je pružio ruku i polako krenuo napred. Dlakavo stvorenje je ustuknulo i mjauknulo.
Iimi je odjednom došao na ideju. Prilazeći Geu, počeo je da pucka prstima i rekao
izmenjenim glasom:
— Dođi, dođi, dođi.
Geo se preko ramena nasmejao tiho Ursonu.
— Neće nam ništa.
— To je neka vrsta nekrofaga — dodao je Iimi.
— Šta? — upitao je Urson.
— Jede samo leševe — objasnio je Geo. — Spominju se u nekim starim
legendama. Posle Velikog požara, tako barem kažu, ovih je bilo više nego ičega drugog.
Mada su u Leptaru izumrle.
— Dodi, maco — rekao je Iimi. — Dodi, mala moja lepotice.
Zver je ponovo mjauknula, sagnula glavu, prišla i očešala se o Iimijev bok.
— Užasno smrdi — primetio je Crnac, češkajući je iza uveta.
— Ostavi to tvoje mezimče — rekao je Urson — i krenimo. Geo je potapšao zver
po glavi.
— Zbogom, lepotice. — Ponovo su se uputili prema reci.
Kad su stigli na stenovitu obalu, Geo je rekao:
— Znamo barem toliko da imamo sedam dana da stignemo do hrama i vratimo se
nazad.
— Šta? — upitao je Iimi začudeno.
— Zar se ne sećaš on
og sna... tamo na brodu?
— I ti si sanjao isti san?
Geo prebaci ruku preko Zmijinih ramena.
— Ovaj naš prijatelj može da ti prenese tuđe misli dok spavaš.
— Čije su to bile misli? — upitao je Iimi.
— Jordove, prvog oficira.
— Svi su izgledali tako kao da su mrtvi. Mislio sam da sam imao košmar. Jedva sam prepoznao kapetana.
— Još jedan razlog da poveruješ da je Jorde špijun, zar ne?
— Zbog načina na koji vidi stvari? — Iimi se osmehnuo.
Čuli su iza sebe slab krik, pa su se okrenuli da bi videli Iimijevo mezimče kako puže uz stenu iznad njih.
— Ha... ha — nasmejao se Urson. — Eno tvoje lepotice.
— Nadam se da nam se do kraja puta neće pridružiti ceo čopor ovakvih zveri —
primetio je Geo.
Zver je skočila sa stene i stala tačno ispred njih.
— Šta to ima? — upitao je Iimi.
— Ne znam — odgovorio je Geo.
Zagnjurivši glavu u grudi, zver izvuče komad sivog mesa i pruži im ga.
Iimi se nasmejao.
42
— Donela nam je doručak — rekao je.
— To! — zgranuo se Urson sa gađenjem.
— Možeš li da predložiš nešto bolje? — upitao ga je Geo. Uzeo je meso iz čeljusti
pitome zveri. — Hvala, lepotice.
Zver se okrenula, osvrnula se jednom i nestala u gustoj šumi. Geo je prevrtao meso u rukama i zagledao ga.
— Uopšte nije krvavo — rekao je zbunjeno. — Potpuno je suvo.
— Što znači da će se teže pokvariti — primetio je Iimi.
— Ja to neću jesti — izjavio je Urson kategorično.
— Zmijo, šta misliš može li to da se jede? — upitao je Geo.
Zmija je slegnuo ramenima, potom klimnud glavom.
— Hoćeš li ga ti jesti? — upitao je Geo.
Zmija se potapšao rukom po stomaku i ponovo klimnuo glavom.
— Meni je to dovoljno — rekao je Geo.
Uz pomoć dragulja zapalili su vatru i meso je uskoro pucketalo i dobijalo rumenu
boju.
Urson je sedeo malo podalje od vatre i posmatrao ih kako sa apetitom jedu pečeno meso. Šmrknuo je i zatim prišao bliže da bi se konačno lupnuo po stomaku i progunđao.
— Do vraga, gladan sam kao vuk. — Napravili su mu mesta da i on sedne pored
vatre.
Prvi put tog jutra sunce je pripeklo iznad krošnji visokih stabala.
— Mislim da je vreme da krenemo — rekao je Urson, kidajući zubima sočan
komad mesa.
— Pa — primetio je Geo — sada znamo da imamo dva prijatelja.
— Koja dva? — upitao je Urson.
— Tamo gore. — Geo je pokazao prema šumi. — I tamo dole — Pokazao je prema
reci.
— Izgleda da je tako — promrmljao je Urson.
— To me je podsetilo na nešto drugo — nastavio je Geo, okrećući se prema Zmiji.
— Gde si, kog vraga, bio pre nego što si se sinoć pojavio ovde? — Hajde, zašišti malo i reci.
— ...Na obali... — rekao je Zmija.
— I naši vodeni prijatelji su te rekom doveli do nas?
Zmija je klimnuo glavom.
— Kako te onda nismo ranije videli na obali?
— ... Nisam... još... stigao... tamo... — zašištao je Zmija.
— Gde si onda bio u to vreme? —...
— Na... brodu...
— Bio si na brodu?
— Ne... na... brodu... — rekao je Zmija. A onda je zavrteo glavom. — ... I... suviše...
komplikovano... da... objasnim
— Nije baš tako komplikovano — rekao je Geo. — Osim toga, iako si nam puno
pomogao, prilično si sumnjiv.
Odjednom, Zmija je ustao i dao im rukom znak da pođu za njim. Ustali su i krenuli
za njim. Urson je još uvek žvakao meso. Kad su se popeli uz stene i krenuli prema šumi, Urson je upitao:
— Kuda sada idemo?
43
Zmija im je samo pokazao rukom da ga slede i da ćute. Nakon nekoliko minuta bili
su ponovo na čistini ispred srušene kasarne. Tamo nije više bilo nijedne kosti, nijednog tela. Dok su išli, Geo je spazio bačenu Ursonovu batinu, umrljanu krvlju na jednom kraju. Ležala je u lišću. Zmija ih je odveo do podnožja srušene kasarne. Tu je zastao i podigao dragulj koji je visio oko limijevog vrata. Draguljem je osvetlio ulaz. Po drugi put im je dao znak da ćute, zatim prešao prag prve prazne prostorije.
Prešli su preko cementnog poda i stigli do jednog hodnika. Zmija je ušao unutra i
oni za njim. Pri svetlosti dragulja mogli su da vide ogromne crne vreće okačene o grede celom dužinom tavanice. Išli su sve dok nisu stigli do vreće koja je visila odvojeno od ostalih. Zmija joj je prineo dragulj i osvetlio dno vreće.
— Da li pokušava da nam kaže kako oni ne mogu da vide? — prošaputao je Urson.
Okrenuli su se prema Ursonu i pokazali mu da ćuti. U istom tom momentu nešto
kao papir zašuštalo je iz vreće i pojavilo se jedno crno krilo. Na nepokrivenoj glavi koja je visila dole, trepnulo je jedno slepo, crveno oko... potom se zatvorilo. Ono krilo se skupilo i oni su na prstima izašli napolje na sunčevu svetlost. Ćutali su sve dok nisu bili blizu reke.
— Šta si to... — počeo je Geo neobično glasno. A onda je nastavio tiše. — Šta si
hteo da nam kažeš?
Zmija je pokazao na Ursona.
— Ono što je on rekao? Da nas ne vide već samo čuju?
Zmija je klimnuo glavom.
— Baš ti hvala — podrugnuo se Geo. — To sam sinoć ustanovio.
Zmija je slegnuo ramenima.
— To još uvek nije odgovor na njegovo pitanje — namrgodio se Iimi.
— I na još jedno — dodao je Geo. — Zašto nam sve to pokazuješ? Čini mi se da se
ovde izuzetno dobro snalaziš. Jesi li bio već ranije na Aptoru?
Zmija je ćutao nekoliko trenutaka. Potom je klimnuo glavom.
Svi su ćutali.
Konačno, Iimi je upitao:
— Šta te je navelo da ga to pitas?
— Nešto u onoj prvoj teoriji — odgovorio je Geo. — Već duže vremena razmišljam
o tome. I pretpostavljam da je Zmija znao da ja o tome razmišljam. Jorde je hteo da se otarasi Iimija, Vajtija i Zmije i pukom slučajnošću je likvidirao prvo Vajtija umesto Zmije.
Želeo je da se otarasi Vajtija i Iimija zbog nečega što su oni videli ili mogli da vide kad su bili sa Argo na Aptoru. Mislio sam da je možda iz istog razloga hteo da se oslobodi i Zmije. Što znači da je i on možda bio na Aptoru.
— I Jorde je bio ranije na Aptoru — rekao je Urson. — Rekao si da je tada najverovatnije postao njihov špijun.
Ponovo su svi pogledali u Zmiju.
— Mislim da ne treba više da mu postavljamo pitanja — rekao je Geo. —
Odgovori nam neće biti ni od kakve pomoći i bez obzira na to šta saznamo, dobili smo
zadatak i treba da ga obavimo za sedam... ne već za šest i po dana.
— Mislim da si u pravu — složio se Iimi.
— Ti si nam više od štete nego od koristi — dobacio je Urson Zmiji. — Krenimo.
Zmija je vratio dragulj Iimiju. Crnac ga je ponovo stavio oko vrata. Krenuli su uz reku.
Oko podne, sunce je odskočilo visoko na nebu. Stali su da se okupaju i osveže. Kasnije, 44
kad su se dobro iskupali u hladnoj reci, polegali su na stenje da se osuše. Sunce poput zlatnika im je peklo oči.
— Ja sam gladan — rekao je Urson, okrećući se na stomak.
— Malopre smo jeli — rekao je Iimi, podižući se u sedeći položaj. —... i ja sam ogladneo.
— Jeli smo pre pet sati — izračunao je Geo. — I ne možemo ležati ovde ceo dan.
Šta mislite, da li bismo mogli da nađemo nešto slično onom što smo juče dobili... od vuka?
sugerisao je Iimi.
— Uhh — Urson se stresao.
— Hej — obratio se Iimi Geu — da li ono tvoje da Zmiju ne treba ispitivati, znači
da ga ne pitamo gde se nalazi onaj hram?
Geo je slegnuo ramenima.
— Ili ćemo stići tamo ili nećemo. Ako smo išli pogrešnim putem i on je to znao, rekao bi nam do sada da je hteo da nam kaže.
— Do vraga, stalno se vrtimo ukrug — uzviknuo je Urson. — Hej, ti četvororuka
bitango, jesi li ikada bio tamo kuda idemo?
Zmija je zavrteo glavom.
— Da li znaš kako da stignemo donde?
Zmija je ponovo zavrteo glavom.
— Odlično! — Urson je pucnuo prstima. — Napred, momci... krećemo još jednom
u nepoznato. — Osmehnuo se, ubrzao korak i oni su još jednom krenuli za njim.
Milju dalje, glad je ponovo svojim oštrim prstima stegla njihove stomake.
— Možda je trebalo da uštedimo malo od doručka — promrmljao je Urson. —
Tako bez krvi, rekao si da se neće pokvariti.
Geo je odjednom krenuo prema šumi.
— Ovamo — rekao je. — Potražimo nešto za jelo.
Ovde su lijane bile još gušće i morali su mačevima da krče sebi put. Tamo pored
reke vazduh je bio vruć, dok je ovde bio svež i vlažan.
Građevina na koju su naišli bila je od kamena i prilično visoka. Sto metara od vode,
džungla je dosezala upravo do njenog temelja. Jednom svojom stranom zgrada je tonula u mekom tlu. Bila je u daleko boljem stanju i primitivnije strukture nego ona kasarna. Uputili su se prema ulazu gde su se nalazila dva visoka kamena stuba. Kamen
je bio grub i neobrađen.
— Pa to je hram! — Geo je uzviknuo odjednom.
Stepenište je bilo puno raznih otpadaka, a prostor ispod ulaznog svoda potpuno u
mraku. Tamna linija bazaltnih vrata ukazivala je na to da su odškrinuta. Popeli su se uz stepenice, sklanjajući nogama popadalo lišće i grančice. Geo, Zmija, potom Iimi i na kraju Urson, prodoše kroz ta vrata.
Tavanica je na pojedinim mestima propala tako da je sunce prodiralo. Pod je bio
prašnjav i pun otpadaka.