Alef Science Fiction Magazine 012

by MoZarD

  Kolins je pripalio cigaru i ušmrknuo miris. Najpre, odbacio je natprirodna

  objašnjenja. Ni demoni ni đavoli nisu sa ovim imali veze. Njegovu kuću su izgradila obična ljudska bića, koja su psovala, smejala se i proklinjala kao ljudska bića. Utilajzer je naprosto bio naučna sprava koja je radila po nekim principima, a on se nije trudio da ih razume.

  Da li je možda stigao sa druge planete? Ne liči na to. Ne bi naučili engleski baš zbog njega.

  Mora da je utilajzer dospeo ovamo iz zemaljske budućnosti. Ali kako?

  Kolins se zavali i otpuhnu dim. I u budućnosti će se dogadati nezgode, podsetio se.

  Zar utilajzer nije mogao jednostavno skliznuti u prošlost? Najzad, mogao je da stvori nešto ni iz čega, a to je bilo mnogo komplikovanije.

  Kakva divna budućnost to mora biti. Mašine želja. Kako čudesno civilizovano!

  Treba samo da pomisliš na nešto. Presto! I tu je. Vremenom će, možda, eliminisati i crveno dugme. Tada neće biti nikakvog manuelnog rada.

  Naravno, moraće da pripazi na sebe. Još uvek je postojao vlasnik i ostali sa A‐liste.

  Pokušaće da mu oduzmu mašinu. Verovatno postoji i nasledna klika....

  Opazi pokret krajičkom oka i pogleda gore. Utilajzer je drhtao kao list u buri.

  Kolins pođe do njega, žestoko se mršteći. Oko uzdrhtalog utilajzera isparavala je izmaglica. Izgledao je kao da se pregreva.

  Da li ga je preforsirao? Možda kofa vode...

  Tada opazi da je utilajzer postao primetno manji. Nije bio viši od dve stope, i smanjivao se pred njegovim očima.

  Vlasnik! Ili možda oni sa A‐liste! Mora da je ovo mikrotransfer o kome je Lik pričao.

  Kolins je znao da će, se ako nešto brzo ne učini, njegova mašina smanjiti toliko da će na kraju iščeznuti.

  »Likov servis za zaštitu!« odseče Kolins. On tresnu dugme i trgnu ruku natrag.

  Mašina je bila veoma vruća.

  Lik se pojavio u uglu sobe, u širokim pantalonama i sportskoj košulji, sa palicom za

  golf u ruci. »Zar me morate uznemiravati svaki put kad—«

  » Učini nešto!«, vikao je Kolins, pokazujući na utilajzer, koji je bio visok samo stopu i presijavao se mutnocrveno.

  »Ništa ne mogu učiniti«, reče Lik.« Ja imam ovlašćenje samo za vremenski zid.

  Tražite ljude iz mikrokontrole«. Podigao je svoj štap za golf i otišao.

  »Mikrokontrola«, reče Kolins i posegnu za dugmetom. Hitro povuče ruku. Utilajzer

  je bio samo oko četiri inča visok i vruće svetlucao crveno. Jedva je video dugme, veličine čiode.

  Kolins se osvrnu, zgrabi jastuk i tresnu ga.

  Pojavi se devojka sa naočarima sa rožnatim okvirom, notesom u ruci i spremnom

  olovkom. »Sa kim želite da zakažete sastanak?« upita mirno.

  53

  »Dajte mi brzo pomoć!« urlao je Kolins, gledajući svoj dragoceni utilajzer kako postaje sve manji i manji.

  »G. Vergon je izašao na ručak«, reče devojka, zamišljeno grickajući olovku. »De —

  zonirao se , ne mogu ga dozvati.«

  »Koga možete dozvati?«

  Pogledala je notes. »G. Vis je u Dijeg Kontinuumu, a G. Eldžis se bavi poljskim radovima u paleolitskoj Evropi. Ako ste stvarno u gužvi, možda bi bolje bilo da pozovete Transferpoint kontrolu. Oni su manji, ali —«

  »Transferpoint kontrola. O kej — gubi se«. Prebacio je punu pažnju na utilajzer i

  oborio se na njega sprženim jastukom. Ništa se nije dogodilo. Utilajzer je bio jedva pola inča visok, i Kolins shvati da jastukom ne može da pritisne skoro nevidljivo dugme.

  Za trenutak Kolins pomisli da treba da prepusti utilajzer njegovoj sudbini. Možda je

  ovo pravi čas. Mogao bi prodati kuću, nameštaj, i da mu još uvek bude prilično dobro...

  — Ne! Još ništa važno nije poželeo! Niko mu ga ne može oduzeti bez borbe.

  Prisilio se da drži oči otvorene kad je ubo belo usijano dugme ukrućenim

  kažiprstom.

  Pojavio se mršavi starac u iznošenom odelu, držeći nešto što je ličilo na veselo išarano uskršnje jaje. Bacio ga je. Jaje se razletelo, narandžasti dim se razlio i beskrajno mali utilajzer ga je usisao. Podigao se veliki talas dima i skoro ugušio Kolinsa. Tada je obris utilajzera počeo ponovo da se ocrtava. Ubrzo je bio normalne veličine i na izgled neoštećen. Starac odsečno klimnu glavom.

  »Nismo čudotvorci«, reče, »ali smo pouzdani.« Klimnu opet i nestade.

  Kolinsu se učinilo da je čuo uzvik besa u daljini.

  Drhteći, seo je na pod ispred mašine. U ruci ga je bolno probadalo.

  »Popravi me«, procedi on kroz suve usne i zviznu dugme zdravom rukom.

  Utilajzer je načas zazujao glasnije i zaćutao. Bol je iščezao iz njegovog sprženog prsta i, gledajući ga, Kolins je video da nema znakova opekotina — čak ni ožiljka na tom mestu.

  Kolins otpi dug gutljaj brendija i ode pravo u krevet. Te noći je sanjao da ga vija džinovsko slovo A. Ali ujutro se nije toga sećao.

  Za nepunu nedelju, Kolins je ustanovio da je izgradnja vile bila sasvim pogrešna stvar.

  Morao je da iznajmi vod čuvara da drži turiste na odstojanju, a lovci su insistirali da kampuju u njegovim geometrijskim vrtovima.

  Takođe, Poreski ured se počeo živo interesovati za njegove poduhvate.

  Ali, iznad svega, Kolins je otkrio da baš i ne voli prirodu. Ptice i veverice su sasvim u redu, ali teško da bi se mogle smatrati sagovornicima. Stabla, mada prilično dekorativna, bila su loše društvo za piće.

  Kolins je ustanovio da je u duši gradski momak.

  Zato se, uz pomoć »Poha Minil transporta«, gradevinskog preduzeća »Maksima

  Olf«, Jagtonovog biroa za instant‐putovanja i mnogo novca koji je otišao u prave ruke, Kolins preselio u malu centralnoameričku republiku. Tamo je, pašto je klima bila toplija, a porez na prihod nije postojao, izgradio novu, prozračnu, razmetljivu palatu.

  Bila je uobičajeno opremljena — konji, psi, paunovi, sluge, majstori za održavanje,

  straže, muzičari, ansambli igračica i sve ostalo što bi palata trebalo da ima. Kolins je proveo dve nedelje samo u istraživanju mesta.

  Sve je neko vreme bilo divno.

  Jednog jutra Kolins se približio utilajzeru, sa neodredenom namerom da zatraži sportski auto, ili možda malo krdo stoke sa pedigreom. Nagnuo se nad sivom mašinom,

  54

  posegao za crvenim dugmetom...

  A utilajzer se odmaknuo od njega.

  Za trenutak, Kolins pomisli da mu se priviđa, i gotovo odluči da prestane sa šampanjcem pre doručka. Prišao je i posegao za crvenim dugmetom.

  Utilajzer se jednostavno izmakao i otkasao iz sobe.

  Kolins potrča za njim, psujući vlasnika i celu A‐listu. To je verovatno bila animacija o kojoj je Lik govorio. Vlasnik je nekako uspeo da ga obdari pokretljivošću.

  Nema veze. Trebalo je samo da ga uhvati, zvizne dugme i traži ljude iz kontrole animacije.

  Utilajzer je jurio kroz hol, Kolins odmah za njim. Niži sobar, koji je glancao kvaku od čistog zlata, blenuo je otvorenih usta.

  »Zaustavi ga!« vikao je Kolins.

  Sobar se nespretno postavio na put utilajzeru. Mašina ga je elegantno izbegla i pojurila prema glavnim vratima.

  Kolins pritisnu prekidač i vrata se sa treskom zatvoriše.

  Utilajzer se momentalno sabra i prođe pravo kroz njih. Kad se našao na

  otvorenom, odskakutao je preko baštenskog creva, povratio ravnotežu i pohitao prema

  otvorenom polju. Kolins je trčao za njim. Da je mogao samo malo bliže.

  Utilajzer iznenada skoči uvis. Stao je tako, na jedan dugi trenutak, i potom pao na

  zemlju. Kolins se bacio na dugme.

  Utilajzer se otkotrljao, zatrčao i ponovo skočio. Visio je kratko vreme dvadesetak

  stopa iznad Kolinsove glave — otklizao još nekoliko stopa pravo uvis, zaustavio se, naglo se okrenuo i pao.

  Kolins se plašio da bi u treće
m skoku mogao nastaviti pravo uvis. Kada je nevoljno

  pao na zemlju, Kolins je bio spreman. Izveo je fintu, a onda ubo dugme. Utilajzer nije mogao da izmakne dovoljno brzo.

  »Kontrola animacije!«, urlao je Kolins trijumfalno.

  Dogodila se mala eksplozija i utilajzer se pitomo spustio. Nije ostalo ni traga živosti u njemu.

  Kolins je obrisao čelo i seo na mašinu. Sve tešnje i tešnje. Bolje bi bilo da poželi nešto veliko, dok još ima priliku.

  Brzo je tražio naizmenično pet miliona dolara, tri bogata izvora nafte, filmski studio, savršeno zdravlje, još dvadeset pet igračica, besmrtnost, sportski auto i krdo stoke sa pedigreom.

  Učinilo mu se da čuje nečiji prigušeni smeh, pogledao je oko sebe. Nije bilo nikog.

  Kad se okrenuo, utilajzer je nestao.

  Samo se zablenuo. U sledećem momentu i on nestade.

  Kad je otvorio oči, Kolins je stajao pred pisaćim stolom. Sa druge strane bio je krupan čovek crvenog lica koji je još na početku pokušao da mu provali u sobu.Čovek nije izgledao besan. Pre je bio rezigniran, čak melanholičan.

  Kolins je stajao za čas u tišini, žalostan što je cela stvar prošla. Vlasnik i A‐lista su ga konačno uhvatili. Ali bilo je slavno dok je trajalo.

  »Dobro«, reče Kolins direktno, »dobili ste svoju mašinu nazad. Šta biste sad još hteli?«

  » Moju mašinu?« reče čovek crvenog lica, gledajući podozrivo uvis. »To nije moja mašina, gospodine. Ni slučajno«.

  Kolins je piljio u njega. »Ne pokušavajte da me zavarate, mister. Vi sa A‐liste želite da zaštite svoj monopol, zar ne?«

  55

  Čovek crvenog lica spusti svoj papir. »Gospodine Kolinse«, reče on kruto. »Moje ime je Flajn. Ja sam agent Udruženja za zaštitu građana, besprofitne organizacije čiji je cilj da zaštiti pojedince kao što ste vi, od grešaka u rasuđivanju«.

  »Znači, niste sa A‐liste?«

  »Činite stvari bez razumevanja, gospodine«, reče Flajn sa tihim dostojanstvom.

  »A‐lista ne predstavlja socijalnu grupu, kao što vi, izgleda, verujete. To je samo iznos na računu«.

  »Šta?« upita polako Kolins.

  »Iznos na računu«, Flajn pogleda na svoj sat. »Nemamo mnogo vremena, pa ću vam to skratiti koliko je moguće. Naše doba je decentralizovano, gospodine Kolinse.

  Naši poslovi, industrija i usluge su razbacani u popriličnom prostoru i vremenu. Korporacija za utilizaciju je suštinska veza. Ona obezbeđuje transfer robe i usluga od mesta do mesta. Shvatate li?«

  Kolins klimnu glavom.

  »Kredit je, svakako, automatska privilegija. Ali, konačno, sve se mora platiti«.

  Kolinsu se nije dopalo kako to zvuči. Platiti? Ovo mesto nije bilo tako civilizovano kao što je mislio. Niko nije spominjao plaćanje. Zašto sad to iznose?

  »Zašto me neko nije zaustavio?« upita očajno. »Morali su znati da nemam

  odgovarajući iznos na računu«.

  Flajn odmahnu glavom. »Kreditni iznosi su predlog, a ne zakon. U civilizovanom svetu pojedinac ima pravo na sopstvene odluke. Veoma mi je žao gospodine«. Pogleda

  ponovo na svoj sat i pruži Kolinsu papir koji je dotad čitao. »Da li biste samo pogledali ovaj račun, da mi kažete da li je u redu?«

  Kolins je uzeo papir i čitao:

  Jedna palata, sa opremom

  45,000,000

  Usluge Maksima Olf

  111,000

  122 igračice

  122,000,000

  Savršeno zdravlje

  888,234,031

  Strogo i na brzinu je pogledao ostatak liste. Zbir je iznosio nešto više od osamnaest milijardi duga,

  »Čekajte malo!« povika Kolins. »Ne mogu me prisiliti na ovo! Utilajzer je slučajno

  upao u moju sobu!«

  »Upravo na tu činjenicu ću im skrenuti pažnju«, reče Flajn. »Ko zna? Možda će biti

  razumni. Neće škoditi ako se proba«.

  Kolins oseti da se soba njiše. Flajnovo lice je počelo da se topi pred njim.

  »Vreme je isteklo«, reče Flajn. »Mnogo sreće«.

  Kolins sklopi oči.

  Kada ih je ponovo otvorio, stajao je na goloj zaravni, spram venca onižih planina.

  Hladan vetar ga je šibao po licu, a nebo je bilo čelične boje.

  Pored njega je stajao čovek u dronjeima. »Ovde«, reče čovek i pruži Kolinsu pijuk.

  »Šta je ovo?«

  »To je pijuk«, reče čovek strpljivo. »Tamo je kamenolom, gde ćemo ti i ja, i mnogi

  drugi rezati mermer«.

  »Mermer?«

  »Sigurno. Uvek postoji neki idiot koji želi palatu«, reče čovek nacerivši se kiselo.

  »Možeš me zvati Jang. Bićemo zajedno neko vreme«.

  56

  Kolins glupo trepnu. »Koliko dugo?«

  »Odradićeš ti to«, reče Jang. »Rata je pedeset mesečno, dok ne otplatiš ceo dug!«

  Pijuk ispade Kolinsu iz ruke. Ne mogu mu to učiniti. Korporacija za utilizaciju mora

  odmah uvideti svoju grešku! Oni su krivi, što su pustili mašinu da sklizne u prošlost: Zar ne shvataju?

  »Sve je to greška!« reče Kolins.

  »Nema greške«, reče Jang. »Nedostaje im radnika, morali su svuda da ih vrbuju.

  Hajde. Posle prvih hiljadu godina neće ti više smetati«.

  Kolins je krenuo, prateći Janga, prema kamenolomu. Zastao je.

  »Prvih hiljadu godina? Pa neću toliko živeti!«

  »Sigurno da hoćeš«, uveravao ga je Jang. »Dobio si besmrtnost, zar ne?«

  Da, dobio ju je. Poželeo ju je, baš pre nego što su mu oduzeli mašinu. Ili je to zatražio tek pošto su mu uzeli mašinu?

  Kolins se nečega setio. Čudno, ali nije se sećao da je video besmrtnost na računu

  koji mu je Flajn pokazao.

  »Koliko me terete za besmrtnost?« upitao je.

  Jang ga pogleda i nasmeja se. »Ne budi naivan, drugar. Trebalo je već da shvatiš«.

  Odveo je Kolinsa prema kamenolomu. »Naravno, to daju besplatno«.

  57

  58

  ISTRAŽIVAČKI IZVEŠTAJ 1

  nema više od koje stotine metara u

  prečniku.

  Imali smo sreće da smo mogli da izve‐

  Počeli smo od centralnog hola koji deli

  demo prinudno spuštanje na ovu nena‐

  stanicu na dve hemisfere. Ova široka

  stanjenu svemirsku stanicu. Nije bilo

  paluba je opremljena hiljadama stolova i

  gubitaka. Smatramo se srećnim jer smo

  stolica. Ali, kada smo stigli do zadnjeg

  pronašli siguran spas u trenutku kada se

  pregradnog zida, otkrili smo da je res‐

  činilo da ekspediciji preti potpuna

  toranska paluba samo skroman ulaz u

  katastrofa.

  daleko veći hol. Nepregledni krov visok tri

  Stanica nema nikakve identifikacione

  sprata prostirao se iznad otvorenog

  oznake a suviše je mala da bi bila upisana

  prostora prepunog salona i prolaza.

  u našim mapama. Mada konstrukcija

  Istražili smo nekoliko veličanstvenih ste‐

  ukazuje da je odavno izgrađena, vrlo je

  peništa, svako opremljeno odmorištem, i

  racionalno uređena i u dobrom radnom

  pronašli da sva vode ka identičnim

  stanju, pa izgleda da je donedavno

  holovima ispod i iznad nas.

  korišćena kao tranzitna stanica za odmor

  Očigledno je svemirska stanica koriš‐

  putnika. Unutrašnjost joj se sastoji od

  ćena kao značajni tranzitni objekat, na

  niza spojenih putničkih holova, sa kom‐

  kom su se mogle komforno smestiti na

  forno uređenim salonima i čekaonicama.

  hiljade putnika. Nema soba za posadu ni

  Do sada nismo uspeli da lociramo most ili

  kon
trolnih punktova. To potpuno odstu‐

  kontrolni centar. Pretpostavljamo da je

  stvo bar jedne kabine koja bi upućivala na

  stanica bila jedna od mnogih satelitskih

  to da su putnici ovde provodili iole duže

  jedinica oko većeg komandnog centra, i

  vremena pre nego što bi nastavili,

  da je napuštena kada je postala suvišna

  upućuje na zaključak da su ili bili izuzetno

  unutar matičnog tranzitnog sistema.

  samodisciplinovani ili

  pod snažnim

  Najčudnije na stanici je izuzetno jako

  nadzorom.

  grvitaciono polje, mnogo jače nego što bi

  Ustanovljeni prečnik: 1 milja.

  se moglo pretpostaviti po njenoj maloj

  masi. Ipak, ovo mora da je greška mernih

  ISTRAŽIVAČKI IZVEŠTAJ 3

  instrumenata. Nadamo se da ćemo u

  kratkom roku završiti opravke i zahvalni

  Period narastajuće zbunjenosti. Dva

  smo što smo pronašli utočište na ovom

  člana posade su pre 48 sati preduzela

  spomeniku nekadašnjih migracija.

  istraživanje nižih paluba stanice, i još

  Ustanovljeni prečnik stanice: 500

  uvek se nisu vratili. Preduzeli smo

  metara.

  intenzivnu potragu ali se bojimo da je

  posredi tragičan dogadaj. Nijedan od

  ISTRAŽIVAČKI IZVEŠTAJ 2

  liftova, kojih ima na stotine, ne radi, ali

  naši drugovi su možda ušli u neosigurane

  Popravke traju duže nego što smo

  kabine i poleteli u smrt. Uspelo nam je da

  očekivali. Pojedine delove opreme treba

  na silu otvorimo jedna od teških vrata i

  temeljno rekonstruisati pa, da bismo

  pogledamo sa poštovanjem u ogromni

  skratili vreme, nastavljamo sa istraži‐

  otvor. Mnogi od liftova na stanici bi sami

  vanjem našeg privremenog doma.

  mogli da ponesu po hiljadu putnika. Bacili

  Na svoje iznenadenje, ustanovili smo da

  smo nekoliko komada nameštaja u otvor,