by MoZarD
je stanica daleko prostranija nego što
nadajući se da prema padu odredimo
smo pretpostavljali. Stanicu okružuje ta‐
dubinu, ali nikakav zvuk nam se nije
nak sloj atmosfere, sastavljen od me‐
vratio. Naši glasovi su odzvanjali u
đuzvezdanih čestica koje je ona privukla
beskrajnoj jami.
svojom neobično jakom gravitacijom. Ova
Možda su nasi drugovi izgubljeni daleko
fina zavesa je prikrivala pravi obim
od nas na nekom nižem nivou? Po veličini
stanice i navela nas na zaključak da u njoj
stanice, ostaje nada da se njena posada
59
nalazi na nekom znatno višem nivou i da i
govori da su oni koji vode stanicu bili
ne zna za našu prisutnost. Čim dođemo u
naviknuti na pune putničke kapacitete. U
kontakt sa njima, pomoći će nam da
svakom slučaju, postoje nesumnjivi doka‐
spasemo svoje drugove.
zi da ovuda odavno niko nije prolazio.
Ustanovljeni prečnik: 10 milja.
Očigledno je da je onaj koji je stvorio
stanicu bazirao tranzitni unutrašnji sistem
ISTRAŽIVAČKI IZVEŠTAJ 4
na tablama ogromnih dimenzija.
Još jednom će naša pretpostavka o
Nastavljamo dalje, duž prolaza koji
veličini stanice biti suštinski izmenjena.
razdvaja dva spojena salonska hola.
Stanica očito ima dimenzije većeg aste‐
Kratko se odmaramo posle određenog
roida ili čak manje planete. Naši instru‐
vremena, all uprkos svom trudu osećamo
menti pokazuju da postoje na hiljade
da se uopšte ne pomeramo, i može lako
paluba, od kojih se svaka prostire milja‐
da se desi da smo uhvaćeni unutar male
ma, kao neizdiferencirani putnički holovi,
čekaonice čijim, očigledno neodredivim
saloni i restorani. Kao i ranije, nema
dimenzijama, kružimo kao mrav unutar
znaka o prisutnosti posade ili čuvara. Pa
lopte. Paradoksalno, naši instrumenti
ipak je nekako ogroman broj putnika bio
pokazuju da se probijamo u celinu koja
prebačen kroz ovu svemirsku čekaonicu.
naglo povećava masu.
Dok smo se odmarali u foteljama, pod
Da li se ceo univerzum sastoji od
nepromenljivim osvetljenjem primetili
beskrajnog svemirskog terminala?
smo kako nam se ubrzano gubi moć
Pretpostavljeni prečnik: 5000 milja.
orijentacije. Svaki od nas je sedeo u
ISTRAŽIVAČKI IZVEŠTAJ 6
jednoj tački prostora koja istovremeno
nije bila precizno određena i mogla se
Upravo smo došli do znacajnog otkrića!
nalaziti
svuda
unutar
beskrajnih
Naši instrumenti su pronašli jedva vidljivu
horizonata stolova i fotelja. Možemo
zakrivljenost u podovima stanice. Plafoni
samo da pretpostavimo da su putnici koji
iza nas se spuštaju i tonu ka nižim
su ovuda prolazili imali neki urođen
palubama. dok se horizont pred nama
smisao za pravac, možda model stanice u
sastoji od nestajućih podova.
mislima koji im je omogućavao da se
Dakle, stanica ima merljivu zakrivljenu
kreću unutar nje.
formu. Mora da je moguće pronaći
U cilju ustanovljavanja preciznih dimen‐
meridijane koji će označiti njene konture,
zija stanice i, ako bude mogućno,
i ekvator koji će nas vratiti do tačke sa
spašavanja naših drugova, odlučiii smo da
koje smo krenuli. Svi osećamo kako nas
napustimo rad na popravkama i produz‐
obuzima nada. Možda smo već zakačili
memo neograničeno istraživanje, ma
ekvatorsku crtu, pa se možda, i pored
koliko nas ono daleko odvelo.
užasno dugog putovanja, u stvari već
Ustanovljeni prečnik: 500 milja.
vraćamo kući.
Pretpostavljeni prečnik: 50.000 milja
ISTRAŽIVAČKI IZVEŠTAJ 5
ISTRAŽIVAČKI IZVEŠTAJ 7
Ni traga našim drugovima. Tišina unu‐
trašnjosti stanice se odrazila na naš osje‐
Naše nade su bile kratkog daha Odu‐
ćaj vremena. Putovali smo u pravoj liniji
ševljeni pomišiju da smo savladali sta‐
duž jedne od centralnih paluba neodre‐
nicu, i ispleli mrežu oko njenog nevid‐
divo dugo vremena. Istovetni pešački
ljivog obima, preterali smo u svojoj vra‐
holovi, istovetna stepeništa povezana s
ćenoj samouverenosti. lpak, sada znamo
odmorištima, i istovetni putnički saloni
da, mada postoje zakrivljenosti, one se
protežu se miljama pod ujednačenim
pružaju u svim pravcima. Svaki zid je
svetlom. Energija koja je potrebna da bi
zakrivljen drugačije od susednih, pod
se održao ovakav stepen osvetljenosti
drugačije od plafona. Stanica je, u stvari;
60
rastuća struktura čije mere se izgleda
arhitekturi. Negde u stanici mogte bi
eksponencijalno uvećavaju. Što je duže
postojati nastanjene enklave, čak celi gra‐
putovanje koje se preduzima, veće je
dovi, okruženi praznim putničkim hod‐
uvećanje razdaljine koje putnik treba da
nicima koji se protežu u beskraj poput
pređe. Praktično neograničene prostorne
praznog prostora. Možda postoje i narodi
mogućnosti stanice govore da su putnici
— države čije civilizacije nastaju i
bili ukrcani na neobično dugačka, ako ne
propadaju pri zaustavljaju u svojim
večna, putovanja.
večitim migracijama kroz stanicu.
Ne treba ni naglašavati da je komplek‐
Kuda idu? I šta ih tera dalje na tom
snost arhitekture u nama probudila zlo‐
besmislenom putu? Samo se nadamo da
slutna predosećanja. Shvatamo da je
ih vuče najveći od svih instinkata, potreba
veličina stanice mera ne zbira broja
da ustanove veličinu stanice.
ukrcanih putnika — mada on mora da je
Ustanovljeni prečnik: 5 svetlosnih go‐
bio ogroman — već dužine putovanja
dina.
koja moraju da se preduzmu. To izgleda
idealno za jednog putnika. Usamljeni
ISTRAŽIVAČKI IZVEŠTAJ 9
putnik ukrcan na beskrajno putovanje
Ushićeni smo! Među nama raste eufo‐
zahtevao bi beskrajno mnogo salona za
rija dok koračamo ogromnim hodnicima.
tranzit. Međutim, kako nas na sreću ima
Više nismo nailazili na tragove drugih
više od jednog možemo pretpostaviti da
putnika, i sada je izvesno da smo se
stanica ima svoje krajnje mere mada
kretali po nekoj unutrašnjoj krivulji sta‐
deluje neizmerno. Stepen do kojeg
nice i naišli na svoje tragove.
postiže svoju nemerljivost je verovatno
Ali taj mali neuspeh nam sada ne znači
&nbs
p; primeren volji i ambiciji putnika.
ništa. Prihvatili smo beskrajnost veličine
Pretpostavljeni prečnik: 1 milion milja.
stanice, i ovo saznanje nas je ispunilo
ISTRAŽIVAČKl IZVEŠTAJ 8
skoro religijskim osećanjima. Naši in‐
strumenti potvrđuju ono što već dugo
Baš kada nam se moral spustio do nule,
nagađamo, da je prazan prostor kojim
došli smo do malog ali značajnog otkrića.
smo prošli od našeg solarnog sistema u
Kretali smo se po jednoj od neograni‐
stvari deo unutrašnjosti stanice, kao jed‐
čenih putničkih paluba, ophrvani sva‐
na od mnogih praznina u njenim bes‐
kakvim strahovima i špekulacijama, kada
krajnim zakrivljenim zidovima. Naš solarni
smo primetili tragove nečijeg skorog bo‐
sistem sa svojim planetama, milioni dru‐
ravka. Grupa putnika je na ovom mestu
gih sunčevih sistema koji čine našu
nedavno napravila pauzu. Stolice u cen‐
galaksiju, i svi udaljeni univerzumi takođe
tralnom holu su bile pomerene, lift na silu
zajedno leže unutar ivica stanice. Stanica
otvoren, i našli smo nepogrešive tragove
se podudara sa kosmosom, ona sačinjava
umora putnika. Van sumnje je da ih je
kosmos. Dužnost nam je da putujemo po
bilo više od dvoje, pa na žalost moramo
njoj, na putu čiji početak počinjemo da
isključiti mogućnost da su to bila naša dva
zaboravljamo, a čiji je cilj sama stanica,
druga.
svaki sprat i hol unutar nje.
Ali ima i drugih u stanici, možda
Zato nastavljamo, napajani svojom
ukrcanih na putovanje jednako beskrajno
verom u stanicu, svesni da svaki korak
kao što je naše.
koji učinimo vodi bliže našem cilju. Ali
Takođe smo primetili i jedva vidljive
samo postojanje stanice nas održava i
promene u opremi stanice, u rasporedu
daje našim životima razlog za postojanje.
svetla i podnim pločicama. To možda de‐
Srećni smo što na to možemo odgovoriti
luje nevažno, ali množeći te promene sa
svojim obožavanjem stanice.
skoro beskrajnom veličinom stanice mo‐
Ustanovljeni prečnik: 15.000 svetlosnih
žemo predvideti postepene promene u
godina.
61
62
Gospodin Spalner prekri lice rukama.
Kretanje u prostoru, predivno izmučeni vrisak, prevrtanje i udar automobila o zid,
kroz zid, preko i dole, poput igračke, i osećaj da je izbačen iz njega. Onda — tišina.
Gomila je dotrčala. Na ivici nesvestice, tamo gde je ležao, čuo ih je kako trče.
Mogao je da im odredi uzrast i veličinu prema zvuku njihovih mnogobrojnih stopala po
letnjoj travi i oivičenom pločniku, preko asfaltirane ulice, dok su birali gde staju izmedu nagomilanih cigala, do mesta gde je njegov automobil napola visio u noćnom nebu, i dalje okrećući točkove besmislenom centrifugom.
Nije znao odakle je gomila došla. Borio se da ostane svestan, a onda su ga lica gomile okružila, obesila se iznad njega poput velikog svetlucavog lišća pognutog drveća.
Bili su prsten lica koja su se smenjivala, zbijala i menjala nad njim, koja su gledala dole, gledala dole, čitajući mu vreme života ili smrti na licu, pretvarajući mu lice u mesečev sat na kome je mesec bacao senku sa njegovog nosa na obraz kako bi pokazao vreme
disanja ili večnog nedisanja.
Kako brzo gomila dolazi, pomislio je, kao zenica oka koja se skuplja niotkuda.
Sirena. Glas policije. Kretanje. Krv mu je curila sa usana i unosili su ga u ambulantna kola. Neko reče: »Je li mrtav?« A neko drugi reče: »Ne, nije mrtav.« A treća osoba reče: »Neće umreti, neće taj umreti.« I video je lica gomile iza sebe u noći, i po njihovim izrazima znao je da neće umreti. A to je bilo čudno. Video je lice čoveka, mršavo, svetlo, bledo; čovek je progutao i ugrizao se za usnu, kao da mu je jako muka.
Bila je tu i mala žena, riđe kose i sa suviše rumenila na obrazima i usnama. I mali dečak sa pegavim licem. Lica drugih. Starac sa smežuranom gornjom usnom, starica, sa madežom na bradi. Svi su oni došli — odakle? Iz kuća, automobila, uličica, iz neposrednog sveta šokiranog nesrećama. Došli su iz uličica, hotela, tramvaja, a izgledalo je kao da su došli niotkuda.
Gomila ga je posmatrala, i on je posmatrao njih i nimalo mu se nisu dopadali.
Postojalo je nešto veoma pogrešno u vezi s njima. Nije mogao na to da ukaže prstom.
Bili su mnogo gori od ove stvari koja mu se sada dogodila zbog mašine.
Vrata ambulantnih kola se zalupiše. Video je kroz prozore kako gomila gleda unutra. Ta gomila koja je uvek dolazila brzo, tako neobično brzo, da formira krug, da viri, isprobava, bude trapava, ispituje, ukazuje, uznemirava, i kvari privatnost ljudske agonije svojom iskrenom radoznalošću.
Ambulantna kola se odvezoše. Potonuo je nazad a njihova lica su i dalje zurila u njegovo, čak i kad je zatvorio oči.
Točkovi automobila su se okretali danima u njegovim mislima. Jedan točak, četiri točka, vrteći se, vrteći se, i zujeći, ukrug i ukrug.
Znao je da je to pogrešno. Nešto pogrešno sa točkovima i čitavom nesrećom i žurbom stopala i radoznalošću. Lica gomile su se mešala i upredala u divlju rotaciju točkova.
Probudio se.
Sunce, bolnička soba, ruka koja mu meri puis.
»Kako se osećate?« upitao je doktor.
Točkovi izbledeše. Gospodin Spalner pogleda oko sebe.
»Dobro — čini mi se.«
Pokušao je da nađe reči. O nesreći. »Doktore?«
»Da?«
»Ta gomila — je li to bilo sinoć?«
63
»Pre dva dana. Ovde ste od četvrtka. Ipak, dobro ste. Dobro se oporavljate. Ne pokušavajte da ustanete.«
»Ta gomila. Takođe nešto u vezi točkova. Da li nesreće čine da ljudi, pa — malo skrenu?«
»Ponekad, privremeno.«
Ležao je zureći u doktora. »Da li to može da povredi osećaj za vreme?«
»Panika može ponekad.«
»Čini da minut izgleda kao sat, ili možda da sat izgleda kao minut?«
»Da.«
»Onda da vam kažem.« Osećao je krevet pod sobom, sunce na licu. »Pomislićete
da sam lud. Vozio sam prebrzo, znam. Sada mi je žao. Preskočio sam ivičnjak i udario o taj zid. Bio sam povređen i otupeo, znam, ali još uvek mogu da se setim stvari. Najviše
— gomile«. Sačekao je trenutak a onda odlučio da nastavi, jer je odjednom znao šta je bilo to što mu je smetalo. »Gomila je stigla tamo previše brzo. Trideset sekundi posle udarca svi su stajali iznad i zurili u mene... nije u redu da oni mogu da trče tako brzo, tako kasno noću...«
»Vi to samo mislite da je bilo trideset sekundi« reče doktor. »Verovatno je bilo tri
ili četiri minuta. Vaša čula...«
»Da, znam — moja čula, nesreća. Ali bio sam svestan! Sećam se jedne stvari koja
sve to povezuje i čini čudnim, Bože, tako prokleto čudnim. Točkovi mog automobila, naopačke. Točkovi su se još okretali kada je gomila stigla tamo!«
Doktor se nasmešio.
Čovek u postelji nastavi. »Siguran sam! Točkovi su se okretali i okretali brzo —
prednji točkovi. Točkovi se ne okreću jako dugo, trenje ih usporava. A ovi su se baš okretali.«
»Zbunjeni ste«, reče doktor.
»Nisam zbunjen. Ulica je bila prazna. Ni žive duše na vidiku. A onda nesreća i točkovi koji se još okreću i sva ta lica iznad mene, brzo, začas. I način na koji su me gled
ali, znao sam da neću umreti...«
»Običan šok«, reče doktor odlazeći na svetlost sunca.
Otpustili su ga iz bolnice dve nedelje kasnije. Dovezao se do kuće taksijem. Ljudi su došli da ga posete u toku dve nedelje koje je proveo ležeći, i svima je ispricao svoju priču, o nesreći, točkovima koji se okreću, o gomili. Svi su se smejali sa njim dok su to razmatrali, i potom zaboravill.
Nagnuo se napred i kucnuo o prozor taksija.
»Šta nije u redu?«
Taksista se osvrnu. »Žalim, gazda. Ovo je pakleni grad za vožnju. Nesreća tamo napred. Hoćete da zaobidem?«
»Da. Ne, ne! Čekaj. Nastavi. Daj‐daj da pogledamo.«
Taksi krenu napred, trubeći.
»Prokleto čudna stvar,« reče taksista. »Hej, t i! Sklanjaj tu buvolovku s puta!« Tiše:
»Čudna stvar — još više prokletnih ljudi. Radoznalaca«
Gospodin Spalner je spustio pogled i posmatrao kako mu prsti drhte na kolenu. »I
vi ste to primetili?«
»Naravno«, reče taksista. »Stalno. Uvek je tu gomila. Pomislili biste da im je rođena majka poginula.«
»Dotrče užasno brzo«, reče Čovek u zadnjem delu taksija.
»Isto kao kod požara ili eksplozije. Nikoga nema. Bum. Mnogo ljudi. Nemam
64
pojma«
»Jeste li ikad videli nesreću — noću?«
Taksista klimnu glavorh. »Naravno. Ne razlikuje se mnogo. Uvek je tu gomila «
Olupina je bila na vidiku. Telo je ležalo na pločniku. Znali ste da je tu telo iako niste mogli da ga vidite. Zbog gomile. Gomile koja mu je bila okrenuta leđima dok je sedeo u zadnjem delu taksija. Sa leđima okrenutim njemu. Otvorio je prozor i gotovo počeo da
viče. Ali nije imao hrabrosti. Ako bi povikao, mogli bi da se okrenu.
A on se plašio da im vidi lica.
»Izgleda da imam pik na nesreće«, rekao je u svojoj kancelariji. Bilo je kasno popodne.
Njegov prijatelj je sedeo s druge strane stola i slušao.
»Jutros sam izašao iz bolnice i prva stvar na putu kući, prošli smo pored jedne olupine.«
»Stvari se kreću u ciklusima«, reče Morgan.
»Da ti ispričam o mojoj nesreći.«
»Čuo sam. Čuo sam sve.«
»Ali bilo je čudno, moraš to da priznaš.«
»Moram da priznam. A sada, jesi li za piće?«
Razgovarali su pola sata ili duže. Sve vreme dok su razgovarali, pozadi u Spalnerovom mozgu otkucavao je mali časovnik, sat kome nikad nije bilo potrebno navijanje. Bilo je to sećanje na nekoliko malih stvari. Na točkove i lica.
Oko pola šest začuo se teški metalni prasak na ulici. Morgan klimnu glavom i pogleda napolje. »Šta sam ti rekao? Ciklusi. Kamion i kadilak krem boje. Da, da.«
