by MoZarD
Spalner ode do prozora. Bilo mu je jako hladno, i dok je stajao tamo posmatrao je
svoj časovnik, malu kazaljku za minute. Jedna, dve, tri, četiri, pet sekundi — ljudi koji trče — osam, devet, deset, jedanaest, dvanaest — ljudi su odasvud dotrčavali —
petnaest, sedamnaest, osamnaest sekundi — još ljudi, još automobila, još sirena.
Čudnovato udaljen, Spalner je posmatrao prizor kao eksploziju unatrag, fragmente detonacije usisane nazad do tačke aktiviranja. Devetnaest, dvadeset, dvadeset jedna sekunda i gomila je bila tu. Spalner napravi pokret dole prema njima, bez reči.
Gomila se okupila tako brzo.
Ugledao je telo žene trenutak pre nego što ga je gomila progutala.
Morgan reče: »Izgledaš loše. Evo. Dovrši piće.«
»Dobro sam, dobro sam. Pusti me na miru. Dobro sam. Možeš li da vidiš te ljude?
Možeš li da vidiš bilo koga od njih? Voleo bih da možemo da ih vidimo izbliza.«
Morgan uzviknu: »Gde to do đavola ideš?«
Spalner je izašao, a Morgan za njim, niz stepenice, brzo koliko je bilo moguće.
»Dođi, i požuri.«
»Polako, nisi još zdrav!«
Izašli su na ulicu. Spalner se progurao napred. Mislio je da vidi riđokosu ženu sa previse rumenila na obrazima i usnama.
»Eno!« Divlje se okrenuo Morganu. »Jesi li je video?«
»Video koga ?«
»Prokletstvo; nestala je. Gomila se zatvorila!«
Gomila je bila svuda okolo, disala je i gledala, menjala položaj i mešala se, mumlala i smetala mu dok je pokušavao da se probije napred. Riđokosa ga je očito videla kako
dolazi i pobegla.
Ugledao je još jedno poznato lice! Pegavog dečaka. Ali bilo je na svetu mnogo pegavih dečaka, i, uostalom, nije vredelo, pre nego što je Spalner stigad do njega, taj 65
dečak je pobegao i nestao među ljudima.
»Je li mrtva?« pitao je glas. »Je li mrtva?«
»Umire«, odgovorio je neko drugi. »Umreće pre nego što stignu ambulantna kola.
Nije trebalo da je pomeraju. Nije trebalo da je pomeraju.«
Sva lica gomile — poznata, a ipak nepoznata, koja se naginju, gledaju dole, gledaju
dole.
»Hej, čoveče, prestani da se guraš.«
»Koga to guraš, drugar?«
Spalner se vrati nazad i Morgan ga uhvati pre nego što je pao. »Prokleta budalo.
Još uvek si bolestan. Zašto si do davola morao da siđeš ovamo?« zahtevao je Morgan
da zna.
»Ne znam, zaista. Pomerali su je, Morgane, neko ju je pomerao. Ne smeš nikada
da pomeraš žrtve saobraćajne nesreće. To ih ubija. To ih ubija.«
»Da. Tako ti je to sa ljudima. Idioti.«
Spalner je pažljivo rasporedio isečke iz novina.
Morgan ih pogleda. »Šta ti je na umu? Posle tvoje nesreće stalno misliš da je svaka
saobraćajna gužva deo tebe. Šta je ovo?«
»Isečci o automobilskim sudarima, i fotografije. Pogledaj ih. Ne automobile«, reče
Spalner, »već gomile oko automobila.« Pokazao je. »Evo. Uporedi ovu fotografiju olupine u okrugu Vilšajer sa ovom u Vestvudu. Nema sličnosti. Ali sad uzmi ovu sliku iz Vestvuda i stavi pored ove snimljene u okrugu Vestvud pre deset godina.« Ponovo je pokazao. »Ova žena je na obe slike.«
»Koincidencija. Desilo se da je žena bila jednom tamo 1936‐te pa ponovo 1946-te.«
»Jednom je, možda, koincidencija. Ali dvanaest puta u periodu od deset godina, kada su se nesreće dogadale i do tri milje jedna od druge, ne. Evo.« Razdelio je tuce fotografija. »Ona je na svima!«
»Možda je perverzna.«
»Ona je više od toga. Kako može da se desi da je tamo toliko brzo posle svake nesreće? I zbog čega nosi istu odeću na slikama snimljenim u periodu od jedne decenije?«
»Neka budem proklet, tako je.«
»I najzad, zbog ćega je stajala iznad mene u noći moje nesreće, pre dve nedelje?«
Uzeli su piće. Morgan je prošao kroz dosijee. »Šta si to radio, angažovao službu za
isečke dok si bio u bolnici da za tebe pregleda novine?« Spalner klimnu glavom. Morgan otpi piće. Postajalo je kasno. Ulična svetla su se palila na ulicama ispod kancelarije. »Šta sve ovo znači?«
»Ne znam«, reče Spalner, »osim da postoji univerzalni zakon što se tiče nesreća.
Okuplja se gomila. Uvek se okuplja. I poput tebe i mene, ljudi se pitaju godinu za godinom zašto se okuplja tako brzo, i kako? Ja znam odgovor. Evo ga!«
Bacio je isečke. »To me plaši.«
»Ti ljudi — možda su oni lovci na zadovoljstva, perverzni senzacionalisti sa bludnom požudom za krvlju i morbidnim?«
Spalner slegnu ramenima. »Da li to objašnjava njihovo prisustvo kod svih nesreća?
Zapazićeš da se drže određenih teritorija. Nesreća u Brentvudu će privući jednu grupu.
U Hantington Parku drugu. Ali postoji pravilo za lica, odredeni procenat koji se pojavljuje kod svake olupine.
Morgan reče, »Nisu sva ta lica ista, zar ne?«
66
»Prirodno da nisu. Nesreće privlače i normalne ljude, za određeno vreme. Ali ovi
su, po meni, tamo prvi. «
»Ko su oni? Šta hoće? Stalno nagoveštavaš, umesto da kažeš. Dobri bože, mora da
imaš neku ideju. Zaplašio si sebe, a sad si i mene učinio nervoznim.«
»Pokušavao sam da dođem do njih, ali uvek me neko saplete, uvek stignem
prekasno. Oni skliznu u gomilu i nestanu. Izgleda da gomila pruža zaštitu nekim svojim članovima. Vide me da dolazim.«
»Zvuči kao neka vrsta klike.«
»Imaju jednu stvar zajedničku, uvek se pojavljuju zajedno. Kod požara ili eksplozije
ili na ivicama ratišta, kod svake javne demonstracije te stvari zvane smrt. Lešinari, hijene ili sveci, ne znam šta su, naprosto ne znam. Ali idem sa tim u policiju, večeras.
Dovoljno dugo je trajalo. Danas je neko od njih pomerao telo te žene. Nisu smeli da je dotaknu. To ju je ubilo.«
Stavio je isečke u aktovku. Morgan ustade i skliznu u svoj kaput. Spalner zatvori tašnu koja škljocnu. »Ili, upravo sam pomislio...«
»Šta?«
»Možda su je želeli mrtvu.«
»Zašto?«
»Ko zna. Ideš sa mnom?«
»Žao mi je. Kasno je. Vidimo se sutra. Srećno.« Izašli su zajedno. »Pozdravi pajkane
s moje strane. Misliš da će ti poverovati?«
»Poverovaće mi, ne boj se. Laku noć.«
Spalner je vozio sporo prema gradu.
»Želim da stignem tamo«, rekao je sebi, »živ«.
Bio je prilično šokiran, ali ne i iznenađen, donekle, kada je naišao kamion kotrljajući se iz jedne uličice pravo prema njemu. Upravo je čestitao sebi na oštrom čulu opažanja i uobličavao u mislima ono što će reći policiji, kada je kamion udario u njegov automobil, To, u stvari, i nije bio njegov automobil, što je u celoj stvari bilo obeshrabrujuće. Bio je bačen najpre na ovu, pa na onu stranu, dok je mislio, kakva šteta, Morgan je otišao i pozajmio mi svoj drugi automobil na nekoliko dana dok moj ne poprave, a sad eto me opet. Vetrobran mu se zakova u lice. Bačen je napred — nazad u
nekoliko munjevitih trzaja. Onda se svo kretanje zaustavilo i sva buka prestala i ispunio ga je samo bol.
Čuo im je stopala kako trče i trče i trče. Počeo je da petlja sa vratima automobila.
Škljocnula su. Ispao je na pločnik pijano i ostao da leži, sa uvetom uz asfalt, slušajući ih kako dolaze. Bilo je to kao velika kišna oluja, sa mnogo kapi, teških i lakih i srednjih, koje su dodirivale zemlju. Čekao je nekoliko sekundi i slušao njihovo približavanje i dolazak. A onda, slabo, sa iščekivanjem, pridigao glavu i pogledao.
Gomila je bila tu.
Mogao je da im oseti dah, pomešane mirise mnogo ljudi koji usisavaju i usisavaju
vazduh potreban čoveku za život. Nagomilali su se i gurali i usisavali i usisavali sav v
azduh oko njegovog dahtavog lica dok nije pokušao da im kaže da odstupe, primoravali su ga da živi u vakuumu. Glava mi je veoma mnogo krvarila. Pokušao je da
se pomeri i shvatio da mu nešto nije u redu sa kičmom. Nije mnogo osetio udarac, ali
kičma mu je bila povređena. Nije se usuđivao da se pomera.
Nije mogao da govori. Dok je otvarao usta, ništa nije izlazilo napolje osim gušenja.
Neko reče: »Pomozite mi. Okrenućemo ga i podići u udobniji položaj.«
Spalnerov mozak eksplodira.
67
Ne! Ne pomerajte me!
»Pomerićemo ga«, reče glas, bezbrižno.
Idioti, ubićete me, nemojte!
Ali ništa od toga nije mogao da izgovori glasno. Mogao je samo da misli.
Ruke ga dohvatiše. Počeli su da ga dižu. Uzviknuo je i nesvestica ga zaguši. Ispravili su ga u udarač agonije. Dva čoveka su to učinili. Jedan od njih je bio mršav, plav, bled, hitar mladić. Drugi je bio jako star i imao je smežuranu gornju usnu.
Već im je ranije video lica.
Poznati glas reče, »Je li — je li mrtav?«
Drugi glas, glas vredan pamćenja, odgovori, »Ne. Još ne. Ali biće mrtav pre nego
što stignu ambulantna kola.«
Bila je to jako glupa, luda zavera. Kao svaka nesreća. Cvileo je histerično pred čvrstim zidom Oca. Bili su svuda oko njega, ove sudije i porotnici sa licima koja je već ranije video. Brojao im je lica kroz svoj bol.
Pegavi dečak. Starac sa smežuranom gornjom usnom.
Riđokosa žena rumenih obraza. Starica sa mladežom na bradi.
Znam zbog čega ste ovde, pomislio je. Isto kao i kod drugih nesreća. Da osigurate
da pravi prežive, a pravi umru. Zato ste me podigli. Znali ste da će me to ubiti. Znali ste da bih preživeo da ste me pustili na miru.
I tako je bilo od početka vremena, kada se gomile okupe. Na ovaj način ubijate mnogo lakše. Alibi vam je veoma jednostavan; niste znali da je opasno pomerati povređenog. Niste želeli da ga povredite.
Gledao ih je, iznad sebe, radoznalo kao čovek duboko pod vodom koji posmatra ljude na mostu. Ko ste vi? Odakle dolazite i kako stižete ovamo toliko brzo? Vi ste gomila koja uvek smeta, koja troši dobar vazduh potreban plućima čoveka na umoru, koristeći prostor koji bi trebalo on da koristi za ležanje, sam. Gazite po ljudima da biste bili sigurni da će umreti, takvi ste vi. Znam vas sve.
Bilo je to poput učtivog monologa. Nisu rekli ništa. Lica. Starac. Riđokosa žena.
Neko podiže aktovku. »Čije je ovo?«
To je moje! To su dokazi protiv svih vas!
Oči, izokrenute nad njim. Sjajne oči ispod razbarušene kose ili šešira.
Lica.
Negde — sirena. Stizala su ambulantna kola.
Ali gledajući u lica, konstrukcije, modele, oblike lica, Spalner je znao da je prekasno. Pročitao im je to na licima. Oni su znali.
Pokušao je da govori. Nešto je uspelo da izađe:
»Izgleda da ću — vam se pridružiti. Ja — pretpostavljam da ću — sada — biti član
vaše — grupe.«
Onda je sklopio oči, i sačekao islednika koji pregleda leševe.
68
69
Rane godine života Džejmsa Obernadija su bile prepune najcrnjih predskazanja.
Njegov otac, carinik u Novoj Engleskoj, imao je umetničkih sklonosti; crtanke su mu bile prepune crteža starih putitanskih grobova i novih nantaketskih kitolovaca.
Danju je merio bale uvezenog čaja i pamučnog platna; uveče bi vodio Džejmsa na sastanke sa obrazovanim prijateljima, koji bi pili porto, ogovarali svoje žene i izdavače, i davali Džejmsu luše od melase.
Džejmsov otac je nestao u ekspediciji na Veliku kamenu glavu u Vermontu; od njega su ostale jedino cipele.
Džejmsova majka, udovica sa nejakim sinom, ubrzo su udala za ogromnog i
dlakavog čoveka koji je živeo u raspadajućem zdanju u unutrašnjosti države Njujork.
Uveče bi porodica često odlazila u obližnji Albani u posete. Sa prijateljima iz antimasonske partije Džejmsov bi poočim raspravljao obično o politici; na spratu, njegova majka je s drugim ženama preko spiritualističkih obreda pričala sa poznatim mrtvacima.
Vremenom je Džejmsov poočim bio sve zaokupljeniji masonskom urotom.
Porodica je prestala da se pojavljuje u društvu. Zavese su po ceo dan bile navučene a porodici je naređeno da se dobro čuva od nepoznatih u crnim odelima. Džejmsova majka postajala je sve slabija i bleđa, i sve češće je zaboravljala da zameni kućnu haljinu doličnijom odećom.
Jednog dana, Džejmsov poočim pročitao im je novinski izveštaj o anđelu Moroniju
koji je u blizini otkrio zakopane zlatne poluge koje su objašnjavale biblijsko predanje Maundbilder Indijanaca. Kako se približavao kraju članka, glas mu se sve više tresao a oči postajale sve luđe. Te noći su se čuli prigušeni krici i pomamna lupa čekića.
Sledećeg jutra, mladi Džejms je našao svog očuha ispred kamina još uvek u odelu,
kako ispija šolje brendija jednu za drugom odsutno džarajući vatru žaračem.
Džejms je nazvao dobro jutro sa uobičajenom srdačnošću. Poočimove oči su ga izbezumljeno pogledale ispod sastavljenih obrva. Džejmsu je rečeno da mu je majka otišla u milosrdnu posetu dalekoj rodbini koju je pogodila crvena kuga. Razgovor se uskoro preneo na određenu ostavu na spratu koja je sada bila zakucana ekserima.
Džejmsu je poočim strogo zabranio da se približava njenim vratima.
Prolazili su dani. Njegove majke nije bilo već nedeljama. I mada su mu oštra upozorenja da ne ide u ostavu često ponavljana, Džejms nikada nije pokazao zanimanje
za ono što je u njoj. Nedugo potom negde u starčevoj glavi je od prevelike brige eksplodirala arterija.
Za vreme poočimovog pogreba, porodičnu kuću je pogodio grom i sravnio je sa zemljom. Novac od osiguranja, a i sudbina Džejmsovog života, prešli šu u ruke dalekog rođaka, smušenog i preplašenog čoveka koji je vodio borbu protiv alkohola i pio nekoliko boca dr Rifkinsovog životnog eliksira svakog dana.
Džejms je poslan u internat koji je vodio fanatični kalvinistički đakon. Tamo je Džejms bio uspešan, zahvaljujući prilježnom radu i svojoj pomirljivoj, blagoj naravi.
Stigao je do zrelosti kao visok, razuman mladi čovek mirnog temperamenta i nežnog lica potpuno neobeleženog zlom kobi.
Dva dana pošto je diplomirao, đakon i njegova žena su nađeni iseckani na parčiće,
polugolih tela skoro zakopanih u balegi jedinog konja koga su imali. Džejms se zadržao taman toliko da uteši njihovu neudatu kćer, koja je suvih očiju sedela u stolici za ljuljanje, sa pažnjom kidajući maramicu na parčiće.
Onda se Džejms preselio u Njujork kako bi nastavio školovanje.
I tamo je Džejms Obernadi pronašao malu radnju u kojoj su se prodavale čarolije.
Džejms je ušao u neobeleženu radnju slučajno, bežeći od prigušenih jauka iz zubarske ordinacije preko puta.
Zamračena unutrašnjost radnje je mirisala na goruće kitovo ulje i mesingani fenjer.
Duboke drvene police, prekrivene paučinom, pružale su se duž zidova. Tu i tamo, 70
požuteli vojni proglasi su pozivali na pomoć protiv ustanika u Teksasu. Džejms je s poštovanjem pozdravio prema apotekarskom kredencu, gde je nekoliko uštavljenih, lakiranih žaba mahalo malim trubama i gitarama. Vlasnik se pojavio iza crvene zavese.
»Mogu li pomoći mladom gospodinu?« rekao je trljajući ruke. Bio je to mali, žustri Irac.
Uši su mu se gubile negde u gomili kose, nosio je bifokalne naočare i cipele s mesinganom kopčom.
»Sviđa mi se ta stvarčica ispod zvona«, pokazao je Džejms.
»Čini mi se da mladog gospodina možemo uslužiti i zanimljivijim stvarima«, reče vlasnik cereći se. »Tako ste mladi, tako puni života.«
Džejms je oduvao prašinu sa ćupa, nakupljenu podužom nebrižljivošću. »Kako ide
posao ovih dana?«
»Mi posedujemo vrlo probranu klijentel
u«, reče onaj drugi, i predstavi se. Ime ju je
bio g‐din O'Beron, i skoro je bio pobegao od neopisive gladi u svojoj zemlji. Džejms je protresao sitnu, papirnatu ruku gospodina O'Berona.
»Sigurno ste za jedan ljubavni napitak«, reče g‐din O'Beron sa zavereničkim pogledom. »To obično traže vaši vršnjaci.«
Džejms je odmahnuo. »Ne, zaista ne.«
»Onda problemi sa džeparcem? Možda će vas zanimati jedan novčanik koji se sam
puni.« Starac je kliznuo preko kase i pokazao kožnu lisnicu.
»Novac?« reče Džejms jedva zainteresovano.
»Onda slava. Imamo magične četke — ili ako vam se više sviđaju novotarije, imamo fotoaparat koji je nekad pripadao samom Montavardeu.«
»Ne, ne«, reče Džejms, nemiran. »Kažite mi cenu ovog ovde. Proučavao ga je kritički. Nije baš bio u dobrom stanju.
»Možemo da povratimo mladost,« reče g‐din O'Beron, odjednom nametljivo.
»Jelte«, reče Džejms, zainteresovan.
»Imamo isporuku Vode mladosti po receptu dr Hajdegera«, reče g‐din O'Beron.
Povukao je skrivenu ručicu koja je otvarala okovani kovčežić i izvukao četvrtastu staklenku. Odčepio ju je. Malo se prosulo i miris maja je ispunio prostoriju. »Jedna ispijena boca«, reče g‐din O'Beron, »vraća čoveku ili zveri pravu mladost.«
»Nije valjda«, reče Džejms, skupljajući obrve razmišljajući »A koliko je kašičica u boci?«
»Nemam pojma«, priznao je g‐din O'Beron. »Nikad nisam merio na kašičicu.
Opominjem vas, ovo je obično za starije. Mladići poput vas uzimaju ljubavne napitke,«
»Koliko je jedna boca?« reče Džejms.
»Malo je skupo«, preko volje reče g‐din O'Beron. »Cena je sve što imate.«
»Deluje razumno«, reče Džejms. »A koliko za dve boce?«
G‐din O'Beron se zabuljio. »Ne preterujte, mladiću«, Pažljivo je začepio bocu.
»Setite se da već treba da mi date sve što imate.«
»Kako da znam da ćete opet imati vodicu kada mi zatreba?« reče Džejms.
