by MoZarD
G‐din O'Beron je nelagodno podigao oči iza bifokalnih stakala. »To prepustite meni.« Cerio se, ali ne ubedljivo kao malopre. »Ova radnja se neće zatvoriti — ne dok ima mušterija poput vas.«
»Dogovoreno«, reče Džejms, pa se rukovaše po sklopljenoj pogodbi. Džejms se vratio posle dva dana, prodavši sve što je posedovao. Predao je malu torbu sa zlatom i bankovni ček kojim mu prenosi celo svoje nasleđe. Otišao je sa odelom na sebi i bocom.
Prođe dvadeset godina.
U Sjedinjenim Državama je besneo građanski rat. Ubijeno je na stotine hiljada ljudi, razneseno ili minama ili mecima, ili jadno nestalo u septičkim jamama. Na ulicama Njujorka, stotine protivnika regrutovanja je pobijeno šrapnelima, pa je kaldrma ispred male radnje čarolija bila pretrpana mrtvima čiji se zadah raspadanja počeo osećati.
Najzad, posle tvrdoglavog otpora i neopisive agonije, Konfederacija je poražena. Rat je postao prošlost.
71
Džejms Obernadi se vratio.
»Bio sam u Kaliforniji«, rekao je zaprepašćenom g‐dinu O'Beronu. Bio je fino preplanuo i nosio ljubičasti kaput, čizme s mamuzama i srebrni sombrero. Imao je zlatan sat velik kao kupus a na prstima su mu sijali dragulji.
»Obogatili ste se na kopanju zlata«, nagadao je g‐din O'Beron.
»Ne baš«, reče Džejms. »Petljao sam trgovinom. U Sakramentu. Tamo se tuce jaja
prodaje za skoro isto toliko zlata, znate.« Nasmešio se i pokazao na svoju biranu odeću.
»Išlo mi je uglavnom dobro, ali se obično ne oblačim ovako ekstravagantno. Znate, na
sebi nosim sve što posedujem. To će nam olakšati razmenu.« Pružio je praznu bocu.
»Vrlo dalekovido s vase strane«, reče g‐din O'Beron. Pažljivo je ispitivao Džejmsa,
kao da traži naznaku fizičkog opadanja ili moralnog propadanja. » ne izgledate stariji ni jedan dan.«
»O, nije baš tako«, reče Džejms. »Imao sam dvadeset kada sam došao prvi put.
Sada bi mi lako dali dvadeset jednu, čak dve godine.« Stavio je bocu na “tezgu.
»Zanimaće vas sigurno kad vam kažem da ima tačno dvadeset kašika.«
»Niste prosuli ni kap?«
»Ne, naravno«, nasmešio se Džejms na tu pomisao. »Otvarao sam je samo jednom
godišnje.«
»Nije vam se desilo da uzmete dve kašike odjednom, na primer? Ili da iskapite bocu?«
»Šta bi mi to pomoglo?« reče Džejms. Počeo je da skida prstenje i da ga slaže po
tezgi uz jedva čujno zveckanje. »Sačuvali ste malo Vode mladosti u rezervi, pretpostavljam«.
»Pogodba je pogodba«, preko volje reče g‐din O'Beron. Pružio mu je sledeću bocu.
Džejms je otišao bos, samo u košulj; i pantalonama, ali sa svojom bocom.
Prošla je 1870. i narod je slavio stogodišnjicu. Železnica se protegla po celoj zemlji.
Na ulicama Njujorka su instalirane gas‐lampe. Počele su da niču neviđeno visoke zgrade, ali je kraj sa malom prodavnicom čarolija ostao nedirnuto mračan.
Džejms Obernadi se vratio. Sada je izgledao kao dvadesetčetvorogodišnjak. Preneo
je tapije nekih poseda u Čikagu i otišao sa narednom bocom.
Uskoro posle početka veka, Džejms se ponovo vratio, vozeći automobil na paru, zviždućući melodiju sa Izložbe u Sent Luisu i gladeći negovane brčiće. Potpisao je tapiju na kola, koja su bila izvrsna, ali nisu oduševila g‐dina O'Berona. Stari Irac je s godinama propao, a tanke ruke su mu se tresle dok je prodavao svoju robu.
U nekoliko sledećih godina, svet je potresao rat velikih sila, ali Amerika je ostala uglavnom nepovređena. Došle su dvadesete, i Džejms dode natovaren koferčetom prepunim naglo rastućih akcija i obveznica. »Čini mi se da se uvek dobro snalazite«, primetio je g‐din O'Beron drhtavim glasom.
»Važno je da si u toku«, reče Džejms. »I da si talentovan po prirodi.« Ispitivački se osvrnuo po prostoriji. Vrednost robe je opala. Delovi starih mašina su ležali pored gomila raspadajućih narodnih magazina i kolutova pocrnelog telefonskog kabla.
Egzotične sitnice, kutijice začina ili ćilibara, idoli od slonovače koje su izradili ljudožderi, sada su potpuno nestali. »Nadam se da vam neće smetati novo pakovanje«, krkljao je
g‐din O'Beron, dodajući mu tečnost. Boca je bila zaobljena i imala mašinski čep od plute i kalaja.
»Imate problema sa nabavkom?« delikatno je upitao Džejms.
»To prepustite meni!« reče g‐din O'Beron, uvređeno podižući nos.
Džejmsova sledeća poseta bila je posle sledećeg rata koji je bio neobjašnjivo i nezamislivo jeziv. Radnja g‐dina O'Berona je sada bila pretrpana vojnim viškovima. Gole električne sijalice su visile iznad naslaga natrulih kaki i gumenih stvari.
Džejms je izgledao kao da je blizu tridesetih. Po modernim američkim standardima
bio je nešto niži, ali jedva primetno. Nosio je pantalone sa visokim strukom i beli laneni sako sa naglašenim ramenima.
72
»Pretpostavljam«, mrmljao je g‐din O'Beron veštačkim zubima, »da se vas ovaj svet nimalo ne tiče. Šta je sa ženama, ljubavnicama, decom?«
»Šta je s njima?« slegnuo je Džejms.
»Zadovoljni ste dok ih gledate kako stare i umiru?«
»To nikad ne dočekam«, primetio je Džejms. »Ipak, svakih dvadeset godina se moram vratiti i ovde ostaviti sve što imam. A onda je jednostavnije krenuti od nule.
»Kako bezosećajno«, mrmljao je gorko g‐din O'Beron.
»Ma dajte«, reč Džejms. »Ipak mi se čini da ni vi ne delite eliksir na sve strane.«
»Ali radnja sa čarolijama je moj POSAO«, reče g‐din O'Beron jedva. »Postoje određena nepisana pravila.«
»Jel'?« reče Džejms, naginjući se preko tezge sa lakoćom mladog stogodišnjaka.
»To nikad niste spomenuli. Natprirodni zakoni — mora da su zanimljivi za
proučavanje.«
»Šta se vi petljate u to«, reče g‐din O'Beron. »Vi ste KUPAC i ljudsko biće. Brinite
se za sebe a mene ostavite na miru.«
»Što smo osetljivi«, reče Džejms. Oklevao je. »Znate, imam neke novine vezane za
industriju plastike. Verujem da ću zaraditi mnogo više nego obično. Pa, ako biste prodavali ovo...« Nasmešio se. »Kažu da Irci ne zaboravljaju staru zemlju. Mogli biste se pod starost vratiti tamo — sa zlatom, pa svakog jutra boca mleka ispred vrata...«
»Uzmite svoju bocu i idite«, viknuo je g‐din O'Beron, trpajući mu je u ruke.
Prošle su još dve decenije. Džejms se dovezao u otvorenom mustangu i ušao u radnju. Mesto je mirisalo na pačuli drvce, a savremeni posteri su preplavili zidove.
Pakovanja tupavih slikovnica su se nazirala pored polica sa razbacanim kukama i ručno pravljenim slavinama.
G‐din O'Beron se dovukao iza obešene iskrzane zavese. »Opet vi«, propištao je.
»Na vreme«, reče Džejms, okrećući se. »Sviđa mi se što u radnji držite korak s vremenom, g‐dine O'Beron, baš divno.«
G‐din O'Beron ga je otrovno pogledao. »Sada imate sto dvadeset godina. Zar vam
nije teško da ih nosite na plećima?«
Džejms je zatečeno gledao u njega. »Šalite se?«
»Zar niste naučili koliko je smrt blagoslov? Koliko je bolje da ne pređemo granicu
koju nam je sudbina odredila?«
»Uh«, reče Džejms. Stresao se. »Shvatio sam nešto o materijalnom bogatstvu, to
da... Ono samo sputava. Ovoga puta vam ne ostavljam kola, iznajmljena su.« Izvadio je izlizani novčanik iz prednjeg dela svojih farmerki. »Imam neke lažne Dajners i kreditne kartice.« Bacio ih je preko tezge.
G‐din O'Beron je ne verujući gledao u lopova. »Vi se to šalite?«
»Hej, to je sve što imam«, reče Džejms blago. »Tamo pedesetih, mogao sam levom
rukom da kupim ceo Dženeral motors. Ali kada sam razgovarao s vama poslednji put,
shvatio sam da vas to ne zanima. Pomislio sam da onda i nije važna imovina, već onako, duša same stvari.«
G‐din O'Beron se pridržao za srce svojom starački pegavom rukom. »Zar se ovo nikad neće završiti? Zašto sam napustio Evropu? Tamo znaju šta je tradicija...« Zastao je, skupljajući dah. »Pogledajte ovo mesto! To je uvreda! Zar se ovo zove radnjom čarolija?« Dohvatio je debelu sveću u obliku pečurke i zavitlao je na pod.
»Uzrujali ste se«, reče Džejms. »Pazite, vi ste rekli da je pogodba pogodba. Nema
potrebe da nastavimo sa ovim. Vidim da vam nisam prirastao za srce. Što me ne povežete sa svojim nabavljačem?«
»Nikad!« O'Beron se zaklinjao. »Neće mene potući neki hladnokrvni... ćata.«
»Nisam smatrao da je ovo takmičenje«, ponosno reče Džejms. »Žao mi je ako vi na
to tako gledate, gospodine.«
Odgovarajuće vreme je prošlo i Džejms je ponovio svoje hodočašće do prodavnice
čarolija. Okolina se promenila. Žene u korsetima i mrežastim čarapama su vrebale po 73
pločnicima, pod budnim okom muškaraca sa šeširima širokih oboda i izglancanih cipela.
Džejms je pažljivo zaključao bravu svog BMW‐a.
Nekad zastrveni izlozi magične radnje su bili ofarbani u crno. Neonska reklama iznad vrata je glasila ODRASLI — GLEDANJE — 25 centi.
Unutra, nekad prenatrpani pod prodavnice bio je raščišćen. Dobro umotani
magazini su ležali na policama, sa živim koricama koje su sijale pod plavičastim mrtvačkim svetlom neonke. Stara tezga je bila zamenjena dugačkom staklenom
vitrinom u kojoj su bili izloženi pleteni bičevi i eterična ulja. Goli pod je odzvanjao pod oplatama Džejmsovih Guči cipela.
Neki mladić se pojavio iza zavese. Bio je visok i koščat, sa malim, brižljivo ne-govanim brčićima. Njegova nežna koža je delovala voskasto i nezdravo. Jedva da se naklonio. »Viri se pozadi«, rekao je visokim glasom ne gledajući Džejmsa. »Morate da
kupite žetone. Tri dolara.«
»Šta ste rekli?« reče Džejms.
»Tri soma, čoveče!«
»A«, pružio mu je Džejms novac. Čovek mu predade tuce plastičnih žetona i odmah nestade iza zavese.
»Oprostite« reče Džejms u prazno. »Hej?« ,
Mašine za virenje su čekale u dnu radnje, u nizu prikrivenih odaja. Vinilska sedišta
unutar njih bazdila su na znoj i butil nitrat. Džejms je ubacio žeton i gledao.
Onda je prešao na ostale i gledao i u njih. Vratio se u prednji deo radnje. Čuvar je
sedeo na hoklici, cepajući korice sa neprodatih magazina i gledajući mali televizor ispod tezge.
»Ti filmovi« reče Džejms. »To je bio Čarli Čaplin. Pa Daglas Ferbanks. A tek Glorija
Svenson...«
Čovek je podigao pogled, nameštajući frizuru. »Pa? Ne volite neme filmove?«
Džejms je ćutao. »Ne mogu da verujem da je Čarli Čaplin snimao pornić«.
»Ne volim da prodajem fazone«, reče čuvar, zevajući. »Ali ovo su originalni snimci,
ortak. Jesi li čuo za Herstov dvorac? San Simeon? Stari Herst je voleo da usnimi svoje holivudske gošće na leglu. Sve spavaće sobe su bile snimane.«
»A«, reče Džejms. »Sada mi je jasno. A je li tu gospodin O'Beron?«
Tip je prvi put pokazao zanimanje. »Znate starog? Nema ih mnogo u poslednje vreme da ga znaju. Cujem da njegova klijentela ima vrlo specifičan ukus.«
Džejms je klimnuo. »Trebalo bi da za mene čuva jednu bocu.«
»Pa, pogledaću iza. Možda je budan.« Cuvar se ponovo izgubio. Vratio se sa staklenkom u rukama. »Evo malo ljubavnog napitka.«
Džejms je odmahnuo glavom. »Žao mi je, ne tražim to.«
»Ali to je ono pravo, čoveče! Ne da deluje nego nije normalno!« Čuvar je bio zbunjen. »Pa vi mladi obično tražite ljubavni napitak. A vama verovatno treba stari.
Mada mi je žao da ga maltretiram.«
Prođoše dugi minuti, sa udaljenim mrmljanjem i cičanjem. Najzad se čuvar pojavio,
gurajući kroz zavesu invalidska kolica. U njima je sedeo g‐din O'Beron, sav umotan zavojima, s noćnom kapicom navučenom preko izborane glave. »Oh«, reče napokon.
»To ste opet vi.«
»Da, došao samo po...«
»Znam, znam. »G‐din O'Beron je zrikavo gledao u jastučiće. »Vidim de ste upoznali
mog... ortaka. G‐din Feri.«
»Ja kao vodim ovo mesto u poslednje vreme«, reče g‐din Feri. Namignuo je
Džejmsu iza leđa g‐dina O'Berona.
»Ja sam Džejms Obernadi«, reče Džejms. Pružio je svoju ruku.
Feri je ratoborno povukao svoje ruke. »Žao mi je, to nikad ne radim.«
O'Beron se slabo javio i zagušio kašljem. »Pa, moj dečače«, reče on najzad, »nadao
sam se da ću izdržati toliko da vas još jednom vidim... Gospodine Feri! Tamo iza, ispod 74
vaših prljavih plakata, nalazi se jedan paket...«
»Odmah, odmah«, reče popustljivo Feri. Izašao je.
»Dajte da vas vidim«, reče O'Beron. Njegove oči u suvim, sivkastim dupljama su postajale nalik na gušterske. »Pa, kako vam izgleda radnja? Iskreno?«
»Pamti i bolje dane«, reče Džejms. »Kao i vi.«
»Tako vam je to, zar ne?« reče O'Beron. »On ovaj posao vodi kao gangster, taj mladić. Da vidite kako vodi knjige...« Odmahnuo je rukom, u kojoj su kosti krekale pritisnute artritisom. »To je pravo blagostanje, ne morate se više brinuti.«
Feri se pojavio, noseći drveni sanduk u kom su bile naslagane prašnjave alu-minijumske konzerve. Pažljivo ju je spustio na tezgu.
Svaka konzerva je sadržala Vodu mladosti. »Hvala« reče Džejms šireći oči. Podigao
je sa uživanjem jedan paket, i izvukao konzervu.
»Neka«, reče O'Beron. »Ovo je za tebe, sve. Uživaj, sine moj. Nadam se da si za‐
dovoljan.«
Džejms spusti konzervu. »Šta je sa našim dogovorom?«
O'Beronove oči se zacakliše, uživajući u poniženju. »Iskreno mi je žao. Ali ja jednostavno ne mogu da sprovodim naš ugovor. Kao što vidite, nemam više snage. Ovo
je sada vaše. To je sve što sam mogao pronaći.«
»Da, čini mi se da je ovo sve što je ostalo,« klimao je glavom Feri, pregledajući stanje svojih noktiju. »Nije baš bilo prometa — verovatno je preduzeće za punjenje stavilo ključ u bravu.«
»Tolike konzerve, ipak...«. reče Džejms zamišljeno. Pružio je svoj novčanik.
»Dovezao sam vam fina kolica, tu su ispred...«
»To više nije važno«, reče O'Beron. »Zadrži ih, kao uspomenu na mene.« Glas mu
se izgubio. »Mislio sam da nikad neću stići dovde, ali priznajem da si me potukao.
Predajem se.« Spustio je glavu.
G‐din Feri je preuzeo kolica. »Sada je umoran«, reče on mudro. »Skloniću ga da ne
smeta, ovamo...« Podigao je zavesu i nogom gurnuo kolica. Vratio se Džejmsu. »Uzmite
taj sanduk i izvolite napolje. Lepo je bilo raditi sa vama — zbogom.« Oštro je klimnuo.
»Gospodine, do viđenja!« viknuo je Džejms. Bez odgovora.
Džejms je odneo sanduk do kola i stavio ga na zadnje sedište. Onda je izvesno vreme sedeo na prednjem sedištu, dobujući prstima po volanu.
Konačno se vratio unutra.
Gospodin Feri je izvadio telefon ispod kase. Kada je ugledao Džejmsa, tresnuo je
slušalicu. »Nešto si zaboravio, ortak?«
»Zbunjen sam«, reče Džejms, »stalno se pitam... šta je sa nepisamm pravilima?«
Čuvar ga je pogledao zbunjeno. »E, starac stalno tako priča. Pravila, standardi, kvalitet. »G‐din Feri se zapiljio u svoju robu, a onda pogledao Džejmsu pravo u oči.
»Kakva PRAVILA, čoveče?«
Za trenutak je vladala tišina.
»Nikad nisam bio načisto s tim«, reče Džejms. »Ali voleo bih da pitam g‐dina O'Berona.«
»Već ste ga dovoljno udavili«, reče čuvar. »Zar ne vidite da starac umire? Dobili ste šta ste tražili, sad čistac, gubite se.« Sklopio je ruke. Džejm
s je odbio da se pomeri.
Čuvar je uzdahnuo. »Slušaj, nisam ja narodna kuhinja. Ako ćeš da se muvaš ovuda,
kupi još žetona.«
»Već sam video šta nudiš«, reče Džejms. »Imaš još nešto«?
»Šta, aparati ti nisu dovoljni, a?« G‐din Feri je protrljao svoju bradu. »Pa, obično s tim nemam veze, ali mogu ti naći gram ili dva Magičnog praha senjor Buendije iz Kolumbije. Prvi put je besplatno. Ne? Tebi je teško ugoditi, dečko.«
Feri je ponovo seo, kao da se dosađuje. »Ne znam zašto bih menjao svoju robu, zbog tvog cepidlačenja. Takav budža kao ti, šta ima da se zanosi malom prodavnicom
čarolija. Tebi ovde nije mesto, ortak.«
75
»Zašto, oduvek sam voleo ovo mesto«, reče Džejms. »Ili bar nekad jesam... Čak sam želeo i da ga kupim.«
Feri se zakikotao. »Ti? Ma nije valjda.« Namrgodio se. »Ako ti se ne svida kako je ja vodim, ko te šiša.«
»Ne, ne, siguran sam da ću naći nešto za sebe«, reče brzo Džejms. Naglo je pokazao na tanku knjigu u tvrdom povezu, na vrhu gomile iza tezge. »Evo ovo na primer.«
G—din Feri je slegnuo i nevoljno je izvukao. »Dopašće ti se«, rekao je neubedljivo.
»Merlin Monro i Džeki Kenedi na privatnoj plaži.«
Džejms je prevrnuo nekoliko sjajnih stranica. »Koliko je?«
»Želite je?« reče čuvar. Proučavao je povez a onda je spustio. »U redu, pedeset soma.«
»Čist keš?« reče Džejms iznenadeno. »Ništa magično?«
»Keš JE čarolija, ortak.« Opet je slegnuo. »Dobro, četrdeset soma i da se rastanemo u miru.«
»Evo ti pedeset«, reče Džejms. Izvadio je novčanik. »Opa,« spetljao se pa mu je on
pao na drugi kraj vitrine.
G‐din Feri je sagao za njim. Kada se ponovo digao, Džejms ga je zviznuo teškom knjigom po glavi. Čuvar je pao sa treskom.
Džejms je preskočio tezgu i razmakao zavese. »Dokopao se kolica i izgurao ih napolje. Točkovi su dvaput zapeli za noge gospodina Ferija. O'Beron se od truckanja probudio i vrisnuo.
Džejms ga je gurao ka crno zastakljenom izlogu. »Matori«, naglasi, »koliko već nisi
izašao na svež vazduh?« Gurnuo je vrata.
