by MoZarD
A ja mu klimam glavom i osmehujem se, uručujem mu današnji zapis, posmatram
njegovo lice dok on otkriva da ova mapa nije na jeziku njemu čitljivom. Ljut je, čini mi se, ali, učtiv. Ovo kao da se i ranije dešavalo. Možda ćemo se sutra opet sresti.
Udaljavam se, konačno. U zakorelom lavabou, koji curi, a koji je ugraden u zid od
pločica, daleko niz platformu, umivam se, perem lice, oči, ruke. Iznad sporog procurivanja vode čujem, čini mi se, voz.
82
83
»Sedišni pojas, molim«, rekla je stjuardesa vedrim glasom, prolazeći pored njega.
Praktično u istom trenutku osvetli se znak iznad svoda koji je vodio ka prednjem
delu aviona — PRIČVRSTITE SEDIŠNE POJASEVE — a, ispod toga, prateće upozorenje —
PUŠENJE ZABRANJENO. Uvlačeći dim duboko u pluća, Vilson ga izduva u kratkim mlazevima, zatim ugnječi ostatak cigarete u pepeljari na rukonaslonu, nervoznim ubadajućim pokretima.
Napolju se jedan od motora monstruozno nakašlja, a iz njega bljunu oblak dima koji se raspade u noćnom vazduhu. Trup aviona poče da se trese a Vilson, pogledajući
kroz prozor, vide kako sa izduvnim gasovima beli plamen šiba iz zadnje komore motorskog omotača. Zakašlja se i drugi motor, pa urliknu, a njegov propeler istog trena postade rotirajuće zamućenje. Vilson, sa napetom pokornošću, pričvrsti pojas preko svog krila..
Sad su radili svi motori, a u Vilsonovoj glavi je bubnjalo sinhronizovano sa trupom
aviona. Sedeo je ukočeno, zureći u sedištu ispred sebe, dok je DC‐7 vozio po pristupnoj traci, zagrevajući noć gromoglasnim mlazevima iz svojih motora.
Na ivici piste avion zastade. Vilson pogleda kroz prozor ka levijatanskom
svetlucanju terminala. Pozno ujutro, istuširan i u čistoj odeći, sedeće, pomisli da, u kancelariji još jednog posrednika i diskutovaće o još jednom obimnom ugovoru, čiji čisti rezultat neće dodati ni mrvicu smisla istoriji čovečanstva. Sve je to takva prokleta —
Vilson šumno udahnu u trenutku kad mašine ubrzaše radi zagrevanja pred
poletanja. Zvuk je i pre toga bio jak, ali sad postade zaglušujući — talasi zvuka su treskali po Vilsonovim ušima kao udarci motkom. Otvorio je usta kao da bi želeo da pusti zvuk da se izlije iz njegove glave. Njegove oči dobiše paćeničku zastakljenost, njegove šake počeše da se povlače kao kandže koje se napinju.
Trgao se i povukao stopala unatrag kad je osetio dodir na mišici. Cimnuvši glavu u
stranu, vide onu stjuardesu koja ga je sačekala na vratima. Smešila mu se.
»Jeste li dobro?« razabrao je njene reči, ali jedva.
Vilson jako stisnu usne i poče da maše rukom kao da nju odguruje od sebe. Njen
osmeh se razbukta u preteranu blistavost, zatim pade dok se okretala i odlazila.
Avion poče da se kreće. U prvi mah letargično, kao neki gigant koji se bori da se
oslobodi sopstvene težine. Onda brže, pobeđujući trenje koje ga je sputavalo. Vilson, okrećući se prozoru, vide, mračnu pistu kako juri pokraj aviona, sve brže. Na ivici krila začulo se cviljenje dok su se zakrilca spuštala. Onda, neosetno, gigantski točkovi izgubiše kontakt sa tlom i zemlja poče da pada u dubinu. Drveće poče da seva ispod njih, građevine, automobilski farovi nalik na kapi žive koje streličasto proleću. DC‐7
zaokrete polako nadesno, vukući sebe uvis, prema mraznom svetlucanju zvezda.
Najzad dostiže visinu horizontalnog letenja i činilo se da su motori stali, pa Vilsonov sluh, prilagodavajući se, tek posle nekog vremena uhvati mrmljanje njihove krstareće brzine. Trenutak olakšanja opusti mu mišiće i donese osećaj zadovoljstva.
Onda to nestade. Vilson je sedeo nepomično, zureći u znak PUŠENJE ZABRANJENO sve
dok se nije ugasio, a onda je brzo pripalio cigaretu. Posežući u džep na zadnjoj strani naslona sedišta ispred sebe, glatkim pokretom izvuče svoje novine.
Kao i obično, stanje u svetu je bilo kao njegovo. Trvenja u diplomatskim
krugovima, zemljotresi i pucnjave, ubistva, silovanja, uragani i sudari, poslovni sukobi, gangsteraj. Bog je na svom nebu, sve je sa svetom u redu, pomisli Artur Džefri Vilson.
Petnaest minuta kasnije, odbacio je novine u stranu. U želucu je imao užasno osećanje. Digao je pogled prema dva znaka pokraj dva WC‐a. Oba su bila upaljena na
mestu gde piše ZAUZETO. Zgnječio je svoj treći opušak posle uzletanja i, gaseći svetiljku iznad glave, počeo da gleda kroz prozor.
Duž čitave kabine, ljudi su već gasili svoja svetla i pomicali naslone sedišta unazad radi spavanja. Vilson pogleda na svoj časovnik. Jedanaest i trideset. On ispusti umorni 84
uzdah. Kao što je i očekivao, pilule koje je uzeo pre ukrcavanja nisu mu ni najmanje pomogle.
Ustao je naglo kad je jedna žena izišla iz WC‐a i, zgrabivši svoju torbu, krenuo prolazom između sedišta.
Kao što je i očekivao, njegov sistem nije nimalo sarađivao. Vilson se zaustavi sa umornim ječanjem i popravi odeću na sebi. Oprao je ruke, umio se, izvadio iz torbe svoj toaletni pribor, i istisnuo malo paste za zube duž svoje četkice.
Dok je četkicom trljao zube, oslanjajući se jednom šakom na hladni zid letilice, pogledao je kroz prozorčić. Jedva metar odatle bilo je bledo plavilo bližeg propelera.
Vilson predstavi sebi šta bi se desilo ako bi se taj propeler otkinuo i, kao trostruka satara, uleteo ka njemu, sekući.
Oseti iznenadno tonjenje u stomaku. Vilson instinktivno proguta i izvesnu količinu
pljuvačke, izmešana sa pastom za zube, pođe mu niz grlo. Daveći se, okrete se i ispljunu to u lavabo, a onda, žurno, ispra usta i popi malo vode. Bože dragi, da je samo mogao vozom; u vozu bi imao svoj kupe, mogao bi ležerno da odšeta do vagon‐restorana, smesti se u fotelju, sa pićem i časopisom. Ali nije bilo tog vremena i bogatstva u ovom svetu.
Već se spremao da stavi toaletni pribor natrag, kad mu pogled pade na omotač od
voštane hartije u torbi. Oklevao je, a onda, odlažući koferčić na lavabo, izvukao omotač i razmotao ga na krilu.
Sedeo je zureći u nauljeno sjajnu simetriju pištolja. Taj pistolj je sa sobom nosao
već skoro godinu dana. U prvo vreme je o njemu razmišljao u vezi s novcem koji prenosi, zaštitom od pljačke, bezbednošću od omladinskih bandi u gradovima koje je morao opsluživati. A ipak, duboko ispod toga, oduvek je znao da postoji samo jedan razlog koji ima smisla. O tom razlogu je iz dana u dan razmišljao sve više. Kako bi jednostavno bilo — ovde, sada —
Vilson zatvori oči i brzo proguta. Još je mogao da oseti ukus zubne paste u ustima,
blago pepermintno bockanje na kvržicama. Sedeo je, težak, u bubnjajućoj ledenosti WC‐a, a podmazani pištolj odmarao se u njegovim rukama. Sve dok, sasvim iznenadno,
Vilson ne poče da drhti, nekontrolisano. Bože, pusti me! jeknu njegov um naglo.
»Pusti me,pusti me.« Jedva je u svojim ušima, prepoznao to cviljenje.
Vilson naglo sede uspravnije. Stisnuo je usne, opet zamotao pištolj, gurnuo ga u torbu, stavio koferčić preko toga, rajsferšlusom zatvorio torbu. Ustajući, otvorio je vrata i zakoračio napolje, požurio do svog mesta i seo, a ovu noćnu torbu uklizao preciznim pokretom na pravo mesto. Pritiskajući dugme na rukohvatu, gurnuo je leđima naslon.
On je poslovni čovek, i, kad jutro dođe, čekaće ga biznis. To je tako jednostavno. Telu je potreban san, on će telu dati san.
Dvadeset minuta kasnije, Vilson polako posegnu dole i pritisnu dugme, pomerajući se napred zajedno sa naslonom sedišta. Njegovo lice bilo je maska potučenog pristajanja.
Zašto se boriti protiv ovoga? pomisli on. Očigledno je da će on ostati budan. I to je tako.
Popunio je polovinu ukrštenih reči pre nego što je pustio da mu novine klonu u krilo. Suviše su mu umorne oči. Sedajući uspravnije, kretao je ramenima, opružajući mišiće vrata. Šta sad? pomisli on. Ne želi da čita, ne može da spava. A još ima — on to proveri na svom časovniku — sedam do osam sati letenja do Los Anđelesa. Kako to da
potroš
i? Pogledajući duž putnićke kabine, on vide da, sa izuzetkom usamljenog putnika u prednjem delu, svi spavaju.
Ispuni ga nenadana, neodoljiva provala besa, požele da vrišti, da baci nešto, da tresne nekog. Steže zube kao u besnilu, tako da vilice počeše da ga bole. Grčevitim udarom ruke on ćušnu zavesu u stranu i zapilji se ubilačkim pogledom kroz prozor.
Napolju vide paljenje i gašenje krilnih svetiljki, bleskove nalik na munje u izduvnim gasovima iz omotača motora. Evo gde sam ja, pomisli on; dvadeset hiljada stopa iznad
85
zemlje, zarobljenik u jednoj urlajućoj smrti, krećem se kroz polarnu noć ka —
Vilson se trže kad munja izblede nebo, sipajući talas svog lažnog dnevnog svetla preko krila. On proguta. Zar će biti oluje? Pomisao na kišu i olujnu vetrušinu, na avion kao iver u nebeskom moru, nije prijala. Vilson bejaše loš letač. Od preteranog kretanja uvek mu je pripadala muka. Možda je trebalo da uzme još nekoliko pilula i dramamina,
čisto radi bezbednosti. I, jasna stvar, baš njegovo sedište je bilo pored izlaza za hitne slučajeve. Pomišljao je na mogućnost da ga otvori slučajno; i o sebi kako, isisan iz aviona, pada, vrišteći.
Vilson žmirnu i otrese glavom. Osećao je blago peckanje na zadnjoj strani svog vrata dok je primicao glavu bliže prozoru i zurio napolje. Mogao se zakleti da—
Iznenada se njegovi stomačni mišići silovito zgrčiše, a oči izbuljiše. Nešto je puzilo po krilu.
U želucu mu je sve treperilo od muke. Bože dragi, da li je neki pas ili mačor dopuzio na krilo aviona pre poletanja pa nekako uspeo da se održi?_Bila je to smućujuća misao. Ta jadna životinja bila bi već luda od užasa. Ali, kako bi, na glatkoj, vetrom tučenoj površini, mogla naći uporište? Pa to je svakako nemoguće. A možda je
to ipak bila samo neka ptica ili—
Sevnu munja i Vilson vide da je to čovek.
Nije se mogao pomaći. Zapanjeno je gledao crnu formu kako puzi niz krilo.
Nemoguće. Negde, omotan slojevima šoka, javio se jedan glas, ali Vilson ga nije čuo. Bio je svestan samo titanskog, maltene razdirućeg udara svoga srca — i svestan čoveka napolju.
Odjednom, kao ledena voda pljusnuta preko njega, nastade reakcija; njegov um se
baci ka zaklonu objašnjenja. Neki mehaničar je, neverovatnim previdom, ponet zajedno
sa vazdušnim brodom, i uspeo da se održi iako mu je vetar otrgao odeću, iako je vazduh bio razređen i blizak smrzavanju.
Vilson ne dade sebi vremena da pobija ovo. Skačući na noge, on se razvika:
»Stjuardeso! Stjuardeso!« glasom koji je šuplje odjekivao kroz kabinu. Prstom poče da ubada dugme za pozivanje stjuardese.
»Stjuardeso!«
Dotrčala je niz prolaz izmedu sedišta, lica napetog od uzbudenosti. Kad vide na šta
liči njegovo lice, zastade ukočeno.
»Čovek je tamo napolju! Čovek!« povika Vilson.
» Šta? « Koža se zategla na njenim obrazima, oko njenih očiju.
»Gledajte, gledajte! « Drhtavom rukom, zavaljujući se nazad u sedište, Vilson pokaza kroz prozor. »Puzi po—«
Reči se okončaše gušećim krkljanjem u njegovom grlu. Na krilu nije bilo ničeg.
Vilson je sedeo drhteći. Neko vreme, pre nego što se okrenuo, gledao je refleksiju
stjuardesinog lica na staklu. Na njenom licu bio je prazan izraz.
On se najzad okrete i diže pogled ka njoj. Vide kako se njene crvene usne razdvajaju kao da bi nešto kazala, ali ona ništa ne reče, samo opet zatvori usne i proguta. Pokušaj osmeha razvuče joj crte lica, samo za kratko.
»Žao mi je«, reče Vilson. »Moralo je biti neko—«
Zaćutao je kao da mu je to kraj rečenice. S one strane međusedišnog prolaza jedna
tinejdžerka je blenula u njega sa pospanom radoznalošću.
Stjuardesa pročisti grlo. »Mogu li vam doneti nešto?« reče ona.
»Čašu vode«, reče Vilson.
Stjuardesa se okrete i vrati međusedišnim prolazom.
Vilson usisa jedan dug udisaj vazduha i okrete se od ispitivačkog pogleda mlade devojke. Osećao je to isto. I ovo ga je upravo najviše šokiralo. Pa gde su vizije, krici, bubnjanje pesnicama po glavi, čupanje kose?
Odjednom on zatvori oči. Maločas je tamo bio jedan čovek, pomisli on. Zaista je,
86
stvarno je, bio. Zato je on osećao isto. A ipak; nije mogao biti tamo. Toga je Vilson bio jasno svestan.
Vilson je sedeo sklopljenih očiju, pitajući se šta bi Žaklina sada radila da je tu na sedištu pored njega. Da li bi ćutala, šokirana onostran govora? Ili bi, na onaj prihvaćeniji način, lepršala oko njega, smeškajući se, čavrljajući, praveći se da nije videla? Šta bi mislili njegovi sinovi? Vilson oseti u grudima pretnju suvog jecaja. O, bože—
»Vaša voda, gospodine.«
Trgnuvši se oštro, Vilson otvori oči.
»Da li biste želeli ćebe?« upita stjuardesa.
»Ne.« Odmahnuo je glavom. »Hvala vam«, dodao je pitajući se zbog čega je toliko
učtiv. »Ako vam bude išta trebalo, samo zazvonite«, reče ona.
Vilson klimnu glavom.
Iza sebe, dok je sedeo sa netaknutom čašom vode u ruci, začu prigušene glasove
stjuardese i jednog putnika. Sav se zateže od ogorčenja. Naglo posegnu dole i, pazeći da ne prospe vodu, izvuče noćnu torbu. Otvarajući zip na njoj, izvadl kutiju pilula za spavanje i proguta dve sa vodom. Praznu čašu je zgužvao i zavukao u džep naslona ispred sebe, a onda, ne gledajući, navukao zavesu. Eto — gotovo. Jedna halucinacija ne čini ludilo.
Vilson se okrete nadesno i pokuša da se namesti tako da mu ne smetaju trzaji vazdušne lađe. Ovo mora zaboraviti, to je najvažnije. Ne sme se na ovoj stvari zadržavati. Neočekivano, nađe ironični osmeh koji mu se formirao na usnama. E, pa, tako ti boga, bar ga niko ne može optužiti da ima osrednje halucinacije. On kad se baci u halucinacije, postigne kraljevske rezultate. Nag čovek koji puzi duž krila aviona DC‐7
na dvadeset hiljada stopa — eto himere dostojne najuzvišenijeg Ludaka.
Ovaj humor brzo splasnu. Vilson se osećao kao prožet jakom hladnoćom. Bilo je tako jasno, tako živopisno. Kako su mogle oči da vide tako nešto ako nije postojalo?
Kako je mogao sadržaj njegovog uma da dovede do tako savršenog ostvarenja fizičkog
akta gledanja? Nije bio nešto ošamućen ni smućen — a nije bila ni neka bezoblična, ili kao iza velova, vizija. Bila je izoštreno trodimenzionalna, savršeno spojena sa stvarima koje je video i za koje je znao da su realne. To je bilo ono zastrašujuće. Stvar ni najmanje nije ličila na san. Pogledao je napolje, na krilo, i —
Vilson impulsivno skloni zavesu.
Nije znao, u prvi mah, da li će ostati živ. Činilo se da_se celokupna sadržina njegovih prsa i njegovog želuca gigantski nadima, da višak prodire u grlo i glavu, gušeći dah, gurajući njegove oči da ispadnu. Zarobljeno u ovoj nadutoj masi, njegovo srce je sakato pulsiralo, preteći da iskoči iz svog omotača dok je Vilson paralisano sedeo.
Samo nekoliko centimetara daleko, odvojen od njega debljinom jednog komada
stakla, taj čovek je zurio u njega.
Bilo je to lice jezive opakosti, ne ljudsko. Koža jako prljava, sa velikim grubim porama; nos bezoblična i bezbojna grudva; usne nakazne, krive, ispucale, prisilno otvorene zbog prisustva zuba groteskno velikih i krivih; oči uvučene u glavu, male — i bez treptaja. Sve to uokvireno čupavom, umršenom kosurinom koja je torn čoveku bujala, u vidu pramenja dlaka i iz ušiju i nosa, uz pticoliko paperje na obrazima.
Vilson je sedeo prikovan za svoju stolicu, nesposoban da reaguje. Vreme je stalo i
izgubilo smisao. Funkcionisanje i analiziranje prestadoše. Sve ostade zamrznuto u ledu šoka. Samo se lupanje srca nastavljalo — usamljeno, frenetično skakanje u tami. Vilson nije mogao ni da trepne. Očiju otupelih, lišen daha, uzvraćao je ovom biću prazni pogled.
Tada naglo zatvori i oči i um, oslobođen od tog prizora, kao da se probio u slobodu. Nije tamo, pomisli on. Stisnuo je zube, a d
ah mu je drhtao u nozdrvama. Nije tamo, toga prosto‐naprosto nema tamo.
87
Grabeći rukohvate prstima na kojima su zglavkovi pobeleli, Vilson se sabra. Nema
nikakvog čoveka tamo napolju, reče on sebi. Nemoguće je da tamo napolju bude čovek
i da čuči na krilu i gleda ga.
Otvorio je oči
— i zgrčio se uz naslon sedišta, dišući krkljavo. Ne samo što je onaj bio tamo nego
se čak i cerio. Vilson podvi prste na rukama i poče da zabija nokte u dlanove dok se bol nije rasplamsao. Nastavljao je tako sve dok u njegovom umu nije iščezao i poslednji trun sumnje u pogledu toga da li je potpuno pri svesti.
Onda, polagano, rukom uzdrhtalom i umrtvljenom, Vilson pođe ka dugmetu koje
zove stjuardesu. Neće opet pogrešiti na isti način — dernjati se, skakati na noge, uzbuniti ovog stvora tako da pobegne. Nastavio je kretanje rukom nagore, a mišići su
mu bili ispunjeni drhtajima užasnutog uzbuđenja zato što ga je onaj čovek gledao, pomicao te male oči prateći pokret Vilsonove ruke.
Pritisnuo je dugme pažljivo jednom, dvaput. Sad dodi, pomisli on. Dođi sa tvojim
objektivnim očima i vidi ono što ja vidim — ali požuri.
Začuo je kako se u zadnjem delu kabine jedna zavesa pomiče u stranu i, iznenada,
njegovo se telo ukočilo. Onaj je okrenuo svoju kanibalsku glavu da pogleda u tom pravcu. Vilson je paralizovano zurio u njega. Požuri, pomisli on. Za ime boga, požuri!
Završilo se za sekund. Ćovekove oči vratiše se ka Vilsonu, a preko njegovih usana
pojavi se osmeh monstruoznog lukavstva. Onda on jednim skokom nestade.
»Da, gospodine?«
U jednom trenutku Vilson je osećao najpotpuniju patnju ludila. Njegov pogled preletao je sa mesta gde je čovek maločas stajao do upitnog lica stjuardese, pa opet natrag. Pa ka stjuardesi, pa ka krilu, ka stjuardesi, dah zadržan, oči pomućene od nelagodnosti.
