by MoZarD
»Šta treba?« upita stjuardesa.
Izgled njenog lica je presudio. Vilson steže mengele oko svojih emocija. Ova mu ni
slučajno ne može poverovati. To je shvatio u trenu.
»P‐pardon«, zamucnu on. Progutao je grlom tako suvim da je škljocnulo. »Ni‐šta
ne treba. Ja — se izvinjavam«.
Stjuardesa očigledno nije znala šta da kaže. Nastavila je da se klati nasuprot neujednačenom klaćenju broda, jednom rukom se držeći za naslon sedišta pokraj Vilsonovog, dok joj se druga klatila opušteno duž šava suknje. Usne su joj bile malo razdvojene kao da je mislila da nešto kaže ali nije nalazila reči.
»Pa«, reče ona konačno, i pročisti grlo, »ako — vam bude trebalo išta«.
»Da, da. Hvala. Da li — idemo u oluju?«
Stjuardesa se žurno nasmeši. »Samo malu«, reče ona. »Ništa za brigu«.
Vilson klimnu glavom, grčevitim pokretom. Onda, kad se stjuardesa okrenula da ode, on naglo udahnu, šireći nozdrve. Bio je siguran da ga ona već smatra ludim ali da ne zna šta da učini u vezi s tim jer, dok je bila na obuci, nije bilo instrukcija o tome kako postupati sa putnicima koji misle da su videli male ljude kako čuče na krilu.
Misle?
Vilson naglo okrete glavu i pogleda napolje. Zurio je u mračno uzdignuće krila, u vatreno iskašljavanje izduvnih gasova, u namigujuća svetla. Kako može da bude potpuno svestan cele svoje okoline — da bude, u svemu, mentalno zdrav, a ipak da zamišlja nešto onako? Zar je logično da jedan um, kad popušta, umesto da iskrivi svu realnost, ubaci u nju, u još netaknuti raspored detalja, jedan nepripadajući prizor?
Ne, nije uopšte logično.
Iznenada, Vilson pomisli na drugi svetski rat, na novinske price o navodnom postojanju nebeskih stvorenja koja su ometala savezničke pilote u obavljanju njihovih dužnosti. Zvali su ih gremlinima, priseti se on. Da li su, uistinu, takva bića postojala? Da li ona, stvarno, postoje ovde gore, i nikad ne padaju, jašu na vetru, prividno imaju masu 88
i težinu, ali ne podležu gravitaciji?
O tome je razmišljao kad se onaj čovek opet pojavi.
Jednog sekunda krilo je bilo prazno. Sledećeg, jednim lučnim doskokom odozgo, čovek se nađe na njemu. Činilo se da nije bilo nikakvog udara. Doskočio je maltene krhko, šireći svoje kratke, dlakave ruke kao da želi da drži ravnotežu. Vilson se napreže.
Da, u tom pogledu ima razuma. Taj čovek — da li o njemu misliti kao o čoveku? —
Nekako zna da je prevario Vilsona navodeći ga da uzalud zove stjuardesu. Vilson oseti da treperi od uzbuđenosti. Kako da dokaže drugima postojanje tog čoveka? Osvrtao se
očajno. Ona devojka s druge strane međusedišnog prolaza. Ako joj se obrati tiho, probudi je, da li bi ona mogla da?
Ne, taj čovek bi odskočio pre nego što bi ga ona mogla videti. Verovatno navrh trupa gde ga niko ne može videti, čak ni piloti iz svoje kabine. Vilson oseti iznenadni nalet samoosuđivanja što nije poneo kameru koju je Valter tražio. Dragi bože, pomisli on, biti u stanju da fotografišeš tog tamo.
Prignuo se bliže prozoru. Šta to onaj radi?
Odjednom, mrak kao da je odskočio a po krilu kao da je razmazana kreda, zbog udara munje, i Vilson vide. Kao radoznalo dete, taj čovek je čučao na prednjem rubu krila i pružao desnu ruku prema jednom od rotirajućih propelera.
Dok je Vilson, užasnuto opčinjen, gledao, čovekova šaka se sve više primicala zamućenom kovitlaju a onda se, iznenada, trgla unazad, kao i čovekove usne koje su se razvukle u nečujni uzvik. Izgubio je prst! pomisli Vilson kome je bilo muka. Ali onaj odmah posegnu opet napred, pružajući taj kvrgavi prst, slika nekakve monstruozne bebe koja pokušava da uhvati okretanje ventilatora.
Da stvar nije bila tako grdno neumesna, bila bi zabavna jer, objektivno gledano, taj
ćovek je u torn času predstavljao komičan prizor — trol iz bajke koji je nekako oživeo, čijom kosom na glavi i telu vitla vetar, i koji je svu svoju pažnju koncentrisao na okretanje jednog propelera. Kako bi ovo moglo biti ludilo? pomisli Vilson odjednom.
Kakvo bi saznanje o samome sebi mogao on, Vilson, dobiti od ovog farsičnog malog strašila?
Ponovo i ponovo, pred Vilsonovim očima, čovek je posezao napred. I ponovo i ponovo trzao prste natrag, ponekad ih čak stavljajući u usta kao da hoće da ih ohladi. I stalno je, očito proveravajući, pogledao preko ramena, ka Vilsonu. On zna, pomisli Vilson. Zna da je ovo igra izmedu nas dvojice. Ako uspem da navedem još nekoga da ga
vidi, on gubi. A ako sam ja jedini svedok, on pobeđuje. Osećanje blage razonođenosti
već je nestalo. Vilson steže zube. Zašto, do vraga, piloti ne primete.
Sada je čovek, koga elisa vise nije interesovala, seo opkoračivši omotač motora, kao da je zajahao konja koji se trza. Vilson je piljio u njega. Odjednom trzaj zavijuga niz Vilsonova leda. Čovečuljak je čačkao oko ploča koje štite motor, pokušavao da zavuče
nokte pod njih.
Vilson impulsivno pruži ruku gore i pritisnu dugme za stjuardesu. U zadnjem delu
kabine začuše se zvuci njenog dolaženja i on, za sekund, poverova da je prevario onog čoveka, koji kao da se zaneo u svoje napore. Medutim, u poslednjem času, baš pre dolaska stjuardese, čovek virnu ka Vilsonu. Potom, kao marioneta koju je neko potegao žicama i odvukao sa pozornice u visinu, on polete u vazduh.
»Da?« Gledala ga je sa iščekivanjem nevolje.
»Da li — biste seli, molim vas?« upita on.
Oklevala je. »Pa, ja —«
»Molim vas.«
Sela je, ustežuei se, na sedište pokraj njegovog.
»Šta je, gospodine Vilsone«, upita ona.
Spremio se.
»Onaj čovek je još uvek napolju«, reče on.
89
Stjuardesa je zurila u njega.
»Razlog što vam to govorim«, nastavi Vilson žurno, »je to što je počeo da petlja oko jednog od naših motora«.
Instinktivno je okrenula pogled ka prozoru.
»Ne, ne, ne gledajte«, reče joj on. Nije on sada tamo«. Pročistio je lepljivost u svom grlu. »On — odskoči kad god vi dođete«.
Iznenadna mučnina ga obuze čim je shvatio šta ona mora misliti. Čim je shvatio i
šta bi on, sam, mislio kad bi mu neko pričao takvu priču. Talas vrtoglavice kao da je prelazio preko njega i on pomisli — ja zaista ludim!
»Poenta je ovo«, reče on, boreći se da odagna tu misao. »Ako ja ovo ne izmišljam,
brod je u opasnosti«.
»Da«, reče ona.
»Znam«, reče on. »Mislite da sam sišao s uma«.
»Naravno, ne«, reče ona.
»Sve što tražim je ovo«, reče on, boreći se protiv nadolazećeg talasa gneva.
»Recite pilotima šta sam video. Zamolite ih da pripaze na krila. Ako ne vide ništa — u redu. Ali ako vide —«
Stjuardesa je sedela ćuteći i gledajući ga. Vilsonove šake se saviše u pesnice koje
su mu drhtale u krilu.
» Dakle? « upita on.
Uzdigla se na noge. »Kazaću im«, reče.
Okrenula se i otišla niz prolaz kretnjama koje su Vilsonu izgledale kao slaba gluma
— prebrze da bi bile normalne, a ipak, očigledno, usporene da on ne bi pomislio da ona beži. Osećao je kako mu u stomaku sve ključa dok se okretao da opet pogleda krilo.
Odjednom se onaj čovek ponovo pojavi, doskakujući na krilo kao neki groteskni baletan. Vilson ga je gledao a onaj se opet dao na posao, zajahujući omotač motora svojim debelim golim nogama i čupkajući ploče.
Pa, zašto se ja toliko brinem? pomisli Vilson. To jadno stvorenje ne može noktima
da otkida nitne. Zapravo, nije ni bitno da li će ga piloti videti ili ne — bar sa stanovišta bezbednosti aviona nije bitno. A što se tiče Vilsonovih ličnih razloga.
U tom času čovek odiže ivicu jedne ploče.
Vilson jeknu. »Ovamo, brzo!« povika on primećujući, napred, sjuardesu i pilota kako dolaze kroz vrata pilotske kabine.
Pilotove oči se trgoše i usmer
iše ka Vilsonu, a onda se on naglo progura pored stjuardese i sjuri prolazom.
» Požurite! « viknu Vilson. Pogledavši kroz prozor vide kako čovek skače uvis. TO
sad nije važno. Biće dokaza.
»Šta se dešava?« reče pilot, zastajući bez daha pokraj njegovog sedišta.
»Otrgnuo je jednu od ploča na motoru!« reče Vilson drhtavim glasom.”
»Šta je ko uradio?«
»Onaj čovek napolju!« reče Vilson. »Kažem vam da je on — !«
»Gospodine Vilson, tiše govorite!« naredi pilot.
Vilsonova vilica se opusti.
»Ne znam ja šta se ovde dešava«, reče pilot, »ali —«
»Hoćete li pogledati?« povika Vilson.
»Gospodine Vilson, ja vas upozoravam.«
»Za ime boga!« Vilson brzo proguta, trudeći se da suzbije zaslepljujući bes koji je
osećao. Naglo se zavaljujući u sedište on pokaza napolje, onemoćalom rukom. »Da li ćete, za ime boga, pogledati? « upita on.
Udišući nervozno, pilot se sagnu. Sledećeg trenutka njegov pogled se hladno ukrsti
sa Vilsonovim. »I, šta?« reče on.
Vilson trzajem okrete glavu. Ploče su.bile u svom normalnom položaju.
90
»O, pa čekajte sada«, reče on pre nego što je strah mogao doći. »Video sam ga kako odiže tu ploču.«
»Gospodine Vilson, ako vi ne — «
» Rekao sam da sam ga video kako je odiže«, reče Vilson.
Pilot je stajao tu i gledao ga na isti onaj povučeni, maltene užasnuti način kao stjuardesa. Vilson se silno strese.
»Čujte, video sam ga!« povika on. Ostade poražen iznenadnim lomljenjem svog glasa.
Sledeće sekunde pilot je sedeo pored njega. »Gospodine Vilsone, molim vas«, reče
on. »U redu, videli ste ga. Ali imajte na umu da ovde ima još ljudi. Ne smemo ih uzbunjivati.«
Vilson je bio suviše uzdrman da bi ovo odmah shvatio.
»M‐mislite, videli ste ga i vi?« upita on.
»Naravno«, reče pilot, »ali nećemo da plašimo putnike. To ćete shvatiti.«
»Naravno, naravno. Ne želim ja da — «
Vilson oseti stvaranje grčevitih namotaja u preponama i donjem delu stomaka.
Iznenada stisnu usne i pogleda pilota zlobno.
»Razumem«, reče.
»Ono što moramo imati u vidu — « poče pilot.
»Možete sad da prekinete«, reče Vilson.
»Gospodine?«
Vilson se strese. »Izlazite odavde«, reče.
»Gospodine Vilsone, šta — ?«
» Hoćete li prestati? « Bledeći u licu, Vilson se okrete od pilota i zagleda van, ka krilu, očima poput kamena.
Nenadano okrete vatreni pogled natrag.
»Budite mirni i sigurni da neću reći više nijednu reč!« odreza on.
»Gospodine Vilsone, pokušajte da shvatite naš — «
Vilson se sav uvrte na drugu stranu i zapilji se otrovno u taj motor. Krajičkom oka
video je dvoje putnika kako stoje u međusedišnom prolazu i gledaju ga. Idioti!
eksplodira njegov um. Osećao je da šake počinju da mu se tresu, nekoliko sekundi je i strahovao da će se ispovraćati. To je zbog kretanja, reče on sebi. Sada se avion bacakao u vazduhu kao brod na burnom moru.
Shvatio je da mu pilot još uvek nešto priča i, refokusirajući pogled, osmotrio je pilotov odraz u staklu prozora. Pored pilota je, uozbiljena i nema, stajala stjuardesa.
Slepi idioti, oboje, pomisli Vilson. Ničim nije pokazao da je primetio njihov odlazak.
Gledajući refleksiju njihovih likova u prozoru, vide da se udaljavaju prema zadnjem delu putničke kabine. Sada će da diskutuju o meni, pomisli on. Spremaće planove za slučaj
da postanem nasilan.
Sad je želeo da se onaj čovek opet pojavi, pokida ploče sa motora i upropasti ceo
motor. Ispunjavala ga je osvetničkim zadovoljstvom pomisao da sada samo on stoji izmedu katastrofe i više od tridesetoro ljudi u ovom avionu. Ako se tako opredeli, on može dozvoliti da se katastrofa dogodi. Vilson se nasmeši bez humora. E to bi bilo kraljevsko samoubistvo, posmisli on.
Čovečuljak opet skoči iz visine i Vilson vide da je njegova malopređašnja misao bila
tačna — taj je zatisnuo ploču natrag na mesto pre nego što je odskočio maločas. Jer, evo, opet ju je poduhvatio i sada se digla lako, oljuštila se kao koža koju je isekao neki groteskni hirurg. Kretnje krila bile su veoma izlomljene ali tom čoveku kao da nije bilo teško da održi ravnotežu.
Još jednom Vilson oseti paniku. Šta će sad? Niko mu ne veruje. Ako opet pokuša da
ih ubeđuje, verovatno će ga silom sputati. Ako zamoli stjuardesu da sedi pored njega to će biti, u najboljem slučaju, samo trenutna pošteda. One sekunde kad ona ode ili, 91
ostavši, zaspi, taj čovek će se vratiti. Čak i ako bi ona ostala budna pored njega, što može sprečiti tog čoveka da čačka po mašinama na drugom krilu? Vilson se strese, a hladnoća strave već se skupljala kao izmaglica duž njegovih kostiju
Bože dragi, ne može se ništa učiniti.
Trgao se kad, preko prozora kroz koji je on posmatrao čovečuljka, prode pilotov odraz. Ludilo ovog trenutka maltene ga je slomilo: taj čovek i pilot jedva koji metar udaljeni jedan od drugog, on vidi obojicu, a ipak oni nisu sveshi jedan drugog. Ne, to je pogrešno. Čovečuljak je pogledao preko ramena dok je pilot prolazio. Kao da je znao da više nije potrebno da odskakuje, da je Vilsonova moć da se umeša okončana. Vilson odjednom uzdrhta od gneva koji spaljuje um. Ubiću te! pomisli on. Ti gadna mala životinjo, ubiću te!
Napolju, motor zastade.
Trajalo je to samo sekund, ali, tokom tog jednog sekunda, Vilsonu se činilo da je i
njegovo srce takode stalo. Natisnuo se uz prozor, zureći. Čovek je sada presavio pokrivnu ploču daleko unazad i, klečeći, gurao radoznalu ruku u motor.
»Nemoj«, začu Vilson molećivo cviljenje sopstvenog glasa. » Nemoj.. .«
Motor opet stade. Vilson se užasnuto osvrtao. Zar su svi gluvi? Diže ruku da pritisne dugme za pozivanje stjuardese, onda trže ruku natrag. Ne, zaključali bi ga, savladali bi ga nekako. A on je jedini koji zna šta se dogada, jedini koji može da pomogne.
» Bože. .,« Vilson zagrize svoju donju usnu i poče stezati sve dok ne zacvile od bola.
Okrete se opet i poskoči. Stjuardesa je hitala duž grolaza koji se sav ljuljao. Čula je!
Posmatrao ju je ukočeno i video je kako pogleda ka njemu dok prolazi pokraj njegovog
sedišta.
Zaustavila se tri sedišta dalje, u prolazu. Neko drugi je čuo! Posmatrao ju je kako se naginje i razgovara sa nevidljivim putnikom. Napolju se motor opet zakašlja. Vilson trže glavu na tu stranu i pogleda tamo, očima stisnutim od užasa.
» Prokletst bio! « zacvile on.
Okrete se opet i vide stjuardesu kako se vraća međusedišnim prolazom. Nije izgledala uzbunjeno. Vilson je sa nevericom zurio u nju. Pa to nije moguće. Uvijajući se, pratio je njen raznjihani hod i video kako ulazi u kuhinju.
»Ne.« Vilson se sad tako gadno tresao da nije mogao prestati. Niko čuo.
Niko saznao.
Odjednom se Vilson sagnu i iskliza svoju noćnu torbu ispod sedišta. Odzipnuo ju je,
istrgao koferčić i odbacio ga na tepih. Onda, posežući opet unutra, on dograbi omotnicu od voštane hartije i uspravi se. Uglom oka vide da se stjuardesa vraća i cipelama gurnu torbu pod sedište, a omotnicu od voštane hartije pokraj sebe. Sedeo je kruto, sa drhtavim dahom u grudima, dok je ona prolazila.
Onda uvuče omotnicu sebi u krilo i razveza je. Pokreti su mu bili toliko grozničavi
da je maltene ispustio pištolj. Zgrabio ga je za cev, onda dočepao dršku prstima pobelelih zglavaka, i otkočio ga. Pogledavši van, ohladio se.
Onaj čovek ga je gledao.
Vilson stisnu usne koje su počele da poigravaju. Nemoguće je da taj zna šta on namerava. On proguta i pokuša da dođe do daha. Premeštajući pogled vide da stjuardesa dodaj
e neke pilule putniku napred, onda opet osmotri krilo. Čovek se opet
okretao motoru, posežući unutra. Vilson jače stisnu pištolj, dižući ga.
Iznenada ga opet spusti. Prozor je predebeo. Kuršum bi mogao da skrene i ubije
nekog putnika. On se strese i zagleda u čovečuljka. Motor opet omanu i Vilson vide kako erupcija varnica baca svetlost na životinjske crte lica tog čoveka. On poče da skuplja snagu. Postojao je samo jedan odgovor.
On spusti pogled ka ručici na vratima za spasavanje.
Ručicu je pokrivao providni plastični poklopac. Vilson ga poteže, skide i pusti da 92
padne. Pogleda napolje. čovek je još uvek bio tamo. Čučao je i čeprkao po motoru rukorn. Vilson drhtavo udahnu. Stavljajući levu šaku na ručicu, on oproba. Nadole se nije htela pomaći. Nagore je mogla.
Vilson odmah ispusti ručicu i ostavi pištolj na krilu. Nema vremena za
raspravljanje, reče on sebi. Rukama koje su se tresle, on zakopča pojas preko svojih butina. Kad vrata budu otvorena, nastaće strahoviti vakuum. U ime bezbednosti ovog
broda, on ne sme izleteti sa vazduhom.
Sad. Vilson opet uze pistolj. Njegovi otkucaji srca su se teturali. Moraće da bude
iznenadan i tačan. Ako promaši, onaj bi mogao da preskoči na drugo krilo — i još gore od toga, na repni deo gde bi, nedohvatljiv, mogao da kida žice, osakaćuje zakrilca, uništi ravnotežu broda. Ne, ovo je jedini način. Pucaće nisko i pokušaće da pogodi čoveka u
grudi ili stomak. Vilson ispuni pluća vazduhom. Sad, pomisli on. Sad.
Stjuardesa je nailazila prolazom baš kad je Vilson potezao ručicu. Jedan trenutak,
sleđena usred koraka, nije mogla ništa da kaže. Izraz tupog užasa razvuče njene crte lica, i ona diže ruku kao da ga molt. Onda iznenada poče da ciči nadjačavajući buku mašina.
» Gospodine Vilsone, ne! «
»Udalji se!« uzviknu Vilson i poteže ručku nagore.
Činilo se da su vrata nestala. U jednom sekundu bila su uz njega, u njegovom zahvatu. Sledećeg trena čulo se hučanje i nigde ih nije bilo.
Istovremeno Vilson oseti da ga je obuhvatilo gigantsko usisno polje koje nastoji da
ga otrgne od sedišta. Glavom i plećima on izlete iz kabine i već poče da diše razredeni, ledeni vazduh. Za trenutak, dok su mu bubne opne maltene prskale od grmljavine motora, a oči bile oslepljene polarnim vetrom, on zaboravi onog čoveka. Učini mu se da čuje ubod vriska u tajfunu oko sebe, daleki povik.
