Alef Science Fiction Magazine 002

Home > Other > Alef Science Fiction Magazine 002 > Page 12
Alef Science Fiction Magazine 002 Page 12

by MoZarD


  čelnika, da se susretnu sa raznim religijskim ličnostima. Gradonačelnik je bio svestan turističke vrednosti čuda, ali je prihvatio i ulogu ujaka Labana u obezbeđivanju da se pored religioznog prihvati i svetovno objašnjenje, ponuđeno od strane muzeja Makenzi; postignuto je da kultisti to prihvate, makar i mrzovoljno, a uspeh je olakšan činjenicom da se kultisti između sebe nisu slagali. Onda, videći kako je zgodna ta nećaka, 58

  gradonačelnik odvede društvo kod sebe, kući, na ručak.

  Kad su se vratili u gostionicu da u njoj prenoće, bila je prepuna bučnih turista.

  »A‐uh«, reče ujak Laban. »Osušio sam se od pričanja, sestrina ćerko. Koji teret svetih gluposti je ta žena Mokša! Serli, mladiću moj, znam da imaš pitanja. Dopusti da ti uručim ovo da pročitaš, to je knjižica‐vodič koju im dajemo da prodaju. Odgovaraću ja sutra u vezi sa svim tim.« I on nestade u vrevi gostionice.

  Tako Serli i njegova nevesta odnesoše knjižicu na sprat, i ponesoše je sa sobom u

  krevet. Medutim, tek ujutru su našli vremena da je čitaju, i to za vreme doručka.

  »'Sve što je poznato o Džonu Delganu'«, čitao je Serli glasno, sa punim ustima,

  »'potiče iz dva dokumenta koja je ostavio njegov brat Karl Delgano u arhivima Grupe Makenzi, u prvim godinama posle holokosta.' Namaži malo meda po ovoj torti, Miro golubice moja. 'Dajemo prepis od reči do reči. Evo šta je govorio Karl Delgano:

  »'Nisam inženjer niti astronaut kao Džon, ja sam bio vlasnik jedne radionice za opravku elektronskih stvari u Solt Lejk Sitiju. Džon je obučavao isključivo za let u svemir, ali nikad nije dospeo u svemir; ekonomska kriza je sve to zbrisala. Zato se povezao sa ovom komercijalnom grupom koja je zakupila deo Bounvila. Trebao im je čovek za neku vrstu testova u tvrdom vakuumu, i to je bilo sve što sam o tome znao. Džon i njegova žena su se doselili u Bounvil, ali smo ipak nekoliko puta godišnje bili svi na okupu, naše supruge su bile kao sestre. Džon je imao dvoje dece, Klaru i Pola.

  »'Testovi su bili navodno tajni, ali Džon mi je u poverenju rekao da su pokušavali da naprave antigravitacijsku komoru. Ne znam da li je ikad proradila. To je bilo godinu dana pre.

  »'Onda su te zime došli kod nas za Božić i Džon je rekao da imaju nešto novo. Bio je stvarno uzbuđen. Temporalni deplasman, rekao je; neka vrsta vremenskog efekta.

  Rekao je da njihov glavni naredbodavac liči na pravog ludog naučnika. Velike ideje. Taj je dodavao nove uglove gledanja kad god je, zbog okončanja nekog drugog projekta, preostajala oprema koju je on mogao iznajmiti. Ne, ne znam koja kompanija je bila na vrhu — neki osiguravajući konglomerat, možda, jer sve pare su bile kod takvih, zar ne?

  Pretpostavljam da bi oni bili voljni da plate da bi zavirili malo u budućnost, to bi se moglo očekivati. U svakom slučaju, Džon je sav bio u zanosu da pođe. Katarina se plašila, prirodno. Ona ga je videla kao, znate, nekakvog H. Dž. Velsa — koji šeta kroz neki budući svet. Džon joj je govorio da to uopšte nije tako, da će oni dobiti samo jedan trenutak, kao sevanje, sekundu ili dve.' — Da, da, prasence moje alavo, sipaj pivčuge i meni. Ovo što ja radim, pa, čovek od toga ožedni!

  »Dakle. 'Pamtim da sam ga pitao, a šta sa kretanjem Zemlje? Mislim, mogao bi da

  se vratiš ali na drugo mesto, je l' tako? On je odgovorio da su sve to uzeli u obzir.

  Spacijalna trajektorija. Katarina se toliko plašila da smo prestali da pričamo o tome, Džon je rekao, ne brini, vratiću se kući. Ali nije se vratio. Mada to ne čini nikakvu razliku, da bome, jer je sve uništeno. I Solt Lejk. Ja sam ovde samo zahvaljujući tome što sam dva'es devetog aprila otputovao u Kalgari da posetim mamu. Drugog maja je sve eksplodiralo. Vas, narode, u Makenziju, našao sam tek u julu. Čini mi se da bih mogao i da ostanem. To je sve što znam o Džonu, izuzev da je bio dobar momak. Ako je ta nesreća dovela do svega ovoga, nije on kriv.

  »'Drugi dokument — ' za ime boga, mamice, zar ja moram sve ovo da pročitam?

  Ma u redu, ali ćete prvo morati da me poljubite, gospođo. Zar moraš da izgledaš tako zavodnički? 'Drugi dokument. Datiran godinom osamnaestom po novom kalendaru, pisao Karl svojeručno' — je l' vidiš ti kako je tad izgledalo pisanje, golubice moja debeljušna? Ma dobro, dooobro.

  »Zapisano u krateru Bounvil: 'Video sam svog brata Džona Delgana. Kad sam saznao da imam radijacijsku bolest, doputovao sam ovamo da pogledam mesto. Solt Lejk je još uvek vruć, pa sam dopešačio ovamo, u Bounvil. Možete videti krater gde su bile laboratorije, obrastao je travom. Drugačiji je, nije radioaktivan: moj film je O. K.

  59

  Ima jedno golo mesto na sredini. Neki ovdašnji Indiosi su mi rekli da se ovde svake godine u proleće pojavi čudovište. Video sam ga i sam par dana posle mog dolaska, ali bio sam previše daleko da vidim mnogo, sem što sam bio siguran da je to čovek. U

  odeći za vakuum. Bilo je mnogo galame i prašine, iznenadilo me. Sve se završilo za sekund. Izračunao sam da je bilo prllično blizu onom danu, mislim drugom maju po starom.

  »'Zato sam se zadržao godinu dana, i on se juče opet pokazao. Bio sam sa one strane gde je lice, i video sam mu lice kroz providnu ploču šlema. To je nesumnjivo Džon. Ranjen je. Video sam mu krv na ustima, a skafander mu je na nekim mestima pocepan. Leži na tlu. Nije se pomerio dok sam ga ja gledao, ali digla se prašina kao da se on kliza napred po tlu nošen zamahom prema nečemu ali se sam ne miče. Oči su mu

  bile otvorene kao da gleda. U svakom slučaju to ne razumem, ali znam da je Džon, nije nikakav duh. Svaki put je bio u tom istom položaju, čuo se jak tresak nalik na grom, a i jedan drugi zvuk nalik na sirenu, veoma brz. I miris ozona, i dim. Osetio sam neku vrstu drmanja.

  »'Znam da se Džon nalazi tamo i mislim da je živ. Sad moram da krenem odavde, da

  ovo odnesem natrag dok još mogu da hodam. Mislim da bi trebalo da neko dođe i pogleda ovo. Možda možete pomoći Džonu. Potpis, Karl Delgano.

  »'Grupa Makenzi je čuvala ove dokumente, ali tek nekoliko godina kasnije — ' i tako dalje, i tako dalje, prva svetlosna slika, i tako dalje, arhivi, analize, i tako dalje —

  vrlo dobro! Sad je vreme da se sretnemo sa tvojim ujakom, ukusna moja, ali samo da

  skoknemo pre toga na sprat, u sobu, na minut.«

  »Ne, Serli, čekaću te u prizemlju«, reče Mira predostrožno.

  Kad su njih dvoje ušli u gradski park, ujak Laban je već upravljao instaliranjem velike ploče od druita ispred ograde koja je opasivala tačku pojavljivanja Čoveka Džona. Ploča je bila omotana zavesom, jer se čekalo da bude službeno otkrivena. Meštani, turisti i deca načinili su guste gomile na stazama parka, a hor, pokreta Bogojahača pevao je u školjki auditorijuma. Jutro je brzo postajalo toplije. Prodavci su žurno prodavali ledene poslastice i slamne lutke u obliku čudovišta, kao i cveće i konfete namenjene bacanju na njega. Druga religijska grupa stajala je u tamnoj odeći; bili su to pripadnici Crkve pokajanja, čija se jedna građevina nalazila u blizini parka. Njihov pastor je upućivao sumorne i stroge poglede gomili kao celini, a Mirinom ujaku posebno.

  Trojica službeno‐izgledajućih neznanaca, koji su ranije bili u svratištu, priđoše i predstaviše se ujaku Labanu kao posmatrači iz Centralne uprave Alberte. Zašli su pod šator koji je bio podignut preko celog ograđenog prostora. Sa sobom su nosili nekoliko naprava koje su varošani osmatrali podozrivo.

  Profesor mehanike je završio sa organizovanjem jednog odreda učenika koji su imali zadatak da zaštite zavesu na ploči. Mira, Serli i Laban uđoše u šator. Unutra je bilo mnogo toplije. Klupe su bile raspoređene prstenasto oko ograđenog prostora prečnika približno sedam metara. Unutar te ograde zemlja je bila gola i utabana. Na ogradu je bilo naslonjeno nekoliko buketa cveća i nekoliko rascvalih grana poincijane. Jedini predmet unutar ograde bio je grubi komad kamena peščara sa urezanim znacima.

  Upravo kad su ulazili, jedna malena devojčica je pretrčala preko same sredine otvorenog prostora unutar ograde; svi su uglas povikali na nju. Zvaničnici iz Alberte radili su nešto na jednoj strani ograde, tamo gde je bila postavljena kutija za pravljenje slika pomoću svetlosti.

  �
�O, ne«, promrmljao je Mirin ujak kad se jedan od zvaničnika nagnuo napred i pos‐

  tavio tronožni stativ u prostor unutar ograde. Zvaničnik ga je podesio, a onda ogromna kićanka finih, paperjastih niti polete uvis, rascveta se u vazduhu, i poče u vrtložićima da tone ka tlu, ka mestu pojavljivanja.

  »O, neee«, reče Laban ponovo, »Zašto ga ne puste na miru?«

  »Pokušavaju da pokupe prašinu sa njegovog odela, tačno?« upita Serli.

  60

  »Da, ludilo. Da li ste stigli da pročitate ono?«

  »Dabome«, reče Serli.

  »Na neki način«, dopuni ga Mira.

  »Onda znate. On pada. Pokušava da smanji svoju — recimo, hm, brzinu. Pokušava

  da uspori. Mora biti da se okliznuo ili spotakao. Već se približavamo trenutku kad je izgubio ravnotežu i počeo da pada. A koji je bio uzrok? Da li ga je neko sapleo?« Laban je gledao čas u Mini, čas u Serlija, sada smrtno ozbiljan. »Kako bi se tebi svidalo da budeš onaj koji je izazvao pad 'Džona Delgana?«

  »Uuuh«,reče Mira, hitra u ispoljavanju saosećanja. Onda reče: »Aa«.

  »Misliš«, reče Serli, »onaj ko ga je naveo da padne, pa ma ko to bio, izazvao je — «

  »Može biti«, reče Laban.

  »Čekaj malo.« Sreli se namrštio. »On jeste pao. Znači neko je to morao uraditi‐ —

  mislim, on se morao spotaći, ili već šta. Jer ako on ne padne prošlost bi bila sasvim promenjena, zar ne? Ne bi se dogodio ni rat, ni — «

  »Može biti«, ponovi Laban. »Bog zna. Sve što ja znam je, da su Džon Delgano i prostor oko njega najnestabilnija, najmanje verovatna, najvećim nabojem ispunjena zona ikad znana na Zemlji, i proklet neka budem ako mislim da ljudi treba da guraju štapove u to.«

  »Ma hajde, Labane!« Jedan od ljudi iz Alberte im se pridružio, smešeći se. »Naša četka za prašinu ne bi mogla saplesti ni komarca. To su samo staklasti monofilamenti.«

  »Prašina iz budućnosti«, mumlao je Laban. »Šta će vam ona otkriti? Da budućnost

  sadrži prašinu?«

  »Kad bismo mogli da uhvatimo bar trag sa onoga što on drži u ruci.«

  »U ruci?« upita Mira. Serli poče žurno da prelistava knjižicu.

  »Bili smo uperili analajzer‐snimač ka tom mestu«, reče Albertanac utišanim glasom.

  Bacao je poglede naokolo.« »Spektroskop. Znamo da on tamo nešto ima, ili je imao. Ne možemo da postignemo pristojno očitavanje. Veliki je stupanj raspadnutosti.«

  61

  »Ljudi guraju stvari ka njemu, grabe da ga uhvate«, progunda Laban. »Vi — «

  »DESET MINUTA!« povika čovek sa megafonom. »Zauzmite svoja mesta, prijatelji i

  neznanci.«

  Pokajničari su ulazili u koloni, sa jedne strane, intonirajući Jedan drevni napev:

  »Mi‐seri‐cordia, Ora pro nobis!«

  Atmosfera je odjednom postala napeta. Sad je pod velikim šatorom vladala velika

  zbijenost i velika vrućina. Jedan dečak iz gradonačelnikove kancelarije provukao se kroz gomilu i pokretima pozvao Labanovu grupu da dođe i sedne u stolice za goste, na drugom nivou sa one strane gde će biti lice. Ispred njih, pokraj ograde, jedan od pokajničarskih sveštenika se raspravljao s jednim od albertanskih zvaničnika oko pitanja da li on, sveštenik, ima ili nema prava da zauzme baš ono mesto gde se nalazi mašina za snimanje, zato što je njemu poverena specijalna dužnost da pogleda Čoveku Džonu pravo u oči.

  »Može li on stvarno da nas vidi?« upita Mira svog ujaka.

  »Trepni ‐, reče joj Laban. »Po jedna nova scena pri svakom treptaju, eto šta on vidi.

  Fantazmagoriju. Treptaj‐treptaj‐treptaj — bog zna koliko već dugo.«

  »Mi‐serv‐re, pe‐ca‐vi«, nastavljala se pokajničarska inkantacjja. U njihovim redovima zanjišta jedan sopran. »Neka crvenilo greha naaaaaapusti naaaas!«

  »Oni veruju da je na njegovom indikatoru kiseonika crveno svetlo upaljeno zbog stanja njihovih duša«, reče Laban i tiho se nasmeja. »Njihove duše će morati da ostanu pod prokletstvom još neko vreme; Džon Delgano je već pet vekova trošio taj svoj rezervni kiseonik — tačnije, moraće da ga troši pet vekova. On u svakoj našoj godini provede otprilike po jednu sekundu i tri četvrtinke svog vremena, znači za pet vekova petnaest minuta. Po audio‐snimku znamo da još uvek diše manje‐više normalno, a rezerva je bila dvadesetminutna. Znači ovima bi spasenje trebalo da dođe približno oko sedamstote godine, ako izdrže do tada.«

  »PET MINUTA!« Zauzmite svoja mesta, narode. Molim sedite da bi svako mogao da

  vidi. Sedite, narode.«,

  »Piše da ćemo čuti njegov glas kroz zvučnik na njegovom skafandru«, prošaputa Serli. »Da li znate šta on to govori?«

  »Uglavnom se dobija dvadeset‐ciklusno zavijanje«, uzvrati mu Laban šapatom.

  »Proučavaoci su sastavili nešto kao 'ejt', deo neke, stare reči. Vekovi su potrebni da bi se dobilo dovoljno za prevođenje.«

  »Da li je to poruka?«

  »Ko zna? Nekada su u engleskom jeziku postojale reči 'dejt', datum, i 'hejt', mržnja, pa 'lejt', kasno, i tako dalje. Mogao bi izgovarati ma koju od tih reči, ili neku drugu.«

  U šatoru je počela preovladavati tišina. Neko debelo dete pored ograde poče da plače; odvukoše ga nazad da sedne na nečije butine. Čulo se utišano mumlanje moli-tava. Na udaljenoj strani gledišta, pripadnici Svete radosti počeše da šuškaju svojim cvećem.

  »Zašto ne podešavamo časovnike po njemu?«

  »Zato što se njegovo vreme menja. On je na sideričnom vremenu, zvezdanom.«

  »JEDAN MINUT.«

  Tišina postade dublja, tako da su se molitveni glasovi čuli nešto jače. Goli prostor u samom središtu izgledao je apsolutno obično. Nad tim prostorom srebrnasta vlakna za hvatanje prašine talasala su se blago, nošena dahom stotina pari pluća. Čulo se tiho kuckanje mašine za beleženje.

  Tokom dugih sekundi ništa se nije dešavalo.

  U vazduhu se oseti neko sasvim neznatno zujanje. Istovremeno Mira ugleda neki pokret na ogradi levo od nje.

  U zujanju se razvi neki ritam, zatim zujanje nestade, zamenjeno neobičnom tišinom, a onda se sve odigra odjednom.

  62

  Zvuk je grunuo po njima, šokantno odjurivši uz skalu čujnosti. Vazduh je pucketao

  jer se nešto valjalo, tumbalo u prostoru. Parajući, zavijajući urjik, i —

  On. Prisutan.

  Čvrst, ogroman — Ogroman muškarac u čudovišnom odelu, čovek čija je glava bila

  providna tupo‐bronzana lopta koja je u sebi držala jedno ljudsko lice, sa tamnom mrljom otvorenih usta. Bio je u nemogućem položaju, obema nogama se upirao napred, kao da je nastojao da se odgurne unazad, a ruke su mu bile zaustavljene u silnom razmahu. Iako se činilo da on ludo srlja napred, ništa se nije pomaklo, međutim jedna njegova noga je malo klecnula, popustila —

  — i onda ga više nije bilo, on je, uz zvuk groma, totalno nestao, ostavljajući samo neverovatnu posle‐sliku u stotinama pari zapiljenih očiju. Vazduh je tutnjao, drhtao; uzvijali su se oblaci prašine i dima.

  »O! Bože! O bože moj«, jeknula je Mira, pridržavajući se za Serlija. Niko je nije čuo.

  Razlegali su se glasovi ljudi koji su vikali, gušili se. »Video me je, video me je!« vrištala je jedna žena. Nekolicina prisutnih počeše ošamućeno da bacaju svoje konfete u prazni oblak prašine, ali većina uopšte nije bacila ništa. Deca počeše da zaurlavaju. »On me je video.« histerično je vrištala ona žena. »Crveno je, o gospode smiluj se!« poče jedan duboki muški glas da intonira.

  Mira začu kako Laban besno psuje i opet pogleda u prostor iza ograde. Prašina se

  slegala, i Mira je videla da je visoki tronožni stativ prevrnut, da je pao ka centru. Jedna prašnjava hrpica ležala je preko tronošca — cveće. Znatan deo šipke koja je sačinjavala vrh tronošca nestao je, ili bio rastopljen. Od staklenih vlakana nije bilo ni traga.

  »Neka prokleta budala je bacila cveće tačno na stativ. Hajdemo, da izađemo mi.«

  »Da li je stativ dospeo ispod njeg
a, da li ga je to saplelo?« upita Mira, stisnuta u gomili.

  »Bilo je i sada crveno, to njegovo za kiseonik«, reče Serli preko njene glave. »Nije bilo milosti na tom putovanju, a, Labane?«

  »Šššš!« reče Mira koja je primetila mrki pogled pokajničarskog pastora. Izgurali su se kroz kapiju i našli se opet u osunčanom parku, okruženi glasovima koji su uzvikivali, glasno brbljali, poneti uzbudenjem i olakšanjem.

  »Bilo je grozno«, reče Mira koja je počela tiho da plače. »O, pa ja nikad nisam pomišljala da je to pravi živi čovek. On je tamo, on se nalazi tamo. Zašto ne možemo da mu pomognemo? Da li smo ga mi sapleli?«

  »Ne znam, nismo valjda«, gunđao je njen ujak. Sedoše na klupu blizu novog spomenika, počeše da se hlade lepezama. Zavesa je još bila na svom mestu.

  »Da li smo izmenili prošlost?« nasmeja se Serli i zaljubljeno pogleda svoju ženicu.

  Jedan tren se pitao odakle na njenim ušima tako čudne minđuše; onda se setio da ih joj je on dao u onom indijanskom pueblu kroz koje su prošli.

  »Ali desilo se ne samo krivicom onih iz Alberte«, reče Mira. Činilo se da je opsednuta ovom idejom. »Nego zapravo zbog cveća.« Počela je da briše svoje čelo.

  »Mehanika ili predrasuda«, reče Serli i zasmeja se tiho. »Ko je kriv, ljubav ili nauka?«

  »Šššš.« Mira nervozno pogleda unaokolo. »Cveće je bilo ljubav, valjda... Osećam se

  tako čudno. Takva je vrućina. O, hvala.« Ujak Laban je uspeo da privuče pažnju jednog prodavca ledenog pića.

  Ljudi su sada već ćaskali normalno, a hor raspali jednu vedru pesmu. Na jednoj strani parka ljudi su čekali u redu da se upišu u knjigu posetilaca. Gradonačelnik se pojavi na kapiji parka, vodeći grupu ljudi duž aleje sa buganvilijama radi ceremonije otkrivanja spomenika.

  »Šta je pisalo na onom kamenu pokraj njegove noge?« upita Mira. Serli joj pokaza,

  u knjižici, sliku Karlovog kamena sa natpisom i sa prevodom: DOBRODOŠAO KUĆI DŽONE.

  63

 

‹ Prev